ОТVARANJE ЈULSKIH IZLOŽBI u Kulturnom centru Beograda

Mia Ćuk BROD JE IZNUTRA POTONUO

06.07-27.07.2017, 12:00-20:00

• Galerija ARTGET
  
  Otvaranje izložbe u četvrtak, 6. jula u 20:00
  
  
  Problematizujući metodologije reprezentacije fotografije, uvodeći strategiju povlačenja iz polja predstavljačkog, novosadska umetnica Mia Ćuk i sa aktuelnim radom -instalacijom Brod je iznutra potonuo u galeriji Artget nastavlja dalje sa istraživanjima ili, preciznije rečeno, razotkrivanjima fenomena fotografskog medija.
  Mia Ćuk od početka svoj rad idejno i problemski razvija oko pitanja šta podrazumeva i šta znači uopšte fotografsko danas, zanimajući se najpre za rubove područja u kojima se fotografija definiše, interpretira i prikazuje.
  Njen rad je u tom pogledu radikalno preispitivački prema konvencionalnim fotografskim pristupima i više je usmeren ka iznalaženju novih i drugačijih vizuelnih izraza kroz koje bi bilo moguće razmatrati fotografiju u njenim suštinskim značenjima ali i potencijalima kao društvene, kulturne i umetničke prakse.
  Iskorak iz očekivanih ili pretpostavljenih načina i okvira u produkciji i izlaganju fotografske slike otvoriće za Miu Ćuk polje mogućnosti u eksperimentu i testiranju granica šta jeste fotografsko i kada to prestaje da bude. Kontinuirana instalacija predstavljena na ovoj izložbi nastala je u okviru procesa kojim se, putem jednostavog postupka kontakt-kopiranja fotografskog sadržaja i njegovog brisanja, sakriva izloženo. Rad uključuje slučajno pronađeni arhivski materijal sa gotovo stotinu negativa (portreta) na staklu, nepoznatog autora i porekla, za koje se pretpostavlja da su nastali u nekom fotografskom studiju tokom 30-ih godina XX veka. Kontakt-kopije koje umetnica u dužem vremenskom periodu produkuje u kućnim uslovima postaju deo rutinizirane svakodnevne radnje, ali i konceptulano integralan i značajan deo rada. Naime, sam čin neprestanog kopiranja direktnim postavljanjem staklenih negativa preko fotografskog papira prati proces brisanja, koji autorka namenski uvodi i razvija upornim korišćenjem greške. Upotreba greške kao metoda podrazumeva da se foto-papir koristi bez upotrebe fiksira, a autorka postupak intencionalno ponavlja iznova bez želje da se greška prevaziđe. Sam izbor foto-papira kao materijala za umetnicu ostaje važan prevashodno i zbog njegovih različitih svojstva koja se ogledaju u kapacitetima da sliku razvije, ali da je u isto vreme i proguta, ukoliko se ovaj proces ne zaustavi fiksiranjem. Tenzija i neizvesnost koje sam proces generiše između mogućnosti reprezentacije slike i njenog materijalnog gubitka otvara polje eksperimenta. Fiksiranje se ne doživljava kao proces koji je imanentan prirodi samog materijala i iz tog razloga se namerno izostavlja. Osvetljavanjem i eksponiranjem, zabeležene predstave u ovom procesu vremenom menjaju boju, blede i nestaju, dok se kontakt-kopije savijaju i postaju krhki objekti umesto reprezentativne jasne slike koje su zabeležile određeni trenutak u prošlosti. Dodajmo ovome još dva korenspodirajuća punkta u postavci, „nemu“ slajd-projekciju u funkciji „hvatača“ senki zatečenog galerijskog mobilijara i arhivsku kutiju sa „pohranjenom“ projekcijom fotografija čije sadržaje u obrisima tek naslućujemo. Uvođenjem označiteljskih i simboličkih potencijala izabranog tehnološkog postupka, materijala, naglašavanjem interiornosti fotografske slike i nekih minimalnih procesa koji leže iza njenog prikazivanja, korišćenjem greške kao osnovnog principa u nastanku rada, implementiranjem arhivske građe ne kao naracijskog elementa i istorijskog spekulativnog dokumenta već kao prostora kontradiktornosti između čuvanja i nestajanja, Mia Ćuk na neposredan način u fokus postavlja mnoga pitanja koja se najpre tiču odnosa prema posmatranju i čitanju fotografije…
  
  Jedna od tema kojom se umetnica bavi u okviru nastanka ovog rada jeste i traganje u polju teksta i interesovanje za tekstualnost fotografije. Tako unutar same instalacije, aproprijacija lista iz knjige Ortegina klepsidra Silvije Monros-Stojaković, koji se tu našao naknadno odštampan sa namerom da čitaoca uputi na ispravku slovnih i jezičkih grešaka u određenom izdanju, postaje važan konceptualni zamajac sa jedne strane u onome što autorka sprovodi kroz ceo rad kao suptilan i istovremeno subverzivan gest u percepciji i interpretaciji vizuelnih/fotografskih sadržaja, a sa druge u propitivanju mogućnosti simultanog odnosa teksta i fotografije.
  
  U ovom još uvek otvorenom i kompleksnom eksperimentu, u kojem i sam izlagački prostor postaje konstitutivni element rada, Mia Ćuk usvajanjem strategije odmicanja od predstavljačkog odabirom fenomena greške i neuspeha za poetički iskaz, zapravo, uključuje brojne označitelje tihe kritičke promisli, neophodnih redefinisanja i novih sagledavanja u reprezentacijskim formatima i tumačenjima fotografskog medija.
  Miroslav Karić & Slađana Petrović Varagić.
  
  
  Миа Ћук (1988, Нови Сад) је основне студије фотографије завршила на Академији уметности у Новом Саду, а мастер програм из фотографских студија похађала је на Универзитету Вестминстер у Лондону, Велика Британија, где је дипломирала 2013. године.
  
  
  Своју уметничку праксу артикулише кроз однос фотографије и текста, бавећи се фрагментираним појавама свакодневице, њеним траговима и невидљивим наративима. У свом раду истражује границе појавности фотографског медија, користећи периферне/ вернакуларне технологије и аматерске гестове.
  
  
  Учествовала је на бројним изложбама, резиденцијалним боравцима и пројектима у земљи и иностранству, а неке од скоријих изложби укљуčују: To Die Out Laughing, 23. Међународно бијенале хумора и сатире, Габрово, Бугарска (кустос: Марко Стаменковић); Material Light, Srishti Outpost, Kochi Muziris Biennale, Индија (кустос: Алан Паркер); Гиф и градови,галерија Podroom, Културни центар Београда (кустоскиња: Соња Јанков); Другачији светови – млада савремена фотографија, галерија Фотон, Љубљана (кустоскиња: Јасна Јернејшек); самостална изложба Eikaiwa, Градска галеријиа Пожега; изложба финалиста награде „Димитрије Башићевић Мангелос“, галерија Ремонт, Београд; самостална изложба Where I am Not/ Unaddressed, Дом омладине Београда; One night show(s), Галерија Факултета ликовних уметности Београд; Опипљива светлост, галерија Podroom, Културни центар Београда (кустос: Алан Паркер); The One Who Became The Color On a Flag, Anya & Andrew Shiva gallery, Њујорк (кустоси Слободан Стошић и Омар Лопез-Шахуд), Light Chronicles, Obsolete Studios at the The Old Lookout, Broadstairs, Кент; Psychogeography, ArtHub Gallery, Лондон; MAPS, Ambika P3, Лондон. Двоструки је финалиста награде „Димитрије Башићевић Мангелос“.
  
   
  

  

  Dragan Vojvodić NEOPLANKING

  06.07-27.07.2017, 12:00-20:00

  • Likovna Galerija

    fotografije, foto-instalacije, performans
    Otvaranje izložbe u četvrtak, 6. jula u 20 sati 
    
    
    Na otvaranju umetnik će izvesti performans u galeriji i ispred nje.
    
    
    Višemedijska postavka novosadskog autora Dragana Vojvodića u Likovnoj galeriji KCB-a, koji se ovom izložbom sveobuhvatnije predstavlja beogradskoj likovnoj publici,  predstavlja njegove novije radove rađene na temu neoplankinga –  aktuelnog pravljenja selfija vlastitog tela u poziciji tela beskučnika na ulicama urbanih gradova, ležeći u poziciji daske, sa licem okrenutim prema pločniku, poništenog identiteta. U četiri ciklusa: Death in Paris /Smrt u Parizu (2014), Holokaust planking (Berlin,  2017), Urban planking (Novi Sad, 2016), Tired of art (Muzej u Oslu, 2013; Venecijanski bijenale, 2013) biće prikazani radovi realizovani u različitim medijima: umetničke fotografije sa beskućnicima snimljene na ulicama Pariza, fotografije umetničkih akcija koje je autor izveo u ambijentima Memorijalnog kompleksa posvećenog holokaustu u Berlinu, u napuštenoj industrijskoj zoni u Novom Sadu, u izlagačkim prostorima Astrup Fearnley muzeja u Oslu i u Đardinima u Veneciji, kao i dva video rada – Playing dead, snimljenog na ulicama večnog grada i The Visitor / Posetilac, snimljenog na groblju Per Lašez u Parizu, oba iz 2017. godine.
    
    
    Posebni segment izložbe je instalacija komponovana od improvizovanih ležajeva / dušeka / prostirki / postamenata / postavljenih u galeriji tako da posetioci na njima mogu da zauzmu položaj osobe koja leži na ulici i na taj interaktivan način se uključe u temu izložbe i pokažu empatiju prema ljudima bez doma. Ovaj rad, prostor galerije i ulica ispred ulaza u galeriju su ujedno i mesta dešavanja performansa  koje će umetnik izvoditi na otvaranju i tokom trajanja izložbe. Prateći deo izložbe predstavljaju stručna vođenja i radionice za mlade posvećena umetničkom performansu.
    
    
    Dragan Vojvodić je rođen 1965. godine u Kuli (Srbija). Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. U svojoj umetničkoj praksi izražava se kroz medije performasa, instalacije, videa, fotografije, skulpture, in situ radove. Značajan deo svoje umetničke prakse realizovao je tokom studijskog boravka i života u Skandinaviji gde je samostalno izlagao u uglednim muzejima i galerijama u Švedskoj, Norveškoj, Finskoj i Islandu, kao i u Portugalu, Španiji i Francuskoj. Takođe je predstavljao srpsku i vojvođansku umetnost u okviru različitih grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Francuska, Nemačka, Mađarska, Hrvatska, BIH, Japan). Član je SULUV-a i ULUS-a. Živi i radi u Novom Sadu.
    
     
    

    PUT PREDMETA

    06.07-27.07.2017, 12:00-20:00

    • Galerija Podroom

       

      
      
      Izložba Put predmeta istražuje kroz medij pokretnih slika različite veze koje ljudi formiraju sa predmetima koji ih okružuju u ranom XXI veku.
      
      
      Umetnici:Entoni Bodin, Semuel Bakman, Džimi Daram, Rodrigo Kas, Mišel Fransoa, Lora Gozlan, Maks Hatler, Siniša Ilić i Tina Gverović, Ailb Ni Briai, Polin Pejan, Babet Rambo, Miloš Tomić, Anežien van Dorn
      
      
      Kustosi:Izabela Enrion,  Nima Liraj
      
      
      Izložba je realizovana u saradnji sa L’Œil d’Oodaaq
      
      
      Većina predmeta su sada potrošačka dobra koja ne odolevaju vremenu. Predviđena dotrajalost od njih čini đubre čim izađu iz fabrike. Međutim, mi se i dalje emotivno vezujemo za neke od njih zato što su deo naše svakodnevice i zato što vezuju naša sećanja. Kroz umnožavanje tehnoloških naprava (televizori, digitalni displeji, kompjuteri, tableti, pametni telefoni…), ekran je postao jedan od najčešćih elemenata našeg vremena. Koliko kao predmet toliko i kao interfejs on spaja virtuelno i realno, lokalno i udaljeno. Iako nam omogućava pristup velikom broju usluga, slika i drugih zajedničkih sadržaja, takođe, navlači filtere koji daju iskrivljenu sliku sveta.
      
      
      Naziv izložbe referiše na rad The Way Things Go Fišli i Vajsa koji prikazuje seriju kadrova reakcije između objekta i hemijskog jedinjenja kao metaforu za filmsku produkciju i razmotavanje filmske trake. Ovaj umetnički film koji se bavi predmetima i propituje medij i sredstvo filmske umetnosti čini duhovno jezgro ove izložbe i početnu tačku za promišljanje odnosa između ljudi i predmeta u savremenom kontekstu.