U Narodnom pozorištu Beograd viđeno Sumnjivo lice

 

U Narodnom pozorištu u Beogradu uočeno je sumnjivo lice. Opravdano se sumnja da je u njega dospeo s namernom da subverzivno deluje. Naime, režira Sumnjivo lice Branislava Nušića. Radi se o izvesnom Andrašu Urbanu, od ranije poznatom svima onima koji ponekad zalaze u pozorišta. Premijera  je zakazana za 21. juni na sceni “Raša Plaović” od 20:30 časova. Da ne pomišljaju da odustanu od ovakve, u najmanju ruku sumnjive rabote svedoči i činjenica da je prva repriza zakazana samo dan kasnije. 

O kako se intrigantnom delu radi, svedoči i podatak da sam kočoperni Nušić, kada je zaseo u udobnu, upravničku fotelju ovog nacionalnog teatra nije hteo da irititra moćnike i nije postavljao ovaj komad. Igrao ga je pre, a ne posle hapšenja. Što znači da neke ljude treba uhapsiti da bi im došlo u glavu. Dosta je vremena prošlo dok nije iznova igrano. Niko se, deluje nije odvažio:

„Godine 1900. dolazim  za upravnika pozorišta. U jednoj fioci moga stola, leži zaboravljen jedan komad. Ja vadim komad sa dna fioke, stresam. prašinu sa njega, i odnosim ga jednoga dana te stavljam na sto upravnika pozorišta. Sto upravnički veliki, prostran, na stolu akta, na aktima numere, zvonce, pa fotelja i na zidu, iza mene, kraljeva slika u bogatome ramu. Ustajem sa fotelje, dižem sa stola rukopis i vraćam ga sebi kao piscu, a razume se, propraćam to sve ovim mudrim rečima: 

Dragi moj gospodine Nušiću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja vam čak i čestitam na njemu, ali nosite vi to kući, jer ne bih bio rad da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fioci.“

Ovo je peto izvođenje u Narodnom pozorištu. Praizvedba i premijera naredne postavke bile su između dva rata, 29. maja 1923. i 14. marta 1938. godine (nedugo po Nušićevoj smrti), a zatim su nove postavke igrane od 7. oktobra 1960. i 25. novembra 1984. godine. Poslednje izvođenje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bilo je 2012, kada je Jerotije Pantić bio Glogovac, Anđa Jelisaveta Sablić, a Aleksa Žunjić Dragan Mićanović. Režiju je potpisao Jagoš Marković. U Zvezdara teatru, 2009. a glavnu ulogu igrao je Milutin Gutović. Jedna od poslednih inscenacija bila je ona u Mikser hausu, kada je u junu 2016 Reflektor teatar izveo svoje viđenje Sumnjivog lica u režiji Vojislava Arsića.

Andraš Urban je Režiser s Mudima. Nije pristajao ni na kakve kompromise. Nije se kolebao da Nušićevo Sumnjivo lice privede duhu vremena. Iskoristio je Nušićevu nemarnost (ili svesnu nameru) da potencijalnog podrivača smesti u hotel-kafanu "Evropa".

Jer, u Nušićevo vreme su se takve društvene devijacije posmatrale kao nešto ljudsko, simpatično, blagonaklono, što svako od nas ima pomalo ima. Stoga, nije bilo pametno talasati. Bejahu to vremena romatičarskog zanosa. 

Vremenom je taj kancer postajao sve maligniji, a mi, umesto da ga bez oklevanja amplutiramo, i dalje smo se grohotom smejali. Prednjačili su u tome raznorazni pavići, a široke narodne mase su se zacenjivale od smeha. Koji, u tom slučaju nije lekovit. Dokle je to trebalo da ide? Da metastazira?

Da vam siluju ćerku? Da vam ubiju sina jedinca? Da vam zapale kuću? Da li bi se i tada smeljurili? 

Da li su glumci, usamljeni u svojoj  nakani da dosledno grade svoje likove, a mi, sami, opd svojih, životnih, tako lako odstupamo i kolebamo se?

Ide li vam svet oko vas, ovakav kakav je na IQ? 

Sumnjivo je svako lice bez ličnog opisa, uronjenu u masu istovetnih, što kod širokih narodnih masa još dodatno pojačava stah i paniku.

Nušiće gledamo svako dan od kada otvorimo oči. Gledamo ga i kada dođemo na posao pa dobijemo sasušenu bundevu. Deluje da nikada Nušić (naše mane i zablude) neće izumreti ovde.

Da li tam treba Urban, kad sve gledamo sve uživo, spontamo, da li i bez režije?

Urban gura prst u oko licemerju, agresivan je i brutalan, a ne libi se ni od otvorenog izražavanja seksualnosti. Svedoci smo kako ljubavna afera može da se završi kao politički fijasko. Živeli smo pod takvim otrovnim bršljanom više od deceniju. S neverovatnom lakoćom Urban travestita (društvenog?) prerušava u popa, a onda ga svlači u bikini, kakav defiluje u bokserskom ringu. Devojka pred udaju, otvoreno koketira, a onda leži u položaju fetusa sa palcem u ustima. Birokatska seckalica za uništavanje spisa, proždire slike ubijenih, a sudski nerešenih slučajeva.  

Da li smo sazreli? Dokle ćemo plaćati debelu cenu svoje mentalne lenjosti? Da li ćemo gledati hepiend ili opšte krvoproliće?

Urban po tom pitanju nema nikakve dileme. Bez milosti se obračunava sa partijskim, nacionalnim, religioznim, seksualnim, sociološkim i patološkim pojavama. Ne štedi nikoga. Ni nas, ni sebe. Defiluju policijski poštari u sintetičkim odelima od 123 €, njihove poslušne žene-sponzoruše, devojčurak željan ljubavi, ali ni on više nije nevin (bar u mentalnom smislu) i ljubavni lekar u vidu apotekarskog pomoćnika, Đoke, potencijalnog teroriste. 

Urban se otvoreno sprda sa nacionalnim, ali i kosmopolitskim predrasudama (mitovima), puca iz pejntbol puške na zastavu EU i zamenjuje je BIA-nom. Svoje grotesne likove opremio je svim mogućim slabostima, ali i moćnim oružjem. Poznato?

Pod britki nož kritike dovodi sve krivce našeg posrnuća i trule sudove i krivožedne medije i priglupi i moći željni državni aparat i neme posmatrače, saučesnike sveopšte društvene apokalipse. Nema ovde mnogo Nišića, smatrate? Navikli ste na uštogljene šablone, na prepoznatljive reprize? 

Vreme je da se odviknete. Vreme je da, konačno, progledate. Da se probudite iz tog mamurluka mitomanije, taštine i nacionalne sujete i da se pogledamo takvi kakvi smo. Sa svim mnogobrojnim manama i retkim vrlinama. Da sve to sagledamo, napravimo planove i postavimo ciljeve društvenog ozdravljenja.

Dok nije, ako nije, kasno?

Nimalo me nije začudilo kada sam ispred Narodnog pozorišta u Beogradu ugledao policijska kola sa upaljenom rotacijom. Svaka čast nacionalnom teatru na ovom hrabrom iskoraku, čime u svoje vene ubrizgavaju svežu krv avangardnosti i savremenosti. A i Urbanu. Po meni, njegovo najzrelije delo.  Svaka čast i svim glumcima, zajedno i ponaosob, za izraženu i doslednu igru, za koju je svakako trebalo i imati podosta energije. Što su je iznašli u sebi i nesebično podelili sa nama. 

Ono što ovaj najproblematičniji Nušićev komad čini nezgodnim je žestina s kojom se on ostrvio na okoštali i priglupi državni aparat, koji kao da samo gleda kako da se dodvori moćnom vladaru, a na narod iz kojeg je ponikao, gleda sa podozrenjem i sa visine. I svako njihovo znatiželjno pitanje tumači kao podrivanje onoga što se naporno gradilo u korist tog, eto tako, nezahvalnog naroda. 

Direktor Drame Narodnog pozorišta Željko Hubač kaže da je Urbana pozvao kada je odgledao njegovu verziju Ožalošćenu porodicu u Narodnom pozorištu u Nišu. Olakšavajuća mu je okolnost što priznaje da je organizator pobunjeničke grupe u nacionalnom teatru:

“Dobili smo predstavu koja ima prepoznatljivu estetiku Andraša Urbana, a nije izneverila Nušića. Ona obuhvata ovo vreme. To je Nušić  XXI veka. „Sumnjivo lice“ je verovatno njegov najhrabriji komad. Predstava je glas više razumu i veri da imamo snage da svojim životima podarimo smisao.“

Urban napominje da se Sumnjivo lice najčešće igrano kastrirano, tj. lišeno svake aktuelnosti. Sama ta činjenica nagoveštava moguće smelo čitanje teksta, koji se javlja u formi komedije, koja je po definiciji vrsta  drame, a odlikuje se veselim sadržajem i skicira smešne strane ljudskog života i ljudi, ismejava njihove nedostatke i mane. Deluje, a to glumački asambl nagoveštava da ova inscenacija neće biti nimalo smešna. To potvrđuje i sam režiser: 

„Stvari su otišle suviše daleko da bismo se smejali. Razmatrali smo kako sistem utiče na nas, kako se proizvodi cenzura, društvenim paranojama i autocenzura. Ovakve komade iz školske lektire čitamo kao šale o ljudskoj gluposti, kao klišee, o tamo nekim ljudima, koji žive u provinciji, smejemo im se i mislimo – to nismo mi. Gledali smo ih,. čak sa simpatijama, kao tamo neke „otpisane“. Ova predstava nije samo da se čuju neke zajebane istine, nego je bitno, kao i uvek u umetnosti, da treba da se suočimo sa nečim, a ne da stalno govorimo o tome šta drugi rade i da se radujemo tome kako su oni glupi, a mi smo pametni. Nije poenta da se mi osećamo uzvišeno. U predstavi se puca na sve strane, zadaju se i primaju šamari sa svih strana.“

Ovaj komad je pisan  1887. godine. Dramaturg i saradnik reditelja Kata Đarmati smatra da je Nušić uvek i zanavek naš savremenik:

“Problemi o kojima komad govore su ogromni. Otkrili smo skriveni veo kako bi se videla surova istina koju je on napisao. Uveli smo i songove, ali od onoga što je sam Nušić napisao”.

Dramaturg Molina Udovički Fotez kaže da Urban težištte stavlja na tri bitne Nušićeve karakteristike.

“To su ljudi na vlasti, zatim beskrupuloznost sa kojom likovi ono negativno transformišu u pozitivno i konačno, možda i ono  najvažnije – vitalnost  negativnog u čoveku, nesvest i nespoznaja o sebi.”

Slobodan Beštić, koji igra Jerotija, o svojoj ulozi govori bez osmeha na licu:

“Već sam sanjao „Ćurana“, a onda se desila proba i svi moji snovi su se raspršili. Ovo mi je jedna od najtežih uloga, traži mnogo snage, žestine i surovosti, kojoj privatno nisam sklon. Priča je pomerena u današnje vreme i meni tu ništa nije smešno. Lestvica zahteva visoko je podignuta, likovi su izraženiji, a rad u uslovima ekstremnog koncepta. Ima ovde i promena žanrova, koji odlaze do cinizma, apsurda, rijalitija, nekoliko šokova koji publiku teraju da misle o istom problemu sa više strana, sa jedne strane imamo kritiku, a sa duge strane postoji ismevanje, kao i podsećanje da smo se mi na zlo navikli. Ključna misao je zašto se smejemo zlu? Zašto smo se na njega navikli?“ 

Nela Mihailović u ulazi Anđe, mada nikada nije sanjala ovu ulogu, oseća veliko zadovoljstvo. Iako ima samo 2-3 scene i sama je iznenađena kako joj je ova uloga izazovna. 

Suzana Lukić je Marica i kaže da su se, bukvalno, borili sa likovima koje tumače, sa njihovom višeslojnošću, sa njihovim slabostima i smatra da je veličina ovog komada u njegovom ukazivanju na stvarnost koju živimo.

Pavle Jerinić  u roli Viće obaveštava da su se radećina komadu bavili statistikom. Pogleda u okupljene novinare i kaže:

„Ovde ima bar dva nasilnika, bar je jedna osoba hulja i jedna secikesa!“

Miloš Đorđević  igra Aleksu Žunjića. Probe opisuje kao naporan proces, ali zabavan, kao svojevsrnu terapiju, a kaže da je šetajući gradom od kolega slušao replike koje on treba da izgovori.

Hadži Nenad Maričić (Milislav) okriva rupu na saksiji konstatacijom da predstava mora da nešto kaže, poruči, a godine u kojima je ovo delo napisano opisuje „kao godinama atentata koje su imali naklonost javnosti. Kata Đarmati im je na probe donosila dokumenta špijuna iz tog doba, tako bi što verni dočarali to, a opet ovo vreme.. 

U tom trenutku je nekome zazvonio mobilni telefon. Sve prisutne, kako glumce, tako i novinare obuzela je neka neopisiva jeza:

Da li će biti premijere?

Igraju: Slobodan Beštić (Jerotije Pantić), Nela Mihailović (Anđa), Suzana Lukić (Marica), Pavle Jerinić (Vića), Nikola Vujović (Žika), Hadži Nenad Maričić (Milislav), Nebojša Kundačina (Tasa), Miloš Đorđević (Aleksa Žunjić), Anastasia Mandić (Gazda Spasa, Gazda Miladin), Bojan Krivokapić (Đoka) i Dragan Nikolić (Josa).

Uz reditelja, koji je i scenograf predstave, autorski tim čine dramatur Molina Udovički Fotez,Kata Đarmati (dramaturg i saradnik reditelja), Marina Sremac (kostimograf), Irena Popović Dragović (kompozitor), Ljiljana Mrkić Popović (lektor) i Jasna Saramandić (asistent scenografa).

Izvršni producent je Milorad Jovanović, organizator Nemanja Konstantinović, inspicijent Sandra Žugić Rokvić, sufler Danica Stevanović, dok je Martina Vranjić organizator na praksi.

Andraš Urban, reditelj, rođen je 1970. godine u Senti. Još kao sedamnaestogodišnjak stvara nezavisnu pozorišnu i književnu radionicu kao autor, reditelj i glumac. Kasnije formira pozorišnu grupu „Aiowa“ koja teatar tretira kao specifičnu, ali ipak sveumetničku ideološku akciju.  Studira filmsku i pozorišnu režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi prof. Vlatka Gilića, režira u subotičkom Narodnom pozorištu. Diplomirao je 2000. godine u klasi prof. Bora Draškovića i ponovo intenzivno radio u pozorištu. Uz podršku segedinskog MASZK-a i vlastitog ansambla (Ansambl Andraša Urbana), stvara nezavisne pozorišne predstave. Od 2006. godine je direktor Mađarskog gradskog pozorišta „Deže Kostolanji“ u Subotici. Osnivač je internacionalnog pozorišnog festivala Desire Central Station. Režirao četrdesetak profesionalnih predstava u Subotici, Nišu, Beogradu, Segedinu, Bitolju, Ljubljani, Berlinu, Klužu, Varni, Mariboru, Rijeci. Dobitnik je raznih nagrada i priznanja, među kojima su Nagrada „Jasai Mari“ (najprestižnija nagrada za pozorišnu režiju Republike Mađarske), Nagrada „Joakim Vujić“, „Pro Urbe“ grada Subotice, „Pro Urbe“ grada Sente, i Nagrada za „Paralelnu umetnost“ (Meiawawe). Njegove režije i predstave su nagrađene na festivalima: Sterijino pozorje, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, Infant, Joakimfest, Tvrđava fest, Teatarfest, Festival alternativnih pozorišta Republike Mađarske, Festival mađarskih pozorišta, Bitef, MESS, MOT, Dani satire u Zagrebu.