X Beldoks - Još jednom sa emocijom- Nik Kejv

Ako je Prometej ukrao vatru i dao je ljudima, Kejv je uzeo mrak iz pakla i učinio ga zavodljivim.

Projekcijom filma Još jednom sa emocijom (One More Time With Feeling) u beogradskom Centru Sava svečano je otvoren X međunarodni festival dokumentarnog filma Beldoks. Ovo crno belo ostvarenje snimano 3D kamerom sa dve kolor sekvence svetsku premijeru je doživelo na Venecijanskom festivalu.

Film nije uneo ni tračak optimizam u jedan tmurni majski dan. Depresivan već sam po sebi. To mu nije niti cilj, niti namena. On je, svakako, veličanstveni omaž životu, snazi kreativnosti koja se suprostavlja bespomoćnosti i destrukciji i monumentalni rekvijem ljubavi. Kejv je pedantni hroničar sveta u kojem živimo, gde je sve odavno otišlo bestraga, ali nam to ne daje pravo na malodušnost i letargiju. Ne abolira nas od odgovornosti za vlastite živote. On i njegovo ponašanje najživlje o ovome svedoče, brutalno nas sučeljavajući sa optimizmom koji neočekivano raste na zgarištu, na klicama pesimizma, te se ispostavlja kao svojevrsni recept i isceljujući bedeker za suočavanje s tragedijama koje život donosi. Gledanje ovog filma voajeristička je seansa, par ekselans.

Nik Kejv (Nikolas Edvard Kejv, Nick Cave 1957.) je oduvek bio bespoštedni poeta u oklopu mračnog viteza, smeli jahač depresije, krotitelj ništavnosti i neumitnosti. Nesuđeni slikar, pisac, propovednik anglikanske crkve, oličenje fanatične teatralnosti, glumac i scenarista. Mnogi će reći da je Kejv čačkao sudbinu i biće prokleto u pravu. Svašta je probao i u mnogo čemu se okušao. Takve su osobe otvorenog uma, radoznale, bez opreza i straha. Govorio je da “želi da piše pesme koje imaju istu vrstu tuge kao kad uhvatite nečiji mali prst i slomite ga na tri mesta”.

 

20.000 dana na Zemlji. Svetan da starenje može da zavara samo tako što će uložiti više truda. Kada mu je jedan od sinova blizanaca poginuo, takav njegov stav dramatično je doveden u pitanje. Stavljen na užasnu probu, Kejv se zatekao na polovini snimanja novog albuma Skeleton tree, koji je započeo 2014. godine.

Petnaestogodišnji Artur Kejv pao je 14. jula 2015. s litice u engleskom gradu Brajtonu. Taj pad bio je koban po njega. Policija je utvrdila u njegovom beživotnom telu prisustvo halucinogene droge. Cela porodica Nik Kejv i njegova supruga Suzi Bik, brat blizanac Erl i dvojica starijih polubraće Džetar i Luk bili su izloženi snažnoj traumi. Kejv se tim povodom oglasio saopštenjem:

"Naš sin Artur umro je u utorak uveče. Bio je naš prelep, srećan dečak. Molimo za privatnost koja je našoj porodici potrebna u ovom teškom trenutku".

U decembru iste godine nazvao je svog prijatelja Enrua Dominika i izrazio želju da snime film povodom novog studijskog albuma. Snimanje je započelo u februaru 2016. godine. Film je trebao da zaštitio Nika Kejva od intervjua i znatiželje koja obično prate izdavanje novog albuma, nekrofilski uvećenoj usled ličnog gubitka.

Prijateljstvo muzičara i režisera započelo je konfliktom: krajem osamdesetih Dominik je studirao režiju u Australiji (rođen je na Novom Zelandu) a njegova nova devojka do pre tri meseca bila je Kejvova. No, deluje da su nekako ispeglali stvare i odnose. Kejv je, tako, napisao pesmu za Dominikov debitantski film Chopper (2000. o masovnom ubici), koja doduše nije iskorišćena, a onda mu je Dominik kao revanš, ponudio sitniju ulogu u Kukavičkom ubistvu Džesija Džejmsa od strane Roberta Forda (The Assassination of Jesse James by the Coward Robert Ford 2007.), za koju je Kejv napisao i muziku.

Vratimo se, sada, filmu sa ovogodišnjeg Beldoksa. Zamisao ekipe bila je da ovekoveče snimanje pesama sa novog albuma, no to bi bile nekih  35-40 minuta. Film je trebao da bude terapija od bola koji su Kejvovi proživljavali. Moralo se pribeći improvizaciji, ali takvoj da bude što manje izveštačena, s obzirom u senci kakve se tragedije film realizovao. Dominik je snimao Kejva dok impresionistički pripoveda o životu, muzici pa i o smrt svoga sina.

Beležio je i detalje iz živote njegove supruge Suzi (nekadašnje muze Vivijan Vestvud, u braku sa Nik Kejvom od 1999.), njen način borbe protiv bola. U filmu do punog izražaja dolazi njihova bespomoćnost, ali i snažna, titanska želja da se radom odbrane od sopstvenih demona. Za umetnika koji je važio za strogo kontrolisanu osobu, ogoljavanje njegove intime deluje poprilično potresno. Kada mu se svet srušio, izgubivši kompas, prestao je da pokušava da kontroliše stvari i prepustio im se, neka idu svojim tokom. Dotle, da se odrekao kontrole nad montiranim materijalom ovog filma. Mada su mu neka njegova promišljanja delovala poput čisto baljezganje. Stanje da ništa više nije predvidljivo nekome je zastrašujuće, a nekome lekovito.

Film otpočinjenje Nikovim odrazom u ogledalom i pitanjem:  

„Da li prepoznaješ kakva si osoba bio?“ 

Odmah mi na pamet pada praznoverni običaj u nas da se u kućama koje je zadesila neka velika tragedija ogledalo prekrije. Da ožalošćeni u njemu ne vidi svoj izobličeni odraz. Licemerje primitivne sredine. Šta ima loše u tome što vas je bol odalamila, nokautirala. Što ste ljudi? Što osećate? Što patite?  Ne štedite se, pokojnici su to zaslužili!

Odjeci njegovih unutrašnjih previranja i borbi uočljivi su, kako na njegovom licu tako i u muzici koju stvara, kojom se brani, tražeći u sopstvenoj umetnosti utočište.“Ništa nije besplatno“, tvrdi Kejv u jednoj pesmi i konstatuje: „đavo je došao po svoje“.

Sledi pesnikova briga da je izgubio glas, svoje glavno oružje. Podsvesno - razlog za postojanje, jer šta je pevač bez glasa, pisac bez reči, slikar bez poteza kičicom...  Javlja mu se strah od reči od njihovog značenja, jer reč nas je svorila i ona vodi progresu, ali poseduje snagu koju treba kontrolisati. 

 „U  istom trenutku iskonski čovek odvlači u pećinu ženku koju je osvojio i astronauti se iskcavaju na Mars. Muškarci su po svom karakteru dvodemenzijalni a žene su 3D, teško ih je fokusirati, zadržati u kadru.“

Rafiniran introspektivan prikaz bola, artikulisana agonija, intimno poniranje u sebe i svoj očaj, bez sedativa, bez neefikasnih jecaja, izlišne patetike, kompletnije i dublje oslikava dramu ljudske jedinke u sukobu s nesrećom, nego prozaično-banalni svet rijaliti šou programa, svedočanstvo o patnje bez nesuvisle kuknjave, bez trivijalnih naricanja i patetičnih tužbalica, dostojanstveno, iz dna utrobe koja se cepa, srca, želuca, jetre i žuči, što pesme s novog albuma boji rečima poput krvi i i disanja, tako nužnih, krucijalnih sastojaka života, bez utehe kojoj nema mesta. Tuga bez formalnog odricanja od manifestacija života i vremenski oročenih žalosti. Bez pozera ništavila.

Na izrabljenu floskulu da je njihov sin živ, bar u njima, on kategorički poriče i tvrdi da u njemu obitava sećanje na njega, ali ono mu ne udahnjuje život. Radost vidi kao osvetu sudbini, kao nepristajanje na ulogu koja mu je dodeljena. Kao prkos smrti kroz stvaralaštvo. Posmatramo lepotu koja se sukobljava s rečima koji su mračne, turobne i tragične, jer je i takav život koji živimo. Nikad vrhovi naših radosti nisu tako visoki kao to su ponori našeg bola duboki. Veselje je uvek nekako površno i hirovito, više posledica instikta, ali zato gubitke proživljavamo celokupnim kapacitetom duše, duboko i nadahnuto. I svi takvi trenuci su blagosloveni. Najbanalniji su oni u kojima ne živimo, ništa ne proživljavamo, ništa ne osećamo.

Na platnu defiluje scene iz studija, muzičar u automobilu, u svom domu, odlazimo stereoskopskim fotografija u dubinu, ali se potpom udaljavamo i u pravcu svemira. Ovo je svakako omaž sinu, čežnja da se on učini besmrtnim. Kroz pesmu i kroz sliku koju je naslikao, kroz dijalog s Erlom kojem Kejv daje fotoaparat sa filmom da beleži slike (koje će potom biti umontirane u ovaj film). Osušeno drvo u nedelju i pokvareni TV-prijemnik samo su bledi refleksi unutrašnji mučnih procesa i stanja. Koja moraju biti proživljeni i zapamćeni,  iako će se vraćati poput bumeranga. Jer bogovi i snovi nas neće nadživeti. Kejv pronalazi snage da komentariše violinu izrađenu od aluminijuma, njenu lakoću, da prepravlja pesme, da upita kakva mu je frizura. Bez patetike ali sa dignitetom.

Stoga, život treba hvatati u njegovim trenucima, momentima, nanosekundama. Treptajima, udasima i izdasima. Zato što je konačan, potrošan ne treba ga nimalo štedeti kad što već ni on nas neće. Život je lep i surov. Lep u surovosti i surov u lepoti. Treba ga živeti stoički, prometejski i hedonistički. Treba iznaći delove raja u paklu, ali i deliće pakla u raju. Odjavna špica sadrži i pesmu Deep Water Merijen Fejtful koji skupa pevaju Kejv i blizanci. Jednog više nema. 

Najavu filma možete pogledati OVDE. 

Nik Kejv je u Beogradu gostovao juna 1990 (SKC). i 2008. godine (Beogradska arena (Kombank)), a ove nam se vraća u oktobru (Kombank arena).