Totovi u Beogradskom dramskom pozorištu: Pobuna šta to bejaše?

Mi ljudi se ne menjamo. Fašizam je uvek i svugde moguć. Kada se cele zemlje plaše, epilog je moralni apsurd. U perverznom spoju jezivog i smešnog nastaje instrumentizacija izopačenih društvenih vrednost i isto tako nakazan sistem.” (Ljiljana Todorović).

Dok ovaj svet svesno srlja u propast, postaje mesto patnje i užasa. Kada se veliča bestidnost, bezdušnost i podlost, kada je čovečnost izvrgnuta ruglu, a pobuna misaona imenica, vreme je da se ode u pozorište. Tamo rade neki uzaludni ljudi koji se iz petnih žila trude da prodrmaju uspavane i ohrabre posustale i letargične. Imamo li pravo da odustanemo?

Jedan takav komad je baš pred nama. Njime Beogradsko dramsko pozorište završava sezonu u kojoj se bavilo ratnom tematikom.

Totovi su tragikomedija sa elementima satire jednog od najpriznatijih mađarskih pisaca XX veka, Ištvana Erkenja. Nastala na osnovu novele Dobrodošlica za Majora iz 1966. godine. Na nagovor Karolja Kazimira, Ištvan Erkenj sačinio je dramsku verziju priče, koja je praizvedena 1967. godine u budimpeštanskom Talija teatru.

 

Pisac se, tom prilikom, obratio gledaocima Pismom publici u kojem, preko paralele sa Kamijevim tumačenjem mita o Sizifu, govori o apsurdu uzaludnog životnog napora, strahu koji potčinjava razum i apsurdnom instinktu preživljavanja. Ispričana u formatu komediografske kalambure zabune. o jalovom pokušaju da se po svaku cenu očuva harmonija idealizovanog patrijarhalnog ustrojstva u maloj, hermetičnoj sredini, koja je na snažnom udaru represivnog i svemogućeg režima. Povinovanjem, saglašavanjem sa ludošću, samovoljom i nerazumnošću, samo se širom otvaraju vrata pakla, koja svojim nečinjenjem podanici pokušavaju da spreče.Pradoks.

“Bilo bi dobro kada više ne bi bilo potrebe da se živi u strahu”, zapazio je tada Erkenj.

Komad je preveden na mnoge jezike i izvođen na scenama širom sveta od Budimpešte i Njujorka do Damaska i Džakarte.

Groteska nastaje kada je bilo kakvo delovanje nesvrsishodno, besmisleno. Fabila predstava je stravična, i u istu ruku besmislena i uzaludna sudbina mađarskih vojnika na Istočnom frontu januara 1943. godine, kada se 60 hiljada njih doslovce smrzlo u dolini Dona. Usput, Erkenj je bio neposredni svedok ovih dešavanja.

Umetnički direktor BDP-a Andrej Šepetkovski očekuije da će publika posle predstave biti zasmejana i zapitana, uhvaćena u šašavu paukovu mrežu različitih žanrova, od grotekse do softiciranog humora koji nas suočavaju sa istinitošću preživlljavanja, trpljenjem tiranstva, ćorsokakom, bezizlaznom situacijom, uzrocima zla, uzrocima inertnosti, pitanjem gde je tome granica.

"I nakon trideset i jedne godine Totovi su i dalje obična, uplašena porodica, okružuju nas isti ljudi, mali, ispravni, pokorni, uzorni građani, u svemu po propisu, spremni da ugode vlasti. Ni vlast nije promenila svoje atribute i najagresivnija je kada je najuplašenija", započela je svoje obraćanje novinarima rediteljka Ljiljana Todorović naglasivši da nimalo nije iznenađena takvim razvojem događaja.

Ona naglašava da je ovde reč o satiranju duha, kojim se pojedinci služe da bi sebi ojačali vlast i da se tako narod dovodi do toga da više ne razlikuje dobro od zla. Smatra da je groteska "prirodan žanr" u kome svakodnevno živimo i da do nje dolazi kada se smejemo onome zbog čega nas podilazi jeza. Uporište za rad na predstavi pronašla je u slepilu građana pokornih, u beslovestnom strahu, koji su radi puke egzistencije spremni da vlasti, ne samo ne diraju i ne zameraju joj se, već joj velikodušno izlaze u susret; ispunjavaju joj i najbizarnije i najkapricioznije prohteve, smatraju to za svoju svetu dužnost, idu čak toliko daleko da se trude iz petnih žila da naslute želju vlastodržaca i oberučke im izađu u susret, pre nego što ona uopšte bude iskazana. Zaključuje da je mnogo lakše tako živeti nego o tome napraviti predstavu. Podseća na Volterovo uverenje da kada prestane svaka nada, izgubi se svaki smisao, jedino časno što čoveku preostaje jeste mreti. 

“Svi smo mi i žrtve i dželati, svi smo mi i stradalnici i krvnici. Različite situacije i okolnosti bude i ističu u nama jednu od te dve karakterne crte. Svi mi živimo u međusobnoj zavisnosti, Tot i Major ne isključuju već uslovljavaju jedan drugog, odnos između podređenosti i nadređenosti je komplementaran. Takav je i odnos između njihovih strahova; dva straha, čiji su društveni izvori međusobno sasvim udaljeni, izazivajući se, dopunjuju jedan drugog. Otuda kao centralni problem predstava tretira diktaturu straha u neraskidivom spoju sa dobrovoljnim (a krajnje beskorisnim) podvrgavanjem toj diktaturi. Diktator se ne događa sam od sebe, ne pada s Marsa. Radi se o svojevrsnom, neraskidivom savezu malograđanštine i fašizma.”, kostatuje Todorovićeva, kojoj je ovo treća režija u BDP-u..Prethodilie su joj Mačke na usijanom limenom krovu (1990:) i Staklena menažerija (1991.).

Probe za ovaj komad otpočele su 14. marta  po delu “pisca sa čudnim osećajem za apsurd modernog života”. No, vratićemo se opet na te glumce, bitange koji nikako nisu mogle da se pomire sa nametnitim ulizništvom i sevilnošću. Teško joj je bilo da kanališe i uguši taj mehanizam otpora represiji, koji se rađao kao feniks iz pepela. Opravdava ih da su to činili nesvesno. “Oprosti im bože ne znaju šta rade!” (n.a.)

"Stalno se pojavljivao taj tihi otpor, pa sam morala sve da podsećam da mi nismo nikakav pokret otpora, već da se mi radujemo da budemo poslušnici. Kud oni okom, tu mi skokom...", požalila se rediteljka.

 "Konačno sam se, posle deset godina,oslobodila tragedija i drama i ušla u apsurd što je za mene novi i uzbudljiv teren", menja vešto temu Dušanka Stojanović Glid, koja je u BDP-u posle dužeg odsustva i kaže da nas čeka “mala sredina, mali zahtevi, kada se problemi ne rešavaju to je u karakteru i biću čoveka”.

"Najveći apsurd komada u tome što shvatate da zapravo ništa nije apsurdno i da su na potezu od Crvenog krsta do Slavije svi ti likovi živi. U ova, samo naizgled mirna vremena, važi parola -ne prizivaj đavola,. A on je već tu". primetio je Pavle Pekić uz ocenu da se u ovom komadu iz 60-tih godina XX veka o slobodi priča na suptilan i uzbudljiv način.

Bojan Žirović nas upozorava da ništa ne treba sagledavati sa crno-belih pozicija i naglašava da mu je najveće zadovoljsvo priredila upotreba raznovrsnih glumačkih sredstava i poigravanje sa njima. 

Jelisaveta Orašanin. kada smo se ratosiljali banalnih i senzacionalističkih pitanja  kad se i što se udaje na “prazan stomak”, tvdri da je tema komada strah naš svakodnevni. Sigurna je u uspešnost predstave i u svoju rolu u njoj. 

Scenograf Magdalena Vlajić, čiji smo rad jedino videli na konferenciji, pošto je održana na sceni “Rade Marković” kaže da je realizaciji prethodili dugi razgovori, da je rad bio porilično zahtevan, da je srž idilična duboka priroda, i da su otkrili, po tom pitanju, više nego što su hteli. Kostimograf Maja Mirković nagoveštava “polje iznenađenja, hobitanska bića koja se kite civilizacijom i pribojavaju prestupa.”

Prevod je uradio Eugen Verber a adaptaciji i režiji Ljiljane Todorović. Ona je diplomirala 1986. godine upravo kultnom postavkom Totovih u Ateljeu 212. Koju je prvobitno trebala da režira Mira Trailović, a koja je Todorvićeva primila “iz zlatnih ruku Jovana Ćirilova”. Glumačka podela tada je bila sledeća: Taško Načić (Tot), Renata Ulmanski (Mariška), Vesna Trivalić (Agika), Svetislav Goncić (Major), Zoran Cvijanović (Poštar). Interesantno je da je za ovu svoju diplomsku predstavu Ljiljana Todorović jedva iskamčila Vesnu Trivalić s druge godine glume.

Autorsku ekipu čine scenograf Magdalena Vlajić, kostimograf Maja Mirković i kompozitor Vladimir Pejković. Igraju: Pavle Pekić, Bojan Žirović, Dušanka Stojanović Glid, Jelisaveta Orašanin, Jovo Maksić i Dušan Petrović (uživo svira na sceni).

Pemijera 18. maj na Sceni “Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta u 20 časova.  Prva repriza je zajazana za 22.maj. 

Predstavu je pomogla Mađarska ambasada u Beogradu.

Radnja drame odvija su u pastoralnom ambijentu panonske nizije. Čuju se zvuci domaćih razmaženih životinja. Tu je jedan poštar (Jovo Maksić) koji vrši selekciju cenzuru) pošte. Propušta samo dobre vesti za koje dobija čašu piva. Porodice pošteđuje od loših. Najsimpatičniji lik u ovoj predstavi. Narator koji najavljuje dešavanja.  

Tako dolazimo i do inertne porodice Totovih čiji je sin na frontu. Odjeci rata dolaze iz njegovih pisama (onih koje poštar ne reciklira) i u vidu njegovog starešine, majora, rigidnog i frustriranog čoveka. Koji odsustvo provodi kod Totovih terorišući ih. 

Deluje da vreme u kojem živimo je mnoge detalje i ritam radnje pregazilo, te ako se baš htelo ostati na ovom dramskom podlošku, moralo se ići u radikalnije izmene. Jasno je na šta predstava hoće da ukaže, ali to postaje opšte mesto, a ritam predstave ravničarski usporen u odnosu na današnji ritam života. 

Za ovaku fabulu nije ni potrebno otići u pozorište. Dovoljno je uključiti Tv prijemnik. Kakva je tamo odurna plejuda ulizica, udvorica, sevilnih, na raspolaganju,  poltrona, dupelizaca, podrepaka mašta i teatar ne mogu da dočaraju. Da li i trebaju? I ne volem..

Ištvan Erkenj (1912-1979) je jedan od najpoznatijih i najuticijanijih mađarskih pisaca XX veka. pripovedač i dramatičar, majstor groteske. Nakon što je 1941. godine objavio prvi roman Okean igra, po sovjetskoj okupaciji Mađarske deportovan je u radni logor nadomak Moskve. Dvanaest godina nije mu bilo dozvoljeno da objavljuje svoja dela. Tek je 1968, objavio zbirku priča Jednominutne novele.  Od drama napisoa je U potrazi za ključem, Mačija igra i Trotovi. Od 2004. godine jedno omladinsko pozorište u Budimpešti nosi njegovo ime.

Ljiljana Todorović diplomirala je na FDU (Katedra za pozorišnu i radio režiju u klasi prof. Miroslava Belovića) i na Pravnom fakultetu u Beogradu. Sarađivala je sa teatrima u Beogradu, Banjaluci, Sremskoj Mitrovici, Nišu, Leskovcu, Zrenjaninu i Sarajevu. Neke od njenih najznačajnijih predstava su Fizičari, Pogled u nebo, Bestidnik, Posetilac, Ćelava pevačica, Mačke na usijanom limenom krovu, Staklene menažerije, Ejmin pogled, Život iz početka, Kumovi, Beogradska trilogija, Vrteška, Avgust: Okrug Osidž. Adaptirala je tekstove i režirala brojne drame u Dramskom programu Radio Beograda.