Big Bend Radio televizije Srbije, po prvi put nakon 50 godina od gostovanja Majnarda Fergusona (1928-2006.)
u Beogradu, predstavlja posebno odabrane kompozicije iz slavnog i
proslavljenog orkestra tog nesvakidašnjeg džez umetnika. Izuzetni gost
ovog jedinstvenog projekta, na velikom koncertu 18. maja od 20 časova u Domu omladine Beograda, je Andrea Tofaneli,
maestralni solista na trubi, virtuoz i instrumentalista koji je imao
čast i privilegiju da sarađuje sa Fergusonom. Tim povodom smo popričali
sa gospodinom Tofanelijem o njegovim sećanjima na legendarnog "The Boss"-a, kao i o saradnji sa našim renomiranim džez sastavom.
Imate
impresivnu karijeru džez muzičara, koju su obeležili brojni koncerti,
nastupi na festivalima širom sveta, učešće u velikim TV produkcijama,
mnogobrojni snimci i muzička izdanja, kao i saradnja sa drugim
istaknutim kolegama iz sveta muzike. Šta smatrate svojim najvećim
profesionalnim dostignućem, i postoji li neki muzički san ili plan koji
još uvek niste ostvarili?
Ne bih izdvojio ni jedno konkretno iskustvo u svojoj karijeri kao ono najvažnije. Svi umetnici sa kojima sam sarađivao, svi koncerti koje sam održao, svi žanrovi koje sam svirao, sve zajedno je bilo izuzetno važno za moj razvoj i u pogledu sviračke tehnike i muzički. Sva saznanja i različiti izazovi tokom karijere su me podsticali da dostignem viši nivo u stvaranju muzike i tehnici. Jasno, moja saradnja i prijateljstvo sa Majnardom Fergusonom bili su vrhunac moje karijere kao trubača.Kada sam prvi put čuo njegovu ploču, još u vreme dok sam pohađao konzervatorijum, momentalno sam rekao: „Želim da sviram kao ovaj čovek! To je ono što želim da radim do kraja svog života...“ i počeo sam da radim na usavršavanju usne tehnike i tonskog opsega. Zaljubio sam se u tu impresivnu energiju koja je zračila iz njegove muzike i načina na koji je svirao trubu, a koju nikada nisam osetio slušajući bilo kog drugog muzičara u istoriji džeza. Imao je i jedinstvenu melodijsku liniju, koju bih uporedio sa italijanskim načinom operskog pevanja, dramatičnim i predivnim u isto vreme.
I danas nalazim inspiraciju u fantastičnim muzičarima, kao što je Arturo Sandoval. Imao sam neverovatnu sreću da pronađem izuzetnog učitelja kakav je bio Armando Gitala, nekadašnja prva truba Bostonskog simfonijskog orkestra, koji mi je pomogao da dođem do ambažure neophodne za pravilan pristup Majnardovom stilu sviranja. Gitala je bio klasični muzičar, ali jedan od najboljih svirača koji je umeo da pomogne drugim trubačima u prevazilaženju problema sa ambažurom ili njenom usavršavanju. Zauvek ću mu biti zahvalan za to što je kao učitelj učinio za mene i omogućio mi da na najbolji način usavršim svoju sviračku tehniku, jednako kao što sam Fergusonu zahvalan što me je primio u svoj muzički svet.
Poznati ste kao vrsan
trubač, između ostalog i po specifičnoj lepoti tona i visokim registrima
koje dostižete, uz neverovatnu kontrolu i opuštenost sviranja
istovremeno. Da li je moguće da muzičar dođe do takvog izraza isključivo
vežbom, ili je za takve sviračke podvige ipak neophodan urođeni dar?
Najvažniji učitelj kojeg sam imao u karijeri, gospodin Gitala, mi je govorio da uvek možemo unaprediti svoje sviranje. Nije važno kada, ranije ili kasnije tokom karijere, ali ako svakog dana vežbamo dobro i mnogo, sa ispravnim konceptom, možemo veoma napredovati. Ovde ne mislim na neke specifične muzičke vežbe (svaki udžbenik ili metod je dobar za vežbanje trube), već na rad koji se tiče ispravnog koncepta sviranja trube, a podrazumeva ambažuru, disanje, svest, ispravan položaj tela, način proizvođenja tona. Naravno, talenat je važan i pravi razliku među muzičarima. U svakom slučaju, smatram da lepota tona dolazi od toga kako „pevamo“ muziku u glavi. Sviramo ono što naša svest čuje i oseti, bez obzira da li je reč o klasičnoj ili džez muzici. Rođen sam, odrastao i još uvek živim u gradu Đakoma Pučinija, čuvenog operskog kompozitora..Odlično znam šta znači „predivno pevanje“.
Veliki deo Vaše karijere posvećen je pedagoškom radu. Koliko je to važno i za Vaš lični i umetnički razvoj? Iz iskustva rada sa mladim umetnicima, kako vidite budućnost džeza u XXI veku?
Podučavanje studenata i profesore čini boljim izvođačima, to je sigurno! Obožavam da predajem, posebno kada mogu da iskoristim lično iskustvo kako bih pomogao trubačima da prevaziđu određene probleme u svom sviranju. Moj otac Dino me je naučio da je prenošenje iskustva mladima, u svim segmentima života, važno zaveštanje za budućnost. Volim da razgovaram sa mojim studentima, pokušavajući da razumem ne samo njihove probleme sa muzikom i tehnikom sviranja, već i njihove lične probleme, njihove karaktere i način na koji razmišljaju. Jer, sve je povezano kada razgovaramo o muzici i sviranju instrumenta. Ne volim suvoparan način predavanja. Ponekad profesori samo pokušavaju da „prodaju“ nešto što znaju, ne mareći zapravo da pruže studentima potpunu psihološku, tehničku i moralnu podršku, koja će im biti od koristi čitavog života.
Mislim da će džez uvek moći da ostvari interakciju sa svim drugim žanrovima koji se pojave u budućnosti. Džez muzika ima sposobnost prilagođavanja i komunikativnosti sa bilo kojom vrstom umetnosti ili muzike, što nam i istorija vrlo jasno pokazuje. Verovatno ćemo nastaviti da sviramo diksilend u stilu Luja Armstronga i u narednom veku, kao i bi-bap ili fank... Čuvajući tradiciju, džez muzika će svakako razvijati nove izraze i boje, u skladu sa novim trendovima i razvojem ljudskog društva. Mislim da će kreativni umovi biti ono što je najvrednije u budućnosti.
Imali ste čast da svirate sa legendarnim Majnardom Fergusonom u njegovom čuvenom bendu. Možete li nam reći nešto više o tom jedinstvenom iskustvu? Kako se sećate saradnje sa njim, iz profesionalnog, ali i iz ličnog ugla?
Kao što sam već pomenuo, Majnard je imao najveći uticaj na moje sviranje trube, još od kada sam prvi put čuo njegov album. On je bio čista inspiracija, ne samo kao trubač i muzičar, već i kao čovek. Duhovnost mu je bila veoma važna, na svakom koncertu pre izlaska na scenu,imao je običaj da peva mantru za širenje sreće ljudima kroz svoju muziku. Voleo je da pomaže mladim, talentovanim muzičarima, koje je rado primao u svoj bend. Mnogi od njih su postali veoma poznati i uspešni, upravo zahvaljujući njegovoj podršci i pomoći.
Prvi put sam upoznao Majnarda tek 1997, kada je posle mnogo godina ponovo je došao u Italiju, da nastupa na Sori džez festivalu u Liguriji. Bilo je leto, seo sam u kola, odvezao sam se do koncertne dvorane i čekao njega i bend da stignu na tonsku probu. Bend je stigao tek kasno popodne, tako da sam proveo nekoliko sati na suncu koje je pržilo. Gledao sam dok su muzičari izlazili iz autobusa, Majnarda nije bilo među njima. Oni su radoznalo gledali u mene, jer sam potpuno sam stajao ispred zgrade i čekao ih. Gospodin Ed Sardžent, Majnardov menadžer turneje, mi je prišao i sa smeškom rekao: „Trubač?“. Odgovorio sam: „Da, i Majnardov obožavalac!“. Bio je jako ljubazan, počeli smo da razgovaramo dok je bend ulazio da se pripremi za tonsku probu, na koju me je i pozvao kako bih se upoznao sa momcima i čuo ih kako sviraju. Svi su bili jako prijatni, raspitivali su se oko moje karijere u Italiji, koncerata na kojima sam svirao, TV emisija u kojim sam učestvovao... Na kraju probe Ed me je pozvao da krenem na večeru sa bendom, pa smo svi nastavili druženje i razgovor, a nakon večere me je pitao da li bih lično otišao po Majnarda u hotel i svojim kolima ga odvezao do koncertne sale. Bio sam veoma iznenađen ovim predlogom – tek što smo se upoznali! Nekoliko godina kasnije, Ed mi je rekao kako je odmah osetio moju pozitivnu i prijateljsku energiju, i da je bio siguran da sam prava osoba koju treba predstaviti Majnardu. Otišao sam do hotela i kada sam se prvi put sreo sa Majnardom umalo se nisam onesvestio – moj san se ostvario! Bio je izuzetno drag i ljubazan prema meni, zagrlio me je i počeo da mi priča o Italiji i operskoj muzici. Odvezli smo se do dvorane i proveli još malo vremena u razgovoru pre nastupa, a na koncertu mi je i posvetio jednu od numera koju je odsvirao. Na kraju smo svi zajedno otišli u pab, popili nekoliko piva i proveli ostatak večeri u sjajnom druženju. Nisam odsvirao ni jedan ton... naše prijateljstvo se jednostavno rodilo, i to van bilo kakvog konteksta sviranja. Čisto prijateljstvo! Potom sam, 1999. godine, snimio „Majnard Ferguson“ koncert, koji je obično izvodio sa Orkestrom Stena Kentona. To je bio prvi put da ga je neko snimio, još od pedesetih godina, i on je zaista bio veoma oduševljen, jako mu se dopalo. Od tog trenutka imao je običaj da o meni govori kao o „italijanskom Majnardu Fergusonu“, čak me je tako i predstavljao ljudima. To je za mene bila najveća moguća čast. Zahvaljujući Edu Sardžentu koji nas je upoznao, Majnard i ja smo ostali u kontaktu sve do njegove smrti 2006. godine. Često sam bio gostujući član njegovog benda, nastupali smo zajedno mnogo puta u Italiji, širom Evrope i SAD-a. Kada je preminuo, bio sam pozvan da kao solista učestvujem na koncertu koji je u njegovu čast održan u St. Luisu (SAD), i odsviram numeru „Tenderly“. Zauvek ću biti zahvalan Majnardu i Edu za sve neverovatne emocije i prijateljsvo koje smo podelili. Samo još jedno sećanje... Sve Majnardove stvari prenete su u „Jazz Trumpet Museum“ u Šermanu, Teksas. Kada sam otišao da ga posetim, direktor muzeja gospodin Bil Kolins, pokazao mi je Majnardov lični adresar u kojem je bilo zabeleženo samo nekoliko telefonskih brojeva. Među njima je bio i moj, zapisan Majnardovom rukom lično... Moram da priznam da sam zaplakao kada sam to video.
Kao specijalan gost na koncertu Big Benda RTS-a, 18. maja u Domu omladine Beograda, sviraćete omaž posvećen Fergusonu. Recite nam nešto više o saradnji sa ovim našim istaknutim džez sastavom i programu koji ćete zajedno izvesti.
Po mom mišljenju, Big Bend RTS je jedan od najboljih džez sastava na svetu. U njemu svira toliko divnih muzičara! Jednog od njih poznajem bolje, to je Dragoslav „Freddie“ Stanisavljević, lead trubač, sa kojim sam prijatelj već mnogo godina. On je fantastičan muzičar, a ceo bend zvuči neverovatno. Dugo smo razgovarali o programu koji bi bio omaž Majnardu Fergusonu pre nego što smo ga sklopili. Počastvovan sam što ću svirati sa Big Bendom RTS-a i daću sve od sebe na ovom koncertu. Što se tiče programa, izvešćemo neke od najpoznatijih numera iz Majnardovog repertoara. Snimio je preko 60 albuma, svirajući sve stilove džeza, od klasičnog do modernog. Izabrali smo kompozicije za koje mislimo da na najbolji način predstavljaju njegov opus i muzički ukus, u različitim žanrovima. Numere kao što su „Maria“ (koja je u SAD postala obavezan deo repertoara za svakog trubača koji svira u visokom registru), „Got the Spirit“ i „Tenderly“ (iz njegovog bi-bap perioda), „MacArthur Park“ (Majnardovo izvođenje je postalo veliki hit, ali i pravi izazov za svakog trubača koji želi da svira u njegovom stilu), „Chameleon“, „Bridge Over Troubled Water“ i „Hey Jude“ (iz perioda koji je proveo u Velikoj Britaniji), i naravno „Gonna Fly Now“ iz čuvenog filma „Roki“ (najreprezentativnija numera iz njegovog sviračkog opusa, do dan danas jedina big bend kompozicija koja je ušla na Bilbordovu top listu popularne muzike). Biće mi izuzetno velika čast da izvedem ovaj program sa Big Bendom RTS-a.
Ulaznice za koncert Andree Tofanelija i Big Benda RTS su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 500 dinara. U pitanju su sedeća mesta.
Ne bih izdvojio ni jedno konkretno iskustvo u svojoj karijeri kao ono najvažnije. Svi umetnici sa kojima sam sarađivao, svi koncerti koje sam održao, svi žanrovi koje sam svirao, sve zajedno je bilo izuzetno važno za moj razvoj i u pogledu sviračke tehnike i muzički. Sva saznanja i različiti izazovi tokom karijere su me podsticali da dostignem viši nivo u stvaranju muzike i tehnici. Jasno, moja saradnja i prijateljstvo sa Majnardom Fergusonom bili su vrhunac moje karijere kao trubača.Kada sam prvi put čuo njegovu ploču, još u vreme dok sam pohađao konzervatorijum, momentalno sam rekao: „Želim da sviram kao ovaj čovek! To je ono što želim da radim do kraja svog života...“ i počeo sam da radim na usavršavanju usne tehnike i tonskog opsega. Zaljubio sam se u tu impresivnu energiju koja je zračila iz njegove muzike i načina na koji je svirao trubu, a koju nikada nisam osetio slušajući bilo kog drugog muzičara u istoriji džeza. Imao je i jedinstvenu melodijsku liniju, koju bih uporedio sa italijanskim načinom operskog pevanja, dramatičnim i predivnim u isto vreme.
I danas nalazim inspiraciju u fantastičnim muzičarima, kao što je Arturo Sandoval. Imao sam neverovatnu sreću da pronađem izuzetnog učitelja kakav je bio Armando Gitala, nekadašnja prva truba Bostonskog simfonijskog orkestra, koji mi je pomogao da dođem do ambažure neophodne za pravilan pristup Majnardovom stilu sviranja. Gitala je bio klasični muzičar, ali jedan od najboljih svirača koji je umeo da pomogne drugim trubačima u prevazilaženju problema sa ambažurom ili njenom usavršavanju. Zauvek ću mu biti zahvalan za to što je kao učitelj učinio za mene i omogućio mi da na najbolji način usavršim svoju sviračku tehniku, jednako kao što sam Fergusonu zahvalan što me je primio u svoj muzički svet.
Najvažniji učitelj kojeg sam imao u karijeri, gospodin Gitala, mi je govorio da uvek možemo unaprediti svoje sviranje. Nije važno kada, ranije ili kasnije tokom karijere, ali ako svakog dana vežbamo dobro i mnogo, sa ispravnim konceptom, možemo veoma napredovati. Ovde ne mislim na neke specifične muzičke vežbe (svaki udžbenik ili metod je dobar za vežbanje trube), već na rad koji se tiče ispravnog koncepta sviranja trube, a podrazumeva ambažuru, disanje, svest, ispravan položaj tela, način proizvođenja tona. Naravno, talenat je važan i pravi razliku među muzičarima. U svakom slučaju, smatram da lepota tona dolazi od toga kako „pevamo“ muziku u glavi. Sviramo ono što naša svest čuje i oseti, bez obzira da li je reč o klasičnoj ili džez muzici. Rođen sam, odrastao i još uvek živim u gradu Đakoma Pučinija, čuvenog operskog kompozitora..Odlično znam šta znači „predivno pevanje“.
Veliki deo Vaše karijere posvećen je pedagoškom radu. Koliko je to važno i za Vaš lični i umetnički razvoj? Iz iskustva rada sa mladim umetnicima, kako vidite budućnost džeza u XXI veku?
Podučavanje studenata i profesore čini boljim izvođačima, to je sigurno! Obožavam da predajem, posebno kada mogu da iskoristim lično iskustvo kako bih pomogao trubačima da prevaziđu određene probleme u svom sviranju. Moj otac Dino me je naučio da je prenošenje iskustva mladima, u svim segmentima života, važno zaveštanje za budućnost. Volim da razgovaram sa mojim studentima, pokušavajući da razumem ne samo njihove probleme sa muzikom i tehnikom sviranja, već i njihove lične probleme, njihove karaktere i način na koji razmišljaju. Jer, sve je povezano kada razgovaramo o muzici i sviranju instrumenta. Ne volim suvoparan način predavanja. Ponekad profesori samo pokušavaju da „prodaju“ nešto što znaju, ne mareći zapravo da pruže studentima potpunu psihološku, tehničku i moralnu podršku, koja će im biti od koristi čitavog života.
Mislim da će džez uvek moći da ostvari interakciju sa svim drugim žanrovima koji se pojave u budućnosti. Džez muzika ima sposobnost prilagođavanja i komunikativnosti sa bilo kojom vrstom umetnosti ili muzike, što nam i istorija vrlo jasno pokazuje. Verovatno ćemo nastaviti da sviramo diksilend u stilu Luja Armstronga i u narednom veku, kao i bi-bap ili fank... Čuvajući tradiciju, džez muzika će svakako razvijati nove izraze i boje, u skladu sa novim trendovima i razvojem ljudskog društva. Mislim da će kreativni umovi biti ono što je najvrednije u budućnosti.
Imali ste čast da svirate sa legendarnim Majnardom Fergusonom u njegovom čuvenom bendu. Možete li nam reći nešto više o tom jedinstvenom iskustvu? Kako se sećate saradnje sa njim, iz profesionalnog, ali i iz ličnog ugla?
Kao što sam već pomenuo, Majnard je imao najveći uticaj na moje sviranje trube, još od kada sam prvi put čuo njegov album. On je bio čista inspiracija, ne samo kao trubač i muzičar, već i kao čovek. Duhovnost mu je bila veoma važna, na svakom koncertu pre izlaska na scenu,imao je običaj da peva mantru za širenje sreće ljudima kroz svoju muziku. Voleo je da pomaže mladim, talentovanim muzičarima, koje je rado primao u svoj bend. Mnogi od njih su postali veoma poznati i uspešni, upravo zahvaljujući njegovoj podršci i pomoći.
Prvi put sam upoznao Majnarda tek 1997, kada je posle mnogo godina ponovo je došao u Italiju, da nastupa na Sori džez festivalu u Liguriji. Bilo je leto, seo sam u kola, odvezao sam se do koncertne dvorane i čekao njega i bend da stignu na tonsku probu. Bend je stigao tek kasno popodne, tako da sam proveo nekoliko sati na suncu koje je pržilo. Gledao sam dok su muzičari izlazili iz autobusa, Majnarda nije bilo među njima. Oni su radoznalo gledali u mene, jer sam potpuno sam stajao ispred zgrade i čekao ih. Gospodin Ed Sardžent, Majnardov menadžer turneje, mi je prišao i sa smeškom rekao: „Trubač?“. Odgovorio sam: „Da, i Majnardov obožavalac!“. Bio je jako ljubazan, počeli smo da razgovaramo dok je bend ulazio da se pripremi za tonsku probu, na koju me je i pozvao kako bih se upoznao sa momcima i čuo ih kako sviraju. Svi su bili jako prijatni, raspitivali su se oko moje karijere u Italiji, koncerata na kojima sam svirao, TV emisija u kojim sam učestvovao... Na kraju probe Ed me je pozvao da krenem na večeru sa bendom, pa smo svi nastavili druženje i razgovor, a nakon večere me je pitao da li bih lično otišao po Majnarda u hotel i svojim kolima ga odvezao do koncertne sale. Bio sam veoma iznenađen ovim predlogom – tek što smo se upoznali! Nekoliko godina kasnije, Ed mi je rekao kako je odmah osetio moju pozitivnu i prijateljsku energiju, i da je bio siguran da sam prava osoba koju treba predstaviti Majnardu. Otišao sam do hotela i kada sam se prvi put sreo sa Majnardom umalo se nisam onesvestio – moj san se ostvario! Bio je izuzetno drag i ljubazan prema meni, zagrlio me je i počeo da mi priča o Italiji i operskoj muzici. Odvezli smo se do dvorane i proveli još malo vremena u razgovoru pre nastupa, a na koncertu mi je i posvetio jednu od numera koju je odsvirao. Na kraju smo svi zajedno otišli u pab, popili nekoliko piva i proveli ostatak večeri u sjajnom druženju. Nisam odsvirao ni jedan ton... naše prijateljstvo se jednostavno rodilo, i to van bilo kakvog konteksta sviranja. Čisto prijateljstvo! Potom sam, 1999. godine, snimio „Majnard Ferguson“ koncert, koji je obično izvodio sa Orkestrom Stena Kentona. To je bio prvi put da ga je neko snimio, još od pedesetih godina, i on je zaista bio veoma oduševljen, jako mu se dopalo. Od tog trenutka imao je običaj da o meni govori kao o „italijanskom Majnardu Fergusonu“, čak me je tako i predstavljao ljudima. To je za mene bila najveća moguća čast. Zahvaljujući Edu Sardžentu koji nas je upoznao, Majnard i ja smo ostali u kontaktu sve do njegove smrti 2006. godine. Često sam bio gostujući član njegovog benda, nastupali smo zajedno mnogo puta u Italiji, širom Evrope i SAD-a. Kada je preminuo, bio sam pozvan da kao solista učestvujem na koncertu koji je u njegovu čast održan u St. Luisu (SAD), i odsviram numeru „Tenderly“. Zauvek ću biti zahvalan Majnardu i Edu za sve neverovatne emocije i prijateljsvo koje smo podelili. Samo još jedno sećanje... Sve Majnardove stvari prenete su u „Jazz Trumpet Museum“ u Šermanu, Teksas. Kada sam otišao da ga posetim, direktor muzeja gospodin Bil Kolins, pokazao mi je Majnardov lični adresar u kojem je bilo zabeleženo samo nekoliko telefonskih brojeva. Među njima je bio i moj, zapisan Majnardovom rukom lično... Moram da priznam da sam zaplakao kada sam to video.
Kao specijalan gost na koncertu Big Benda RTS-a, 18. maja u Domu omladine Beograda, sviraćete omaž posvećen Fergusonu. Recite nam nešto više o saradnji sa ovim našim istaknutim džez sastavom i programu koji ćete zajedno izvesti.
Po mom mišljenju, Big Bend RTS je jedan od najboljih džez sastava na svetu. U njemu svira toliko divnih muzičara! Jednog od njih poznajem bolje, to je Dragoslav „Freddie“ Stanisavljević, lead trubač, sa kojim sam prijatelj već mnogo godina. On je fantastičan muzičar, a ceo bend zvuči neverovatno. Dugo smo razgovarali o programu koji bi bio omaž Majnardu Fergusonu pre nego što smo ga sklopili. Počastvovan sam što ću svirati sa Big Bendom RTS-a i daću sve od sebe na ovom koncertu. Što se tiče programa, izvešćemo neke od najpoznatijih numera iz Majnardovog repertoara. Snimio je preko 60 albuma, svirajući sve stilove džeza, od klasičnog do modernog. Izabrali smo kompozicije za koje mislimo da na najbolji način predstavljaju njegov opus i muzički ukus, u različitim žanrovima. Numere kao što su „Maria“ (koja je u SAD postala obavezan deo repertoara za svakog trubača koji svira u visokom registru), „Got the Spirit“ i „Tenderly“ (iz njegovog bi-bap perioda), „MacArthur Park“ (Majnardovo izvođenje je postalo veliki hit, ali i pravi izazov za svakog trubača koji želi da svira u njegovom stilu), „Chameleon“, „Bridge Over Troubled Water“ i „Hey Jude“ (iz perioda koji je proveo u Velikoj Britaniji), i naravno „Gonna Fly Now“ iz čuvenog filma „Roki“ (najreprezentativnija numera iz njegovog sviračkog opusa, do dan danas jedina big bend kompozicija koja je ušla na Bilbordovu top listu popularne muzike). Biće mi izuzetno velika čast da izvedem ovaj program sa Big Bendom RTS-a.
Ulaznice za koncert Andree Tofanelija i Big Benda RTS su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 500 dinara. U pitanju su sedeća mesta.
Нема коментара:
Постави коментар