Viktimološka priča u Bitef tetaru

"Pet reči i dva pitanja.

Dete. Žena. Muškarac. Životinja. ŽRTVA.

Šta se dogodi kada se u nama probudi žrtva i onda postanemo nasilnici?

Da li je najgore nasilje nad samim sobom?" - reditelj Fuad Tabučić

Leon Kovke (1949.) širem auditorijumu poznat je kao scenarista filmova „Pozorišna veza“, „Šaćerna vodica“, „Debeli i mršavi“ „Šmeker“, „Majstor i Šampita“. Doduše potpisivao se pseudonimom Momčilo Kovačević.

Dakle pre svega prepoznatljiv po komedijama. No ono što smo sinoć odgledali u Bitef teatru nije bilo nimalo smešno, naprotiv. Ulazimo u preuređeni Bitef teatar, gde je malena scena priklještena redovima stolica, te deluje da se nalazi u klancu. Kontakt  sa dvema glumicama na sceni je neposedan. Na platnu se projektuje cela radnja s publikom u pozadini. Teskobno i neprijatno, skučeno, što još više potcrtava nit radnje. Radnja se odvija u butiku donjeg veša „Intimno“.  prodajni pult i tri žičane lutke kao scnografija. Prisustvujemo susretu dve žene: prodavačice i sluučajne mušterije, ili ona to zapravo i nije. Svakako, radi se o dve žene opterećene svojom sudbinom, nezadovoljne, sa jakim traumama iz detinjstva. 

Predstava u režiji Fuada Tabučića tematizuje položaj žene kao objekta tuđih života. Pisac Leon Kovke izrazito je posvećen psihološkoj analizi svojih dramskih junakinja. One su nosioci drame i celokupne ideje dela, formirane životno, studiozno i efektno do virtuoznosti. Njegove junakinja teže ka samoostvarenju, a realne mogućnosti  da do toga dođe  su u raskoraku sa takvim željama. To je dobar i zahvalan podložak za dramski zaplet.

Viktimološka priča nastaje kao svojevrsna replika na Zoološku priču Edvarda Olbija. U fokusu drame jesu dve žene uzročno-posledično vezane neminovnošću jednog od viktimoloških zakona prema kome se počinilac zločina i žrtva pre tragičnog susreta moraju sresti bar jednom. Maja (Jovana Andrejević) i Nensi (Neda Grubiša), glavne junakinje, kao prototipi ličnosti mnogih mladih žena današnjice, u neprestanom sukobu sa društvom koje ih i rađa i žrtvuje u isto vreme, okosnica su ideje o osudi prikrivenog i transparentnog nasilja nad ženama i nasilja kao takvog. One su žrtve društva koje je izgubilo sve moralne norme i potrebu za postojanjem moralnih korelativa. One su devojke naše svakidašnjice, našeg okruženja. One su plod naše nečiste savesti.

Kako se ranja razvija nija vam jasno zašto se prdavačica Maja ne suprostavi agresivnoj Nensi. Prvo što vm pada na pamet je da boluje od  Štokholmskog sindroma, emocionalne povezanosti i indentifikacije s agresorom. Ime duguje Nazvan je po pljački štokholmske banke 1973. prilikom koje su se žrtve emocionalno vezale za pljačkaše. Nešto slično kao kada izađete na izbore i glasate u korist vlastite štete. Ovim sindromom bavi se viktimologije koji su takvo ponašanje opravdavali strahom da ne dođe do još veće patnje za taoca ali i kao posledicu emotivnosti i dobrote taoca da pomogne otmičarima. Da se jade ne muče kad im je toliko stalo.Nešto slično kao u braku. Što se više energije uloži u takav odnos, to će biti teže raskinuti tu vezu.

Jedino olakšanje koje možete da osetite posle ove odgledane predstave je da imate više sreće u životu od junjakinja ove drame. Ako je to za neku utehu.

Za muziku je zadužen bio Momir Cvetković, dok scenografiju i kostimografiju potpisuje Sofija Lučić.

Drama „Viktimološka priča“ pod nazivom „Intimno“ izvedena je prvi put u „Teatru moderna garaža“ 2001, a kasnije je igrana na scenama Narodnog pozorišta Beograd i Beogradskog dramskog pozorišta. 

Leon Kovke rođen je 13. marta 1949. godine u Beogradu. Dramski je pisac i scenarista. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu ( generacija 1977/78 – 1981/82). Član je Udruženja filmskih umetnika od 1982. i član Udruženja dramskih pisaca Srbije od 2000. Urednik je i glavni urednik edicije Savremena srpska drama (od 10. do 50. knjige, 2000. – 2013) kao i sekretar Udruženja dramskih pisaca Srbije (2000. – mart, 2013). U stalnom je radnom odnosu kao urednik programa i PR u Muzeju pozorišne Umetnosti Srbije od avgusta 2000. do decembra 2012. Vršilac je dužnosti direktora Muzeja pozorišne umetnosti Srbije od 01. januara 2013. Živi i radi u Beogradu.