Tomaš Zmeškal - Ljubavna poruka klinastim pismom

U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga.

Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo. U Njoj beše život.

   (Biblija)

Reči mogu da nas umire, uteše, obmane, zavedu, optuže, osude, pomire, uznemire, podstaknu, pohvale i ponize. Reč pobede i reč poraza. Reč se izgovori ili otpeva, rečju se kune, kuka, naređuje, proklinje, izjavljuje ljubav, psuje... Reč se sriče, zapisuje i čita. Jednog srpskog pesnika „ubi teška reč“. Reč leči ali i nanosi bol. Reč naša nasušna. Šta bismo mi bez reči? A odkad je reči otad je i potreba da se ona zabeleži. Da se nijma pošalje neka poruka.

Još od praistorijskih pećina i slika pronađenih u njima čovek je imao potrebu da na slikovit i jasan način iskaže ono što mu se motalo po glavi. Klinasto pismo* jedno je od najstarijih poznatih. No, ono što čini potku s romanom Ljubavna poruka klinastim pismom (Milostný dopis klínovým písmem) je činjenica da je njegovo dešifrovanje bilo mukotrpno, neizvesno.

Ovaj roman fragmentalne strukture, čije deliće treba hronološki i pojmovno razložiti poput pazla, a onda u glavi pravilno posložiti, prvi je roman Tomaša Zmeškala koji je napisao 2008. godine, a za koji je dobio značajna priznanja: Evropsku nagradu za književnost (2011.) i Nagradu „Jožef Škvorecki”, a bio u izboru za prestižnu nagradu Magnezia Litera. 

Roman je postmodernistička freska Češke od okončanja II svetskog rata do dana nakon „plišane revolucije“. Pronaći ćete u njoj i Kafkine apsurde i Kunderine ljubavne ironije i onaj pitki, češki humor nalik na Hrabalov. Nema češkog pisca koji nije Pragu napisao ljubavnu odu. U tom smislu, ni ovaj roman nije nikakav izuzetak.  

Radnja započinje venčanjem i tortom od tri sprata; najviši simbolizuje nebo, Boga, svece i anđele. Napravljen je od marcipana i beo je. U srednjem, zemaljskom, sivom, poput kafe, sloju su mlada i mladoženja i svatovi. I na kraju, poslednji sloj (prizemlje) je pakao i od čokolade je. Tu su svoje mesto pronašli đavo, vragovi, ali i poneki zmaj. 

„Samo od vas zavisi, sestro nevesto, na kom spratu ćete završiti, samo od vas.“

Srž oko kojeg se plete radnja su tri generacije i ljubavni trougao, koji simbolizuje sve turbulencije kroz koje je češko društvo prolazilo tokom druge polovine XX veka. Sve se, naposletku, svede na ljubav i na izdaju. Vrzma se tu i poneki lopov koji pokušava da orobi stan već pomenutog poslastičara, ali užasnut onim šta tamo ugleda beži i upada  u još veći peh. Ko to i koga nadgleda i prisluškuje? Da li je naš poslastičar odlepio kad od slatkiša pravi svoju odbeglu ženu?  Da li je on podvojena ličnost i koga sve to u sebi krije. Da li je to sudbina svake jedinke rođene u sistemu sužene slobode i ograničenih šansi? 

 

Karlov most dug 515 metara je najstariji most u Pragu, gradnja je počela 9. jula 1357 u pet časova i 31 minut (Karlovo ime nosi od 1870. godine). Most je građen u gotskom stilu s kulom i trideset statua svetaca i bibliskih likova

Vratimo se bračnom paru Alice i Maksimilijan. Mlada je ćerka Kvjete i Jozefa. Jozef je inženjer, statističar, rođen na dan kada je odgonetnuta tajna klinastog pisma i igra tenis sa prijateljem, pravnikom Hajnekom. Odjednom, kako to već biva u takvim sistemima, Jozef odlazi na desetogodišnji „službeni put“. Islednik koji ga je na njega poslao nije niko drugi no njegov prijatelj Hajnek. Koji smatra da je u obavezi da se pobrine i za njegovu suprugu. I sve su njihove sudbine međusobno  protkane poput crevca. Roman je sjajna vivisekcija totalitarnih režima, njegovih apsurda, vremena tvrdokorne birokratije i brižnih inženjera duša.  

Henri Ford (1863.- 1947.) imao je san koji je materijalizovan 1. oktobra 1908. godine kada je predstavljen automobil koji će promeniti celu automobilsku industriju-model T (tin lizi). Tražnja je bila ogromna što potkrepljuje Fordova šala iz 1914. godine:

„Svaki kupac može dobiti automobil u kojoj god boji želi, dok je ta boja crna.“

Značilo je to da je postojala samo jedna boja koja se dovoljno brzo suši da bi mogla da prati brzinu pokretne trake, japanska emajl crna. Tako je otpočela masovna proizvodnju automobila, a zlobnici tvrde da je na ideju da kola sastavlja na pokretnoj traci, Ford došao posmatrajuće mehanizme švajcarskih satova. Cena vozila bila je tričavih 360 $. Do 1927. prodato je 16,5 miliona takvih vozila. Mogao je da razvije brzinu od zavidnih 67 km/h.

 

statue kneza Vaclava (koga je brat ubio 935. godine) u pasažu rokoko palate Lucerna

Beše to slika i prilika kapitalizma. Iza gvozdane zavese, odvijala se neka sasvim druga priča. Tamo je, pod uticajem moćnog brkajlije iz Kremlja na ceni bilo jednoumlje. A ko je štrčao, brzinom iste pokretne trake odaslat bi bio u neki od radnih logora na prevaspitanje. 

Na Vaclavske namjestima  nalazi se grandiozni Narodni muzej**, najveći muzej u Češkoj, sa mineraološkom, paleološkom, zoološkom i antropološkom kolekcijima; među ukupno 14 miliona eksponata u starinskim vitrinama našlo se mesta i za neke preparirane životinje. Koje su puka materijalizacija jednog vremena ukoronjenog i zaustavljenog u dogmama i u vremenu. Sistema u kojem je moguć munjevit, najčešće nezaslužen uspon, ali i isti takav pad. U kojem je svaka jedinka podvgnuta surovom eksperimentu na bol i užitak. Koji su svedoci da smo još živi. Da nešto osećamo. A granicu između njih je, ponekad, teško povući. 

Slična staklena vitrina u stilu secesije na kraju romana stiže iz vikendice u Prag sa tajnom porukom ispisanom klinastim pismom. Da li neke tajne treba to da ostanu zauvek? Jer, ako budu otkrivene, zar to ne može biti fatalno? Kako za koga...

Pisac u roman stiže na 222 stranici prerušen u lik Jiržija. Pri kraju romana, a na dan ulaska sovjetskih tenkova u Prag u roman se vraća i lopov obučen u radnički kombinezon. Da li istinsku vrednost života uvek ustanovimo prekasno?

Osamdesetih godina XX veka s dvojicom drugara prelazio sam Vaclavske namjesti u Pragu na mestu gde to nije bilo propisima predviđeno. Nosili smo preteške kofere nekih devojaka i mrzelo nas je da silazimo u podzemni prolaz, pa smo preprečili centralnom češkom ulicom na drugu stranu. 

Iznenada su se pred nama zaustavila žuto-bela Lada sa natpisom VB. Izašla su dva milicajca i nakon duže, nemušte rasprave svakom od nas razrezali kaznu od po pedeset tadašnjih kruna. Sa vrha jedne barokne praške zgrade dopirali su zvuci rock'n'rolla. U podnožju zgrade vojnici u smešnim, demodiranim uniformama nervozno su pušili i ispijali nešto iz flaše. Redovi po prodavnicama, nemaština, neljubazne prodavačice u plavim, loše krojenim mantilima, sumorna lica prolaznika, pijani noćni šetači. Prelep grad u ružnom, sivom odelu, koje mu je, ne pitajući ga, sašio i bezvoljno navukao sovjetski krojač. Svugde prisutna svemoguća nemilosrdna policija. Ali i ljudi koji bi vas ljubazno primali u svoje „Škode“ i vozili do hotela. Jedva smo uspeli da ih častimo pićem, jer su se plašili recepcionara. Možda ih prijave policiji? Prodavačica u jednoj radnji u čudu je gledala mog druga koji je jaknu tražio u drugoj boji. Kada je kupio jaknu u boji koja je dostupna na „tržištu“ pojavio se novi problem. Umesto u kesu, prodavačica je jaknu spakovala u pak-papir indigo boje i zavezala ga kanapom. Mora da se matori Ford zadovoljno smeškao iz svog groba u Ford Sementeriju u Detroitu. Sloboda se, jamačno, ispoljava u mogućnosti izbora. Bolje je imati ponudu pa makar nemao para da kupiš ono šta se nudi, već imati para a nemati na šta ih potrošiš.  

Ako ovaj roman treba da uporedimo s nekim drugim, na pamet mi pada roman ArpadaKuna - Srećni sever iz iste Deretine edicije. 

Tomaš Zmeškal rođen je u Pragu 1966. godine, kao plod ljubavi Čehinje i studenta iz Konga, Jozefa Lukokija, borca za nezavisnost svoje zemlje od belgijskih kolonizatora. Rastao je, uz majku, u Čehoslovačkoj, zemlji koja je pripadala istočnom lageru, Varšavskom paktu, iza gvozdene zavese (1948.- 1989.). Trpeo je i sve reperkusije zbog drugačije boje kože, postavljao sebi nerešiva pitanja o sopstvenom identitetu. Izbegao je služenje čehoslovačke vojske, pravdajući se F dijagnozom. Čehoslovačku opisuje kao zemlju češkog lava kojem je na štit utisnut slovački grb.

U London odlazi 1987. kako bi studirao englesku književnost. Nakon pada komunizma, devedesetih, vraća se u rodnu Češku. Posle romana Ljubavna poruka klinastim pismom usledili su romani Životopis crno-belog jagnjeta (Životopis černobílého jehněte, 2009.) i Sokrat na ekvatoru (Sokrates na rovníku, 2013), kao i radio-drame i kratke priče. Bio je član andergraund rok benda Pseći vojnici (Psí vojáci, svirao je klarinet i saksofon) koji je predvodio pisac i muzičar Filip Topol. Živi u Češkoj i radi kao pisac, prevodilac i profesor. O svojoj pokojnoj majci kaže:

„Moja je majka bila introvertirana osoba, gotovo bolno sramežljiva. O ocu mi skoro nikad nije govorila, tek u starosti, rekla je da on mora da je jako star. Mislim da nije želela da o njemu govori jer ju je njegov odlazak slomio. Nikad se nije ponovo udala. Umrla je 2010. godine.“

Nakon majčine smrti Tomaš je krenuo u Kinšasu u potragu za ocem i tako ga pronašao kao penzionisanog univerzitetskog profesora, ponovo oženjenog, nepokretnog posle dva moždana udara. Otac je sačuvao sva pisma koja mu je Tomaševa majka slala. Posle bega iz Praga, studije je okončao na Sorboni. 

 *U Mesopotamiji oko 3400. godina p.n.e. Sumeri stvorili pismo, u početku to su bili logogrami, znakovi koji predstavljaju pojedine reči. Sledi fonetizacija pisma, te znakovi prikazuju glasove ili glasovne grupe. Tako je oko 2500. godine p.n.e. klinasto pismo (klinopis) postalo mišmaš pojmovnog i slogovnog pisma. Klinovi su zapisavani utiskivanjem štapića od trske (stilusom) u žitku glinu. Vremenom znakovi su polako izgubili svoju početnu figurativnost, postali su svedeni i stilizovani. Preuzeli su ih Asirci i Vavilonci, pa u VI veku p.n.e Persijanci koji su ga prilagodili svom jeziku i njime ukrasili palate Persepolisa.

 

Sledio je papirus i presavijanje tabaka. Hijeroglifi, kinesko, arapsko, glagoljica, ćirilica i latinica, sleva nadesno i sdesna nalevo, heksadeciomalno i binarno. Klinasto pismo palo je u zaborav. Niko nije bio u stanju da ga dešifruje. Sve do XVII veka, kada je ovo pismo zaintrigiralo italijanskog putopisca Pjetro dela Vale. Sledeći u nizu je učeni sin francuskog draguljara, Žan Šarden koji je 1711. godine u svom putopisu iz Persije pažljivo i precizno kopirao zapis koji je pronašao u ruševinama Persepolisa. Ustanovljeno je da je pisano klinastim pismom, ali na tri jezika: staropersijskom, elamskom i vavilonskomi. Kao i pismo i ti jezici bejahu zaboravljeno, što je celu zagonetku dešifrovanja dodatno usložnjavalo. Tu na scenu stupa danski geodeta Karsten Nibur, koji se u martu 1765. godine obreo u Persepolisu. Trebalo mu je cirka tri i po nedelja da prepiše celokupan tekst sa zidova palate i to tako štreberski da je na njemu otada pa do danas bilo vrlo malo izmena. Dalji put u odgonetanju ovog pisma bio je mukotrpan i trnovit i podrazumevao angaživanje čitave ekipe eksperata, čak i jednu stenu (behistunsku).

 **Prilikom obilaska praškog Narodnog muzeja u jednom momentu mi se javila potreba da odem „tamo gde i car ide peške“. Posle obavljenog posla povukao sam drvenu ručicu koja je preko nekog kanapa (poput onog kojim su vezivali pakete sa robom) bila povezana sa visećim vodokotlićem. Cela ta skalamerija odjednom se obrušila na mene i dobrano me zalila vodom. Da to ne bude najgore, pobrinuo se radnik obezbeđenje koji je ubrzo energično i uporno pokucao i insistirao da momentalno otvorim vrata. Smirio se tek kada je video da se instalacija raspala. Pa šta je mislio, kopkalo me je. Posle dužeg mudrovanja došao sam do zaključka da je pomislio da pokušavam da se obesim. Kao ono Mira Furlan u „Ocu na službenom putu“. Beše li ono Kusturica češki đak. Biva li to i kada?