Teatar u tramvaju na liniji 6 - Тramvaj zvani samoća

Tramvaj bez voznog reda

Ako ne blenemo u osvetljene androide ili se ne njišemo u ritmu muzike za ples, ne daj bože čitamo neku knjigu ili mljackamo pljeskavicu od GMO soje sa svim ponuđenim prilozima, svi smo mi u vozilima javnog prevoza slucajni voajeri. Ponekad nevoljni slušalac nesuđenih talenata. Ili dobrotvorna ustanova ili bogati rođak lažnim prosjacima. Blejači u tranzitu.

Crkva Sv.Marka. Početna stanica tramvaja br 6. Dolazi vozilo u kvaru. Ulazimo u njega. Tramvaj zvani samoća. Za publiku ima tridesetak mesta. Predstava počinje kada tramvaj krene na svoj put Bulevarom. Dvoje ljudi (otac i ćerka) panično jurcaju idu kroz tramvaj i ljudima guraju pod nos fotografiju starije žene uz pitanje: 

 

"Izvinite, da li ste videli ovu ženu?"

Prvi je januar i pratimo potragu za izgubljenom majkom, zatim je tu bračni par i nekadašnja devojka, neki obešenjak koji svima čestita Novu godinu, dečko i njegova polusestra iz Splita koji idu na očevu svadbu, njih smenjuje devojka i neka tetka koja joj neprekidno soli pamet i mi smo vec kod Pravnog fakulteta. 

Vozeći se naslušali smo se kojekavih životnih priča. Kako to već biva kada u vozilo javnog prevoza uđe neki živopisan lik željan da svoje breme podeli (izruči) na vas. Tramvaj je tako postao ispovedaonica, scena, poligon..

Scenografija nikad raskosnija, dinamička, ceo Bulevar i natrag. Prelazimo teritorije par beogradskih opština.

A onda su se oglasile moćne policijske sirene i sumrak narušile rotaciona svetla, a našem tramvaju put preprečio  policiski motorcikl. Zaustavljeni smo da bismo propustili povorku demonstranata. 

 

Deža vi od pre deset godina (za nas), Da Bulevar bar malo opravda nekadašnje ime. U zemlji gde deca sazreju na ulici. 

„Neću slanu plazmu!“,  piše na jednom od transparenata. Odlučno ne korporacijskim perverzijama.

Život ne samo da piše romane nego je počeo i da režira pozorišne predstave. Sjajno i zahvalno u pozorišnom smislu. Bitef da poželi. Umetnički proces ustupa mesto realnom.

 

Jasmina Avramović bravurozno improvizuje i scene s ulice vešto ubacuje u tekst. Njena smelost je utoliko veća, što niko nije siguran u kom pravcu će se događaji na ulici nadalje odvijati, u kom momentu se mogu otrgnuti kontroli. Glasovi glumaca se gube u sveopštoj kakofoniji parola i zvižduka pištaljki.

 

Predstava se prekida dok život režira ulicni performans. Priče u tramvaju poređane su od najmanjeg do najvećeg osećanja usamljenosti. Mnoštvo ljudi na ulicama moglo je samo da pojača takav utisak. Kada je povorka minula, glumci se vraćaju. A omnibus nastavlja pričom za laku noć. Starica tražena na početku predstave iznenada se pojavila.

„Očevi su deci dali pištolj, ali će deca biti ta koja  će povući oroz. U oba smera.“, kaže onaj čudak (Željko Maksimović) kojeg se svi klone celom trasom predstave. Da li je on najprisebniji i najmudriji u opštem metežu?

Kako ovakav zaplet razrešiti?

U tramvaju na predstavi i na ulici u životu.

Pitanje jos visi u vazduhu. Mi smo napustili tramvaj i prošetali. 

Duvao je jak vetar. Zahladnelo je.

Najavu predstave možete pogledati OVDE. 

TRAMVAJ ZVANI SAMOĆA

Režija: Stevan Bodroža (u saradnji sa prof. Boškom Milinom sa katedre za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu).

Kostimograf: Vladislava Joldžić.

Igraju: Jasmina Avramović, Anđela Jovanović, Tijana Čurović, Jasmina Večanski, Milica Stefanović, Marija Opsenica, Ivana Nikolić, Ivan Tomić, Željko Maksimović, Stefan Radonjić i Đorđe Marković

ZAŠTO PREDSTAVA U TRAMVAJU?

Ako publika ulaskom u pozorište pristaje na uslovnost da iluziju koja nastaje na sceni, samu predstavu, dramsku refleksiju naših života, doživljava kao novu realnost – ovde se ide korak dalje i publici u tramvaju pruža se mogućnost da i sama bude deo tog rituala. Paradoksalno, u realističnom prostoru igre, glumački izraz postaje još životniji, a poetika dramskog predloga još izražajnija.

Ideju da se ova predstava izvodi u tramvaju podržao je GSP Beograd, pa će ona imati svoja redovna izvođenja ma šinama. Za ovaj komad ne važe BUS PLUS kartice. Putnici sa kartama za predstavu (kupljenim na biletarnici UK “Vuk”) ukrcavaju se na početnoj stanici linije 6 – kod Crkve svetog Marka, da bi gotovo sat i po vremena putovali zajedno sa likovima i njihovim pričama. Četiri jednočinke, koje će biti izvedene kao jedan komad, govore uglavnom o porodičnim odnosima, otuđenju, iluzijama bliskosti... 

„Ovi komadi predstavljaju tužne, nežne, na momente duhovite i potpuno moguće, a naizgled slučajne susrete prijatelja, bračnih parova, roditelja i dece, ljubavnika, ali su ti tekstovi više od pukih crtica iz svakodnevice. Svaki od njih pokazuje dublje probleme sa kojima se ljudi suočavaju, patnje koje proživljavaju, nade koje gaje.

 Nije nova ideje da se određeni kulturni sadržaji izvode u tramvaju. Bilo je koncerata, književnih večeri, čitanja poezije... Pa zašto ne i predstava?! Tramvaj ima realistični koncept po sebi, jer tu slušamo razgovore ljudi, ljubavne sastanke, čujemo kako se ljudi dogovaraju... U tramvaju postoji ta percepcija publike, voajera, koji posmatra šta se dešava oko njega“ , istakao je reditelj Stevan Bodroža, uz  konstataciju da je bilo jako teško savladati taj prostor tramvaja.

Tramvaj staje na određenim stanicima, kako bi u njega ušli novi glumci, ali ne i putnici. Ipak, nepredviđene okolnosti deo su šarma ovakvog izvođenja, pa tako neki zalutali putnik, kvar tramvaja, gužva u saobraćaju i sl. neće pokvariti predstavu. Sa ove predstave se (ne znam što bi) može izaći, ali se na nju ne može usput ući. Završna stanica na kojoj izlaze i glumci i publika je na Bulevaru kralja Aleksandra kod spomenika Vuku Karadžiću.

Željko Maksimović je jedini koji se pojavljuje u sve četiri priče, sve vreme se vozi s publikom, on je nit koji objedinjuje u celinu priče. Maestralno igra beskućnika, sve sa tikovima:

„U početku smo vežbali u hangaru na Dorćolu, ali smo probleme uočili tek kada su probe prebačene u tramvaj. Najteže je bilo savladati tehničke uslove. Podesiti da vas svi vide i čuju“.

Na naše pitanje da li će u toku predstave biti upada kontolora (nekad nazivanih RIDŽE) nismo dobili zadovoljavajući odgovor.  Možda je i to deo dramskog zapleta.

 

REČ AUTORA: 

GALINA MAKSIMOVIĆ

Mihajlo i njegova ćerka Dejana traže svoju baka-Anku, dezorijentisanu gospođu koja često nestaje iz kuće. Dok je traže, prepiru se oko gluposti, gotovo zaboravljajući šta su pošli da urade. Baveći se trivijalnostima svakodnevnice, njih dvoje ne primećuju šta im to bitno promiče i prepuštaju protraćenim trenucima da stvore atmosferu otuđenja i udaljavanja u okviru porodice. Baka Anka, sa druge strane, živi izgubljena ne samo u prostoru već i u vremenu, zaglavljena u sopstvenim iluzijama o porodičnoj bliskosti kakvu je nekada (možda) imala.

MINA ĆIRIĆ

Brana i Uroš se voze tramvajem. Njihov odnos je jednostavan: ona je njemu podrška i uteha, a on je njen muž. Funkcionišu. Nisu nezadovoljni. Na jednoj stanici, u tramvaj ulazi Ljilja, Uroševa velika ljubav iz mladosti. Napetost između Ljilje i Uroša može da se seče nožem, oni se očigledno i dalje vole. Brana to vidi, možda jasnije nego oni, ali Brana je dobar igrač i tačno zna šta treba da uradi da bi se Uroš uvek vraćao njoj. Ljilja je sama. Uroš je sam sa Branom. Brana je snađena i imuna na usamljenost. Usamljenost u mojoj priči je mala i svakodnevna, ali nagriza iznutra ma koliko se junaci trudili da je ignorišu. Sve je u redu, sve funkcioniše i nisu nezadovoljni – dok ih mali podsetnik iz prošlosti potpuno ne izmesti.

MAŠA RADIĆ

U trećem delu “tramvajske tetralogije” pokušala sam da predstavim genezu međuljudskih odnosa u mikro i makro zajednicama. U pitanju je duhovita priča o dvoje napuštene, otuđene dece koja bi trebalo da budu podrška jedno drugom, a ponašaju se kao najveći dušmani. Bavi se razvodima brakova i patnjom dece razvedenih roditelja, disfunkcionalnim porodicama i sada već mitskim sukobom između Srba i Hrvata. Dakle, ozbiljne teme obrađene su na ne tako ozbiljan, pitak i optimističan način.

NEDA GOJKOVIĆ

Priča o Mariji, sređenoj devojci sa izguljenim noktima i Snežani, uredno ofucanoj ženi, svedoči o onom uobičajenom raskoraku između dece i njihovih roditelja, koji se događa u trenutku kada roditelji konačno zaborave kako je to biti dete, a deca još uvek ne mogu da shvate šta znači biti roditelj.

Nerazumevanje mora doći do kulminacije i konačnog raspada odnosa, da bi se najzad došlo do razumevanja. Spona između Marije i Snežane jeste lik Jurodivog, koji svojim komentarima tumači otuđenje između starijeg i mlađeg dela porodice, kako u priči o ove dve žene, jedne starije i jedne mlađe, tako i između dece i roditelja uopšte, pokazujući istinsko razumevanje za obe strane.

REČ REDITELJA: STEVANA BODROŽE

  

Kada sam pomislio da bi u tramvaju mogla da se igra predstava, za koju bi tekst, odnosno tekstovi, bili naručeni od mladih pisaca, Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd nam je odmah izašlo u susret. 

Želeo sam da ti tekstovi obrađuju par potpuno mogućih, realističnih susreta u tramvaju, ali i da ti susreti budu više od pukih crtica iz svakodnevice – da svaki od njih ipak pokazuje dublje probleme sa kojima se ljudi suočavaju, patnje koje proživljavaju, nade koje gaje. 

Ponekad su u tim svakodnevnim, usputnim situacijama ljudi mnogo iskreniji, ne nose maske i jasnije se vidi ko su oni zapravo, u svojoj suštini. 

Mlade dramaturškinje, od kojih tri još nisu ni završile fakultet, lepo i nadahnuto su odgovorile na moju ideju. Sa njima sam od samog početka radio na temama, likovima i jako mi je prijao taj proces u kom sam ja, kao reditelj, donekle „kumovao“ onome što će biti napisano. 

Glavna indikacija koju sam im dao je da bih voleo da mi napišu nešto što podseća pomalo na filmove Sofije Kopole, tužno, nežno, na momente vrlo duhovito, sa niskom valencom dramatičnosti tako da se malo toga dešava spolja, a mnogo više iznutra. 

Tramvaj, kao i podzemni prolazi, železničke stanice, liftovi, klupe u parku su takozvani „no spaces“, ili ih bar tako zovu u modernoj teoriji umetnosti, mesta koja ne pripadaju nikome i zato su fantastično platno za projekciju svačijeg unutrašnjeg sadržaja. Upravo zato mi je tramvaj toliko inspirativan. On je zbilja u ovoj predstavi glavni lik, mesto u kom se kao u nekom hramu ili proročištu unutrašnji sadržaji ljudi „izlivaju“ u stvarnost i mešaju, mesto bola i katarze, suočenja sa sobom i potencijalnog prevazilaženja sebe.

Zato se predstava i zove „Tramvaj zvani samoća“, u javnim prevozima uvek smo na neki čudan način sami, uronjeni u sopstvene misli što otvara prostor za samopreispitivanje. 

A kada do takve vrste preispitivanja dođe, uvek nam postane jasno i koliko su nam drugi potrebni i koliko je ta samoća iz naziva ove predstave teško, teško breme.