U četvrtak, 27. aprila od 18 časova u Galeriji Doma omladine Beograda biće održano vođenje kroz izložbu "Prtljag / Baggage" Luke Klikovca, sa kustoskinjom Jelenom Matić.U susret javnom vođenju i povodom izložbe, koju su organizovali Dom omladine Beograda i Belgrade Photo Month, a koja je otvorena do 30. aprila, popričali smo sa ovim mladim umetnikom.
Izložba Prtljag/Baggage predstavlja kraj trilogije započete kroz izložbe pod nazivima Memento i Mirror. Da li to za tebe znači novi početak i u kom smeru možemo očekivati da ćeš se kretati?
Trilogija je započeta projektom Memento koji je rađen 2013-2014. godine, potom je usledio drugi deo pod nazivom Mirror iz 2015. godine i završava se projektom Baggage koji je nastao 2016. godine. Ova trilogija predstavlja praktični deo mog doktorskog umetničkog projekta na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Trudio sam se da svaka od serija bude temeljno koncipirana, precizno formulisana i da dam svoj maksimum u svakoj fazi izrade i prezentacije projekta – od planiranja snimanja, preko postprodukcije, do osmišljavanja izložbene postavke. Rad na ovim projektima bio je izuzetno naporan i dug, što svakako, bez obzira na činjenicu da sam vrlo zadovoljan rezultatima, stvara određeni zamor materijala. Svaki kraj predstavlja novi početak, za mene će se taj novi početak ogledati u vidu kreiranja nešto manje zahtevnih serija fotografija vezanih za ideje koje su se razvijale paralelno sa prethodno pomenutim projektima.
Čini se da i nakon uhvaćenog momenta provedeš dosta vremena u obradi fotografija manipulišući elementima koji čine i jedan slikarski rad. U kojoj meri su po tebi fotografija i slikarstvo u neraskidivoj vezi?
Konkretno u seriji Baggage, teško je govoriti o „uhvaćenom momentu“ – svaka fotografija ove serije zapravo predstavlja niz uhvaćenih momenata, koji su u postprodukciji tehnikom kompozitne fotografije kombinovani u jedinstvenu fotografiju. Ovakav rad u nekim slučajevima za dobijanje željene atmosfere na jednoj fotografiji zahteva postojanje i više desetina pojedinačnih snimaka. Pojedine fotografije ove serije u sebi sadrže i preko 50 različitih snimaka. Ova izuzetno nezgodna tehnika, ukoliko se pravilno izvede, nudi izuzetno veliku kontrolu finalnog izgleda fotografije. Pored toga što kompozitna fotografija može dati izgled koji podseća na atmosferu sličnu onoj kada se koristi filmska rasveta, ključ ove tehnike leži upravo u mogućnosti kontrolisanja parcijalnog pojavljivanja svakog od pojedinačnih snimaka. Ovakva tehnika u fazi postprodukcije zaista postaje bliža slikarstvu nego fotografiji. Iako živimo u vremenu kada se granice između medija koje su nekada bile jasne, polako brišu, što samo po sebi pruža dosta prostora za polemiku ili inspiraciju za baziranje nekog umetničkog rada, lično ne osećam potrebu za definisanjem i skretanjem pažnje na odnos ova dva medija. Svako ko ozbiljnije sagleda ove radove, shvatiće da su tokom njihovog kreiranja korišćeni mnogi procesi koji nisu u duhu klasične fotografije ali na kraju procesa, ove radove predstavljam isključivo kao fotografije. Deo fokusa ovog rada jeste sama priroda fotografskog medija, ali ipak, veći deo fokusa je usmeren na sam sadržaj i narativ fotografskih scena.
Upotrebio si i rendgen mašinu koja jeste u biti fotografska,
ali nije konvencionalna u fotografiji. Pored ovog primera, koji bi bio
najčudniji pristup ili tehnika koju si primenio u dosadašnjem radu u
želji da dođeš do željenih rezultata?
Medij fotografije nam pruža uvid u površinu stvari, dok rendgenska mašina funkcioniše po nešto drugačijem principu. Ona deli neke karakteristike fotografske slike, ali za razliku od predstavljanja površine, kojom se bavi fotografija, rendgenski uređaj prodire kroz predmete i pruža nam njihov unutrašnji sadržaj. Rendgenski uređaji ovog tipa imaju vrlo jasnu praktičnu, upotrebnu vrednost. Iako su snimci dobijeni ovim putem likovno vrlo zanimljivi, moja ideja nije bila da prosto predstavim šarenoliku i neobičnu sadržinu torbi, već da iskoristim mogućnosti ove tehnike da na kreativan način metaforama postavim dodatna pitanja vezana za sam medij fotografije i time zbunim posmatrača. Stoga, dubina koju rendgen prikazuje nije samo ona banalna koja raščlanjuje predmet na sastavne delove, već je prenesena, promišljena, u službi isticanja problema površine na koju je ograničena fotografska slika.
Moja omiljena fotografska disciplina je eksperimentalna fotografija. U dosadašnjem radu sam eksperimentisao sa „plastično“ osvetljenim obojenim fluidima u akvarijumu, ortografskim panoramama za snimanje portreta i figura, tehnikama sličnim onima kojima se spajaju snimci dobijeni satelitima, kao i korišćenjem ultraljubičastog svetla. Ipak, rendgenski snimci iz serije Prtljag svakako predstavljaju jedan od meni dražih pristupa, pre svega zbog same prirode tehnike ali i zbog činjenice da je do takvih mašina izuzetno teško doći i da rad na njima ima određenu dozu likovne ekskluzivnosti.
Tvoja izložba se zvanično našla u programu drugog po redu Belgrade Photo Month-a, festivala fotografije koji je nastao po uzoru na slične manifestacije koje se dešavaju u Parizu, Beču itd. Kakav je značaj ovakvih manifestacija i u kom smeru, po tvom mišljenju, bi BPM dalje trebao da se razvija?
S obzirom da se radi o tek drugom po redu festivalu Belgrade Photo Month, možemo zaključiti da je ovaj festival izuzetno mlad i da je to sveža ideja, takoreći još uvek u nastanku. Ovaj festival svakako ima dobre uzore, koji imaju višedecenijsku tradiciju, i mislim da praćenje tih modela može vremenom da pruži odlične rezultate. Ipak, mislim da će za zaista ozbiljan rezultat biti potrebno dosta vremena, kako bi se sa svakom novom godinom podizao kvalitet i ugled festivala. Često je prisutna potreba za instant spektaklom, koji može dati određenju trenutnu vidljivost ali moj pristup bi se usmerio kreiranju kvalitetnog programa koji će na duže staze dati snažnije i vrednije rezultate po uzoru na englesku frazu baby steps – odnosno malim koracima postepeno usavršavati festival. Nadam se da će organizatori uspeti da istraju na tom, prilično teškom putu, i da će naići na razumevanje i podršku raznih galerija i institucija poput Doma omladine Beograda, koji je podržao oba dosadašnja festivala.
Trilogija je započeta projektom Memento koji je rađen 2013-2014. godine, potom je usledio drugi deo pod nazivom Mirror iz 2015. godine i završava se projektom Baggage koji je nastao 2016. godine. Ova trilogija predstavlja praktični deo mog doktorskog umetničkog projekta na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Trudio sam se da svaka od serija bude temeljno koncipirana, precizno formulisana i da dam svoj maksimum u svakoj fazi izrade i prezentacije projekta – od planiranja snimanja, preko postprodukcije, do osmišljavanja izložbene postavke. Rad na ovim projektima bio je izuzetno naporan i dug, što svakako, bez obzira na činjenicu da sam vrlo zadovoljan rezultatima, stvara određeni zamor materijala. Svaki kraj predstavlja novi početak, za mene će se taj novi početak ogledati u vidu kreiranja nešto manje zahtevnih serija fotografija vezanih za ideje koje su se razvijale paralelno sa prethodno pomenutim projektima.
Čini se da i nakon uhvaćenog momenta provedeš dosta vremena u obradi fotografija manipulišući elementima koji čine i jedan slikarski rad. U kojoj meri su po tebi fotografija i slikarstvo u neraskidivoj vezi?
Konkretno u seriji Baggage, teško je govoriti o „uhvaćenom momentu“ – svaka fotografija ove serije zapravo predstavlja niz uhvaćenih momenata, koji su u postprodukciji tehnikom kompozitne fotografije kombinovani u jedinstvenu fotografiju. Ovakav rad u nekim slučajevima za dobijanje željene atmosfere na jednoj fotografiji zahteva postojanje i više desetina pojedinačnih snimaka. Pojedine fotografije ove serije u sebi sadrže i preko 50 različitih snimaka. Ova izuzetno nezgodna tehnika, ukoliko se pravilno izvede, nudi izuzetno veliku kontrolu finalnog izgleda fotografije. Pored toga što kompozitna fotografija može dati izgled koji podseća na atmosferu sličnu onoj kada se koristi filmska rasveta, ključ ove tehnike leži upravo u mogućnosti kontrolisanja parcijalnog pojavljivanja svakog od pojedinačnih snimaka. Ovakva tehnika u fazi postprodukcije zaista postaje bliža slikarstvu nego fotografiji. Iako živimo u vremenu kada se granice između medija koje su nekada bile jasne, polako brišu, što samo po sebi pruža dosta prostora za polemiku ili inspiraciju za baziranje nekog umetničkog rada, lično ne osećam potrebu za definisanjem i skretanjem pažnje na odnos ova dva medija. Svako ko ozbiljnije sagleda ove radove, shvatiće da su tokom njihovog kreiranja korišćeni mnogi procesi koji nisu u duhu klasične fotografije ali na kraju procesa, ove radove predstavljam isključivo kao fotografije. Deo fokusa ovog rada jeste sama priroda fotografskog medija, ali ipak, veći deo fokusa je usmeren na sam sadržaj i narativ fotografskih scena.
Medij fotografije nam pruža uvid u površinu stvari, dok rendgenska mašina funkcioniše po nešto drugačijem principu. Ona deli neke karakteristike fotografske slike, ali za razliku od predstavljanja površine, kojom se bavi fotografija, rendgenski uređaj prodire kroz predmete i pruža nam njihov unutrašnji sadržaj. Rendgenski uređaji ovog tipa imaju vrlo jasnu praktičnu, upotrebnu vrednost. Iako su snimci dobijeni ovim putem likovno vrlo zanimljivi, moja ideja nije bila da prosto predstavim šarenoliku i neobičnu sadržinu torbi, već da iskoristim mogućnosti ove tehnike da na kreativan način metaforama postavim dodatna pitanja vezana za sam medij fotografije i time zbunim posmatrača. Stoga, dubina koju rendgen prikazuje nije samo ona banalna koja raščlanjuje predmet na sastavne delove, već je prenesena, promišljena, u službi isticanja problema površine na koju je ograničena fotografska slika.
Moja omiljena fotografska disciplina je eksperimentalna fotografija. U dosadašnjem radu sam eksperimentisao sa „plastično“ osvetljenim obojenim fluidima u akvarijumu, ortografskim panoramama za snimanje portreta i figura, tehnikama sličnim onima kojima se spajaju snimci dobijeni satelitima, kao i korišćenjem ultraljubičastog svetla. Ipak, rendgenski snimci iz serije Prtljag svakako predstavljaju jedan od meni dražih pristupa, pre svega zbog same prirode tehnike ali i zbog činjenice da je do takvih mašina izuzetno teško doći i da rad na njima ima određenu dozu likovne ekskluzivnosti.
Tvoja izložba se zvanično našla u programu drugog po redu Belgrade Photo Month-a, festivala fotografije koji je nastao po uzoru na slične manifestacije koje se dešavaju u Parizu, Beču itd. Kakav je značaj ovakvih manifestacija i u kom smeru, po tvom mišljenju, bi BPM dalje trebao da se razvija?
S obzirom da se radi o tek drugom po redu festivalu Belgrade Photo Month, možemo zaključiti da je ovaj festival izuzetno mlad i da je to sveža ideja, takoreći još uvek u nastanku. Ovaj festival svakako ima dobre uzore, koji imaju višedecenijsku tradiciju, i mislim da praćenje tih modela može vremenom da pruži odlične rezultate. Ipak, mislim da će za zaista ozbiljan rezultat biti potrebno dosta vremena, kako bi se sa svakom novom godinom podizao kvalitet i ugled festivala. Često je prisutna potreba za instant spektaklom, koji može dati određenju trenutnu vidljivost ali moj pristup bi se usmerio kreiranju kvalitetnog programa koji će na duže staze dati snažnije i vrednije rezultate po uzoru na englesku frazu baby steps – odnosno malim koracima postepeno usavršavati festival. Nadam se da će organizatori uspeti da istraju na tom, prilično teškom putu, i da će naići na razumevanje i podršku raznih galerija i institucija poput Doma omladine Beograda, koji je podržao oba dosadašnja festivala.
Нема коментара:
Постави коментар