Странице

субота, 11. март 2017.

XIV festival igre





Uživajući jednu od najistaknutijih pozicija među evropskim manifestacijama umetničke igre, Beogradski festival igre, i u okviru svog četrnaestog izdanja, od 24. marta do 11. aprila, predstavlja publici atraktivan izbor naslova sa svetske scene. Pod sloganom "Velika igra", učestvovaće 15 kompanija iz 10 zemalja - SAD, Kanade, Izraela, Francuske, Italije, Finske, Hrvatske, Velike Britanije, Švajcarske i Holandije.


Beograd je, zahvaljujući ovom festivalu, postao važno mesto u biografiji baletskih umetnika, grad u kome se svakog aprila predstavljaju i prepliću novi i kultni plesni komadi, u koji rado dolaze baletske zvezde i mladi umetnici koje je svetska kritika tek najavila. Značaj manifestacije na svetskoj mapi, ogleda se u aktuelnosti programa, produkcijama koje se u istovremeno izvode u velikim svetskim metropolama, odnosno događajima koji su premijernog karaktera za širi region. Otkrivajući umetničku igru kroz njene najsavremenije domete, Beogradski festival igre je brzo pridobio brojnu publiku. Do sada je izvedeno blizu 200 vrhunskih postavki najvažnijih koreografa našeg vremena, dok svaku ediciju u proseku prati preko 18.000 gledalaca i 120 akreditovanih novinara iz zemlje i inostranstva. Visoki standardi programa i uvodjenje nove plesne i pozorišne estetike, podjednako unapređuju očekivanja publike i izazov kreiranja sadržaja.

Aja Jung je posebno istakla premijerno gostovanje baleta "Hispaniko" iz Njujorka sa tri produkcije, prvi nastup Škotskog plesnog teatra iz Dandija sa mladim popularnim koreografom Damjenom Žaleom - koji ovih dana sa Marinom Abramović radi za balet Pariske opere - i predstave kompanija Akrama Kana (Chotto Desh) i koreografa Murada Merzukija (Piksel) namenjene celoj porodici.


Festival igre ove godine održava se pod sloganom "Više igre", a pružio je nemerljivu podršku domaćim profesionalnim igračima, pedagozima, koreografima i mladim ljudima iz svih umetničkih oblasti, koji su bili dovoljno hrabri u sagledavanju novih mogućnosti i spremni za izazove. Pokretanje lokalne plesne scene rezultiralo je osnivanjem novih kompanija, privatnih škola, studija i časopisa, uključivanjem inostranih koreografa koje je festival predstavio, u domaće produkcije, ali i odlaskom naših igrača u svet.


Filip Ge, ambasador Švajcarske, najavio je Kompaniju Joanisa Mandafunisa iz Ženeve, koja će odigrati "Osip Mandeljštam. Predstavu", kreaciju inspirisanu poemama ovog ruskog umetnika:
"Osip je proveo mnoge godine u izgnanstvu u Sibiru i bio je sprečen da objavljuje svoja dela celog života." 

Najavu festivala možete pogledati OVDE.


Beogradski festival igre se razvijao zahvaljujući podršci Ministarstva kulture Republike Srbije, ambasada i kulturnih centara zemalja učesnica, kao i Grada Beograda. Značajno ulaganje u afirmaciju umetničke igre i realizaciju programa u gradovima Vojvodine, podržava Pokrajinski sekretarijat za kulturu AP Vojvodine, gradovi Novi Sad, Vršac, Pančevo... Beogradska Opština Stari Grad na čijoj teritoriji posluje Festival, od prve edicije prepoznaje događaj kao važnu inicijativu u kulturi.


Na samom početku, Festival je osvojio nagradu Fonda Jelena Šantić, a UNESCO ga je proglasio vodećim plesnim projektom u regionu Jugoistočne Evrope (2006), nakon čega je usledio prijem u Svetsku plesnu alijansu. Godine 2011., festival je realizovan pod pokroviteljstvom Predsednika Republike, i dobio priznanje „Zvezda Beograda“ od strane Agencije za Evropske integracije. Nemački časopis BalletTanz, označio je 2012. godine Beogradski festival igre kao “najreprezentativniju plesnu manifestaciju starog kontinenta” i “plesnog trendsetera”. Godine 2013., predstavljena je monografija “Decadance – 10. godina Beogradskog festivala igre” u izdanju Službenog glasnika.

Aksel Ditman, ambasador Nemačke najavio je dolazak"grande dame savremenog plesa" iz ove zemlje, Helene Valdman.

"Ona donosi vrlo zanimljiv politički komad, "Dobri pasoši, loši pasoši", o kontroverznom pitanju izbegličke krize."



Otkrivajući umjetničku igru kroz njene vrhunske domete, Beogradski festival igre je pridobio brojnu publiku. Tako je od osnivanja predstavljeno preko 300 radova poznatih koreografa, dok posljednjih godina svako izdanje prati oko 22.000 gledalaca i 120 akreditovanih novinara iz zemlje i inostranstva. Istovremeno, festival pruža ogromnu podršku domaćim profesionalnim igračima, pedagozima, koreografima i predstavnicima svih umjetničkih oblasti. Dragocjene informacije i kontakti sa inostranim trupama, otvorile su vidike, mogućnost stipendiranja i angažmana mladim igračima, dok su uspješne komade na domaćoj sceni ostvarili upravo inostrani koreografi koje je festival predstavio.

Već tri godine zaredom, Beogradski festival igre se realizuje u saradnji sa Delegacijom EU u Srbiji, dok se njegova dvanaesta edicija održava pod visokim pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije.


Nagrada "Jovan Ćirilov" biće uručena Šaron Ejal za dela "Sara" i "Killer Pig" prikazanih na 13. BFI.

Tokom festivala biće upriličeni i brojni besplatni otvoreni časovi, prezentacije i diskusije, kako za profesionalne igrače tako i za ljubitelje igre a nakon festivala "šlag na torti" predstavlja gostovanje Mihaila Barišnjikova, koga BFI drugi put dovodi u Srbiju.

Detaljnije informacije o festivalu dostupne su OVDE.

Program festivala


24. mart 2017, 20h | Sava Centar

25. mart 2017, 20h | Srpsko narodno pozorište


Balet BC | Vankuver


Usamljeni eho




koreografija: Crystal Pite
muzika: Johannes Brahms: Allegro non troppo: Cello Sonata Op. 38 in e minor, Adagio affettuoso: Cello Sonata Op. 99 in F major | Yo-Yo Ma, cello, Emanuel Ax, piano
scena: Jay Gower Taylor
kostimi: Crystal Pite and Joke Visser
dizajn svetla: Tom Visser
postavka: Eric Beauchesne

premijera: NDT 1, 2012 | Ballet BC, 2015
trajanje: 30’


Nekoliko Bramsovih sonata za čelo i klavir bili su motiv za ovo delo. Alegro iz opusa 38, napisan na vrhuncu kompozitorove karijere i Adađo iz opusa 39, otprilike 20 godina kasnije. Ove sonate, zapravo dve različite celine, predstavljale su polaznu tačku u brojnim trenucima mog kreativnog života. Prvi pokret je izražen kroz solo deonice i duete, koji su ponekad bujni i strastveni, ponekad nametljivi, nesmotreni, agresivni. To su odlike osobe koja je u najboljim godinama života, a Alegro odjekuje ambicijom i hrabrošću. Istraživala sam fizička stanja brzine i protoka, i energetski konflikt unutar i između ljudskih tela. Drugi deo, postavljala sam na sačuvani, emotivni Adađo. I tada sam se bavila idejom stvaranja jedinstvene celine, sačinjene od sedam igrača; kao kolektivno telo, otkrivene i rušilačke strukture, koje zahteva ogromnu koordinaciju i usaglašenost. Njegovi sastavni delovi su posebne ličnosti, ali u zajedničkom delovanju to je sadržajno i kompleksno biće. Ista žudnja koja karakteriše pojedinačne karaktere, manifestuje se i udružena. Jasno, saradnja je od suštinskog značaja za drugi deo, u kome sam pokušala da kažem nešto o prihvatanju i gubitku. Zbog toga, je bilo potrebno ostaviti konflikt po strani, i isporučiti njegovu suprotnost.
Crystal Pite

Kao igračica, kanađanka Kristal Pajt je bila članica Baleta Britanske Kolumbije i Baleta Frankfurt Vilijama Forsajta. Njen koreografski debi dogodio se 1990. godine, sa Baletom Britanske Kolumbije. Od tada je kreirala preko 40 radova za kompanije kao što su Holandski plesni teatar (NDT 1), Kulberg Balet, Balet Frankfurt, Nacionalni balet Kanade, Veliki kanadski balet iz Montrela, Balet džez Montreal, Cedar Lake balet, kompaniju Luize Lekavalije/Fou Glorieux, i mnoge druge. Istovremeno, sarađivala je sa pozorišnom kompanijom Electric Company i Robertom Lepažom. Pajtova je stalni umetnički saradnik Holandskog plesnog teatra, kanadskog Nacionalnog centra za umetnost, kao i Teatra Sadlers Vels iz Londona. Svoju trupu Kidd Pivot, osnovala je 2002. godine u Vankuveru. Integrišući pokret, originalnu muziku, tekst i bogati vizuelni dizajn, radove ove kompanije karakteriše podjednako puna sloboda i disciplina, odnosno balansirajuće oštra preciznost, u korak sa odsustvom pravila i rizikom. Prepoznatljivi koreografski jezik kompanije – širina pokreta u fuziji sa klasičnim elementima, kompleksnost i sloboda strukturisane improvizacije - obeležen je snažnim pozorišnim senzibilitetom, smislom za humor i inovaciju. Kidd Pivot nastupa u zemlji i svetu, izvodeći svoje tražene, a od kritike hvaljene produkcije: “Tamne materije”, “Izgubljena akcija”, “The You Show”, “The Tempest Replica”... Kontinuirani boravak trupe u frankfurtskom centru Künstlerhaus Mousonturm (2010–2012) pružio je mogućnost stvaranja i kontinuiranog predstavljanja evropskoj publici. Pajtova je dobitnica Kliford E. Li nagrade Banf centra (1995), severnoameričke koreografske nagrade Boni Bird (2004) i Nagrade Isidora (2005). Njeni radovi su zavredeli dve Dora Mavor Mur nagrade (2009 i 2012) i pozorišnu Nagradu Džesi Ričardson (2006). Dobitnica je Nagrade za scenske umetnosti koju dodeljuje guverner Kanade (2008), Nagrade Jacob’s Pillow festivala (2012) i Nagrade Žaklin Lemije koju dodeljuje Kanadski savet (2012). Nagradu Lorens Olivije za izuzetno ostvarenje u oblasti umetničke igre, dobila je 2015. godine.

...toliko oštar da je ostavio premijernu publiku u tišini nekoliko trenutaka pre nego što se prolomio aplauz...

© The Georgia Straight

Bil




koreografija, dizajn kostima: Sharon Eyal, Gai Behar
muzika i dizajn zvuka: Ori Lichtik
dizajn svetla: Omer Sheizaf
postavka: Osnat Kelner

premijera: Batsheva Dance Company, 2010 | Ballet BC, 2016
trajanje: 30’

Karakterističan stil Ejalove, i odvažni, senzualni koreografski jezik, zahteva od igrača posvećen i precizan izraz. Radeći kontinuirano sa umetnicima Gajem Beharom i Orijem Lihtikom, koreografkinja u ovom komadu kombinuje igru, muziku i dizajn, u momentalno prepoznatljivu sirovu celinu neočekivane lepote, nastale od jednakih delova plime i oseke.

Igračica i koreografkinja Šaron Ejal je rođena u Jerusalimu. Igrala je sa Kompanijom Batševa od 1990- 2008. godine, i počela da stvara koreografije u okviru kompanijskog projekta “Batševini igrači kreiraju”. Radila je kao saradnik umetničkog direktora ove trupe, u periodu 2003-2004. godine, i kao stalni koreograf kompanije od 2005-2012. godine. Tokom 2009. godine, počela je da stvara komade za druge plesne kompanije, širom sveta: “Killer Pig” (2009) i “Corps de Walk” (2011) za Carte Blanche iz Norveške; “Too Beaucoup” (2011) za Hubbard Street Dance iz Čikaga, “Plafona” (2012) za nemačku Plesnu kompaniju Oldenburga, “Crno bez naslova” (2015) za Plesnu kompaniju Opere Geteborga... Godine 2013., osnovala je trupu L-E-V, zajedno sa svojim dugogodišnjim saradnikom Gajom Beharom. Ejalova je dobitnica mnogih priznanja, uključujući i Nagradu Ministarstva kulture Izraela (2004) za mlade stvaraoce, i Landau nagradu za scenske umetnosti (2009). Godine 2008., ponela je titulu Izabranog umetnika Fondacije za kulturnu izuzetnost Izraela.

Gaj Behar je imao značajnu ulogu u kreiranju noćnog života Tel Aviva, takođe kao kurator multidisciplinarnih umetničkih događaja, u periodu od 1999-2005. godine. Sa Ejalovom je prvi put sarađivao na predstavi “Bertolina” (2005), i od tada neprekidno deluju zajedno.

“Bil” Šaron Ejal nije samo još jedan dobro koreografisan komad, već upravo prekretnica, značajna i čudesna kreacija vešte i zrele umetnice koja se ne plaši složenosti.

© Ynet

Osnovana 1986. godine, Balet BC je međunarodno priznata trupa, zasnovana na principima saradnje i kreacije, a danas je pravi predvodnik umetničkog stvaranja, produkcije i obrazovanja u oblasti savremene igre u Kanadi. Igrači Baleta BC su umetnici otvorenog i promišljenog uma, jedinstveni u svom dinamičnom pokretu, dok istovremeno dele intuitivnu strast za igrom. Balet BC je posvećen svojoj ulozi vodeće snage u društvu, kroz otvorenu mogućnost edukacije igrača, stalno osluškivanje publike i zajednice, kao i aktivnosti profesionalnog razvoja. Kompanija predstavlja raznovrsan repertoar kanadskih i međunarodnih koreografskih radova sa kraja XX i početka XXI veka, i predstavlja centar kreacije i otkrivanja novih naslova. Od 2009. godine, trupa je razvila repertoar koji čini više od 35 novih radova priznatih koreografa, kao što su: Vilijam Forsajt, Icik Galili, Jorma Elo, Kajetano Soto, Kristal Pajt, Johan Inger, Valter Mateini, Gustavo Ramirez Sansano, Jakopo Godani, Emili Molnar, Nikolo Fonte, Ven Vei Vang, Medi Valerski, Fernando Hernando Magadan... Od 2009. godine, pod umetničkim vođstvom Emili Molnar, bivše članice Nacionalnog baleta Kanade, Baleta BC i Baleta Frankfurt, kompanija aktivno neguje saradnje koje podjednako podržavaju umetnike, koreografe i publiku, šireći na taj način granice savremene igre.

igrači: Brandon Alley, Andrew Bartee, Emily Chessa, Livona Ellis, Alexis Fletcher, Scott Fowler, Rachel Meyer, Racheal Prince, Justin Rapaport, Gilbert Small, Peter Smida, Christoph von Riedemann, Nicole Ward, Kirsten Wicklund.

 26. mart 2017, 20h | Sava Centar (scena)




Škotski plesni teatar | Dandi

 
Jama



koreografija: Damien Jalet
originalna muzika: Winter Family (Rosenthal/Klaine). Recorded in the German Temple, La Chaux-de-Fonds, Switzerland
dodatni ritam: Gabriele Miracle
scena: Jim Hodges
kostimi: Jean-Paul Lespagnard
dizajn svetla: Emma Jones
asistenti koreografa: Meytal Blanaru, Emilios Arapoglou
asistent kostimografa: Léa Capisano
direktor proba: Naomi Murray

premijera: Dundee Rep, 2015
trajanje: 55’

igrači: Amy Hollinshead, Francesco Ferrari, Oscar Perez Romero, James Southward, Anne-Charlotte Hubert, Alison Jacques, Astrid Sweeney, Harry Clark, Jessie Roberts-Smith, Kieran Brow.

U sinergiji sa scenografijom čuvenog američkog vizuelnog umetnika Džima Hodžisa, “Jama” istražuje mitologiju inspirisanu paganskim i animističkim ritualima, praktikovanim u planinskim vrhovima Tohoku u Japanu. Osmišljen za igrače Škotskog plesnog teatra, ovaj komad izaziva strahopoštovanje i poseduje zaraznu, narastajuću energiju. Damijen Žale potpisuje neke od najcenjenijih produkcija u poslednjih deset godina, uključujući i “Babel” (Nagrada Lorens Olivije, 2011.), radove sa Akramom Kanom, Sidijem Larbijem Šerkauijem, kao i radikalnu postavku “Bolera” sa Marinom Abramović u pariskoj Operi. Njegove hipnotišuće koreografije i zamršeni ansambl sazdan od izuzetnih igrača, ostavljaju utisak od koga se koža bukvalno ježi.

Damijen Žale je francusko-belgijski slobodni koreograf i izvođač. Kao najbliži i najpostojaniji saradnik Sidija Larbija Šerkauija, od 2000. godine je nastupao u najvažnijim predstavama kompanija Les Ballets C. de la B., Toneelhuis i Eastman vzw. Žale i Šerkauji su 2002. godine kreirali komad “d’avant” za Kompaniju Saša Valc i gosti, a zajedno potpisuju i “Babel”, 2011. godine. U saradnji sa Šerkauijem i Marinom Abramović, Žale je 2013. godine napravio novu verziju “Bolera” za Balet pariske Opere. Kostime je dizajnirao Živanšijev umetnički direktor Rikardo Tiski, a spisak od 11 igrača činile su i zvezde poput Oreli Dipon, Mari Anje Žijo i Žeremija Belenžara. Takođe je sarađivao sa čuvenim koreografima Vimom Vandekejbusom (“Dan raja i pakla”), Akramom Kanom (za koga je osmislio solo deonicu u komadu “DESH”) i Ernom Omarsdotir (“Crna srž” za Chunky Move). Poznato je i njegovo delo “Tri čarolije” nastalo 2008. godine za Međunarodni umetnički festival u Tokiju, sa igračicom Aleksandrom Žilber i kompozitorom Kristijanom Fenesom. Režirao je značajnu koreografsku instalaciju “les médusés" u prostorijama pariskog Muzeja Luvr, 2013. godine, sa više od 30 umetnika različitih disciplina. Godine 2014., kreirao je solo predstavu za igrača i koreografa Akaša Odedrau. Žale je ostvario brojne saradnje sa priznatim umetnicima različitih disciplina: vizuelnim umetnikom Entonijem Gormlijem i Džimom Hodžisom, pozorišnim rediteljem Arturom Nozicjelom, kao sa muzičarima Lady i Bird (opera “Crvene vode”) i Florence + The Machine and Editors. Redovno sarađuje sa fotografom Nikom Najtom, modnim dizajnerima Bernardom Vilhelmom i Huseinom Šalajanom, filozofom Đorđom Agembenom i muzičarem Stefanom Skodanibijom.

Škotski plesni teatar je nacionalna trupa savremene igre i ujedno deo repertoarskog Dandi teatra. Pod vođstvom Flor Darkin, kompanija je posvećena produkciji hrabrih i kvalitetnih radova, vođenih snagom tela koja igraju. Trupa poziva najzanimljivije koreografe iz sveta, kako bi se kreirali novi naslovi za grupu posvećenih i izuzetnih igrača. Saradnja se ostvaruje i sa poznatim umetnicima iz oblasti muzike, dizajna i vizuelnih umetnosti, u cilju produkcije najvišeg kvaliteta. Turneje podrazumavaju nastupe širom Škotske i Britanije, od Pozorišnog festivala u Edinburgu do Mull teatra. Međunarodna reputacija kompanije u stalnom je porastu, što potvrđuju nedavna gostovanja u Americi, Kini, Indiji i brojnim evropskim zemljama.

Vizuelno očaravajuća.

© The Scotsman

Temeljna, snažna i izuzetno zahtevna.

© The Herald

Čarobno briljantna!

© The Skinny

Postoji igra i postoji Škotski teatar igre.

© Broadway Baby

Pomalo fetiša, pomalo mode, pomalo luckastog...

© Evening Standard

Jama je ujedno utrobna i izazovna, oačaravajuća i zastrašujuća.

© EdFest Magazine

 28. mart 2017, 20h | Beogradsko dramsko pozorište

Kompanija Joanisa Mandafunisa | Ženeva

 
Osip Mandeljštam. Predstava



koncept i koreografija: Elena Giannotti, Ioannis Mandafounis, Roberta Mosca, Bruce Myers
tekst: poems by Ossip Mandelstam
kostimi: Marion Schmid
scenografija: Canedicoda
dizajn svetla: David Kretonic
dizajn zvuka: David Scrufari
menadžment: Mélanie Fréguin

premijera: Theater ADC, Geneva, 2016
trajanje: 55’

igraju: Elena Giannotti, Aoife McAtamney, Ioannis Mandafounis, Pavle Pekić

produkcija: Cie Ioannis Mandafounis
ko-produkcija: Association pour la danse contemporaine ADC - Geneva, Prairie Migros Cultural Percentage
uz podršku: City of Geneva, State of Geneva, Lottery Romande, Nestlé for Art Foundation, Swiss Arts Council Pro Helvetia, Ernst Göhner Foundation, S.I.G, Stanley Thomas Johnson Foundation
Veliki pesnik u srcu ruske avangarde, Osip Mandeljštam borio se za slobodu govora u režimu tiranije. Prebrzo suočen sa cenzurom, potpuno stran "estetskim" preporukama zagovornika "socijalističkog realizma", Mandeljštam je brzo osuđen na doživotnu kaznu zatvora i progonstvo u sibirski Gulag. Ipak, ništa nije moglo da ga spreči u stvaranju svoje zahtevne umetnosti, podjednako izuzetne u prozi i u stihu. Predstava koju smo stvorili je naš način da iskažemo svoje mišljenje o njegovom opusu, kroz reč i pokret. Pesnik kome je zabranjeno pisanje je pesnik kome je zabranjeno da živi. Mandeljštam je bio sprečen da objavljuje svoja dela tokom celog života, i bukvalno je uništen kao ljudsko biće. Uprkos svemu, on je dugovao život svojim pesmama, koje su dokaz izuzetnog talenta i retke duhovne snage. On je bio izvor inspiracije za svoje savremenike i za sve one koji vole poeziju.

Nakon stvaranja dueta P.A.D. 2007.godine, Joanis Mandafunis i Fabris Mazlija odlučili su da prate kreativnu strast profesije igrača - izvođača Forsajt kompanije. Godine 2009., vratili su se u svoj rodni grad, kako bi pokrenuli udruženje Cie Project 11. Ubeđeni da će doprineti ovom kolektivu, odlučuju da priključe Mej Zarhi svom istraživačkom radu i kreativnoj potrazi. Svo troje su se upoznali u Forsajt kompaniji, gde su nasledili specifičan ukus. Kroz saradnju, osvojili su prostor koji preispituje postojeću tenziju između vizuelne slike i fizičkog doživljaja kakav ona stvara kod posmatrača, ili radije – između fizičke slike i vizuelnog osećaja. Uvek u potrazi za novim mogućnostima da privuku gledaoce igri, ovi koreografi kultivišu „način viđenja“, čineći gledaoca odgovornim za svoje iskustvo praćenja predstave, i pozivajući ga/je da investira u ono što vidi, kako bi doživeo delo. Ova želja za uključivanjem publike kroz poziv na otvaranje „vrata percepcije“, postaje konstanta u njihovim radovima. Mandafunis, Mazlija i Zarhi su tada osnovali umetnički kolektiv Mamaza, i kreirali komade: “Z.E.R.O.“ (2009), “Cover Up“ (2011), “The Nikel project - poems&songs” (2012), kao i mnoge koreografske instalacije. Njihove plesne radove i instalacije su predstavljale i koproducirale značajne institucije, kao što su Théâtre de la Ville u Parizu, Kunstlerhaus Mousonturm iz Frankfurta, Dampfzentrale iz Berna, Forsajt kompanija, ciriški Gessnerallee, Rencontres Chorégraphiques Internationales iz Sena-Sen Denija, Kampnagel iz Hamburga, Nacionalni centar za igru - CND iz Pariza, Desingel iz Antverpa, 14. Međunarodna izložba arhitekture u Italiji, Festival scenskih umetnosti u Seulu, itd…Godine 2012., Međutim, članovi Mamaza kolektiva, 2012. godine odlučuju da ne ulaze zajedno u novu produkciju. Mandafunis je tada nastavio da vodi Cie Project 11, ali je preimenovao kompaniju i dao joj svoje ime. Kao nastavak saradnje sa kolektivom Mamaza, napravio je “Pauziranje” (sa Mej Zarhi) i “Eifo Efi” (sa Fabrisom Mazlijom). Takođe je kreirao “Uvrnuti par”, “ApersonA”, “Jedan jedan jedan”, i mnoge druge komade. Paralelno, Mandafunis je postavio nekoliko naslova za Mladi balet Ženeve. Takođe, on predaje savremenu igru, vodi majstorske časove, putuje na turneje po zemlji i u inostranstvu sa svojom kompanijom...

Nema veze ako Engleski ne govorite tečno. Pokreti igrača, koji se oslanjaju na različita čitanja britanskog glumca, dovoljni su da uhvatimo suštinu lirskog jezika, trezvenog i romantičnog – u slavu zvuka, života i tela.

© Le Courrier

29. mart 2017, 20h | Sava Centar

 

Introdans | Arnem

 
SVI



Tokom sezone 2016/17 Introdans puni 45 godina. Trupa obeležava jubilej u velikom stilu, programom “TUTTI”, u kome će dva ansambla ove kompanije izvesti premijere poznatih koreografa. Flamansko-marokanski koreograf, Sidi Larbi Šerkauji, Italijan Mauro Bigonceti i Grk Dimitris Papajoanu daju svoj lični, posve individualni pečat umetnosti savremene igre. U ovom programu, oni predstavljaju spokojnu lepotu, u vrtlogu strastvene, sirove igre.

umetnički direktor: Roel Voorintholt
generalni direktor i jedan od osnivača: Ton Wiggers

U spomen

koreografija: Sidi Larbi Cherkaoui
muzika: Corsican polyphonic ensamble A Filetta, headed by Jean-Claude Aquaviva
scena, dizajn svetla: Dominique Drillot
kostimi: Hedi Slimane
asistent koreografa: Gioia Masala
balet majstor: Iris Reyes

premijera: 2004, Les Ballets de Monte-Carlo / 2016, Introdans
trajanje: 35’

Ovim meditativnim delom, u formi omaža svojim precima, Šerkauji ispituje vezu između stvarnosti i sećanja. U imaginarnom podzemnom svetu, igrači istražuju magnetne i polarizujuće sile, poput nežnosti i agresije, privlačnosti i odbojnosti, sve do hipnotišućeg efekta.

Kao dete, flamansko-marokanski koreograf, Sidi Larbi Šerkauji (Antverp, 1976) je želeo da slika svet oko sebe. Međutim, kada su dve dimenzije, koje su olovka i papir dozvoljavale, počele da ga sputavaju - inspirisan Majkl Džeksonom - počeo je da igra. Tako je za kratko vreme dospeo u razne pozorišne i televizijske programe, a onda odlučio da svoje obrazovanje u oblasti igre, proširi u školi P.A.R.T.S, čuvene flamanske koreografkinje Ane Tereze De Kirsmaker, u Briselu. Upravo tamo je došao u kontakt sa radovima velikih majstora poput Vilijama Forsajta, Pine Bauš i Triše Braun, ali i različitim stilovima ulične igre. Godine 1995, u Gentu dobija Nagradu za najbolji solo, koji je kreirao na inicijativu Alena Platela. Savremeni mjuzikl Endrjua Vejla “Anonimno društvo”, nastao 1999. godine, jeste njegov koreografski debi, koji je odmah poneo nekoliko međunarodnih priznanja. Već naredne godine, na BITEF-u dobija nagradu za komad “Rien de Rien”, nastao za trupu Les Ballets C de la B. Slede brojni uspesi, Nagrada Nižinski, nemačka Kairos nagrada, Nagrada Sera Lorensa Olivijea (zajedno sa kolegom Damjenom Žaleom), nagrada Benois de la Danse, i druge. Titulu Mladog umetnika u interkulturalnom dijalogu između arapskih i zapadnih zemalja, dodelio mu je UNESCO, 2011. godine. Šerkauji je kreirao za mnoge poznate kompanije i teatre, među kojima su Balet Monte Karla, Veliki ženevski teatar, švedski Kulberg balet, Kraljevski danski balet, De Munt u Briselu, Sadlers Vels u Londonu... Trenutno, on najviše stvara za svoju kompaniju Eastman, sa kojom je dostigao uspehe svetskih razmera. Treba dodati da je nedavno radio koreografiju za film Džoa Vrajta “Ana Karenjina”, u kome igraju Kira Najtli i Džud Lo, ali i sarađivao sa Damijenom Žaleom i Marinom Abramović na postavci “Bolera” za Balet pariske Opere. Od 2015. godine, Šerkauji je na poziciji umetničkog direktora Kraljevskog flamanskog baleta.

Nigde


koreografija, kostim, dizajn scene: Dimitris Papaioannou
muzika, dizajn zvuka: Coti K.
stilizacija kostima: Sandra Booltink
dizajn svetla: Hans Giesberts, Dimitris Papaioannou
balet majstor: Diane Matla

premijera: 2009, Edafos Dance Theater, Athens /2016, Introdans
trajanje: 10’

Iako je grčki reditelj, koreograf i vizuelni umetnik Dimitris Papajoanu izgradio izuzetnu međunarodnu reputaciju, ni jedan od njegovih radova nije predstavljen u holandskim teatrima do sada. Ono što čini njegov rukopis posve posebnim, jeste sposobnost da kreira čistu magiju sa minimalnim sredstvima. Kratka, ali impresivna scena u ovoj produkciji, savršena je ilustracija: dugi niz igrača otkriva se i svlači u paru, dok ruke ansambla formiraju očaravajuće ustalasalo more.

Sa čvrstim korenima u likovnoj umetnosti, Dimitris Papajoanu je rano postao poznat kao strip crtač i slikar, da bi kasnije svoju pažnju usmerio ka scenskim umetnostima kao direktor, koreograf, izvođač i dizajner scenografije, kostima i svetla. Pokretač njegovog rada bio je Plesni teatar Edafos, grupa koja je postojala 17 godina i ostavila neizbrisiv trag na grčkoj umetničkoj sceni. Postao je slavan kao kreator ceremonije Olimpijskih igara u Atini, 2004. godine. Od 1986. posvetio se kreiranju intenzivno vizuelnih, originalnih radova – hibrida eksperimentalne igre, fizičkog teatra i scenske umetnosti.

Kantata


koreografija: Mauro Bigonzetti
muzika: original and traditional music from southern Italy, arranged by Gruppo Musicale Assurd, “Serenata” by Amerigo Ciervo, authorized by Amerigo & Marcello - Ciervo (I Musicalia)
kostimi: Helena de Medeiros
dizajn svetla: Carlo Cerri
balet majstor: Marlena Wolfe

premijera: 2001, Ballet Gulbenkian / 2016, Introdans
trajanje: 38’


Sirovi, strastveni, „moćni komad“, u kome koreograf oživljava različite likove iz italijanske provincije. Možda su to poslednji sati svadbenog slavlja, dok u vazduhu lebde naklonost i ljubav, ili se ponekad stavovi sučeljavaju istovremeno verbalno i fizički. U ovom radu – koji može računati na ovacije publike – Bigonceti pokazuje svoj nesvakidašnji talenat za velike ansamble, dok kombinuje tardicionalne i savremene stilove, na potpuno prirodan način.

Rođen u Rimu, Mauro Bigonceti je svoje igračko obrazovanje stekao u Baletskoj školi Opere u Rimu, a kasnije svoj prvi angažman dobio u Baletu rimske Opere (1979). Godine 1983, prelazi u Aterbaleto, savremenu plesnu kompaniju iz Ređo Emilije, gde se susreo sa radovima Elvina Ejlija, Glena Tetlija, Vilijama Forsajta i Dženifer Miler, ali i repertoarom Balanšina i Masina. Bigoncetijev prvi komad bio je “Sei in movimento”, postavljen na muziku J. S. Baha, i kreiran za Aterbaleto, 1990. godine. Nakon samo dve godine, on napušta ovu trupu i karijeru igrača zamenjuje statusom slobodnog koreografa. Najvažniju saradnju tokom narednog perioda, ostvaruje sa Baletom Toskane, da bi se 1997. godine vratio u Aterbaleto na poziciju umetničkog direktora, koju je zadržao do 2008. godine. Pored brojnih naslova nastalih za ovu trupu, Bigonceti je kreirao za mnoge poznate kompanije i teatre, uključujući Engleski nacionalni balet, Nacionalni balet Marseja, Štutgart balet, Državni balet Berlina, Državni balet Drezdena, Balè da Cidade iz Sao Paola, Njujork siti balet, Veliki kanadski balet iz Montreala, Balet rimske Opere, Elvin Ejli kompaniju… Od 2016. godine, Bigonceti je na poziciji direktora Baleta Teatra milanske Skale.

Od 1971 godine, Introdans zasenjuje publiku igrom. Ne postoji ni jedna kompanija na svetu koja se može pohvaliti toliko različitim i bogatim repertoarom, kao što je to Introdans. Od osnivanja trupe, misija je ostala nepromenjena: pridobiti najširu publiku za umetničku igru. To postižu prikazivanjem atraktivnih produkcija za mlade i stare, koje izvode igrači svetske klase. Introdans donosi publici najbolje i najzanimljivije komade svetski poznatih koreografa, poput Roberta Batla, Sidija Larbija Šerkaujia, Lusinde Čajlds, Nilsa Kristija, Nača Duata, Jiržija Kilijana, Hansa van Manena, Elvina Nikolajsa, Kajetana Sota, i mnogih drugih. Energija predstava nailazi na nagrade i priznanja, podjednako u Holandiji i svetu. Zapravo, Introdans je jedan od najznačajnijih izvoznih proizvoda u kulturnom sektoru. Trupa putuje svetom, od Amerike do Azije, i od Švedske do Južne Afrike. Tokom proteklih deset godina, Introdans je posetio preko trideset zemalja, stalno nastupajući u Indoneziji, Kini, Južnoj Africi, Švajcarskoj i Velikoj Britaniji. Najprestižniji nastupi, pored predstava tokom kraljevskih državnih poseta, bili su na Novoj sceni Boljšoj teatra u Moskvi, u New Victory teatru na Brodveju, kao i na festivalu Fall for Dance u Njujorku. Tokom manje od četiri godine, Introdans takođe beleži ‘recipročne kulturne događaje’ koji su podrazumevali tri predstave tokom zvaničnih poseta Nj.K.V. Beatrise od Holandije.

igrači: Ruben Ameling, Aymeric Aude, Marc Beaugendre, Vérine Bouwman, Giuseppe Calabrese, Salvatore Castelli, Fabio Falsetti, Alexis Geddes, Yulanne de Groot, Hayden Idrus, Merel Janssen, Brooke Newman, Elena Pampoulova, Kim van der Put Elisa Rudolf, Vivian Sauerbreij, Mathieu Di Scala, Jamy Schinkelshoek, Jurriën Schobben, Pascal Schut, Vincenzo Turiano, Demi Verheezen, Angelica Villalon, Alberto Villanueva Rodríguez, Jazmon Voss, Nienke Wind

Ovi igrači su zgodni kada se kreću!

© New York Times

Introdans je bio očaravajući u svojoj tehnici, kao i u svom entuzijazmu.

© South China Morning Post


30. mart 2017, 20h | Beogradsko dramsko pozorište

 

 Kinetički kolektiv | Ferara

10 minibaleta




režija, koreografija, izvođač: Francesca Pennini
dramaturgija, dizajn svetla: Angelo Pedroni
asistent: Carmine Parise

premijera: La Vie dei Festival, Roma, 2015
trajanje: 47’

produkcija: Collettivo Cinetico, Le Vie dei Festival
umetnička rezidencija: Teatro Comunale di Ferrara, L'Arboreto Teatro Dimora di Mondaino, AMAT, TIR Danza.


Struje i oluje, ventilatori i dronovi, ptice i veliki žetei, postaju alegorije odnosa između koreografije i igre, u jednom istraživanju koje se odbija od repeticije do improvizacije, i od zapisa do izvodbe. Srž ovog traganja jeste sveska iz detinjstva Frančeske Penini, gde je ona zapisala desetak koreografija, izmišljenih, ali nikada predstavljenih. Vremenska mašina potrebna za neverovatan arheološki poduhvat otkriva na sceni niz skrovitih mogućnosti. Telo se isprobava kroz principe termodinamike, od plastičnosti gimnastike do potiranja inercije. Među iskrivljenim i zagušujućim naporima, izazvana je respiratorna razmena koja menja volumene između tela i prostora, publike i scene, u lebdećoj i plutajućoj geografiji.

Frančeska Penini se bavila gimnastikom, pre nego što je otkrila svet savremene igre. Učila je u Baletu Toskane, londonskom Laban centru, i isprobala širok spektar disciplina: od buto plesa do slobodnog ronjenja, od borilačkih veština do takmičenja u disko igri. Kao slobodna igračica, bila je deo trupe Saša Valc i gosti. Trupu Kinetički kolektiv, osnovala je 2007. godine, kao rastegljivu mrežu umetnika: preko 50 članova iz različitih umetničkih oblasti fokusiranih na pokret i održavanje strukture trupe u stalnoj dinamici. Njen rad prevazilazi polove i kodove, reformišući pravila scenskog događaja, izazivajući odnose sa gledaocem, otkrivajući različite vrste tela i prostora kroz strog, često ironičan pristup. Ona drži predavanja i seminare u muzejima i umetničkim centrima (Koledž za igru u okviru venecijanskog Bijenala, Muzej MAXXI u Rimu...) i razvila je uređaje i didaktičke metode za osoben koreografski pristup koji se može koristiti i u radu sa amaterima. U okviru svoje kompanije, do sada je kreirala 37 komada, i dobila mnoge značajne nagrade.

Kinetički kolektiv je eksperimentalna izvođačka grupa, koju je 2007. godine osnovala koreografkinja Frančeska Penini, u saradnji sa dramaturgom Anđelom Pedronijem i više od 70 umetnika iz različitih disiplina. Njihovo istraživanje fokusira se na prirodu izvođačkog događaja, promišljajući njegove mehanizme spontanih i strogih formata, u preseku između igre, teatra i vizuelnih umetnosti. Sedište trupe je Gradski teatar u Ferari, a do danas su postavili 37 komada i dobili mnoge nagrade, poput: nagrade Giovani Danz’Autori (2008), nagrade Rete Critica za najboljeg italijanskog umetnika (2014), Nagradu Jurislav Korenić za najboljeg mladog pozorišnog reditelja (2014), nagradu Danza & Danza za najboljeg koreografa i izvođača (2015), Nagradu MESE na Birmingem festivalu (2016), Hystrio Iceberg nagradu (2016)...

Savršeni ključ je ovde u jasnoći namere koja nije smrznuta u čistoj eksperimentalnoj potrebi, već grabi i uvlači gledaoce u vrtlog, čuvajući pokret i ostavljajući vidljivom jedinu neophodnu kost: onu koja pokriva srce.

© Teatro e Critica



 31. mart 2017, 20h | Pozorište Atelje 212

 


Kompanija Helene Valdman | Berlin

Dobri pasoši loši pasoši




koncept, koreografija, scenografija: Helena Waldmann
dramaturgija: Tobias Staab
kostimi: Judith Adam
dizajn svetla: Herbert Cybulska
tehnički direktor: Carsten Wank

premijera: Theater im Pfalzbau Ludwigshafen, 2017
trajanje: 70'

akrobate, igrači: Danica Hilton, Sara Enrich Bertran, Antonia Modersohn, Chris Jäger, Tjorm Palmer, Lysandre Coutu-Sauvé, Carlos Zaspel, Declan Whitaker

produkcija: Helena Waldmann and ecotopia dance productions
ko-produkcija: Theater im Pfalzbau Ludwigshafen, Hessisches Staatsballett/Tanzplattform Rhein-Main, Les Théâtres de la Ville de Luxembourg, Colours International Dance Festival Stuttgart, Kaserne Basel, Kurtheater Baden, FFT Düsseldorf, Tafelhalle Nürnberg
uz podršku: Committee for Dance and Theater of the cantons Basel-Stadt and Basel-Landschaft.


Svaka scena predstavlja granično područje. Radikalan dokaz ove tvrdnje dogodio se 11. decembra 2014. godine u pozorištu Francuskog instituta u Avganistanu, gde su Talibani izvršili samoubilački bombaški napad. Bilo je to tokom izvođenja komada „Otkucaj srca: Tišina nakon ekspolozije“. Ekspoloziju je pratila panična tišina. Ono što se dogodilo je politički motivisana zloupotreba granica, koja se okrutno sudara sa graničnim estetskim iskustvom. Pojmovi graničnog iskustva gotovo nikada nisu pozitivni. Sve dok se granica računa kao relikt prethodnih ustrojstava nacionalnih entiteta, ona vodi ka vojnim sukobima. Ponovno uspostavljanje linija unutar članica EU, zamenjuje pacifističku svrhu očeva osnivača, poput Valtera Hajnstajna ili Fransoa Miterana (“Nacionalizam, to je rat”). Postajemo svedoci ponovnom stvaranju nacionalnih entiteta u Evropi, kao i rađanju nepremostivih razlika u okvirima “podeljenih nacija“.
Helena Waldmann

Darujući svoj angažman u globalnim okvirima, rediteljka igre Helena Valdman iznova prelazi granice, ovoga puta sa predstavom “Dobri pasoši loši pasoši”. Sagledavajući njen senzacionalni komad “Napravljeno u Bangladešu”, koji preispituje ekonomske paralele između fabričkih radnika tekstilne industrije Bangladeša i umetnika sa Zapada, njena nova produkcija inspirisana je vezom između nacionalnih granica i žudnje za zatvorenim zajednicama. Komad je postavljen za dve trupe – kompaniju savremene igre i kompaniju novog cirkusa. Odvojeni živim zidom, one deluju sa dve strane linije. Granica definiše trupe i ograničava slobodu pokreta. U suprotnosti sa protokom informacija, robe i novca, ljudima bez dobrog pasoša nije dozvoljen prelazak na drugu stranu. Koreografski pristup koristi pozorišna sredstva kako bi vizualizovao mehanizme ove osame. Valdmanova već samim naslovom podvlači razliku među grupama, odnosno zemljama poput Avganistana ili Sirije, gde su teritorijalni sukobi učinili da vrednost pasoša nestane, dok bi drugu stranu mogle činiti Evropa, Kanada ili SAD, odnosno zemlje čiji pasoši uživaju visoku reputaciju i nosiocima garantuju gotovo potpunu slobodu kretanja. Projekat “koji prelazi granice”, uključuje sedam pozorišta koproducenata iz Švajcarske, Luksemburga i Nemačke, a ima za cilj da podstakne debatu o tome kako naše granice uzimamo zdravo za gotovo, i kako nacionalizam, skoro nesvesno, zaustavlja slobodne izbore i razmišljanje “van zatvorene kutije”.

Helena Valdman! Globtroter umetničke igre: čak i prema standardima međunarodne scene, sfera njenog delovanja teško da može biti šira. Na raskrsnici između pozorišne režije, koreografije i socioloških istraživanja, Valdmanova proizvodi radove, putuje i prisutna je planetarno – od Bliskog istoka i Latinske Amerike, do Azije i Afrike. Njen siguran osećaj za konstantne kontradikcije naših života i krhkost naše dobre sreće, ujedno je i njen umetnički kompas. To je razlog zbog kojeg su komadi Valdmanove posebno dirljivi. Oni za cilj imaju da promene publiku, i redovno su okrenute društvenim i političkim pitanjima. Želja umetnice da u potpunosti uroni u druge kulture, održavajući kritičku distancu, opipljiva je u svim njenim postavkama. Teme su širokog spektra: od zastrašujuće, anarhične slobode koja nastaje kao posledica Alchajmerove bolesti (“Potegni revolver”), ili senzualne igre nezavisnosti (“Burka Bondage”), do brutalno ograničenih žena u islamskim državama, koje su zapravo pronašle slobodu u sebi (“Vrati pošiljaocu”)… Birajući ansambl na licu mesta kada je god to moguće, njeni komadi dobijaju autentičnost i intenzitet. Ipak, produkcija i režija izgleda da nisu dovoljne da u potpunosti zaokupe Helenu Valdman. Radionice i pedagoški rad doveli su ovu izvanrednu kulturnu aktivistkinju u institucije i na univerzitete širom sveta. Istovremeno, njeni inteligentni i snažni komadi, osvojili su brojne nagrade i naklonost publike u Nemačkoj i širom sveta.


 1. april 2017, 20h | Opera Madlenianum

 

Kompanija Tera Sarinena | Helsinki

 
Preobraženo



koreografija: Tero Saarinen
muzika: Esa-Pekka Salonen
dizajn svetla i scene: Mikki Kunttu
kostim: Teemu Muurimäki
dizajn zvuka: Marco Melchior
saradnici koreografa: Henrikki Heikkilä, Satu Halttunen
fotografije: Mikki Kunttu, Heikki Tuuli

premijera: Helsinki Festival, Finnish National Opera, 2014
trajanje: 60’

igrači: Ima Iduozee, Saku Koistinen, Mikko Lampinen, Jarkko Lehmus, Pekka Louhio, David Scarantino, Eero Vesterinen.


Pokret je moj večiti izvor inspiracije. Kroz postavke težim stvaranju živopisnog, višeslojnog, pokreta snažnog izraza, koji se izdiže iz primarnih izvora. Stvarajući novo delo, posebno sam želeo da se poigram sa suprotstavljenim silama i trzavicama… Osećao sam potrebu da spojim muškarce različitog doba i sa različitim iskustvima u oblasti umetničke igre, kako bi se bavili temama promene i požude. Ne mogu da poreknem da su mojih pola veka života i više od 30 godina izvođačke karijere, uticali na odluku da koristim igru kako bih istraživao neka pomerena, mutirana ljudska osećanja. U potrazi za muzikom, otkrio sam kompozicije Ese-Peka Salonena „Koncert etida za solo trubu“ (2000), „Strana tela“ (2001) i „Violinski koncert“ (2009). Osim kinetičkog kvaliteta, ono što me je u njima inspirisalo predstavlja način na koji se one prebacuju iz brutalno agresivnog u nežno. Salonenova muzika obezbedila je provokativnu, multidimenzionalnu početnu iskru za bavljenje brojnim emocijama i virtuoznošću čoveka - čoveka koji igra. Neustrašivi pred ekstremima osećajnosti i heroizma, i svim onim što se nalazi između, ja i ovih sedam igrača težili smo beskonačnosti izražajne moći ljudskog tela, oslobađajućeg pokreta – i toga da se bude ljudsko biće.
Tero Saarinen

Tero Sarinen se može pohvaliti izuzetnom međunarodnom karijerom igrača i koreografa. Napravio je više od 40 kreacija za svoju, ali i za mnoge druge značajne trupe. Njegovi radovi su na repertoaru Holandskog plesnog teatra (NDT1), Kompanije Batševa, Baleta Gulbenkijan, baletskih kompanija Liona, Lorene i Marseja, Baleta Opere Geteborga, Nacionalne plesne kompanije Koreje, Nacionalnog baleta Finske, i mnogih drugih. Najvažniji naslovi nastali za Kompaniju Tera Sarinena, podjednako važni i za međunarodnu reputaciju ove trupe, bili su „Westward Ho!”, „Petruška“, „Lov“, „Pozajmljeno svetlo“ i komad “Kulervo“ Jana Sibelijusa, nastao u saradnji sa Nacionalnom operom Finske. Kao koreograf, Sarinen je poznat po jedinstvenom jeziku pokreta, dok su njegova međunarodno priznata dela često opisivana kao apsolutna umetnost. Sarinen je dobitnik brojnih priznanja za svoj umetnički rad, kako u Finskoj, tako i u inostranstvu.

Osnovni cilj Kompanije Tera Sarinena, koju je ovaj igrač i koreograf osnovao 1996. godine, jeste promovisanje humanog pogleda na svet i osnovne ljudske vrednosti kroz jezik igre, uz istovremenu želju za opštim razumevanjem fizikalnosti i njenog značaja za kvalitetan život. Kompanija je nastupala u preko 40 zemalja sveta, a njene dodatne aktivnosti podrazumevaju vođenje međunarodnih programa obuke igrača i projekte namenjene lokalnoj zajednici. Zajedno sa svojim timom, Sarinen sarađuje sa brojnim značajnim trupama poput Holandskog plesnog teatra (NDT1), Plesne kompanije Batševa, Opere Liona i Nacionalnog baleta Finske. Njegov stil je refleksija uticaja koji ujedinjuju buto igru i borilačke veštine, sa klasičnim baletom i tehnikama savremene igre zapadnih zemalja. Njegovi radovi, koji su stekli međunarodni ugled, karakterističan su oblik potpunih umetničkih dela: od kombinacije izuzetnih izvođača, do upadljive estetike i žive muzike. Kompanija uživa gostoprimstvo helsinškog Aleksander teatra, koji je nekada bio dom finske Opere i Baleta, a gde je Sarinen i započeo svoju karijeru osamdesetih godina prošlog veka. Kompanija Tera Sarinena obezbeđuje posao za oko 80 osoba godišnje, od kojih osam imaju stalne pozicije. Rad kompanije podržavaju Ministarstvo obrazovanja i kulture Finske i Grad Helsinki.

Retko viđena, čudesna kombinacija snage i nežnosti koja dočarava potencijal igre.
© Dance Magazine

Energični jednočasovni komad, finske koreografske zvezde Tera Sarinena - dokazuje da ispričana priča nije preduslov za veliku igru... Klasični skokovi sami za sebe oduzimaju dah. Ogroman aplauz!

© Neue Presse

Veličanstvena koreografija.

© Tanznetz.de

Moćan komad – Tero Sarinen je stvorio brižljivo koreografisan komad, koji dopušta njegovim igračima da iznesu nešto grubo i sirovo.

© Allgemeine Zeitung

Trijumf muškog umetničkog izraza.

© Demokraatti

2. april 2017, 21h i 3. april 2017, 20h | Pozorište na Terazijama


4. april 2017, 20h | Srpsko narodno pozorište, mala scena


Balet Hispaniko | Njujork

 
Prava linija


koreografija: Annabelle Lopez Ochoa
muzika: Eric Vaarzon Morel
kostim: Danielle Truss
dizajn svetla: Michael Mazzola

premijera: 2016, Apollo Theater
trajanje: 20'



“Prava linija” jedne od najtraženijih koreografa današnjice, spaja strastveno obeležje flamenka u vrhunski inventivno i intrigantno partnerstvo, u izvodbi španske klasične gitare.

Mnogostruko nagrađivana belgijsko-kolumbijska koreografkinja Anabel Lopez Očoa živi u Holandiji. Kreirala je radove za poznate kompanije širom sveta, kao što su Skapino balet, Holandski nacionalni balet, Djazzex, Kraljevski flamanski balet, Balet teatra u Ženevi, BalletX, Luna Negra, Balet džez Montreal, Whim W’him, Nacionalni balet Marseja, Balet Pensilvanije, Balet Pacific Northwest, Balet Hispaniko, Balet Ostin, Atlanta balet, Nacionalni balet Dominikane, CND Madrid, Balet Augzburg i Škotski balet.

Sahranite me uspravno



koreografija: Ramon Oller
muzika: traditional gypsy melodies and flamenco music by Lole y Manuel
kostim: Aviad Herman
dizajn svetla: Joshua Preston

premijera: 1998, Joyce Theater, New York
trajanje: 38’


Jedinstvena kultura romskog naroda, marginalizovanog društva koje je vekovima putovalo kontinentima, inspirisala je španskog koreografa Ramona Oljea da napravi ovaj komad. Ubedljivi ritmovi i melodije odražavaju emotivnu suštinu romskog naroda, njihove moćne javne okove, čulnost, osećanja ugnjetavanja i čežnje, snage i bogatstva.

Ramon Ulje je osnivač i umetnički direktor kompanije Metros Dansa Contemporania u Barseloni. Obučavao se u Barseloni, Parizu i Londonu, i kreirao je koreografije za sopstvene, ali i druge brojne kompanije, uključujući i CND Madrid, pod upravom Nača Duata, Nacionalni balet Španije, Balet Kristine Hojos, kompaniju Introdans, festivale u Eks an Provansu i Avinjonu. Ramon Ulje je bio umetnički koordinator Andaluzijskog plesnog centra, a trenutno je direktor Profesionalnog konzervatorijuma umetničke igre na Pozorišnom institutu u Barseloni.
Klub Havana


koreografija: Pedro Ruiz
muzika: Israel López, Rubén Gonzales, A.K. Salim, Perez Prado, Francisco Repilado
kostim: Ghabriello Fernando
dizajn svetla: Donald Holder

premijera: 2000, Joyce Theater, New York
trajanje: 22’


Slika glamurozne Havane iz 50-ih, u vreme procvata kubanske muzike, igre i noćnog života. Opojni ritmovi konge, rumbe, mamba i ča ča oživeo je koreograf Pedro Ruiz, rođeni Kubanac, u ovom iznova izmišljenom noćnom klubu, ispunjenom najuzbudljivijim zvukom, bojama i ambijentom zlatnog doba.

Rođen na Kubi, Pedro Ruiz kreirao je tri uspešne koreografije, dok je još bio prvak Baleta Hispaniko. Takođe je stvarao za Džofri balet, kompaniju Luna Negra, Balet Nju Džersija, Školu Elvina Ejlija, kao i za Ejli/Fordham B.F.A program. Bio je pedagog Fakulteta umetničke igre Merimont koledža, u Školi Elvina Ejlija i u Skarsdejl baletu. Među priznanjima koje je dobio nalaze se Nagrada Besi, Ču-San Go nagrada, nagrada Kubanskog umetničkog fonda i Nagrada Džojs fondacije.

Proslavljajući 45 godina repertoara koji odražava bogatstvo različitosti latino kultura, Balet Hispaniko neguje novi izraz američke savremene igre. Predvođene umetničkim i generalnim direktorom, Eduardom Vilarom, višeznačne predstave ove kompanije, uključuju i radove slavnih umetnika, kao što su Načo Duato, Kajetano Soto ili Anabel Lopez Očoa, kao i živu muziku u interpretaciji latino legendi, kao što je Pakito D’Rivera. Kompanija je do sada nastupila pred skoro 3 miliona ljudi, u 11 zemalja, na 3 kontinenta.

igrači: Ashley Anduiza, Christopher Bloom, Shelby Colona, Mario Ismael Espinoza, Nick Fearon, Melissa Fernandez, Mark Gieringer, Zultari (Zui) Gomez, Nathaniel Hunt, Jenna Marie, Eila Valls, Lyvan Verdecia, Diana Winfree, Joshua Winzeler.

fotografije: Paula Lobo

“Klub Havana” je svilenkasta, seksi radost… sa senzualnošću i ritmovima plesnih latino formi u koreografiji koja je inspirisana vrhunskom fuzijom kubanske, džez i big-band sving muzike. Sofisticirani, beskrajno inventivni pokreti u duetima gospodina Ruiza, tajming i scenski obrasci, nose “Klub Havanu” na sledeći nivo.

© The New Yorker

...tehnički najpotkovaniji i najmuzikalniji igrači koje ćete pronaći u sferi savremene igre.

© The Washington Post

Igrači Baleta Hispaniko su jednostavno sjajni u svojoj stilskoj prilagodljivosti i sposobnosti da kreiraju likove… prelepi su za gledanje, i uzbudljivo je posmatrati visoko-individualne izvođače, koji se bez teškoće prebacuju sa baleta na modernu igru, i celi spektar latino stilova.

© Chicago Sun-Times

 4. april 2017, 20h | Opera Madlenianum

Balet Hrvatskog narodnog kazališta | Zagreb




Tamni pejzaži

muzika: Thomas Koener
koreografija: Marjana Krajač
kostimi, scenografija: Silvijo Vujičić
koncept svetla: Marjana Krajač, Silvio Vujičić
dizajn svetla: Aleksandar Čavlek
dramaturški saradnik: Andrej Mirčev
asistenti scenografa: Ivan Škugor, Ante Serdar
fotografije: Mara Bratoš

premijera: Croatian National Theater, 2016
trajanje: 42’

igrači: Guilherme Gameiro Alves, Tomaž Golub, Adam Harris, Natalia Horsnell, Duilio Ingraffia, Asuka Maruo, Miruna Miciu, Ovidiu Muscalu, Kornel Palinko, Lucija Radić, Cristiana Rotolo, Andrea Schifano, Takuya Sumitomo, Rieka Suzuki, Valentina Štrok, Iva Vitić Gameiro.


Koreografske poeme o tamnim tragovima, intuitivnim prostorima i teritorijama nestajanja. Drugim rečima, sve što je pristiglo na svet, i što još nije pronašlo svoj mogući oblik. Amplitude mašte, koje stvaraju duboki obim prostora, ritma, vremena i zvuka, su žarišta ovog komada, i njegovih mračnih vizija. Delo za 16 igrača, definiše izvođački gest, kao poetsku, intuitivnu i dugotrajnu praksu. Kroz dugotrajne plesne sesije, u kojima telo prolazi kroz višeslojne obrasce, lagano se otkriva i kreira poverenje u nepoznato. Postoji poverenje koje stvara prostor pokreta, kao zajedničko mesto promišljanja i osećanja. Jedno telo, u stanju da samo sebe odredi u odnosu sa celinom, iznova samo sebe stvara. Ovaj gest nastajanja, sa fragmentima budućnosti, sa nečim što je sveže formulisano, i samim tim i dalje fragilno, je upravo ono što igra može ponuditi kao smisleno poimanje sveta. Na taj način, nešto osetljivo i otvoreno za reformisanje, jedino može biti mračni pejzaž, tamni trag, prostor sa mnogo neznanih emocija.
Marjana Krajač

Koreograf Marjana Krajač živi u Zagrebu i radi širom Evrope. Njeni radovi grade intrigantni i duboki koreografski pejzaž, a njen pristup koreografiji je istovremeno poetika plesne stručnosti, angažovano koreografsko promišljanje i duboko razumevanje prirode igre kao medija. Godine 2011., bila je umetnik istraživačkog projekta Choreoroam Europe (odabrana od strane CSC Bassano del Grappa/Opera Estate Festival, The Place London, Rotterdam Dansateliers, a-2/Certamen Choreography Paso de Madrid i Hrvatskog instituta za pokret i igru). Sarađivala je i nastupala sa brojnim koreografima u Nemačkoj, Francuskoj i Hrvatskoj. Radila je sa Grupom Dunes iz Marseja, a njenu stručnost u igri formirali su neki od najerelevantnijih majstora evropskog baleta i igre, kao što su primabalerina Marsija Hajde i hrvatska avangardna koreografkinja Milana Broš. Godine 2014., nagrađena je Hrvatskom pozorišnom nagradom za izuzetni koreografski doprinos, i Godišnjom nagradom hrvatske Asocijacije plesnih umetnika, za koreografski doprinos godine.

Bolero



muzika: Maurice Ravel
koreografija: Maša Kolar
muzička adaptacija: Višeslav Laboš
scenografija, kostimi: Petra Pavičić
dizajn svetla: Nuno Salsinha
asistent koreografa: Maja Marjančić
asistent scenografa: Ante Serdar
fotografije: Jelena Janković

premijera: Croatian National Theater, 2016
trajanje: 30’

igrači: Milka Hribar Bartolović, Atina Tanović, Iva Vitić Gameiro, Natalia Horsnell, Takuya Sumitomo, Andrea Schifano, Guilherme Gameiro Alves, Simon Yoshida, Kornel Palinko, Asuka Maruo, Mutsumi Matsuhisa, Sabrina Feichter, Duilio Ingraffia, Tomaž Golub, Lucija Radić, Catarina Meneses, Saya Ikegami, Adam Harris, Sebastian Šimić


Bolero predstavlja stabilno, uporno i nemilosrdno pulsiranje bića zajednice. Minimiziran, ali opsesivno repetitivni ritam pojedinca, zarazno širi svoj hipnotički uticaj na drugog i druge, dok se ne pojavi odraz grupe u ritmu kolektiva. Suživot sa drugima kroz uzajamnost, postepeno se pretvara u konkurenciju i grabljenje, i raste do vrtoglavog vrhunca kolektivne ekstaze, kroz koju se pronalazi odlučnost za neku vrstu javnog pročišćenja.
Maša Kolar

Rođena u Zagrebu, Maša Kolar je završila Školu za savremenu igru “Ana Maletić”, u svom rodnom gradu, a kasnije je studirala na Vlaamse akademiji u Belgiji. Profesionalnu karijeru započinje 1996. godine u Zagrebačkom kazalištu komedije, i nastavlja 1992. godine u Baletu Drezden. Godine 1997., osvojila je Nagradu Meri Vingman za isticanje u izvođenju radova Džona Nojmajera, Štefana Tosa i Matsa Eka. Naredne godine pridružila se Thoss kompaniji iz Kila, a dve godine kasnije se sa ovom kompanijom preselila u Hanover. Sa ulogom Karmen, u istoimenoj postavci Matsa Eka, proputovala je Aziju. Od 2000. godine sarađivala je sa Kvinslend baletom iz Brizbejna. Godine 2007., postala je članica Aterbaleta u Italiji, gde je sarađivala sa koreografima Maurom Bigoncetijem, Ohadom Naharinom, Markom Gekeom, Valterom Mateinijem… Danas Kolarova radi u Zagrebačom kazalištu mladih kao pedagog i koreograf, i gradi svoju međunarodnu karijeru kao slobodna umetnica. Zajedno sa srpskim igračem Zoranom Markovićem, kreirala je nekoliko naslova u Beogradu i Zagrebu. Kao koreograf, takođe je radial za Nacionalni balet mladih u Hamburgu i Nacionalni balet iz Rijeke.

Balet Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba, koji će uskoro obeležiti 140 godina dugu istoriju (prvo pominjanje baletskih igrača, u letku sa programom, bilo je 4.11.1876.) najstariji je, najveći i najznačajniji baletski ansambl u Hrvatskoj. Zahvaljujući različitim kulturno - istorijskim i društvenim faktorima, ovaj baletski ansambl je uvek imao posebno mesto u razvoju hrvatske kulture i njenim vezama sa Evropom. Kompanija nastavlja da demonstrira i promoviše svoje visoke umetničke standarde u klasičnom repertoaru i delima savremenih koreografa, kao što su: Derek Din, Juri Vamoš, Hans van Manen, Uve Šolc, Marko Geke, Načo Duato, Vilijam Forsajt, Patris Bart, Đorđo Madija, Vladimir Malakov, i mnogi drugi značajni autori. Hrvatski nacionalni Balet značajnu pažnju posvećuje nacionalnoj baštini, kao i savremenim radovima, što se trenutno odražava kroz celovečernje predstave Milka Šparembleka, Lea Mujića, i Staše Zurovca. Od 2014. godine, Leonard Jakovina, međunarodno priznati igrač i bivši solista Berlinske državne Opere, je umetnički direktor kompanije.

 5. april 2017, 20h | Beogradsko dramsko pozorište


Dance On ansambl | Berlin


 
7 dijaloga


umetnička direkcija, kompozicija: Matteo Fargion
umetnički saradnici: Ty Boomershine and Beth Gill, Amancio Gonzalez and Hetain Patel, Brit Rodemund and Lucy Suggate, Christopher Roman and Ivo Dimchev, Jone San Martin and Tim Etchels, Ami Shulman and Étienne Guilloteau
kostim: Claudia Hill
dizajn svetla: Benjamin Schälike
dizajn zvuka: Florian Fischer/Stephan Wöhrmann

premijera: 2016, Holland Dance Festival, The Hague
trajanje: 55’

igrači: Ty Boomershine, Amancio Gonzalez, Brit Rodemund, Christopher Roman, Jone San Martin, Ami Shulman.


Šta dobijete kada kompozitor i izvođač Mateo Farđon redukuje Šubertovu kompoziciju “Erlkönig” na njenu osnovnu strukturu i preda je u ruke šestoro veštih plesnih umetnika i šestoro čuvenih koreografa i pozorišnih stvaralaca, kako bi se uključili u dijalog na sceni? Odgovor je: izuzetni eksperiment koji donosi šest veoma individualnih i ličnih solo komada. Kristofer Roman je radio sa bugarskim izvođačem Ivom Dimčevim, Amansio Gonzales sa vizuelnim umetnikom iz Londona, Hitejnom Patelom, Hone San Martin sa britanskim rediteljem i izvođačem, Timom Ečelsom, Taj Bumeršajn sa njujorškom koreografkinjom Bet Gil, Brit Rodmund sa londonskom koreografkinjom i igračicom Lusi Sugejt i Ami Šulman sa francuskim koreografom Etjenom Gijotoom. Ovi karakteristični glasovi spajaju se zajedno, kako bi stvorili delo čiste igre, performansa i plesnog teatra. Farđon je sedmi sagovornik, kao i kompozitor muzike celokupnog komada.

Mateo Farđon je kompozitor, izvođač i pedagog. Igrom i teatrom se bavi preko 25 godina, sarađujući sa vodećim koreografima i rediteljima u Velikoj Britaniji i inostranstvu. Zajedno sa Džonatanom Barousom napravio je seriju od 10 dueta, osmišljenih, koreografisanih, komponovanih, administriranih i izvedenih zajednički. “Both Sitting Duet” je 2004. godine osvojio njujoršku Besi nagradu, a “Jeftino predavanje” je 2009. godine izabrano za učešće na prestižnom Festivalu Het Theater u Belgiji. Poznat je po kompozicijama koje je stvarao za pozorišta, posebno u Nemčkoj. Višegodišnji je gostujući član fakultativnog programa PARTS u Školi Ane Tereze De Kersmaker u Briselu, gde je radio na novom pristupu predavanja komponovanja mladim koreografima.

Katalog (prva edicija)

koreografija: William Forsythe
umetnički saradnici: Jill Johnson, Brit Rodemund, Christopher Roman
dizajn svetla: Benjamin Schälike

premijera: 2016, Theater im Pfalzbau, Ludwigshafen
trajanje: 15’

igrači: Jill Johnson, Christopher Roman


Vrhunac u najboljem smislu te reči: Vilijam Forsajt kreira novi komad za Kristofera Romana, Brit Rodmund i Džil Džonson, prve gostujuće igrače koji će sarađivati sa ansamblom Dance On. Roman i Džonsonova su bili uključeni u Forsajtov kreativni proces tokom mnogih godina, a osim kao igrači i ko-autori, bili su ujedno inspiracija za brojne legendarne komade ovog koreografa.

Odrastao u Njujorku, Vilijam Forsajt je stekao baletsko obrazovanje na Floridi sa Nolanom Dingmanom i Kristom Long, a kasnije igrao u trupi Džofri baleta i Štutgart baleta, gde je postavljen za stalnog koreografa 1976. godine. Dvadesetogodišnji mandat direktora Baleta Frankfurt započeo je 1984. godine. Po završetku ovog angažmana, osnovao je Forsajt kompaniju, koju je vodio od 2005-2015. godine. Forsajtovi najnoviji radovi su kreirani i izvođeni kao ekskluzivni repertoar Forsajt kompanije, dok su njegovi stariji radovi postajali redovni deo repertoara skoro svake velike baletske kompanije na svetu, uključujući i Balet Marijinskog teatra, Njujork Siti balet i Balet pariske Opere. Pored koreografskog rada, Vilijam Forsajt je trenutno profesor igre i umetnički savetnik Škole za igru Glorije Kaufman na Koreografskom institutu Univerziteta Južne Kalifornije.

Dance On ansambl je 2015. godine osnovala kulturna agencija DIEHL+RITTER gUG sa sedištem u Berlinu, kao deo inicijative da se okupe igrači stariji od 40 godina, čije se iskustvo, harizma i umetnička izvrsnost prečesto previđaju i potcenjuju. Radeći sa međunarodno priznatim koreografima i rediteljima, trupa razvija novi repertoar revolucionarnih i izazovnih savremenih koreografskih komada – Dance On prvo izdanje. Cilj je u kreiranju solidne baze za bogati i ambiciozni budući repertoar, namenjen igračima starijim od 40 godina. Kristofer Roman, igrač i bivši saradnik umetničkog direktora Forsajt kompanije, danas je umetnički direktor Dance On ansambla. Njemu su se pridružili i igrači: Taj Bumeršajn, Amansio Gonzales, Brit Rodmund, Hone San Martin i Ami Šulman.

 7. april 2017, 20h | Sava Centar

Kidd Pivot | Vankuver


Betroffenheit, Kristal Pajt

 



kreacija/created by: Crystal Pite & Jonathon Young
tekst/written by: Jonathon Young
koreografija, režija/choreography, directed by: Crystal Pite
kostim/costume: Nancy Bryant
scena/sets: Jay Gower Taylor
dizajn svetla/lighting design: Tom Visser
kompozicija, dizajn zvuka/composition, sound design: Owen Belton, Alessandro Juliani, Meg Roe
direkcija proba/rehearsal direction: Eric Beauchesne
dodatna koreografija/additional choreography: Bryan Arias and Cindy Salgado (salsa), David Raymond (tap)
trajanje/duration:  120’
premijera/premiere: 2015, Bluma Appel Theatre, Toronto, Canada
izvođači/performers: Bryan Arias, David Raymond, Cindy Salgado, Jermaine Spivey, Tiffany Tregarthen,  Jonathon Young.

Stanje šoka i zbunjenosti obuhvata te u susret katastrofi. To je vanvremenski, granični prostor, kome se vraćaš uvek iznova, dok se boriš da stekneš i održiš razmak, i gde nastavljaš da odgovaraš svojom reakcijom na užas dugo nakon što se sve umirilo. Ovde, krizni štab održava tvoju hitnu situaciju živom i prisutnom, pouzdani glas te poziva da se suočiš sa prošlošću, a stalni priliv “šou programa” dostupan je u cilju stalnog ometanja, bega i zadovoljstva za kojim žudiš. Na neki način, ti si preživeo  i ovo je tvoje utočište. Na drugi način, upravo si ti ta katastrofa koja iščekuje da se dogodi. Nova kreacija najpoznatije kanadske kompanije, jeste inovativni hibrid teatra, filma i igre, koji ruši granice.

Rođena i odrasla na Zapadnoj obali Kanade, igračica i koreograf Kristal Pajt, bila je deo British Columbia baleta i Forsajtovog Baleta Frakfurt. Njen koreografski prvenac nastao je za British Columbia balet, 1990. godine. Od tada je kreirala za Holandski plesni teatar (NDT I), Kulberg balet, Balet Frankfurt, Nacionalni balet Kanade, Džez balet Montreala (stalni koreograf, 2001-2004), Kompaniju Cedar Lake, Alberta balet, ali i za poznate slobodne umetnike poput Luize Lekavalije. Pajt je pridruženi koreograf Holandskog plesnog teatra i pridruženi umetnik Nacionalnog umetničkog centra Otave. Svoju trupu Kidd Pivot, osnovala je 2001. godine i tako nastavila da kreira i nastupa u svojim komadima. Danas kompanija intenzivno gostuje u zemlji i svetu, izvodeći najtraženije i od strane kritike najhvaljenije predstave “Tamne materije”, “Izgubljena borba”, “The You Show” i “Temepst Replica”. Status stalne kompanije teatra Künstlerhaus Mousonturm u Frankfurtu, omogućio je Kristal Pajt da kreira i intenzivno gostuje na evrospkim scenama, tokom nekoliko sezona. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada za svoj plesni i koreografski opus.

Integrišući pokret, originalnu muziku, tekst i bogati vizuelni dizajn, izvođački rad trupe Kidd Pivot sastoji se od nepromišljenosti i strogosti, balansirajući oštru tačnost sa nepoštovanjem i rizikom. Pod vođstvom međunardno priznate kanadske koreografkinje, Kristal Pajt, poseban koreografski jezik kompanije – širina pokreta u fuziji sa klasičnim elementima i kompleksnošću i slobodom strukturirane improvizacije – obeležen je snažnim pozorišnim senzibilitetom i jakim osećajem za humor i inovaciju. Kristal Pajt je sarađivala sa slavnim plesnim umetnicima, pozorišnim trupama i filmskim stvaraocima u Kanadi, Evropi i SAD. Od 2002.godine, stvarala je i nastupala pod zastavom sopstvene kompanije. Njen rad i kompanija prepoznati su i nagrađeni brojnim nagradama i porudžbinama. Kidd Pivot intenzivno putuje svetom sa produkcijama, kao što su: “The Tempest Replica” (2011), “The You Show” (2010), “Tamne materije” (2009), “Izgubljena akcija” (2006) i “Dupla priča” (2004), kreirana u saradnji sa Ričardom Sigalom. Trupa je dobitnik Nagrade Rio Tinto Alcan za izvođačke umetnosti 2006. godine, i bili su rezident centra Künstlerhaus Mousonturm u Frankfurtu, od 2010. do 2012. godine.

 8. april 2017, 21h i 9. april 2017, 20h | Pozorište na Terazijama


Kompanija Kafig | Kretej

 
Piksel



umetnička direkcija, koreografija: Mourad Merzouki
koncept: Mourad Merzouki and Adrien M / Claire B
digitalna produkcija: Adrien Mondot & Claire Bardainne
muzika: Armand Amar
asistent koreografa: Marjorie Hannoteaux
scenografija: Benjamin Lebreton
kostimi: Pascale Robin, assisted by Marie Grammatico
slikarski radovi: Camille Courier de Mèré, Benjamin Lebreton
dizajn svetla: Yoann Tivoli, assisted by Nicolas Faucheux
fotografije: Agathe Poupeney, Patrick Berger, Laurent Philippe

premijera: Maison des Arts de Créteil, 2014
trajanje: 70’

izvršna produkcija: Centre Chorégraphique National de Créteil et du Val-de-Marne/Compagnie Käfig
koprodukcija: Maison des Arts de Créteil, Espace Albert Camus – Bron
uz podršku: Compagnie Adrien M/Claire B

igrači: Rémi Autechaud dit RMS, Kader Belmoktar, Marc Brillant, Antonin Tonbee Cattaruzza, Elodie Chan, Aurélien Chareyron, Sabri Colin dit Mucho, Yvener Guillaume, Amélie Jousseaume, Ludovic Lacroix, Ibrahima Mboup, Julien Seijo, Paul Thao, Sofiane Tiet, Médésségnanvi Yetongnon dit Swing.


Neprestano smo izloženi slikama, video snimcima i digitalnim medijima. Ekrani su svuda oko nas. Potrebno je samo prošetati ulicama prestonica pojedinih zemalja, da bi se zamislio grad budućnosti: ogromna izloženost pokretnim slikama. Projekat “Piksel” je nastao kada sam prvi put sreo Adrijena Mondoa i Kler Barden. Oduševljenje koje sam tada osetio, vezuje se za stanje u kome nisam umeo da napravim razliku između stvarnog i virtuelnog, što je vodilo otkrivanju novih tehnologija u službi igre. Za izvođače je prvo iskustvo kombinovanja igre i interaktivnog videa bilo fascinantno. Sa podjednakom radoznalošću, suočio sam se tokom ove avanture, sa neverovatnim svetom koji mogu stvoriti svetlosne projekcije, kakve je predložila kompanija Adrien M / Kler B. Izazov interakcije dve umetnosti i pronalaženje suptilne ravnoteže između tehnika, na način da da se igra i apstraktne vizuelne prezentacije uklope bez rivaliteta, bile su neverovatan motiv za pristupanje novom pokretu. Prateći mogućnosti kretanja ljudskog tela, koje želim da unapredim svakom sledećom kreacijom, prevazilaze se prepreke i otkrivaju novi saveznici u igri. Kako igrač nastupa u prostoru sačinjenom od iluzija na 3D dekoru, kada video istovremeno prati i ometa pokret? Pored projekcije, želeo sam da se muzika Armanda Amara u potpunosti uklopi sa koreografijom i slikama... Sledeći igrače, muzika donosi energiju, i otkriva telesnu poeziju… Pokušao sam da otkrijem putanju gde sintetički svet digitalnih projekcija stupa u interakciju sa stvarnošću izvođača. Svaki umetnik je razigrano uronjen u nepoznato, podeljene svesti, oslanjajući se na hip-hop virtuoznost i energiju, kombinujući poeziju i snove, kako bi se stvorila predstava na raskršću umetnosti.

Mourad Merzouki

Rođen u Lionu, 1973. godine, Murad Merzuki je, sa svega 7 godina počeo da se bavi borilačkim i cirkuskim veštinama. Sa 15 godina, ulazi u svet hip-hopa, i kroz ovu formu otkriva umetničku igru. Ubrzo odlučuje da unapredi svoje znanje u oblasti ulične igre kroz eksperimentisanje sa drugim stilovima, i saradnju sa koreografima kao što su Mariz Delant, Žan Fransoa Durur i Jožef Nađ. Dobra iskustva su vodila dalje njegovu želju da režira umetničke projekte, povezujući hip-hop sa drugim disciplinama. Godine 1989., zajedno sa Kaderom Atuom, Erikom Mecinom i Šaukijem Saidom, osniva trupu Accrorap. Već 1994. godine, trupa je izvela komad “Atina” na lionskom Bijenalu igre, kada je ulična igra trijumfalno stupila na pozorišnu scenu. U cilju unapređenja svog koreografskog stila i senzibiliteta, Merzuki osniva Kompaniju Kafig, 1996. godine. Na Volfsburg festivalu, 2004. godine dobija nagradu za najbojeg mladog koreografa, u okviru iste edicije kada su nagrade poneli i Sidi Larbi Šerkauji, Tero Saarinen i Moris Bežar. Ubrzo njegova kompanija dobija svoj dom u Prostoru Alber Kami u Bronu. Ovaj teatar, postao je mesto održavanja Karavel festivala, koji je Merzuki vodio. Istovremeno, on je započeo projekat razvoja i otvorio prostor Pôle Pik za koreografske kreacije. Godine 2009, Merzuki postaje direktor Nacionalnog koreografskog centra u Kreteju, gde nastavlja da razvija svoje projekte, fokusiran na otvorenost prema svetu. Tokom prethodnih 20 godina, Merzuki je kreirao 24 predstave za svoju kompaniju. Trupa u proseku godišnje izvede preko 150 predstava u inostranstvu. U septembru, 2012. godine, podelio je poziciju umetničkog direktora Parade Bijenala igre u Lionu, sa Domik Ervje. Medalju Grada Liona dobio je 2013. godine, dok je nešto ranije dobio titulu Viteza Legije časti i Oficira umetnosti i književnosti, od ministra kulture Francuske. Autor je poruke za Svetski dan igre za 2014. godinu, ispred WDA ITI UNESCO.

Merzukijev prvi samostalni rad zvao se „Käfig", što na arapskom i nemačkom jeziku znači "kavez", a kasnije postaje ime njegove kompanije. To ukazuje na otvorenost koreografa i njegovo odbijanje da ostane zarobljen u jednom stilu. Na palubi oivičenoj mrežom, kroz stalne izazove, unapređuje se dijalog između hip-hop igrača i savremenog izvođača. Poruka je jasna: hip-hop proširuje svoju teritoriju, bez opasnosti da izgubi svoje korene. Kuća igre u Lionu, pod upravom Gaja Darmea, podržala je projekat i od tada, učestvovala u realizaciji većine Merzukijevih produkcija. Nekoliko godina kasnije, “Recital", neobična predstava za igrače i muzičare, vođena idejom klasičnog koncerta, lansira stil Kompanije Kafig. Merzuki postavlja gomilu violina iznad scene i stvara koreografiju za neobične članove orkestra. Prva međunarodna turneja, koja će uključiti 40 zemalja, donosi svetsku slavu Kompaniji Käfig. Udruživši se sa južnoafričkim koreografom Džejom Paterom, 2000. godine, Merzuki stvara „Korak po korak", eksplozivnu mešavinu tradicionalnog zulu plesa i hip-hopa. Godine 2001., “Deset verzija”, skicira jedinstvenost hip-hop izvođača. Komad je izveden na prestižnom Jacobs Pillow festivalu u Americi. Za manifestaciju “Godina Alžira u Francuskoj”, 2003. godine, nastalo je delo „Mekech Mouchkin – Y’a pas de probleme", sa igračima iz Alžira. Slede “Corps est graphique", “Terrain Vague" i “Agwa" za Bijenale igre u Lionu. Između 2006. i 2009. godine, Kompanija Kafig je radila u Prostoru Alber Kami u Bronu. Godine 2010., Merzuki stvara predstavu “Correria", koja će obići svet, od Japana i Koreje, preko Kanade i SAD, Evrope i Australije... Produkcija „Boks Boks" mu daje priliku da se ponovo poveže sa borilačkim veštinama, koje je trenirao kada je bio mali. Ovaj komad istovremeno otvara mogućnost novih istraživanja, uz pratnju gudačkog kvarteta. Kasniji radovi uključuju "Yo gee ti", "Kafig Brasil"...

Blaženo, zapanjujuće, direktno zadovoljstvo i bezuslovna zadivljenost. Neka vrsta kidnapovanja emocija, sa samo jednim mogućim ishodom: prepuštanjem… Hip-hop Merzukija je sofisticiran, uobičajeno dobro dizajniran, on izaziva druge pojave, ponekad dodir somota, rastegljive gustine. Kao da su pikseli presađeni u samu srž mišića igrača, kako bi ih transformisali u klizajuće mutante. U pogledu samog sadržaja predstave, on je pročišćen, tako da stremi ka novim strujama i iznenađujućim preglasavanjima u prostoru.

© Le Monde

Ova predstava je apsolutno zapanjujuća. Ovako nešto nikada do sada nije urađeno na sceni. Igrači nastupaju u 3D-digitalnoj postavci, koja se menja u skladu sa njihovim pokretima, na podu koji se pomera pod nogama ili ispred velikog ekrana, postižući vazdušne i akrobatske podvige. Nisu samo hip-hop igrači deo predstave, već i cirkuski umetnici… Publika je doslovno bila u ekstazi, tokom spuštanja zavese!

© France Inter


10. april 2017, 17h i 20h | Pozorište Atelje 212

Kompanija Akrama Kana | London

 
Chotto Desh



umetnička direkcija, koreografija: Akram Khan
DESH režija, originalna koreografija: Akram Khan
CHOTTO DESH režija, adaptacija: Sue Buckmaster (Theatre-Rites)
muzika: Jocelyn Pook
dizajn svetla: Guy Hoare
izmišljene priče: Karthika Naïr, Akram Khan (the grandmother's fable is taken from the book The Honey Hunter)
tekst: Karthika Naïr, Sue Buckmaster, Akram Khan
asistent koreografa: Jose Agudo
glasovi: Leesa Gazi (grandmother), Sreya Andrisha Gazi (Jui)
originalni vizuelni dizajn: Tim Yip
originalna vizuelna animacija: Yeast Culture
originalni supervizor kostima: Kimie Nakano
dizajn zvuka, av inženjer: Alex Stein
muzički saradnik: Steve Parr
savetnik za rekonstrukciju kostima: Martina Trottmann
tehnički producent: Sander Loonen (Arp Theatre)
zvuk i av: Matthew Armstrong
tehnički menadžer: Paul Moorhouse
direktor proba: Amy Butler
menadžer scene: Anne-Marie Bigby
kreacija sekvence sa bojenjem glave: Damien Jalet, Akram Khan
tekst pesme: Leesa Gazi
pevači: Melanie Pappenheim, Sohini Alam, Jocelyn Pook (voice/viola/piano), Tanja Tzarovska, Jeremy Schonfield
fotografije: Richard Haughton

premijera: DanceEast, Ipswich, 2015
trajanje: 50’

igrači: Dennis Alamanos or Nicolas Ricchini

Preporučljivo za decu od 7 do 16 godina starosti, sa porodicama.

“Chotto Desh“, što u prevodu znači “mala domovina“, je komad koji se oslanja na Kanov jedinstveni kvalitet pripovedanja o raskršću svetova i kultura, kreiran kao ubedljiva priča o snovima i uspomenama mladog čoveka od Britanije do Bangladeša. Koristeći posebnu mešavinu igre, teksta, slika i zvuka, ovaj komad slavi otpornost ljudskog duha u modernom svetu, obećavajući magično, očaravajuće i dirljivo pozorišno iskustvo za celu familiju.

Akram Kan je jedan od najslavnijih i najcenjenijih plesnih umetnika današnjice. Tokom nešto više od 16 godina ovaj koreograf je kreirao značajan opus za britansku i inostranu scenu. Njegova reputacija rasla je sa uspehom maštovitih, pristupačnih, a relevantnih produkcija, kao što su: “Until the Lions“, “Kaash“, “DESH“, “iTMOi“, “Bahok “, “Vertikalni put“, “Gnosis“ ili “nula stepeni“. Kao instinktivan i prirodan saradnik, Kan je bio magnet za vrhunske svetske umetnike drugih kultura i disciplina. Tako je nizao uspehe deleći svoje ideje, kreacije, ali i scenu sa Nacionalnim baletom Kine, glumicom Žilijet Binoš, balerinom Silvi Gilem, koreografima i igračima poput Sidija Larbija Šerkauija i Izraela Galvana, pevačice Kajli Minog, vizuelnim umetnicima kao što su Aniš Kapur, Entoni Gormli i Tim Jip, piscem Hanifom Kurejšijem i kompozitorima Stivom Rajhom, Nitinom Sohnijem, Džoslin Puk i Benom Frostom. Kanov rad sadrži izuzetnu pokretačku snagu, dok se njegovo inteligentno i vešto pripovedanje potpuno intimnog i epskog karaktera, odvija bez vidljivog napora. Časopis Finacial Times ga opisuje kao umetnika koji “govori izuzetno o izuzetnim stvarima“, navodeći da je kreacija dela ceremonije otvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, samo jedan u nizu sjajnih trenutaka njegove karijere, kakvi su zavredeli jednoglasno priznanje. Kan je dobitnik mnogih nagrada, uključujući i Nagradu Lorens Olivije, njujoršku Besi nagradu, ISPA Nagradu za izuzetnog umetnika (Međunarodna asocijacija scenskih umetnosti), Fred i Adel Aster nagradu, Nagradu Herald Arhangel festivala u Edinburgu, South Bank Sky Arts nagradu i ukupno šest nagrada Nacionalnog kruga kritike za umetničku igru u Britaniji. Dobitnik je i MBE nagrade za doprinos igri, nosilac počasnih diploma nekoliko univerziteta, i stalni saradnik teatra Sadlers Vels iz Londona. Autor je poruke za Svetski dan igre za 2009. godinu, ispred WDA ITI UNESCO.

Plesna kompanija Akrama Kana koju su 2000. godine osnovali Akram Kan i producent Faruk Šaudri, potvrdila je svoje istaknuto mesto među inovativnim plesnim grupama, za čije predstave vlada ogromno interesovanje vodećih svetskih festivala i teatara. Sledeći načela poštovanja tradicije i modernog, ali i istovremenog pomeranja njihovih granica, ova trupa je slavu stekla i zbog svojih interkulturalnih i interdisciplinarnih saradnji, i razvila značajan spektar radova, od klasičnog kataka i modernih solo komada, do duetnih ostvarenja za poznate umetnike ili ansambl produkcija. Prekretnica na ovom putovanju, za trupu je bila kreacija delova ceremonije otvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine. Trupa je dobila niz važnih priznanja, uključujući i Nagradu Olivije za “DESH“, i šest Nacionalnih nagrada kruga kritike, što je dosadašnji rekord. Kompanija Akrama Kana je stalni praktikant na londonskom Univerzitetu umetnosti, i uživa umetničku saradnju sa teatrima Sadlers Vels iz Londona i Curve teatrom iz Lestera.

Topla priča o našoj vezi sa prošlošću, sa porodicom, i najvažnije, potreba da pronađemo sopstveni put…uhvatiće pažnju publike svih životnih dobi.

© The Stage

Izuzetni dragulj plesnog teatra, u kome istinski može uživati svako, bez obzira na uzrast i poreklo.

© London Dance

Uzbudljiva kombinacija igre i pozorišta, koja je istovremeno jednostavna i dirljiva u svojoj toplini i nevinosti.

© A Younger Theatre

Ima mnogo toga za uživanje u ovoj prefinjeno skrojenoj predstavi.

© Asian Culture Vulture

 11. april 2017, 21h | Jugoslovensko dramsko pozorište



L-E-V | Tel Aviv

 
OKP ljubav



kreatori: Sharon Eyal, Gai Behar
muzika, dizajn zvuka: Ori Lichtik
dizajn svetla: Thierry Dreyfus
kostim: Odelia Arnold in collaboration with Sharon Eyal, Gai Behar, Rebecca Hytting, Gon Biran

premijera: 2015, Colours International Dance Festival, Stuttgart
trajanje: 55'

igrači: Gon Biran, Rebecca Hytting, Mariko Kakizaki, Keren Lurie Perdes, Doug Letheren, Leo Lerus.


Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) je vrsta neuroze koja u navratima postavlja izazove u ljubavi i životu. Snažan komad, odigran u ritmu pulsirajuće tehno muzike koju je osmislio di-džej Ori Lihtik, govori o ljubavi koja uvek izostaje, ili o ljubavnicima koji stalno jedno drugome nedostaju. Odsustvo sinhronizacije! Kao kada jedna osoba leže u krevet, a druga ustaje iz njega. Poput nečega što je celo i netaknuto, a ima puno nedostataka u sebi. Ovo delo je posvećeno nedostacima.

Vidim sve u ovom komadu veoma mračno, kao u senkama, ti i tvoj odraz igrate. Najveći deo insipracije, dolazi iz teksta „OKP“, Nila Hilborna. Za mene je ovaj tekst zaista moćan, jer osećam da me pokreće. Nisam mogla da prestanem da čitam. Rečenice su već bile koreografija, kalup u koji možete staviti svoju inspiraciju, ili sebe samog. Po prvi put se zaplet oblikovao u mojoj glavi, mnogo pre nego što smo počeli da radimo. Unapred sam znala osećaj i osetila mirise. Kao kraj sveta, bez milosti. Miris cveća, ali izuzetno težak. Propadanje u rupu, bez mogućnosti povratka. Puno buke, u očajanju za tišinom. Ne radi se o prostoru u kome želim da napravim nešto tužno, već o potrebi da isčupam crni kamen koji nosim u grudima.

Sharon Eyal

Igračica i koreografkinja Šaron Ejal je rođena u Jerusalimu. Igrala je sa Kompanijom Batševa od 1990- 2008. godine, i počela da stvara koreografije u okviru kompanijskog projekta “Batševini igrači kreiraju”. Radila je kao saradnik umetničkog direktora ove trupe, u periodu 2003-2004. godine, i kao stalni koreograf kompanije od 2005-2012. godine. Tokom 2009. godine, počela je da stvara komade za plesne kompanije, širom sveta: “Killer Pig” (2009) i “Corps de Walk” (2011) za Carte Blanche iz Norveške; “Too Beaucoup” (2011) za Hubbard Street Dance iz Čikaga i “Plafona” (2012) za nemačku Plesnu kompaniju Oldenburga. Godine 2013., osniva trupu L-E-V, zajedno sa svojim dugogodišnjim saradnikom Gajom Beharom. Prethodne godine premijerno je izvedena njihova postavka “Crno bez naslova” za Plesnu kompaniju Opere Geteborga. Šaron Ejal je dobitnica mnogih nagrada, uključujući i Nagradu Ministarstva kulture Izraela (2004) za mlade stvaraoce, i Landau nagradu za scenske umetnosti (2009). Godine 2008., ponela je titulu Izabranog umetnika Fondacije za kulturnu izuzetnost Izraela.

Gaj Behar je imao značajnu ulogu u kreiranju noćnog života Tel Aviva, ali takođe i kao kurator multidisciplinarnih umetničkih događaja, u periodu od 1999-2005. godine. Sa Ejalovom je prvi put sarađivao na predstavi “Bertolina”, 2005, i od tada neprekidno deluju zajedno.

Od 2006. godine, saradnici Šaron Ejal i Gaj Behar predstavljaju značajan glas umetničke zajednice, stvarajući originalna i od kritike izuzetno cenjena dela za Kompaniju Batševa i druge ugledne trupe širom sveta. L-E-V je kulminacija dugogodišnje saradnje i jedinstvenih umetničkih trenutaka koje Šaron Ejal i Gaj Behar, praćeni beskrajno originalnom muzikom Orija Lihtika, donose u izvođenju žestoko talentovanih igrača koji se kreću sa izražajnom preciznošću. L-E-V se hrani novim tehnologijama, i integriše ih bez napora i nenametljivo u dela pomešanih umetničkih disciplina, koje podjednako mogu biti izvedene u tehno klubu ili u operi. L-E-V je ušće pokreta, muzike, rasvete, mode, umetnosti i tehnologije – gde svaki činilac nosi jedinstvenu izražajnost i emotivno bogatstvo. Kompanija ispunjava cilj stalnog pomeranja i angažovanja najšireg spektra nove publike i saradnika.

Najvažnije nasleđe Šaron Ejal i Gaja Behara je leksikon pokreta, koji ih razlikuje od svih drugih umetnika. To je njihov lični jezik, prepun strasti, i u isto vreme, predivno delikatan. Igrači se kreću poput ljudi iz druge kulture, telima koja se različito pokreću noseći svet sopstvenih slika i sećanja.

© Haaret'z, Israel

Intenzivna povezanost muzike, svetlosnih efekata i igre u komadu, čini da čak i neko ko ne voli ili ne poznaje tehno, neminovno upadne u njegov vrtlog.“

© Textur, Germany




2   
     Kompanija Tera Sarinena | Helsinki
Preobraženo, Tero Sarinen

koreografija: Tero Saarinen
muzika: Esa-Pekka Salonen
dizajn svetla i scene: Mikki Kunttu
kostim: Teemu Muurimäki
dizajn zvuka: Marco Melchior
saradnici koreografa: Henrikki Heikkilä, Satu Halttunen
fotografije: Mikki Kunttu, Heikki Tuuli


premijera: Helsinki Festival, Finnish National Opera, 2014
trajanje: 60’

igrači: Ima Iduozee, Saku Koistinen, Mikko Lampinen, Jarkko Lehmus, Pekka Louhio, David Scarantino, Eero Vesterinen


Pokret je moj večiti izvor inspiracije. Kroz postavke težim stvaranju živopisnog, višeslojnog, pokreta snažnog izraza, koji se izdiže iz primarnih izvora. Stvarajući novo delo, posebno sam želeo da se poigram sa suprotstavljenim silama i trzavicama… Osećao sam potrebu da spojim muškarce različitog doba i sa različitim iskustvima u oblasti umetničke igre, kako bi se bavili temama promene i požude. Ne mogu da poreknem da su mojih pola veka života i više od 30 godina izvođačke karijere, uticali na odluku da koristim igru kako bih istraživao neka pomerena, mutirana ljudska osećanja. U potrazi za muzikom, otkrio sam kompozicije Ese-Peka Salonena „Koncert etida za solo trubu“ (2000), „Strana tela“ (2001) i „Violinski koncert“ (2009). Osim kinetičkog kvaliteta, ono što me je u njima inspirisalo predstavlja način na koji se one prebacuju iz brutalno agresivnog u nežno. Salonenova muzika obezbedila je provokativnu, multidimenzionalnu početnu iskru za bavljenje brojnim emocijama i virtuoznošću čoveka - čoveka koji igra. Neustrašivi pred ekstremima osećajnosti i heroizma, i svim onim što se nalazi između, ja i ovih sedam igrača težili smo beskonačnosti izražajne moći ljudskog tela, oslobađajućeg pokreta – i toga da se bude ljudsko biće.
Tero Saarinen

Tero Sarinen se može pohvaliti izuzetnom međunarodnom karijerom igrača i koreografa. Napravio je više od 40 kreacija za svoju, ali i za mnoge druge značajne trupe. Njegovi radovi su na repertoaru Holandskog plesnog teatra (NDT1), Kompanije Batševa, Baleta Gulbenkijan, baletskih kompanija Liona, Lorene i Marseja, Baleta Opere Geteborga, Nacionalne plesne kompanije Koreje, Nacionalnog baleta Finske, i mnogih drugih. Najvažniji naslovi nastali za Kompaniju Tera Sarinena, podjednako važni i za međunarodnu reputaciju ove trupe, bili su „Westward Ho!”, „Petruška“, „Lov“, „Pozajmljeno svetlo“ i komad “Kulervo“ Jana Sibelijusa, nastao u saradnji sa Nacionalnom operom Finske. Kao koreograf, Sarinen je poznat po jedinstvenom jeziku pokreta, dok su njegova međunarodno priznata dela često opisivana kao apsolutna umetnost. Sarinen je dobitnik brojnih priznanja za svoj umetnički rad, kako u Finskoj, tako i u inostranstvu.

Osnovni cilj Kompanije Tera Sarinena, koju je ovaj igrač i koreograf osnovao 1996. godine, jeste promovisanje humanog pogleda na svet i osnovne ljudske vrednosti kroz jezik igre, uz istovremenu želju za opštim razumevanjem fizikalnosti i njenog značaja za kvalitetan život. Kompanija je nastupala u preko 40 zemalja sveta, a njene dodatne aktivnosti podrazumevaju vođenje međunarodnih programa obuke igrača i projekte namenjene lokalnoj zajednici. Zajedno sa svojim timom, Sarinen sarađuje sa brojnim značajnim trupama poput Holandskog plesnog teatra (NDT1), Plesne kompanije Batševa, Opere Liona i Nacionalnog baleta Finske. Njegov stil je refleksija uticaja koji ujedinjuju buto igru i borilačke veštine, sa klasičnim baletom i tehnikama savremene igre zapadnih zemalja. Njegovi radovi, koji su stekli međunarodni ugled, karakterističan su oblik potpunih umetničkih dela: od kombinacije izuzetnih izvođača, do upadljive estetike i žive muzike. Kompanija uživa gostoprimstvo helsinškog Aleksander teatra, koji je nekada bio dom finske Opere i Baleta, a gde je Sarinen i započeo svoju karijeru osamdesetih godina prošlog veka. Kompanija Tera Sarinena obezbeđuje posao za oko 80 osoba godišnje, od kojih osam imaju stalne pozicije. Rad kompanije podržavaju Ministarstvo obrazovanja i kulture Finske i Grad Helsinki.



2. april 2017, 21h i 3. april 2017, 20h | Pozorište na Terazijama
4. april 2017, 20h | Srpsko narodno pozorište, mala scena


Balet Hispaniko | Njujork

Prava linija






koreografija: Annabelle Lopez Ochoa
muzika: Eric Vaarzon Morel
kostim: Danielle Truss
dizajn svetla: Michael Mazzola

premijera: 2016, Apollo Theater
trajanje: 20'

 “Prava linija” jedne od najtraženijih koreografa današnjice, spaja strastveno obeležje flamenka u vrhunski inventivno i intrigantno partnerstvo, u izvodbi španske klasične gitare.

Mnogostruko nagrađivana belgijsko-kolumbijska koreografkinja Anabel Lopez Očoa živi u Holandiji. Kreirala je radove za poznate kompanije širom sveta, kao što su Skapino balet, Holandski nacionalni balet, Djazzex, Kraljevski flamanski balet, Balet teatra u Ženevi, BalletX, Luna Negra, Balet džez Montreal, Whim W’him, Nacionalni balet Marseja, Balet Pensilvanije, Balet Pacific Northwest, Balet Hispaniko, Balet Ostin, Atlanta balet, Nacionalni balet Dominikane, CND Madrid, Balet Augzburg i Škotski balet.


Sahranite me uspravno


koreografija: Ramon Oller
muzika: traditional gypsy melodies and flamenco music by Lole y Manuel
kostim: Aviad Herman
dizajn svetla: Joshua Preston

premijera: 1998, Joyce Theater, New York
trajanje: 38’


Jedinstvena kultura romskog naroda, marginalizovanog društva koje je vekovima putovalo kontinentima, inspirisala je španskog koreografa Ramona Oljea da napravi ovaj komad. Ubedljivi ritmovi i melodije odražavaju emotivnu suštinu romskog naroda, njihove moćne javne okove, čulnost, osećanja ugnjetavanja i čežnje, snage i bogatstva.

Ramon Ulje je osnivač i umetnički direktor kompanije Metros Dansa Contemporania u Barseloni. Obučavao se u Barseloni, Parizu i Londonu, i kreirao je koreografije za sopstvene, ali i druge brojne kompanije, uključujući i CND Madrid, pod upravom Nača Duata, Nacionalni balet Španije, Balet Kristine Hojos, kompaniju Introdans, festivale u Eks an Provansu i Avinjonu. Ramon Ulje je bio umetnički koordinator Andaluzijskog plesnog centra, a trenutno je direktor Profesionalnog konzervatorijuma umetničke igre na Pozorišnom institutu u Barseloni.

Klub Havana


Slika glamurozne Havane iz 50-ih, u vreme procvata kubanske muzike, igre i noćnog života. Opojni ritmovi konge, rumbe, mamba i ča ča oživeo je koreograf Pedro Ruiz, rođeni Kubanac, u ovom iznova izmišljenom noćnom klubu, ispunjenom najuzbudljivijim zvukom, bojama i ambijentom zlatnog doba.

Rođen na Kubi, Pedro Ruiz kreirao je tri uspešne koreografije, dok je još bio prvak Baleta Hispaniko. Takođe je stvarao za Džofri balet, kompaniju Luna Negra, Balet Nju Džersija, Školu Elvina Ejlija, kao i za Ejli/Fordham B.F.A program. Bio je pedagog Fakulteta umetničke igre Merimont koledža, u Školi Elvina Ejlija i u Skarsdejl baletu. Među priznanjima koje je dobio nalaze se Nagrada Besi, Ču-San Go nagrada, nagrada Kubanskog umetničkog fonda i Nagrada Džojs fondacije.

Proslavljajući 45 godina repertoara koji odražava bogatstvo različitosti latino kultura, Balet Hispaniko neguje novi izraz američke savremene igre. Predvođene umetničkim i generalnim direktorom, Eduardom Vilarom, višeznačne predstave ove kompanije, uključuju i radove slavnih umetnika, kao što su Načo Duato, Kajetano Soto ili Anabel Lopez Očoa, kao i živu muziku u interpretaciji latino legendi, kao što je Pakito D’Rivera. Kompanija je do sada nastupila pred skoro 3 miliona ljudi, u 11 zemalja, na 3 kontinenta.

igrači: Ashley Anduiza, Christopher Bloom, Shelby Colona, Mario Ismael Espinoza, Nick Fearon, Melissa Fernandez, Mark Gieringer, Zultari (Zui) Gomez, Nathaniel Hunt, Jenna Marie, Eila Valls, Lyvan Verdecia, Diana Winfree, Joshua Winzeler
fotografije: Paula Lobo

“Klub Havana” je svilenkasta, seksi radost… sa senzualnošću i ritmovima plesnih latino formi u koreografiji koja je inspirisana vrhunskom fuzijom kubanske, džez i big-band sving muzike. Sofisticirani, beskrajno inventivni pokreti u duetima gospodina Ruiza, tajming i scenski obrasci, nose “Klub Havanu” na sledeći nivo.

© The New Yorker

...tehnički najpotkovaniji i najmuzikalniji igrači koje ćete pronaći u sferi savremene igre.
© The Washington Post

Igrači Baleta Hispaniko su jednostavno sjajni u svojoj stilskoj prilagodljivosti i sposobnosti da kreiraju likove… prelepi su za gledanje, i uzbudljivo je posmatrati visoko-individualne izvođače, koji se bez teškoće prebacuju sa baleta na modernu igru, i celi spektar latino stilova.

© Chicago Sun-Times

 4. april 2017, 20h | Opera Madlenianum



Balet Hrvatskog narodnog kazališta | Zagreb

Tamni pejzaži



muzika: Thomas Koener
koreografija: Marjana Krajač
kostimi, scenografija: Silvijo Vujičić
koncept svetla: Marjana Krajač, Silvio Vujičić
dizajn svetla: Aleksandar Čavlek
dramaturški saradnik: Andrej Mirčev
asistenti scenografa: Ivan Škugor, Ante Serdar
fotografije: Mara Bratoš

premijera: Croatian National Theater, 2016
trajanje: 42’

igrači: Guilherme Gameiro Alves, Tomaž Golub, Adam Harris, Natalia Horsnell, Duilio Ingraffia, Asuka Maruo, Miruna Miciu, Ovidiu Muscalu, Kornel Palinko, Lucija Radić, Cristiana Rotolo, Andrea Schifano, Takuya Sumitomo, Rieka Suzuki, Valentina Štrok, Iva Vitić Gameir

Koreografske poeme o tamnim tragovima, intuitivnim prostorima i teritorijama nestajanja. Drugim rečima, sve što je pristiglo na svet, i što još nije pronašlo svoj mogući oblik. Amplitude mašte, koje stvaraju duboki obim prostora, ritma, vremena i zvuka, su žarišta ovog komada, i njegovih mračnih vizija. Delo za 16 igrača, definiše izvođački gest, kao poetsku, intuitivnu i dugotrajnu praksu. Kroz dugotrajne plesne sesije, u kojima telo prolazi kroz višeslojne obrasce, lagano se otkriva i kreira poverenje u nepoznato. Postoji poverenje koje stvara prostor pokreta, kao zajedničko mesto promišljanja i osećanja. Jedno telo, u stanju da samo sebe odredi u odnosu sa celinom, iznova samo sebe stvara. Ovaj gest nastajanja, sa fragmentima budućnosti, sa nečim što je sveže formulisano, i samim tim i dalje fragilno, je upravo ono što igra može ponuditi kao smisleno poimanje sveta. Na taj način, nešto osetljivo i otvoreno za reformisanje, jedino može biti mračni pejzaž, tamni trag, prostor sa mnogo neznanih emocija.
Marjana Krajač

Koreograf Marjana Krajač živi u Zagrebu i radi širom Evrope. Njeni radovi grade intrigantni i duboki koreografski pejzaž, a njen pristup koreografiji je istovremeno poetika plesne stručnosti, angažovano koreografsko promišljanje i duboko razumevanje prirode igre kao medija. Godine 2011., bila je umetnik istraživačkog projekta Choreoroam Europe (odabrana od strane CSC Bassano del Grappa/Opera Estate Festival, The Place London, Rotterdam Dansateliers, a-2/Certamen Choreography Paso de Madrid i Hrvatskog instituta za pokret i igru). Sarađivala je i nastupala sa brojnim koreografima u Nemačkoj, Francuskoj i Hrvatskoj. Radila je sa Grupom Dunes iz Marseja, a njenu stručnost u igri formirali su neki od najerelevantnijih majstora evropskog baleta i igre, kao što su primabalerina Marsija Hajde i hrvatska avangardna koreografkinja Milana Broš. Godine 2014., nagrađena je Hrvatskom pozorišnom nagradom za izuzetni koreografski doprinos, i Godišnjom nagradom hrvatske Asocijacije plesnih umetnika, za koreografski doprinos godine.

Bolero


muzika: Maurice Ravel
koreografija: Maša Kolar
muzička adaptacija: Višeslav Laboš
scenografija, kostimi: Petra Pavičić
dizajn svetla: Nuno Salsinha
asistent koreografa: Maja Marjančić
asistent scenografa: Ante Serdar
fotografije: Jelena Janković

premijera: Croatian National Theater, 2016
trajanje: 30’

igrači: Milka Hribar Bartolović, Atina Tanović, Iva Vitić Gameiro, Natalia Horsnell, Takuya Sumitomo, Andrea Schifano, Guilherme Gameiro Alves, Simon Yoshida, Kornel Palinko, Asuka Maruo, Mutsumi Matsuhisa, Sabrina Feichter, Duilio Ingraffia, Tomaž Golub, Lucija Radić, Catarina Meneses, Saya Ikegami, Adam Harris, Sebastian Šimić.

 Bolero predstavlja stabilno, uporno i nemilosrdno pulsiranje bića zajednice. Minimiziran, ali opsesivno repetitivni ritam pojedinca, zarazno širi svoj hipnotički uticaj na drugog i druge, dok se ne pojavi odraz grupe u ritmu kolektiva. Suživot sa drugima kroz uzajamnost, postepeno se pretvara u konkurenciju i grabljenje, i raste do vrtoglavog vrhunca kolektivne ekstaze, kroz koju se pronalazi odlučnost za neku vrstu javnog pročišćenja.
Maša Kolar

Rođena u Zagrebu, Maša Kolar je završila Školu za savremenu igru “Ana Maletić”, u svom rodnom gradu, a kasnije je studirala na Vlaamse akademiji u Belgiji. Profesionalnu karijeru započinje 1996. godine u Zagrebačkom kazalištu komedije, i nastavlja 1992. godine u Baletu Drezden. Godine 1997., osvojila je Nagradu Meri Vingman za isticanje u izvođenju radova Džona Nojmajera, Štefana Tosa i Matsa Eka. Naredne godine pridružila se Thoss kompaniji iz Kila, a dve godine kasnije se sa ovom kompanijom preselila u Hanover. Sa ulogom Karmen, u istoimenoj postavci Matsa Eka, proputovala je Aziju. Od 2000. godine sarađivala je sa Kvinslend baletom iz Brizbejna. Godine 2007., postala je članica Aterbaleta u Italiji, gde je sarađivala sa koreografima Maurom Bigoncetijem, Ohadom Naharinom, Markom Gekeom, Valterom Mateinijem… Danas Kolarova radi u Zagrebačom kazalištu mladih kao pedagog i koreograf, i gradi svoju međunarodnu karijeru kao slobodna umetnica. Zajedno sa srpskim igračem Zoranom Markovićem, kreirala je nekoliko naslova u Beogradu i Zagrebu. Kao koreograf, takođe je radial za Nacionalni balet mladih u Hamburgu i Nacionalni balet iz Rijeke.

Balet Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba, koji će uskoro obeležiti 140 godina dugu istoriju (prvo pominjanje baletskih igrača, u letku sa programom, bilo je 4.11.1876.) najstariji je, najveći i najznačajniji baletski ansambl u Hrvatskoj. Zahvaljujući različitim kulturno - istorijskim i društvenim faktorima, ovaj baletski ansambl je uvek imao posebno mesto u razvoju hrvatske kulture i njenim vezama sa Evropom. Kompanija nastavlja da demonstrira i promoviše svoje visoke umetničke standarde u klasičnom repertoaru i delima savremenih koreografa, kao što su: Derek Din, Juri Vamoš, Hans van Manen, Uve Šolc, Marko Geke, Načo Duato, Vilijam Forsajt, Patris Bart, Đorđo Madija, Vladimir Malakov, i mnogi drugi značajni autori. Hrvatski nacionalni Balet značajnu pažnju posvećuje nacionalnoj baštini, kao i savremenim radovima, što se trenutno odražava kroz celovečernje predstave Milka Šparembleka, Lea Mujića, i Staše Zurovca. Od 2014. godine, Leonard Jakovina, međunarodno priznati igrač i bivši solista Berlinske državne Opere, je umetnički direktor kompanije.

 5. april 2017, 20h | Beogradsko dramsko pozorište


 7 dijaloga

umetnička direkcija, kompozicija: Matteo Fargion
umetnički saradnici: Ty Boomershine and Beth Gill, Amancio Gonzalez and Hetain Patel, Brit Rodemund and Lucy Suggate, Christopher Roman and Ivo Dimchev, Jone San Martin and Tim Etchels, Ami Shulman and Étienne Guilloteau
kostim: Claudia Hill
dizajn svetla: Benjamin Schälike
dizajn zvuka: Florian Fischer/Stephan Wöhrmann

premijera: 2016, Holland Dance Festival, The Hague
trajanje: 55’

igrači: Ty Boomershine, Amancio Gonzalez, Brit Rodemund, Christopher Roman, Jone San Martin, Ami Shulman.


Šta dobijete kada kompozitor i izvođač Mateo Farđon redukuje Šubertovu kompoziciju “Erlkönig” na njenu osnovnu strukturu i preda je u ruke šestoro veštih plesnih umetnika i šestoro čuvenih koreografa i pozorišnih stvaralaca, kako bi se uključili u dijalog na sceni? Odgovor je: izuzetni eksperiment koji donosi šest veoma individualnih i ličnih solo komada. Kristofer Roman je radio sa bugarskim izvođačem Ivom Dimčevim, Amansio Gonzales sa vizuelnim umetnikom iz Londona, Hitejnom Patelom, Hone San Martin sa britanskim rediteljem i izvođačem, Timom Ečelsom, Taj Bumeršajn sa njujorškom koreografkinjom Bet Gil, Brit Rodmund sa londonskom koreografkinjom i igračicom Lusi Sugejt i Ami Šulman sa francuskim koreografom Etjenom Gijotoom. Ovi karakteristični glasovi spajaju se zajedno, kako bi stvorili delo čiste igre, performansa i plesnog teatra. Farđon je sedmi sagovornik, kao i kompozitor muzike celokupnog komada.

Mateo Farđon je kompozitor, izvođač i pedagog. Igrom i teatrom se bavi preko 25 godina, sarađujući sa vodećim koreografima i rediteljima u Velikoj Britaniji i inostranstvu. Zajedno sa Džonatanom Barousom napravio je seriju od 10 dueta, osmišljenih, koreografisanih, komponovanih, administriranih i izvedenih zajednički. “Both Sitting Duet” je 2004. godine osvojio njujoršku Besi nagradu, a “Jeftino predavanje” je 2009. godine izabrano za učešće na prestižnom Festivalu Het Theater u Belgiji. Poznat je po kompozicijama koje je stvarao za pozorišta, posebno u Nemčkoj. Višegodišnji je gostujući član fakultativnog programa PARTS u Školi Ane Tereze De Kersmaker u Briselu, gde je radio na novom pristupu predavanja komponovanja mladim koreografima.

Katalog (prva edicija)

koreografija: William Forsythe
umetnički saradnici: Jill Johnson, Brit Rodemund, Christopher Roman
dizajn svetla: Benjamin Schälike

premijera: 2016, Theater im Pfalzbau, Ludwigshafen
trajanje: 15’

igrači: Jill Johnson, Christopher Roman.

Vrhunac u najboljem smislu te reči: Vilijam Forsajt kreira novi komad za Kristofera Romana, Brit Rodmund i Džil Džonson, prve gostujuće igrače koji će sarađivati sa ansamblom Dance On. Roman i Džonsonova su bili uključeni u Forsajtov kreativni proces tokom mnogih godina, a osim kao igrači i ko-autori, bili su ujedno inspiracija za brojne legendarne komade ovog koreografa.

Odrastao u Njujorku, Vilijam Forsajt je stekao baletsko obrazovanje na Floridi sa Nolanom Dingmanom i Kristom Long, a kasnije igrao u trupi Džofri baleta i Štutgart baleta, gde je postavljen za stalnog koreografa 1976. godine. Dvadesetogodišnji mandat direktora Baleta Frankfurt započeo je 1984. godine. Po završetku ovog angažmana, osnovao je Forsajt kompaniju, koju je vodio od 2005-2015. godine. Forsajtovi najnoviji radovi su kreirani i izvođeni kao ekskluzivni repertoar Forsajt kompanije, dok su njegovi stariji radovi postajali redovni deo repertoara skoro svake velike baletske kompanije na svetu, uključujući i Balet Marijinskog teatra, Njujork Siti balet i Balet pariske Opere. Pored koreografskog rada, Vilijam Forsajt je trenutno profesor igre i umetnički savetnik Škole za igru Glorije Kaufman na Koreografskom institutu Univerziteta Južne Kalifornije.

Dance On ansambl je 2015. godine osnovala kulturna agencija DIEHL+RITTER gUG sa sedištem u Berlinu, kao deo inicijative da se okupe igrači stariji od 40 godina, čije se iskustvo, harizma i umetnička izvrsnost prečesto previđaju i potcenjuju. Radeći sa međunarodno priznatim koreografima i rediteljima, trupa razvija novi repertoar revolucionarnih i izazovnih savremenih koreografskih komada – Dance On prvo izdanje. Cilj je u kreiranju solidne baze za bogati i ambiciozni budući repertoar, namenjen igračima starijim od 40 godina. Kristofer Roman, igrač i bivši saradnik umetničkog direktora Forsajt kompanije, danas je umetnički direktor Dance On ansambla. Njemu su se pridružili i igrači: Taj Bumeršajn, Amansio Gonzales, Brit Rodmund, Hone San Martin i Ami Šulman.

 7. april 2017, 20h | Sava Centar

 Kidd Pivot | Vankuver

Betroffenheit, Kristal Pajt


kreacija/created by: Crystal Pite & Jonathon Young

tekst/written by: Jonathon Young

koreografija, režija/choreography, directed by: Crystal Pite

kostim/costume: Nancy Bryant

scena/sets: Jay Gower Taylor

dizajn svetla/lighting design: Tom Visser

kompozicija, dizajn zvuka/composition, sound design: Owen Belton, Alessandro Juliani, Meg Roe

direkcija proba/rehearsal direction: Eric Beauchesne

dodatna koreografija/additional choreography: Bryan Arias and Cindy Salgado (salsa), David Raymond (tap)

trajanje/duration:  120’

premijera/premiere: 2015, Bluma Appel Theatre, Toronto, Canada

izvođači/performers: Bryan Arias, David Raymond, Cindy Salgado, Jermaine Spivey, Tiffany Tregarthen,  Jonathon Young

Stanje šoka i zbunjenosti obuhvata te u susret katastrofi. To je vanvremenski, granični prostor, kome se vraćaš uvek iznova, dok se boriš da stekneš i održiš razmak, i gde nastavljaš da odgovaraš svojom reakcijom na užas dugo nakon što se sve umirilo. Ovde, krizni štab održava tvoju hitnu situaciju živom i prisutnom, pouzdani glas te poziva da se suočiš sa prošlošću, a stalni priliv “šou programa” dostupan je u cilju stalnog ometanja, bega i zadovoljstva za kojim žudiš. Na neki način, ti si preživeo  i ovo je tvoje utočište. Na drugi način, upravo si ti ta katastrofa koja iščekuje da se dogodi. Nova kreacija najpoznatije kanadske kompanije, jeste inovativni hibrid teatra, filma i igre, koji ruši granice.

Rođena i odrasla na Zapadnoj obali Kanade, igračica i koreograf Kristal Pajt, bila je deo British Columbia baleta i Forsajtovog Baleta Frakfurt. Njen koreografski prvenac nastao je za British Columbia balet, 1990. godine. Od tada je kreirala za Holandski plesni teatar (NDT I), Kulberg balet, Balet Frankfurt, Nacionalni balet Kanade, Džez balet Montreala (stalni koreograf, 2001-2004), Kompaniju Cedar Lake, Alberta balet, ali i za poznate slobodne umetnike poput Luize Lekavalije. Pajt je pridruženi koreograf Holandskog plesnog teatra i pridruženi umetnik Nacionalnog umetničkog centra Otave. Svoju trupu Kidd Pivot, osnovala je 2001. godine i tako nastavila da kreira i nastupa u svojim komadima. Danas kompanija intenzivno gostuje u zemlji i svetu, izvodeći najtraženije i od strane kritike najhvaljenije predstave “Tamne materije”, “Izgubljena borba”, “The You Show” i “Temepst Replica”. Status stalne kompanije teatra Künstlerhaus Mousonturm u Frankfurtu, omogućio je Kristal Pajt da kreira i intenzivno gostuje na evrospkim scenama, tokom nekoliko sezona. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada za svoj plesni i koreografski opus. 

Integrišući pokret, originalnu muziku, tekst i bogati vizuelni dizajn, izvođački rad trupe Kidd Pivot sastoji se od nepromišljenosti i strogosti, balansirajući oštru tačnost sa nepoštovanjem i rizikom. Pod vođstvom međunardno priznate kanadske koreografkinje, Kristal Pajt, poseban koreografski jezik kompanije – širina pokreta u fuziji sa klasičnim elementima i kompleksnošću i slobodom strukturirane improvizacije – obeležen je snažnim pozorišnim senzibilitetom i jakim osećajem za humor i inovaciju. Kristal Pajt je sarađivala sa slavnim plesnim umetnicima, pozorišnim trupama i filmskim stvaraocima u Kanadi, Evropi i SAD. Od 2002.godine, stvarala je i nastupala pod zastavom sopstvene kompanije. Njen rad i kompanija prepoznati su i nagrađeni brojnim nagradama i porudžbinama. Kidd Pivot intenzivno putuje svetom sa produkcijama, kao što su: “The Tempest Replica” (2011), “The You Show” (2010), “Tamne materije” (2009), “Izgubljena akcija” (2006) i “Dupla priča” (2004), kreirana u saradnji sa Ričardom Sigalom. Trupa je dobitnik Nagrade Rio Tinto Alcan za izvođačke umetnosti 2006. godine, i bili su rezident centra Künstlerhaus Mousonturm u Frankfurtu, od 2010. do 2012. godine.

 8. april 2017, 21h i 9. april 2017, 20h | Pozorište na Terazijama




Kompanija Kafig | Kretej

Piksel



umetnička direkcija, koreografija: Mourad Merzouki
koncept: Mourad Merzouki and Adrien M / Claire B
digitalna produkcija: Adrien Mondot & Claire Bardainne
muzika: Armand Amar
asistent koreografa: Marjorie Hannoteaux
scenografija: Benjamin Lebreton
kostimi: Pascale Robin, assisted by Marie Grammatico
slikarski radovi: Camille Courier de Mèré, Benjamin Lebreton
dizajn svetla: Yoann Tivoli, assisted by Nicolas Faucheux
fotografije: Agathe Poupeney, Patrick Berger, Laurent Philippe

premijera: Maison des Arts de Créteil, 2014
trajanje: 70’

izvršna produkcija: Centre Chorégraphique National de Créteil et du Val-de-Marne/Compagnie Käfig
koprodukcija: Maison des Arts de Créteil, Espace Albert Camus – Bron
uz podršku: Compagnie Adrien M/Claire B

igrači: Rémi Autechaud dit RMS, Kader Belmoktar, Marc Brillant, Antonin Tonbee Cattaruzza, Elodie Chan, Aurélien Chareyron, Sabri Colin dit Mucho, Yvener Guillaume, Amélie Jousseaume, Ludovic Lacroix, Ibrahima Mboup, Julien Seijo, Paul Thao, Sofiane Tiet, Médésségnanvi Yetongnon dit Swing

Neprestano smo izloženi slikama, video snimcima i digitalnim medijima. Ekrani su svuda oko nas. Potrebno je samo prošetati ulicama prestonica pojedinih zemalja, da bi se zamislio grad budućnosti: ogromna izloženost pokretnim slikama. Projekat “Piksel” je nastao kada sam prvi put sreo Adrijena Mondoa i Kler Barden. Oduševljenje koje sam tada osetio, vezuje se za stanje u kome nisam umeo da napravim razliku između stvarnog i virtuelnog, što je vodilo otkrivanju novih tehnologija u službi igre. Za izvođače je prvo iskustvo kombinovanja igre i interaktivnog videa bilo fascinantno. Sa podjednakom radoznalošću, suočio sam se tokom ove avanture, sa neverovatnim svetom koji mogu stvoriti svetlosne projekcije, kakve je predložila kompanija Adrien M / Kler B. Izazov interakcije dve umetnosti i pronalaženje suptilne ravnoteže između tehnika, na način da da se igra i apstraktne vizuelne prezentacije uklope bez rivaliteta, bile su neverovatan motiv za pristupanje novom pokretu. Prateći mogućnosti kretanja ljudskog tela, koje želim da unapredim svakom sledećom kreacijom, prevazilaze se prepreke i otkrivaju novi saveznici u igri. Kako igrač nastupa u prostoru sačinjenom od iluzija na 3D dekoru, kada video istovremeno prati i ometa pokret? Pored projekcije, želeo sam da se muzika Armanda Amara u potpunosti uklopi sa koreografijom i slikama... Sledeći igrače, muzika donosi energiju, i otkriva telesnu poeziju… Pokušao sam da otkrijem putanju gde sintetički svet digitalnih projekcija stupa u interakciju sa stvarnošću izvođača. Svaki umetnik je razigrano uronjen u nepoznato, podeljene svesti, oslanjajući se na hip-hop virtuoznost i energiju, kombinujući poeziju i snove, kako bi se stvorila predstava na raskršću umetnosti.

Mourad Merzouki

Rođen u Lionu, 1973. godine, Murad Merzuki je, sa svega 7 godina počeo da se bavi borilačkim i cirkuskim veštinama. Sa 15 godina, ulazi u svet hip-hopa, i kroz ovu formu otkriva umetničku igru. Ubrzo odlučuje da unapredi svoje znanje u oblasti ulične igre kroz eksperimentisanje sa drugim stilovima, i saradnju sa koreografima kao što su Mariz Delant, Žan Fransoa Durur i Jožef Nađ. Dobra iskustva su vodila dalje njegovu želju da režira umetničke projekte, povezujući hip-hop sa drugim disciplinama. Godine 1989., zajedno sa Kaderom Atuom, Erikom Mecinom i Šaukijem Saidom, osniva trupu Accrorap. Već 1994. godine, trupa je izvela komad “Atina” na lionskom Bijenalu igre, kada je ulična igra trijumfalno stupila na pozorišnu scenu. U cilju unapređenja svog koreografskog stila i senzibiliteta, Merzuki osniva Kompaniju Kafig, 1996. godine. Na Volfsburg festivalu, 2004. godine dobija nagradu za najbojeg mladog koreografa, u okviru iste edicije kada su nagrade poneli i Sidi Larbi Šerkauji, Tero Saarinen i Moris Bežar. Ubrzo njegova kompanija dobija svoj dom u Prostoru Alber Kami u Bronu. Ovaj teatar, postao je mesto održavanja Karavel festivala, koji je Merzuki vodio. Istovremeno, on je započeo projekat razvoja i otvorio prostor Pôle Pik za koreografske kreacije. Godine 2009, Merzuki postaje direktor Nacionalnog koreografskog centra u Kreteju, gde nastavlja da razvija svoje projekte, fokusiran na otvorenost prema svetu. Tokom prethodnih 20 godina, Merzuki je kreirao 24 predstave za svoju kompaniju. Trupa u proseku godišnje izvede preko 150 predstava u inostranstvu. U septembru, 2012. godine, podelio je poziciju umetničkog direktora Parade Bijenala igre u Lionu, sa Domik Ervje. Medalju Grada Liona dobio je 2013. godine, dok je nešto ranije dobio titulu Viteza Legije časti i Oficira umetnosti i književnosti, od ministra kulture Francuske. Autor je poruke za Svetski dan igre za 2014. godinu, ispred WDA ITI UNESCO.

Merzukijev prvi samostalni rad zvao se „Käfig", što na arapskom i nemačkom jeziku znači "kavez", a kasnije postaje ime njegove kompanije. To ukazuje na otvorenost koreografa i njegovo odbijanje da ostane zarobljen u jednom stilu. Na palubi oivičenoj mrežom, kroz stalne izazove, unapređuje se dijalog između hip-hop igrača i savremenog izvođača. Poruka je jasna: hip-hop proširuje svoju teritoriju, bez opasnosti da izgubi svoje korene. Kuća igre u Lionu, pod upravom Gaja Darmea, podržala je projekat i od tada, učestvovala u realizaciji većine Merzukijevih produkcija. Nekoliko godina kasnije, “Recital", neobična predstava za igrače i muzičare, vođena idejom klasičnog koncerta, lansira stil Kompanije Kafig. Merzuki postavlja gomilu violina iznad scene i stvara koreografiju za neobične članove orkestra. Prva međunarodna turneja, koja će uključiti 40 zemalja, donosi svetsku slavu Kompaniji Käfig. Udruživši se sa južnoafričkim koreografom Džejom Paterom, 2000. godine, Merzuki stvara „Korak po korak", eksplozivnu mešavinu tradicionalnog zulu plesa i hip-hopa. Godine 2001., “Deset verzija”, skicira jedinstvenost hip-hop izvođača. Komad je izveden na prestižnom Jacobs Pillow festivalu u Americi. Za manifestaciju “Godina Alžira u Francuskoj”, 2003. godine, nastalo je delo „Mekech Mouchkin – Y’a pas de probleme", sa igračima iz Alžira. Slede “Corps est graphique", “Terrain Vague" i “Agwa" za Bijenale igre u Lionu. Između 2006. i 2009. godine, Kompanija Kafig je radila u Prostoru Alber Kami u Bronu. Godine 2010., Merzuki stvara predstavu “Correria", koja će obići svet, od Japana i Koreje, preko Kanade i SAD, Evrope i Australije... Produkcija „Boks Boks" mu daje priliku da se ponovo poveže sa borilačkim veštinama, koje je trenirao kada je bio mali. Ovaj komad istovremeno otvara mogućnost novih istraživanja, uz pratnju gudačkog kvarteta. Kasniji radovi uključuju "Yo gee ti", "Kafig Brasil"...

Blaženo, zapanjujuće, direktno zadovoljstvo i bezuslovna zadivljenost. Neka vrsta kidnapovanja emocija, sa samo jednim mogućim ishodom: prepuštanjem… Hip-hop Merzukija je sofisticiran, uobičajeno dobro dizajniran, on izaziva druge pojave, ponekad dodir somota, rastegljive gustine. Kao da su pikseli presađeni u samu srž mišića igrača, kako bi ih transformisali u klizajuće mutante. U pogledu samog sadržaja predstave, on je pročišćen, tako da stremi ka novim strujama i iznenađujućim preglasavanjima u prostoru.

© Le Monde

Ova predstava je apsolutno zapanjujuća. Ovako nešto nikada do sada nije urađeno na sceni. Igrači nastupaju u 3D-digitalnoj postavci, koja se menja u skladu sa njihovim pokretima, na podu koji se pomera pod nogama ili ispred velikog ekrana, postižući vazdušne i akrobatske podvige. Nisu samo hip-hop igrači deo predstave, već i cirkuski umetnici… Publika je doslovno bila u ekstazi, tokom spuštanja zavese!

© France Inter

 10. april 2017, 17h i 20h | Pozorište Atelje 212



Kompanija Akrama Kana | London

Chotto Desh



umetnička direkcija, koreografija: Akram Khan
DESH režija, originalna koreografija: Akram Khan
CHOTTO DESH režija, adaptacija: Sue Buckmaster (Theatre-Rites)
muzika: Jocelyn Pook
dizajn svetla: Guy Hoare
izmišljene priče: Karthika Naïr, Akram Khan (the grandmother's fable is taken from the book The Honey Hunter)
tekst: Karthika Naïr, Sue Buckmaster, Akram Khan
asistent koreografa: Jose Agudo
glasovi: Leesa Gazi (grandmother), Sreya Andrisha Gazi (Jui)
originalni vizuelni dizajn: Tim Yip
originalna vizuelna animacija: Yeast Culture
originalni supervizor kostima: Kimie Nakano
dizajn zvuka, av inženjer: Alex Stein
muzički saradnik: Steve Parr
savetnik za rekonstrukciju kostima: Martina Trottmann
tehnički producent: Sander Loonen (Arp Theatre)
zvuk i av: Matthew Armstrong
tehnički menadžer: Paul Moorhouse
direktor proba: Amy Butler
menadžer scene: Anne-Marie Bigby
kreacija sekvence sa bojenjem glave: Damien Jalet, Akram Khan
tekst pesme: Leesa Gazi
pevači: Melanie Pappenheim, Sohini Alam, Jocelyn Pook (voice/viola/piano), Tanja Tzarovska, Jeremy Schonfield
fotografije: Richard Haughton

premijera: DanceEast, Ipswich, 2015
trajanje: 50’

igrači: Dennis Alamanos or Nicolas Ricchini

Preporučljivo za decu od 7 do 16 godina starosti, sa porodicama.

“Chotto Desh“, što u prevodu znači “mala domovina“, je komad koji se oslanja na Kanov jedinstveni kvalitet pripovedanja o raskršću svetova i kultura, kreiran kao ubedljiva priča o snovima i uspomenama mladog čoveka od Britanije do Bangladeša. Koristeći posebnu mešavinu igre, teksta, slika i zvuka, ovaj komad slavi otpornost ljudskog duha u modernom svetu, obećavajući magično, očaravajuće i dirljivo pozorišno iskustvo za celu familiju.

Akram Kan je jedan od najslavnijih i najcenjenijih plesnih umetnika današnjice. Tokom nešto više od 16 godina ovaj koreograf je kreirao značajan opus za britansku i inostranu scenu. Njegova reputacija rasla je sa uspehom maštovitih, pristupačnih, a relevantnih produkcija, kao što su: “Until the Lions“, “Kaash“, “DESH“, “iTMOi“, “Bahok “, “Vertikalni put“, “Gnosis“ ili “nula stepeni“. Kao instinktivan i prirodan saradnik, Kan je bio magnet za vrhunske svetske umetnike drugih kultura i disciplina. Tako je nizao uspehe deleći svoje ideje, kreacije, ali i scenu sa Nacionalnim baletom Kine, glumicom Žilijet Binoš, balerinom Silvi Gilem, koreografima i igračima poput Sidija Larbija Šerkauija i Izraela Galvana, pevačice Kajli Minog, vizuelnim umetnicima kao što su Aniš Kapur, Entoni Gormli i Tim Jip, piscem Hanifom Kurejšijem i kompozitorima Stivom Rajhom, Nitinom Sohnijem, Džoslin Puk i Benom Frostom. Kanov rad sadrži izuzetnu pokretačku snagu, dok se njegovo inteligentno i vešto pripovedanje potpuno intimnog i epskog karaktera, odvija bez vidljivog napora. Časopis Finacial Times ga opisuje kao umetnika koji “govori izuzetno o izuzetnim stvarima“, navodeći da je kreacija dela ceremonije otvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, samo jedan u nizu sjajnih trenutaka njegove karijere, kakvi su zavredeli jednoglasno priznanje. Kan je dobitnik mnogih nagrada, uključujući i Nagradu Lorens Olivije, njujoršku Besi nagradu, ISPA Nagradu za izuzetnog umetnika (Međunarodna asocijacija scenskih umetnosti), Fred i Adel Aster nagradu, Nagradu Herald Arhangel festivala u Edinburgu, South Bank Sky Arts nagradu i ukupno šest nagrada Nacionalnog kruga kritike za umetničku igru u Britaniji. Dobitnik je i MBE nagrade za doprinos igri, nosilac počasnih diploma nekoliko univerziteta, i stalni saradnik teatra Sadlers Vels iz Londona. Autor je poruke za Svetski dan igre za 2009. godinu, ispred WDA ITI UNESCO.

Plesna kompanija Akrama Kana koju su 2000. godine osnovali Akram Kan i producent Faruk Šaudri, potvrdila je svoje istaknuto mesto među inovativnim plesnim grupama, za čije predstave vlada ogromno interesovanje vodećih svetskih festivala i teatara. Sledeći načela poštovanja tradicije i modernog, ali i istovremenog pomeranja njihovih granica, ova trupa je slavu stekla i zbog svojih interkulturalnih i interdisciplinarnih saradnji, i razvila značajan spektar radova, od klasičnog kataka i modernih solo komada, do duetnih ostvarenja za poznate umetnike ili ansambl produkcija. Prekretnica na ovom putovanju, za trupu je bila kreacija delova ceremonije otvaranja Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine. Trupa je dobila niz važnih priznanja, uključujući i Nagradu Olivije za “DESH“, i šest Nacionalnih nagrada kruga kritike, što je dosadašnji rekord. Kompanija Akrama Kana je stalni praktikant na londonskom Univerzitetu umetnosti, i uživa umetničku saradnju sa teatrima Sadlers Vels iz Londona i Curve teatrom iz Lestera.

Topla priča o našoj vezi sa prošlošću, sa porodicom, i najvažnije, potreba da pronađemo sopstveni put…uhvatiće pažnju publike svih životnih dobi.

© The Stage

Izuzetni dragulj plesnog teatra, u kome istinski može uživati svako, bez obzira na uzrast i poreklo.

© London Dance

Uzbudljiva kombinacija igre i pozorišta, koja je istovremeno jednostavna i dirljiva u svojoj toplini i nevinosti.

© A Younger Theatre

Ima mnogo toga za uživanje u ovoj prefinjeno skrojenoj predstavi.

© Asian Culture Vulture

 11. april 2017, 21h | Jugoslovensko dramsko pozorište



L-E-V | Tel Aviv

OKP ljubav



kreatori: Sharon Eyal, Gai Behar
muzika, dizajn zvuka: Ori Lichtik
dizajn svetla: Thierry Dreyfus
kostim: Odelia Arnold in collaboration with Sharon Eyal, Gai Behar, Rebecca Hytting, Gon Biran

premijera: 2015, Colours International Dance Festival, Stuttgart
trajanje: 55'

igrači: Gon Biran, Rebecca Hytting, Mariko Kakizaki, Keren Lurie Perdes, Doug Letheren, Leo Lerus.


Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) je vrsta neuroze koja u navratima postavlja izazove u ljubavi i životu. Snažan komad, odigran u ritmu pulsirajuće tehno muzike koju je osmislio di-džej Ori Lihtik, govori o ljubavi koja uvek izostaje, ili o ljubavnicima koji stalno jedno drugome nedostaju. Odsustvo sinhronizacije! Kao kada jedna osoba leže u krevet, a druga ustaje iz njega. Poput nečega što je celo i netaknuto, a ima puno nedostataka u sebi. Ovo delo je posvećeno nedostacima.

Vidim sve u ovom komadu veoma mračno, kao u senkama, ti i tvoj odraz igrate. Najveći deo insipracije, dolazi iz teksta „OKP“, Nila Hilborna. Za mene je ovaj tekst zaista moćan, jer osećam da me pokreće. Nisam mogla da prestanem da čitam. Rečenice su već bile koreografija, kalup u koji možete staviti svoju inspiraciju, ili sebe samog. Po prvi put se zaplet oblikovao u mojoj glavi, mnogo pre nego što smo počeli da radimo. Unapred sam znala osećaj i osetila mirise. Kao kraj sveta, bez milosti. Miris cveća, ali izuzetno težak. Propadanje u rupu, bez mogućnosti povratka. Puno buke, u očajanju za tišinom. Ne radi se o prostoru u kome želim da napravim nešto tužno, već o potrebi da isčupam crni kamen koji nosim u grudima.
Sharon Eyal

Igračica i koreografkinja Šaron Ejal je rođena u Jerusalimu. Igrala je sa Kompanijom Batševa od 1990- 2008. godine, i počela da stvara koreografije u okviru kompanijskog projekta “Batševini igrači kreiraju”. Radila je kao saradnik umetničkog direktora ove trupe, u periodu 2003-2004. godine, i kao stalni koreograf kompanije od 2005-2012. godine. Tokom 2009. godine, počela je da stvara komade za plesne kompanije, širom sveta: “Killer Pig” (2009) i “Corps de Walk” (2011) za Carte Blanche iz Norveške; “Too Beaucoup” (2011) za Hubbard Street Dance iz Čikaga i “Plafona” (2012) za nemačku Plesnu kompaniju Oldenburga. Godine 2013., osniva trupu L-E-V, zajedno sa svojim dugogodišnjim saradnikom Gajom Beharom. Prethodne godine premijerno je izvedena njihova postavka “Crno bez naslova” za Plesnu kompaniju Opere Geteborga. Šaron Ejal je dobitnica mnogih nagrada, uključujući i Nagradu Ministarstva kulture Izraela (2004) za mlade stvaraoce, i Landau nagradu za scenske umetnosti (2009). Godine 2008., ponela je titulu Izabranog umetnika Fondacije za kulturnu izuzetnost Izraela.

Gaj Behar je imao značajnu ulogu u kreiranju noćnog života Tel Aviva, ali takođe i kao kurator multidisciplinarnih umetničkih događaja, u periodu od 1999-2005. godine. Sa Ejalovom je prvi put sarađivao na predstavi “Bertolina”, 2005, i od tada neprekidno deluju zajedno.

Od 2006. godine, saradnici Šaron Ejal i Gaj Behar predstavljaju značajan glas umetničke zajednice, stvarajući originalna i od kritike izuzetno cenjena dela za Kompaniju Batševa i druge ugledne trupe širom sveta. L-E-V je kulminacija dugogodišnje saradnje i jedinstvenih umetničkih trenutaka koje Šaron Ejal i Gaj Behar, praćeni beskrajno originalnom muzikom Orija Lihtika, donose u izvođenju žestoko talentovanih igrača koji se kreću sa izražajnom preciznošću. L-E-V se hrani novim tehnologijama, i integriše ih bez napora i nenametljivo u dela pomešanih umetničkih disciplina, koje podjednako mogu biti izvedene u tehno klubu ili u operi. L-E-V je ušće pokreta, muzike, rasvete, mode, umetnosti i tehnologije – gde svaki činilac nosi jedinstvenu izražajnost i emotivno bogatstvo. Kompanija ispunjava cilj stalnog pomeranja i angažovanja najšireg spektra nove publike i saradnika.

Najvažnije nasleđe Šaron Ejal i Gaja Behara je leksikon pokreta, koji ih razlikuje od svih drugih umetnika. To je njihov lični jezik, prepun strasti, i u isto vreme, predivno delikatan. Igrači se kreću poput ljudi iz druge kulture, telima koja se različito pokreću noseći svet sopstvenih slika i sećanja.

© Haaret'z, Israel

Intenzivna povezanost muzike, svetlosnih efekata i igre u komadu, čini da čak i neko ko ne voli ili ne poznaje tehno, neminovno upadne u njegov vrtlog.“

© Textur, Germany


Нема коментара:

Постави коментар