Premijera predstave TRI LICA SAMOĆE u Bitef teatru

BITEF TEATAR I SRPSKO NARODNO POZORIŠTE NOVI SAD

15. i 16. mart u 20h, Bitef teatar

Željko Jovanović

TRI LICA SAMOĆE

Ustaljeno je pravilo da je za muškarca naveći usud nemoć, a za ženu samoća. 

Predstava Tri lica samoće Željka Jovanovića, u režiji Filipa Markovinovića izvedena je 15. i 16. marta  u Bitef teatru. Tri žene i njihove životne sudbine, objedinjene u formi pozorišnog omnibusa, sagledavaju  besmiseo i svu tragediju ratnog vihora, iz pozadine, koja se ne pokazuje kao mnogo sigurnije mesto. Štaviše, svako od ovih triju žena našla se u turbulentnim istorijskim uslovima, u stranoj zemlji, najčešće neprijateljski raspoloženoj prema njoj, bez zaštite onog kome je poverila svoje srce, s kim je htela da podeli i život. Ksenofobija koja je njihovo dominantno okruženje samo  pojačava patnje izazavane neočekivnim gubitkom. 

Prva priča upoznaje nas sa Milicom, studentom završne godine nemačkog jezika u Gracu. Iako je čeka mesto prevodioca u srpskom Ministarstvu spoljnih poslova, ona na krilima ljubavi hita u beli Zagreb grad, Mariju, građevinskog preduzimača. Sve bi bilo idilično, da rat nije pred vratima, Marija mobilišu da gradi pruge na istoku.  Tokom rata, blažena u svom nezanju, u Zagrebu, doživljava prezir i maltretiranje jer je vide kao pripadnika suprotne strane, kao odgovornu za njihove patnje. Posle rata, srpski oslobodioci je vide kao problematičnu, ženu Hrvata koji se borio protiv njih. Zanimljiva je i završna opservacija da je istorijski nesporazum Srba i Hrvata nastao oko akcenta-kod jednih je uzlazni, kod drugih silazni.

Potom upoznajemo Ukrajinku iz  Lavova, koja se zaljubljuje u Arsenija, Srbina. Uživaju u umetnosti, bezbrižnom životu, progresu s početka XX veka, borave u Parizu, Veneciji,  da bi ih Veliki rat zatekaoo u Beogradu. Arsenije kreće sa srpskom vojskom, a Ukrajinka ostaje u beogradskom potkrovlju, gde joj pomaže komšija Austrijanac. Njenu neveselu sudbinu već odavno je definisala pariska gatara. 

Treća je priča simpatične Mađarice koja u Beogradu pod kamuflažom pansiona otvara bordel. Stvari se drastično menjaju početkom rata, kada dotadašnji klijenti odlaze, a dolaze Mađari i Nemci, okupatori. Maruški, tako se zove vlasnica kupleraja, za oko je zapao Stipe, primorac koji joj je obećao da će je odvesti na more. A njena najveća želja je da se probudi pokraj muškaraca. Ova priča je i najduhovitija. Ispostavlja se da je ona, iako se bavi "najstarijim zanatom" mnogo čednija i poštenija od svog okruženja, a za te svoje vrline na kraju dobija i zasluženu nagradu.

Ovaj komad aktualizuije pitanja ratnih stradanja i strahota iz ženske vizure, daleko od jeke topova i dometa pušaka, bajoneta. Takav položaj nije očekivano lakši. Možda, donekle, u spoljnim manifestacijama, u stradanju tela. No, duhovna stanja, psihološka proživljavanja u iščekivanju najgoreg, ispostavljaju se pogubnije, ili bar s težim duševnim posledicama. 

Ženski princip je uvek emotivan, zaštitničiki, vođen više srcem, a manje nacionalnim zanosom. Komad ima snažan antiratni naboj, ne razlikuje i ne odvaja nacije,  ne prebrojava žrtve i heroje, ubice i podstrekače. Samo konstatuje da kada se oružje oglasi pobednika nema. 

Gluma ove tri glumice je školski primer posvećenosti, one preuzimaju, u pozadini različite likove, govore srpski (s ruskim i mađarskim naglaskom), hrvatski, francuski, mađarski, a u dočaravanju centralnih likova koje tumače povlače im se duboko pod kožu i proživljavaju sve njihove uspone i padove, radosti, tuge i očajanja. Time se ova predstava izdvaja i preporučuje za gledanje.

 

Kada govorimo o Prvom svetskom ratu, ili kako se u to vreme nazivao „Veliki rat“, uglavnom pominjemo bitke, veliku hrabrost srpske vojske, stradanja u Albaniji, na Krfu, proboj Solunskog fronta ili se bavimo uzrocima rata, atentatom, političkim okolnostima... 

Negde na margini ostali su svi oni koji su u ratu živeli, neki i preživeli, i koji su, premda nisu vojevali bitke, izneli veliki teret nasvojim leđima. Ova predstava donosi pogled na ratna zbivanja iz jednog drugog ugla - ugla žena kojima je rat odneo njihove ljubavi i koje se, na različite načine, nastoje izboriti sa besmislom u kojem su se zatekle.

Filip Markovinović (1976), pozorišni, filmski i tv reditelj. Do sada je režirao šesnaest pozorišnih predstava, više kratkih igranih i dokumentarnih filmova, kao i više stotina televizijskih emisija,

namenskih filmova, spotova... Vlasnik Mafin proizvodnje AV proizvoda, aktivan u Kino klubu Novi Sad, Šok zadruzi i Šumskoj patroli u okviru kojih daje svoj doprinos razvoju sveta u pravcu boljitka.

"Tekst „Tri lica samoće” posvećen je ženama okruženih ratom. Ono što dodatno otežava život i gura još dublje u izolaciju i samoću jeste to što ih je rat zatekao u vrlo netpičnim okolnostma, u sredini koja se u ratu bori protiv njihove domovine.

Ove tri priče, koje svaka na svoj način boji određenu sliku stradanja i samoće, više su način postojanja, oblik ekstremne egzistencije koji nadilazi ljudski bol i uzdiže se iznad patnje. U ovim slikama rata, radnja se dešava daleko iza linije fronta, tamo gde se eho buke topova čuje iskrivljeno i gde svako ima pravo da ga „čuje” onako kako mu nalaže savest s kojom se ljudi teško mogu podičiti i u miru a kamoli u graničnim okolnostima kao što je rat. 

Kada se, međutim, raziđu vetrovi rata i pošto heroji uskoče u udžbenike i   dobiju svoje biste i brojne spomenike, i nakon što se formiraju redovi đaka dovedenih da nešto nauče „iz istorije“ i „poklone se senima junaka“, najveći stradalnici brojnih ratova i mutnih vremena, nesrećne žene, unesrećene majke, devojke, sestre, verenice... padaju u zaborav. I niko ne govori o njima, najvećim gubitnicama i najdramatičnijim sudbinama svakog rata.

Fotografija Stojanke majke Knežopoljke iz Drugog svetskog rata, žene sa jednim detetom na leđima i drugim koje vodi za ruku dok se iza njih vije dim paljevine, progoni me od kad sam je prvi put video. Ta žena izgleda kao da uopšte nije uznemirena, čak ne deluje ni uplašeno. Kao da je savršeno mirna. Pa i deca, izgleda da ni njih nije strah. Oni su sami sa svojim bolom, sa svojom tragedijom i svojom tugom... i šta god da se kaže o njima, nije dovoljno", izjavio je autor Željko Jovanović.

"Samoća kao primarni oblik egzistencije, koja je istovremeno i izbor i usud, jedno je od osnovnih ljudskih stanja i osećanja. Samoća u takvom kontekstu može obuzeti čoveka i u ratnom okruženju, bez obzira što se rat pojavljuje kao kolektivni sudar armada, nacija i predstavlja mešavinu razaranja i bučnog uništavanja, vriske i eksplozija na frontu a patnje u pozadini.

Rat je za pojedinačno biće vrhunska samoća.

Mesto dešavanja ovih priča izmešteno je sa prve linije fronta, izvedeno iz te halabuke i poznatih zvukova rata i pomereno malo dublje. Možemo reći, čak daleko od frontovske buke i prilično jednostavnih pravila koja rat propisuje: ubij ili ćeš biti ubijen. 

Glavne junakinje komada, koji sam prvobitno pročitao i uslovno nazvao „Tri žene“, personifikuju nemoći pojedinca pred najstrašnijim licem rata – tugom i samoćom. Zatičemo ih u dubokoj pozadini, i to u urbanoj sredini koja gotovo da ne mari za stradanja, ne sažaljeva, izbegava solidarnost. Storija postaje još tegobnija kada se utvrdi da „lice samoće“ ne pripada toj strani ili je zatečeno ni na čijoj zemlji.

Pred nama je priča o ličnom izboru za koji će neko drugi, neko silniji, „utvrditi“ da je pogrešan.

Takav je slučaj i sa Srpkinjom, srećno udatom za građevinskog inženjera, mladog Hrvata koji je završio studije u Gracu, gde su se upoznali i zajedno došli da žive u Zagreb. Njega će austrijska kruna pozvati da vojsci doprinese projektovanjem i trasiranjem puteva na Istok. U početku komšiluk, prijatelji, muževljeva rodbina je sažaljeva, bodri, podržava, pomaže, ali kako rat postaje sve gori, vremenom sve više ljudi gubi živote kao i njen muž, i okolina menja lice. I kad stigne pobednička vojska u Zagreb, ona će biti na dvostrukom gubitku, osim što je izgubila muža, njen gubitak je i to što je žena stradalog neprijatelja nove države.

U Beogradu živi Mađarica, žena bez formalnog obrazovanja, koje joj i ne treba zbog posla kojim se bavi. Nju će rat dugo mimoilaziti, najpre zato što je niko ne primećuje, potom zato što su u Beograd ušle jedinice kraljevstva kome i Mađarska pripada, a na kraju, kada se vrate pobednici, nju i dalje niko ne primećuje. Ona opslužuje razne vojske i u svakoj se zadesi po jedan čovek, oficir, koji joj je draži od ostalih. Kad ode jedna a stigne druga vojska, tako, prokleto, normalno. Samoća je za nju nešto što će kratko trajati i sigurno proći, a ima svoju cenu. Dok ona sama ne oseti potrebu da plati za nečiju slobodu ili život, ne videći da je njen u opasnosti. 

Treća junakinja je Ruskinja, u Sremskim Karlovcima, koja zbog ljubavi napušta sve, uništava kanone običaja, prenebregava strogoću vaspitanja u Rusiji, te prelazi pola Evrope da bi u Srbiji ostala sama tokom rata koji je, kao zla kob, prati u stopu. Njen život ide ka neumitnoj propasti, ali je stradanje drugih, u stvari, uvodi u novu priču, bez imena, zanimanja i bez prošlosti...

Njena samoća je bez imena.

Ovaj materijal nastao je u želji da se obeleži 100 godina Velikog rata, ali ne kroz važne godine i ličnosti ili slavne bitke, nego ukazujući na patnje takozvanog malog čoveka, koji tiho a neumitno strada u svakom ratnom vihoru. Intencija da to budu žene, aludira na njihovu nezaštićenost i nemoć da se suprotstave „muškim igrama“.

Žene i deca su, u stvari, najveći gubitnici u svakom ratu, čak i onom koji nije objavljen. Svakodnevno se u to uveravamo", smatra Miloš Latinović, dramaturg.

 

Željko Jovanović

TRI LICA SAMOĆE

Režija i obrada video materijala: Filip Markovinović

Dramaturg: Miloš Latinović

Scenograf: Saša Senković

Kostimograf: Senka Ranosavljević

Muzika: Zoran Tairović

Scenski govor: dr Dejan Sredojević

Igraju:

Milica                 Mia Simonović

Olga                Sanja Mikitišin 

Mariška             Tanja Pjevac