Nečiji anđeo u Ateljeu 212- Kompleksna studija fenomena silovanja

„Žene koje ne razumeju silovanje ne mogu se od njega ni odbraniti.“

Kamila Palja, Seks, umetnost i američka kultura

Komad Nečiji anđeo, kroz istinitu priču u vidu  potresne ispovesti žrtve i njenu ličnu traumu, govori o ruštveno-sociološkim problemima odnosa prema traumi drugoga, o percepciji društva koje se svodi na ignorisanje tragične sudbine tela i nerazumevanje stanja ponižene duše. Ovo je predstava i o posledicama te traume sa kojima se žrtva suočava i bori potpuno sama. Empatija šta to ono beše?

Žrtva, nema ispred nas, u prvom planu, tek uz pokoji jecaj, prigušeni  jauk,  mučni pokret, koji ne prestaje da priča i  svedoči o svim bolovima, posledicama, kovitlacima. Žrtva kroz koreografiju i izvođenju Anje Nikolić. Žrtva naspram ekrana. Ekran kao društvo. Naspram displeja koji nam plasira fakte - društvene, kriminalističke, istorijske, pravne, psihološke, fakte u realnom vremenu, direktno bez pardona u lice, zapanjujuće i uznemirujuće. Live!

Unutrašnji ranjeni svet žrtve naspram surovog spoljašnjeg sveta spremnog da dalje nesmanjenom žestinom viktimizuje istu. A između ta dva pola... stoji snažna naracija glumaca Milice Janketić i Miloša Lalovića, praćena prisilno svedenim ali ubedljivim glumačkim sredstvima. Naracija koja postavlja pitanja, iskrena, drska, koja budi, koja iskače i uvlači i samu publiku u središte angažovanosti.

In medias res. Energija i dinamika između pomenuta tri postavljena stuba, pažljivo lišena patetike, koja od samog početka dovodi do potpune identifikacije sa preteškim i predugim posttraumatskim fazama, ubacuje gledaoca u uvide, zadviljujuća je. Njoj doprinosi i muzička podloga, takođe svedena ali krajnje funkcionalna. 

Sam reditelj Attila Antal komponovao je i muziku pored toga što je uz Biljanu Rončević pisac teksta a uz Anju Nikolić sudelovao u koreografiji. Po njegovom iskazu pažljivo je merena svaka reč:

„Dugo smo tražili način na koji ova istinita priča treba da bude postavljena na scenu. Pažljivo vagali svaku reč, svaki ton, jer je tema više nego osetljiva. Ono što se pokazalo kao slabost žrtve postala je i naša slabost; saživeli smo se sa stanjem glasa koji zastupamo, ovim putem javno, usled njegove nemoći da progovori sopstvenim životom.

Polazna tačka jeste ispovest, forma u kojoj sukob ne dolazi iz sukobljavanja između likova već iz lične nemogućnosti da se govori o traumi pred drugima. Radnja nije u akciji, već u trajanju. Žrtvu ne posmatramo spolja, kroz ono što radi ili trpi, nego iznutra – kroz ono što kaže da joj se desilo.

Bez skrivanja iza fikcije likova ili stila, najteži zadatak je bio učiniti ovu priču bliskom, a podnošljivom, naglašeno refleksivnom, i tako skrenuti pažnju društva na ozbiljan problem koji se tiče svih nas, a o kome se uporno ćuti. To ćutanje na emotivnom nivou čini žrtve gotovo osuđenim na život u tišini i samoći, a na intelektualnom, u najmanju ruku, neshvaćenim.

Naša predstava je etička pobuna protiv takvog društvenog položaja ne samo žene, već i svake osobe koja se iz nekog razloga danas oseća poniženom.“

I to je tačka u kojoj nastaju problemi. Kako priteći u pomoć a ne nanovo povrediti već povređene. Iako je neophodnost pomoći u prevenciji svakako nesporna. Kako biti angažovan spram društva a istovremeno ne biti grub prema osetljivom segmentu populacije. Paklenu razornost tog "minskog polja" osetio je svojevremeno i čuveni ilustrator i karikaturista Dušan Petričić kada je izazvao bes roditelja dece a teškoćama u razvoju nacrtavši vesele cvetiće u saksiji i jedan uvenuo van nje.

Otuda i povremena isklizavanja po tankom ledu prenaglašene političke korektnosti. Preterano recimo zvuči procenat potencijalnih recidivista. Izbegava se i tema pandemije zloupotreba, korišćenja lažnih optužbi zarad efikasne diskreditacije protivnika poput političkih, poslovnih ili nepodobnih partnera. 

A krajnju štetu od toga bi opet mogle da trpe istinske žrtve. Prestalo bi da im se veruje. Oduzeo bi im se u startu na kredibilitetu na način na koji se on oduzima javnoj reči od kada je ona u većinskom posedu tabloidnih medija. Živimo u vremenima kada je dizanje prašine samo sebi cilj i svrha, gde i najpotresnije, najužasnije vesti traju tek jedan dan. Gde one ne proizvode nikakvo dejstvo. Živimo u vremenima u kojima se angažavanost izgubila, a društvo postalo nemi i pasivni posmatrač globalne, gladijatorske, krvožedne arene. U kojoj je ishod borbe već unapred predvidljiv. Nema hleba i sigurnosti - dajte im krvi i igara! I ubrzajte...

Ipak predstava nosi veliku dozu iskazane hrabrosti i ozbiljnosti. Gledalac će svakako drugim očima pristupati ovoj temi nadalje, sa širim i dubljim saznanjima i doživljajem. 

Vrednost predstave je i što nije tipično temu postavila kroz refleksiju odnosa polova već kao aktivno pitanje opšte ljudske emancipacije i odgovornosti, dosta izraženu i kroz izvanrednu glumu Miloša Lalovića. Time se podiže svesti o sveprisutnosti rizika odnosno u prevenciji istog. U finom balansiranju između neskrivene društvene angažovanosti i aktivizma, usled koga bi se lako ovu predstavu moglo zamisliti i u sklopu adekvatnih NVO tribina i sa druge strane teško uskladivih umetničkih dometa u tako formalno omeđenom prostoru ova predstava se bliži maksimumu oba zahteva i uspešno postiže svoj cilj.

Predstava je  poslednji deo u ciklusu autorskih predstava reditelja Atile Antala koje se bave intimnim i suštinskim problemima pojedinaca, posebno osvetljenim kroz lični odnos muškarca i žene.