Deca radosti u Ateljeu 212

 „.. da radim jednu stvar danas, a drugu sutra, da lovim ujutro, pecam poslepodne, hranim stoku uveče, kritikujem posle večere, dakle, sve što poželim u određenom trenutku, a da, uprkos tome, nikad ne postanem profesionalni lovac, ribar, stočar ili kritičar.“

Nemačka ideologija, Karl Marks

Doći će vreme sveopšteg blagostanja i opšeg boljitka, vreme u kojima će svako raditi po svojim mogućnostima, gde se svako može usavršiti u bilo kojoj željenoj delatnosti, a uzimati po svojim potrebama. Neće biti eksploatacije niti ikakve nepravde. Svi ćemo biti jednaki u sreći i ona će biti bezgranična i večna. Tako su maštali i slatke snove snivali klasici marsizma, komunistički ladoleži. No, vratimo se sada na scenu Ateljea 212. predstava je na samom početku. Tišina, isključite vaše mobilne telefone i ne šuškajte celofanom mentol bombona. 

Dve žene na groblju. Cveće, suze. Uceljena majka na grobu sina Pesnika. Pojavljije se još jedna, mlađa žena. Šta ona tu traži?

Postoje vremena Pesnika i vremena Ratnika. Da li znate u kojem veremenu vi živite? Kao da je bilo nekad... pod velikim svetlim suncem, oko moje glave, ručali smo meso, glodali smo kosti dobrih  životinja, mi imamo snage, mi imamo snage za još dan..

Ova predstava u formi dvočinke tematizuje brehtovskim stilom prilađenim novom veku uvek komplikovan i dramatičan odnos roditelja i dece. Odnos koji determiniše večito neshvatanje i neprihvatanje. Odnos programiran kroz genetiku i porodično nasleđe, kroz nemirne aveti predaka; streljanih i obešenih. Decu cveća smenila su deca radosti. Cvećari su ostali raštrkani diljem vijetnamskih polja mirišu cveće od njegovog korenja.  Ispostavila im se iluzija. A šta je sa potonjima?

Porodična okupljanja i blagostanje sedamdesetih godina XX veka. Zlatno doba samoupravnog socijalizma i nesvrstanosti. Zlosutne uniforme tek u povoju. Sporadična rigidnost u doba opše miline i dragosti. Žabokrečina i seks. Bezbrižna leta i raskošne svetkovine. Paradiraju partizani, učitelji, narodni heroji, balerine i domaćice. Listaju drvrca mladost-i bagrenje i dud. 

Da li je njihova sena toliko moćna da ispod njene krošnje, čak iz njihovog korenja ne može ništa da proklija i opstane poneki mladi izdanak? Ali, zato je tlo pogodno za klicu nečega što će pokopati svu tu sveprisutnu sreću. Brižne majke, mašine za rađanje i stameni muževi predoređeni za herojska dela, slabi samo na alkohol. Iza neostvarenih roditelja ostaju neka ironično-cinična deca. Ili ne ostaju? Čekam da prođe...

Pred nama je petoro dece (Princeza, Pesnik, Zlatni dečak, Ratnik, Muza). Razmažena i titrana. Ispuštena. Da li u njima ima iamlo životne radosti? Dramaturg Dimitrije Kokanov sve to pakuje u Paket aranžman i meće mašnicu. Dolazi jesen jedne države i jednog sistema. Vetar duva ravno u lice, ravno do dna. Kurvini sinovi. Droga je, po rečima jednog uvaženog i obaveštenog književnika, sistematski ubačivana u više, socijalističke slojeve, međ’ rasojasanu, dokonu omladinu. Čuvana u sefovima državnih banaka, a distribuirana krajnjim korisnicima posredstvom pripadnika službi bezbednosti. 

Kao vid pučke zabave, izbegavanje dokolice, poništavanja besmisla, bezizražajnosti i opšteg sivila, kao efikasni prigušivač eventualnog (ni sa čim opravdanog) bunta (pustiću glas iz grla!), radi pasivizacije uvek revoluciji naklonjene omladine, posle rđavih iskustava sa 68-om. Dop za hop. Prati je muzika iz dna materice, iz tek iskopane rake, iz podnožja testisa. Munjevito odrastanje od mleka iz sise do uboda heroina. Asid trip. Zagrljaj kojem se ne može odoleti, kome se treba potpuno prepustiti; andjeoski zavodljiv. 

Izgubljene duše su među nama. Mladost oličena u žestokim momcima i slatkim princezama na zrnu graška. Delovalo je da je sve zacementirano, da je večno, da nije podložno nikakvim promenama. Par godina za nas.

 "Ovo je epska priča koja se bavi promenom epohe i slamanjem te epohe devedesetih godina i obrađuje dva velika fenomena - rokenrol i Jugoslaviju. Deca radosti su deca koja su živela u vremenu obnove, izgradnje i vere u miran i lagodan život, kasnije su ta deca neslavno završila prilikom političkih nemira devedesetih godina.", zapazio je Kokanov.

Milena Marković priznaje da je pišući ovaj komad pisala o generaciji na koju se ugledala i koju je iskreno mrzela:

"Pisala sam i o svojoj generaciji i o ljudima koji su nas napravili i o jednom prekidu u kome zapravo na neki način dajem tezu da mi nismo odrasli."

A onda je iznenada nestalo radosti. Rediteljka Snežana Trišić priređuje parasos, posmrtnu odu radosti, rekvijem neshvaćenoj i osetljivoj deci rokenrola:

„Zanimljivo mi je bilo da taj presek epohe pratim i kroz pojavu i raspad rokenrola. Bilo mi je tužno i bolno da je to stradanje jedina konstanta kroz sve te promene.“

Tako uspavani, ušuškani, orjentisani samo ka muzici, nisu ni primetili da se okurženje opasno menja. Da oni polako nestaju. Da se nebo naoblačilo. Da nasmenjanog radnika i seljaka na paradi smenjuju sprovodi njihove mladunčadi. Da ih neki razigrani šarlatan jednog po jednog odvodi u nepoznato. Šarlatan se javlja u vidu posrnulog anđela ekstaze, koji je ili pasivan ili destruktivan, ovijalni podstrekač svega lošeg i saplitač slabih. 

„Prošli smo prve dane laganja

prošli smo prve dane kajanja“

Ekatarina Velika- Tonemo

Dolazimo do trenutka kada će valcer konačno umuknuti a čuće se, do tada stidljive, ratne trube, vojničke cokule i detonacije s obližnjeg fronta. Koji će one koji su dotad preživele obući u kamuflažne uniforme, brendirana odela okorelih kriminalaca. A oni labilniji i senzitivniji kopniće poput cveća. Zagledani u svoje prelepe snove. Koje se pred njihovim očima raspadaju do atoma.  Ispostavlja se da se trend sa Zapada u nas pojavio s poslovičnim zakašnjenjem te smo i mi dobili svoje nekrofilske idole, svoje Džoplinke, Henrikse, Merlinke i Dinove, Morisone... A varvari si već bili pod našim zidinama. Uljuljkani i srećni nismo to ni zapazili. Varvari su bili među nama.

Kolateralne žrtve i prihvatljivi gubici. Pogrebna estetita koja je eklektični miks rok buntovika Morisona i doživotnog maršala iz slikovitog zagorskog sela. Poslednja odbrana ideala koji ne mogu biti odbranjeni. Jasne i nedvosmislene aluzije na kultnu srpsku rok grupu EKV. Dečak i vode i devojka sa očima boje meda.

 

Predstava se na trenutke gubi u nekoherentnosti, rasejava se u mnogim pravcima, a očaj i beznađe uporište iznalaze u izraženoj bestijalnosti. Dečiji snovi i roditeljska pijanstva okončavaju u suzama. Ova lutanja vešto spasavaju glumci svojim umetničkim sredstvima i razigranošću.  Kao i sjajna muzička potka Irene Popović koja doprinosi da se gorčina u ustima i  otužnost  opšteg sunovrata  lakše konzumirala s tom dozom slatke nostalgije, koja je bila izlaz iz očajanja i uspavanka za jednu generaciju. Vreme je za otrežnjenje.  

Pred nama je ogledalo naših loših navika i naših poganih karaktera. Naših iščašenih, samodovoljnih istorija, napumpanih nadanja  i naših promašaja. Ovde su prikazani poetski tugaljivo, malko musavo, ali se ipak možemo razaznati. Ako to, uopšte, želimo. Ili ne? 

„Treba mi svet

Otvoren za poglede

Otvoren za trčanje

I treba mi soba

da primi pet hiljada ljudi

sa dignutim čašama

Lomi se kristal...“

Ekatarina Velika –Budi sam na ulici

MILENA MARKOVIĆ

DECA RADOSTI

Rediteljka: SNEŽANA TRIŠIĆ

Dramaturg: Dimitrije Kokanov

Scenograf: Darko Nedeljković

Kostimografkinja: Maja Mirković

Kompozitorka: Irena Popović

Koreografkinja: Bojana Robinson

Lektorka: Ljiljana Mrkić Popović

Asistentkinja rediteljke: Jovana Krstić

Asistentkinja scenografa: Ema Stojković

Asistent kompozitorke: Nikola Dragović

Organizatorka: Jelena Tvrtković

Asistentkinja organizatirke: Anđa Brstina

Inspicijent: Jovana Pavić

Sufler: Olivera Milosavljević

IGRAJU:

Pesnik: FILIP HAJDUKOVIĆ

Pesnikova majka: GORICA POPOVIĆ

Narodni Heroj, Pesnikov stric: NENAD ĆIRIĆ

Oficir, Pesnikov otac: MARKO GVERO

Partizanka, žena od Narodnog heroja: MILICA MIHAJLOVIĆ

Pisac disident, komšija od Narodnog heroja i lažni prijatelj: MIODRAG KRSTOVIĆ

Balerina, žena od Pisca disidenta i jebačica Narodnog heroja: RADMILA TOMOVIĆ

Zlatni dečak, voljeno dete od Narodnog heroja i Partizanke: MARKO GRABEŽ

Princeza, paženo dete od Pisca disidenta i Balerine: JOVANA GAVRILOVIĆ

Anđeo ekstaze, Seoski učitelj i Mladi partizan: BOJAN ŽIROVIĆ

Muza: MILICA TRIFUNOVIĆ

Muzina majka, medicinska sestra: ISIDORA MINIĆ

Četnik, kelner i ratnikov otac: VLADISLAV MIHAILOVIĆ

Ratnikova majka: KATARINA ŽUTIĆ

Ratnik, voli Muzu ali mu ona ne da: MIODRAG DRAGIČEVIĆ