"Свет није завршен”, рећи ће Милан Коњовић (1898-1993)
и узети кист да то сам учини, јер шта је друго чинити уметнику. Живот је
отпочео и окончао у родном Сомбору.
Само десетак дана после премијере у
матичном Сомборском Народном позоришту “Маестро”, према тексту Миливоја Млађеновића, у режији Милана Нешковића гостоваће у четвртак 23. марта (19:30)
на Великој сцени Народног позоришта Београд. Сомборско позориште, које
је недавно дувало у 134 рођенданских свећица, један је од последњих бастиона
одбране културе, посвећености, завереништво у позоришном смислу. То схватите када
закорачите у ово прекрасно здање и уђете, рецимо у столарницу, а тамо вас
дочека уредно поређани столарски алат,
спреман за и параду. Само прошле године
одиграли су 102 представе (73 домаћих и 29 гостовања), а кроз врата Талијиног
храма прошло је 34.115. гледалаца.
Комад, који је премијерно изведен
10. марта, посвећен је једном од
најпознатијих сомборских сликара Милану
Коњовићу, кога тумачи Саша
Торлаковић.
У подели су и Богомир Ђорђевић, Ивана В. Јовановић, Марко
Марковић, Срђан Алексић, Биљана Кескеновић, Вања Ненадић и Григорије Јакшић.
Овим комадом заокружава се сомборска
трилогија „Сомборске приче“ коју
творе сомборске приче или приче чији су аутори знаменити Сомборци. Прва два дела су: Хајматбух (Књига о завичају) и Гоголенд.
Представа о животу уметника Милана
Коњовића-зашто?
„Зато што је таква фигура уметника
захвална за драмска подешавања, али и за друге медије (попут књижевних форми)“, изјавио је на конференцији
за штампу директор Сомборског позоришта Михајло
Нестовић: „О Коњовићу је написано хиљаду
страна текста, документа, критика, уметничких дела. Приказујемо скоро читав
његов живот, мноштво ремисенција, асоцијација, то није пуки низ пејзажа живота,
већ су његове слике проговориле о њему“.
Глумац Саша
Торлаковић, који тумачи лик великог сликара истиче да ово никако није драматизована биографија, већ виђење ауторске и глумачке екипе живота сликара који
је окренуо леђа светлима Париза 1932. године како би се препустио Сомбору.
Којег су суграђани сретали како слика поред Великог бачког (Кишовог) канала, а
привилеговани, а опет обични људи су се са њим и дружили:
„Када се одбаце сви ти, пуни слојеви и
богат уметнички и приватни живот, остаје човек-огољен и суштински као што смо
сви ми, и ми смо од тога и пошли, од човека који се дружио са поштаром, школским
другом, Емом, женом са којом је провео већи део живота. Појављује се ту и знаменити Ћира Фалционе. Пратимо живот једног великог човека, великог сликара који је живео и дружио се са обичним
људима и они су му били инспирација.“
Редитељ комада Милан Нешковић каже: „Иако
се ова представа бави ликом и делом, локално али и глобално значајног, сликара
Милана Коњовића, настојао сам да она буде тачнија и доследнија у емоцији и
уметничком изразу, него да слепо прати фактографију. Од позоришне сцене смо
направили простор сећања у коме се време и догађаји сажимају у низ
сновиђења које прате логику унутрашње борбе главног јунака. У њима се уметник
суочава са сопственим егом, одлукама које је донео и односом спрам најближих људи
у својој околини. На тај начин, не причамо само причу о Милану Коњовићу, већ
универзалну причу која анализира однос уметника и времена у коме живи.
Ипак, најважнија и носећа тема ове
представе је однос уметника спрам смрти. Да ли је уметност већа од живота или
је живот као такав најнеухватлјивије и најзначајније уметничко дело од свих? И
ко га на крају потписује- живот, смрт или уметник? Ако је уметник зашто је тако престрашен од живота?“
Милан
Коњовић
студирао је у Прагу и Бечу. Живео је у Паризу од 1924. до 1932. године. Његов
опус чини преко шест хиљада уља, пастела, аклварела, темпера, цртежа,
таписерија, позоришних сценографија, скица за костиме, витраже, мозаике... Галерија која носи његово име у Сомбору броји 1600
експоната. Доживио је пуну афирмацију на
294 самосталне и 693 колективне изложбе.
Критичари су га понекад
називали „последњим
фовистом“. Други светски рат
проводи у заробљеништву у Оснабрику. Коњовић је Сомборском позоришту даривао
завесу, симбол почетка и симбол неминовног краја. Заједно са Херцегом Јаношем (који је “Гоголанду” добио омаж) Коњовић је
од бахатих моћника спасавао позориште и његову независност. Представа о њему
позвана је на овогодишње Стеријино позорје. Кроз њу велики сликар Милан Коњовић
живи свој други, позоришни живот. Што
је, свакако, и заслужио.
Доктор
Миливоје Млађеновић, иако није рођен у Сомбору у њему проводи свој радни век. Као неуморни позоришни истраживач није
саблазнио комшије када се прочуло да пише комад о славном суграђану, Милану
Коњовићу. Прати његов живот од гимназијских дана до смрти, кроз троструко
сочиво: лични живот, однос са околином и
лични обрачун са самим собом.
Овом представом Народно позориште Београд наставља мисију праћења продукционих
искорака и њиховог угошћавања на својим
сценама. Тиме се, свакако, позитивном процесу децентрализације културе
придружује и реверзибилни-долазак позоришта из градова Србије у престоницу. Што свакако обогаћује градски позоришни
репертоар и убризгава му неопходну, свежу
крв.
А када смо код Сомборског позоришта оно на Стеријином
позорју поред ове представе гостује и са представом „Хорти“, Арпада Шилинга,
у селекцији Кругови. Један од најзначајнијих европских позоришних режисера,
Арпад Шилинг, на аудицији у Народном
позоришту Сомбор изабрао је троје глумаца (Драгана
Шуша, Бранислав Јерковић и Нинослав Ђорђевић) за коопродукцију Државног мађарског позоришта „Чики Гергељ“
из Темишвара, Позоришта класике „Јоан
Славиц“ из Арада и Народног
позоришта Сомбор. Представа би у Сомбору требала да буде приказана 31.
маја, а 2. јуна на Фестивалу „Тест“
у Темишвару. Говори о животу Миклоша
Хортија (1868-1957), контраверзног фашистичког злотвора, аустроугарског адмирала
и мађарског регента, аболираног на Нирбершком процесу и скоро рехабитиованог у
Мађарској.
Арпад Шилинг (1974.), реномирани је
редитељ који је радио у многим европским позориштима, добитник награде „Станиславски“, „Легије части“ које му је доделило Министарство културе Француске, награде „Кактус“ и других. Био је уметнички директор Позоришта „Кретакор“ („Круг кредом“), које је и основао и које се
током три деценије постојања позиционирало као једна од најиновативнијих
европских позоришних трупа.
Најаву представе можете одгледати ОВДЕ.
Миливоје
Млађеновић
МАЕСТРО
режија: Милан Нешковић
адаптација: Милан Нешковић и Сара
Радојковић
сценограф: Весна Поповић
костимограф: Биљана Гргур
драматург: Сара Радојковић
асистент сценографа: Тамара Бранковић
играју:
КОЊОВИЋ Саша Торлаковић
ГЛУМАЦ Ивана В. Јовановић
ЕМА Биљана Кескеновић
ПОШТАР МАКСИМИЛИЈАН Марко Марковић
НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ Срђан Алексић
ЋИРА ФАЛЦИОНЕ Богомир Ђорђевић
КРИТИЧАРКА Вања Ненадић
БУМБАР Григорије Јакишић
инспицијент: Зоран Вучковић
суфлер: Нинослав Вранић
светло: Игор Пекановић; дизајн светла:
Стипан Петреш; тон: Миле Ковачевић; израда декора: Ерика Вујић, Владимир Топалов
и Иван Кустурин; израда костима: Драгана Гвардијан, Рената Терзић и к.г. Даница
Комадина; шминка: Радмила Пекез; реквизита: Дејан Вуковић; декор: Андреј
Тодоровић, Бранислав Бирвалски и Горан Берењи; шеф сценске опреме: Немања
Вукичевић; бине мајстор: Дејан Плетикосић; техничко вођство: Стипан Петреш
вајар: Петер Мраковић
организатори: Весна Врањеш и Топлица
Мандић
графички дизајн: Дејан Подлипец
уредник: Тијана Марковиновић
директор: Михајло Несторовић
стручна подршка - учитељ плеса Лад Божић
Нема коментара:
Постави коментар