Странице

четвртак, 30. март 2017.

39. SALON ARHITEKTURE U MUZEJU PRIMENJENE UMETNOSTI



29. mart – 30. april 2017.

U realnosti!

Ovogodišnji, 39. Salon arhitekture u Beogradu tematizovan je pitanjem prostornog odnosa između arhitekte kao stvaraoca i pojave – realnosti shvaćene kao aktuelna nemogućnost u odnosu na aktuelno stanje stvari u Svetu, ovde i sada. 

Pridev „realnost“ ovde se razume kao oprostoreno Realno, uvek prisutno kao neka vrsta pukotine – prekida unutar stvaralačkog procesa. Drugim rečima, Realno je neka vrsta osnove za mogućnost arhitekture koje, ujedno, stoji kao njena nemogućnost. Sledstveno tome, kako je pitanje Novog – pitanje mogućnosti nemogućeg, to se na ovogodišnjem Salonu za polaznu tačku uzima Realno, kao sveprisutna aktuelna formalizacija koja stoji naspram novine (promene) i, kao takvo, tesno povezano sa stvaralaštvom i budućnošću.

Arhitektura u realnom svetu je baš to, Realna! Profesija pred kojom se, u realnoj ravni, svakodnevno postavljaju brojni izazovi. Poslednjih decenija mnogo pažnje bilo je usmereno na spektakularno u arhitekturi, a mnogo manje na potrebe društva u odnosu na angažovana i neophodna rešenja. U realnosti nastajanja, arhitektura podrazumeva proces i saradnju, rešavanje problema, komunikaciju složenih ideja, obradu podataka i ograničenja, prezentaciju i reprezentaciju, eksperimentisanje i inovativnost, veštinu i strategiju pregovaranja, kao i mnoštvo drugih zadataka. Tu je i neprekidno laviranje između imaginarnog i realnog prostora, u vremenu prošlom i vremenu budućem. Ipak, za arhitektu nema boljeg osećanja nego videti projekat, posle mnogo posvećenog rada, kako postaje arhitektura u Realnosti!

Pozicija sa koje dejstvuju arhitekte se još od 1970-ih godina veoma često nalazila pod udarom kritike kao nesposobna da se izbori ne sa „realnom“, već sa „nestvarnom“, ljudskom dimenzijom vremena, koja uključuje lična sećanja i očekivanja, zajedničku prošlost, čak istorijsku budućnost. Rašireno je shvatanje da su arhitekti bili u stanju da ponude samo autoritarni model potčinjavanja vremena, zloupotrebljavajući medij materijalnog trajanja u svrhu stvaranja plastične (lažne) slike večnosti. Paradoks po kome se pravo znanje o svetu stiče kroz konfrontaciju sa pozicijom vremena je nešto što u stvari ne može biti urađeno, ako mislimo da se nalazimo u zatvoru današnjice – on će dozvoliti samo iluziju bekstva. Kriza savremenosti arhitekture na različite načine se može smatrati preovlađujućim stanjem discipline u odnosu na koje zapravo svaki pojedinačni arhitekta gradi lični stav prema sopstvenom zanimanju. Ono što bi moglo biti od posebnog interesa su precizne karakteristike ovog specijalnog trenutka, nešto što bi mogao biti važeći opis savremene situacije u kojoj se arhitektura pojavljuje kao mešavina razmišljanja, prakse i obrazovanja.

Prošlo je 38 Salona. U (toj) prošlosti se svakako može naći mnogo materijala koji bi trebalo da bude zdrava i inspirišuća komponenta našeg postojanja i delovanja u budućnosti.

A šta je sa sadašnjošću? Da li nam je stalo (do arhitekture)? I Šta radimo u realnosti?

U realnosti izmenjene političke, ekonomske i kulturne klime u kojoj dominira komercijalni ukus i nejasna etika profesionalnog ponašanja, u realnosti super-sistema visokih tehnologija (u službi potrošnje) u kojoj hiperpodukcija u obrazovanju i uska specijalizacija uvećavaju materijalna bogatstva, ali i vode ka duhovnoj degradaciji, mi, arhitekti, ostajemo jedinstvene sveznalice i poslednji humanisti zaduženi za čuvanje sveukupnih znanja, i iznova prelazeći (epikurejsko-stoički) put od iracionalnog ka racionalnom (i nazad) u potrazi za često neuhvatljivim izrazom, strpljivo pravimo arhitekturu i dalje tragajući za njenim istinskim vrednostima.

I da! Stalo nam je!

Ovogodišnja tematizacija 39. Salona arhitekture treba da otvori novo preispitivanje arhitekture u konteksu u kome ona nastaje. Upravo je na delu arhitektura bez arhitekata, dok su sakupljeni ostaci arhitekture na izložbama bitni samo izlagačima. Čini se da  željena realnost izmiče, a na horizontu se pojavljuje neka druga arhitektura, neka nova realnost koju još nismo spremni da „prihvatimo“. Umesto što stvaramo relanost samoizolacije, svi mi koji se nazivamo arhitektama moramo da se borimo za arhitekturu, jer nema ko drugi. To je naša realnost.

"Za izložbu 39. Salona kandidovano je 233 rada u svim kategorijama. Žiri je u zvaničnu selekciju uvrstio 112 radova, od kojih je u konkurenciji za nagrade razvrstano 77 radova u šest kategorija (konkursni i studentski radovi izlažu se van kategorije za nagrade)", navodi se u saopštenju.

Žiri koji čine Duško Filipovski, Miroljub Stanković, Nenad A. Stjepanović, Irena Videnov i Maruša Zorec dodeliće Gran Pri Salona, nagrade, priznanja i pohvale po kategorijama.
Kustos Salona i urednik kataloga je mr Ljiljana Miletić Abramović, kustos Odseka za arhitekturu i v.d. direktor Muzeja primenjene umetnosti.

Iz pratećeg programa Salona organizatori ističe blok pratećih izložbi koji se otvara istovremeno sa glavnim programom Salona posvećen istoriji arhitekture Beograda: "Arhitektura akademizma – Milutin Borisavljević i Dimitreije M. Leko" kao i "Građenje grada - daleki pogled iz blizine na Blokove 1 i 2 Novog Beograda". Tu je i događaj na zatvaranju Salona "Profesoru s ljubavlju" posvećen obeležavanju 120 godina od rođenja i 50 godina od smrti Nikole Dobrovića. 

Tokom trajanja Salona organizovaće se panel "Tačka oslonca" o značaju lika i dela Alekseja Brkića.

Нема коментара:

Постави коментар