Странице

четвртак, 2. фебруар 2017.

Teatar u tramvaju na liniji 6




Na tramvajskoj liniji 6 u subotu, 4. februara, od 18 i 20 časova biće premijerno izvedena predstava “Tramvaj zvani samoća” Ustanove kulture “Vuk”, saopšteno je juče na konferenciji za novinare.

TRAMVAJ ZVANI SAMOĆA je omnibus projekat u režiji Stevana Bodrože nastao u saradnji sa prof. Boškom Milinom sa katedre za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Četiri mlade dramaturškinje (Mina Ćirić, Maša Radić, Neda Gojković i Galina Maksimović) razvile su svoje komade zajedno sa rediteljem, sa idejom da se ova predstava izvodi u tramvaju (u saradnji sa GSP Beograd) i na sceni UK „Vuk“.


ZAŠTO PREDSTAVA U TRAMVAJU?

Ako publika ulaskom u pozorište pristaje na uslovnost da iluziju koja nastaje na sceni, samu predstavu, dramsku refleksiju naših života, doživljava kao novu realnost – ovde se ide korak dalje i publici u tramvaju pruža se mogućnost da i sama bude deo tog rituala. Paradoksalno, u realističnom prostoru igre, glumački izraz postaje još životniji, a poetika dramskog predloga još izražajnija.

Ideju da se ova predstava izvodi u tramvaju podržao je GSP Beograd, pa će ona imati svoja redovna izvođenja ma šinama. Za ovaj komad ne važe BUS PLUS kartice. Putnici sa kartama za predstavu (kupljenim na biletarnici UK “Vuk”) ukrcavaju se na početnoj stanici linije 6 – kod Crkve Svetog Marka, da bi gotovo sat i po vremena putovali zajedno sa junacima i njihovim sudbinama. Četiri jednočinke, koje će biti izvedene kao jedan komad, govore uglavnom o porodičnim odnosima, otuđenju, iluzijama bliskosti...

Kako pojašnjavaju autori tramvaj staje na određenim stanicima, kako bi u njega ušli novi glumci, ali ne i putnici. Ipak, nepredviđene okolnosti deo su šarma ovakvog izvođenja, pa tako neki zalutali putnik, kvar tramvaja, gužva u saobraćaju i sl. neće pokvariti predstavu, naprotiv. Završna stanica na kojoj izlaze i glumci i publika je na Bulevaru kralja Aleksandra kod spomenika Vuku Karadžiću, nedaleko od mesta gde su se nekad okupljali fizički radnici. 


Direktor UK “Vuk” Svetislav Goncić istako je da je ovaj teatar, od kada je reorganizovan, velikim delom bio usmerem davanju šanse mladim autorima i glumcima da započnu svoj profesionalni život. Pored toga, ovaj put želeli su da izađu izvan same zgrade, pa je tako došlo do ideje da ovaj projekat bude izveden u tramvaju.

„Ovi komadi predstavljaju tužne, nežne, na momente duhovite i potpuno moguće, a naizgled slučajne susrete prijatelja, bračnih parova, roditelja i dece, ljubavnika, ali su ti tekstovi više od pukih crtica iz svakodnevice. Svaki od njih pokazuje dublje probleme sa kojima se ljudi suočavaju, patnje koje proživljavaju, nade koje gaje.

 Nije nova ideje da se određeni kulturni sadržaji izvode u tramvaju. Bilo je koncerata, književnih večeri, čitanja poezije... Pa zašto ne i predstava?! Tramvaj ima realistični koncept po sebi, jer tu slušamo razgovore ljudi, ljubavne sastanke, čujemo kako se ljudi dogovaraju... U tramvaju postoji ta percepcija publike, voajera, koji posmatra šta se dešava oko njega“ istakao je reditelj Stevan Bodroža i konstatuje da je bilo jako teško savladati taj prostor tramvaja. 


Željko Maksimović koji igra beskućnika, koji se pojavljuje u sve četiri priče. U početku su vežbali u hangaru na Dorćolu, ali su probleme uočili tek kada su probe prebačene u tramvaj u pokretu: 

„Najteže je bilo savladati tehničke uslove. Podesiti tako da vas svi vide i čuju“.

Autorke četiri teksta koje su se odazvale pozivu UK “Vuk” da učestvuju u ovoj predstavi složile su se da su obično mladi autori ti koji moraju da traže od reditelja i pozorišta da izvode njihove tekstove, te da je ovo retka prilika da je poziv krenuo sa druge strane.

Predstava TRAMVAJ ZVANI SAMOĆA ostvarena je u saradnji sa gradskim prevoznikom JKP GSP „Beograd“. Direktor GSP Beograd Željko Milković izjavio je da ovo javno preduzeće apsolutno podržava ovu ideju i akciju, kao što su i ranije učestvovali u kulturnim i humanitarnim projektima. Biće toga još u budućnosti, dodao je. Na naše pitanje da li će u toku predstave biti upada kontorlora (nekad nazivanih RIDŽE) nismo dobili zadovoljavajući odgovor.  Možda je i to deo dramskog zapleta.


Reprizna izvođenja zakazana su za 9, 17. i 25. februar od 17:30 a planirano je i da predstava dobija svoja izvođenja u stilizovanoj formi i na sceni UK „Vuk“, budući da u tramvaju ima tek tridesetak mesta za publiku.

Najavu predstave možete pogledati OVDE.


Mina Ćirić, Maša Radić, Neda Gojković, Galina Maksimović:

TRAMVAJ ZVANI SAMOĆA


Režija: Stevan Bodroža
Kostimograf: Vladislava Joldžić
Igraju:
Jasmina Avramović, Anđela Jovanović, Tijana Čurović, Jasmina Večanski, Milica Stefanović,
Marija Opsenica, Ivana Nikolić, Ivan Tomić, Željko Maksimović, Stefan Radonjić i Đorđe Marković


REČ AUTORA

MINA ĆIRIĆ

Priče u tramvaju poređali smo od najmanjeg do najvećeg osećanja usamljenosti. Moja je prva. Brana i Uroš se voze tramvajem. Njihov odnos je jednostavan: ona je njemu podrška i uteha, a on je njen muž. Funkcionišu. Nisu nezadovoljni. Na jednoj stanici, u tramvaj ulazi Ljilja, Uroševa velika ljubav iz mladosti. Napetost između Ljilje i Uroša može da se seče nožem, oni se očigledno i dalje vole. Brana to vidi, možda jasnije nego oni, ali Brana je dobar igrač i tačno zna šta treba da uradi da bi se Uroš uvek vraćao njoj. Ljilja je sama. Uroš je sam sa Branom. Brana je snađena i imuna na usamljenost. Usamljenost u mojoj priči je mala i svakodnevna, ali nagriza iznutra ma koliko se junaci trudili da je ignorišu. Sve je u redu, sve funkcioniše i nisu nezadovoljni – dok ih mali podsetnik iz prošlosti potpuno ne izmesti.

MAŠA RADIĆ

U drugom delu “tramvajske tetralogije” pokušala sam da predstavim genezu međuljudskih odnosa u mikro i makro zajednicama. U pitanju je duhovita priča o dvoje napuštene, otuđene dece koja bi trebalo da budu podrška jedno drugom, a ponašaju se kao najveći dušmani. Bavi se razvodima brakova i patnjom dece razvedenih roditelja, disfunkcionalnim porodicama i sada već mitskim sukobom između Srba i Hrvata. Dakle, ozbiljne teme obrađene su na ne tako ozbiljan, pitak i optimističan način.

NEDA GOJKOVIĆ

Priča o Mariji, sređenoj devojci sa izguljenim noktima i Snežani, uredno ofucanoj ženi, svedoči o onom uobičajenom raskoraku između dece i njihovih roditelja, koji se događa u trenutku kada roditelji konačno zaborave kako je to biti dete, a deca još uvek ne mogu da shvate šta znači biti roditelj. Nerazumevanje mora doći do kulminacije i konačnog raspada odnosa, da bi se najzad došlo do razumevanja. Spona između Marije i Snežane jeste lik Jurodivog, koji svojim komentarima tumači otuđenje između starijeg i mlađeg dela porodice, kako u priči o ove dve žene, jedne starije i jedne mlađe, tako i između dece i roditelja uopšte, pokazujući istinsko razumevanje za obe strane.

GALINA MAKSIMOVIĆ

Mihajlo i njegova ćerka Dejana traže svoju baka-Anku, dezorijentisanu gospođu koja često nestaje iz kuće. Dok je traže, prepiru se oko gluposti, gotovo zaboravljajući šta su pošli da urade. Baveći se trivijalnostima svakodnevnice, njih dvoje ne primećuju šta im to bitno promiče i prepuštaju protraćenim trenucima da stvore atmosferu otuđenja i udaljavanja u okviru porodice. Baka Anka, sa druge strane, živi izgubljena ne samo u prostoru već i u vremenu, zaglavljena u sopstvenim iluzijama o porodičnoj bliskosti kakvu je nekada (možda) imala.


REČ REDITELJA



Kada sam pomislio da bi u tramvaju mogla da se igra predstava, za koju bi tekst, odnosno tekstovi, bili naručeni od mladih pisaca, Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd nam je odmah izašlo u susret. Želeo sam da ti tekstovi obrađuju par potpuno mogućih, realističnih susreta u tramvaju, ali i da ti susreti budu više od pukih crtica iz svakodnevice – da svaki od njih ipak pokazuje dublje probleme sa kojima se ljudi suočavaju, patnje koje proživljavaju, nade koje gaje. Ponekad su u tim svakodnevnim, usputnim situacijama ljudi mnogo iskreniji, ne nose maske i jasnije se vidi ko su oni zapravo, u svojoj suštini. Mlade dramaturškinje, od kojih tri još nisu ni završile fakultet, lepo i nadahnuto su odgovorile na moju ideju. Sa njima sam od samog početka radio na temama, likovima i jako mi je prijao taj proces u kom sam ja, kao reditelj, donekle „kumovao“ onome što će biti napisano. Glavna indikacija koju sam im dao je da bih voleo da mi napišu nešto što podseća pomalo na filmove Sofije Kopole, tužno, nežno, na momente vrlo duhovito, sa niskom valencom dramatičnosti tako da se malo toga dešava spolja, a mnogo više iznutra. Tramvaj, kao i podzemni prolazi, železničke stanice, liftovi, klupe u parku su takozvani „no spaces“, ili ih bar tako zovu u modernoj teoriji umetnosti, mesta koja ne pripadaju nikome i zato su fantastično platno za projekciju svačijeg unutrašnjeg sadržaja. Upravo zato mi je tramvaj toliko inspirativan. On je zbilja u ovoj predstavi glavni lik, mesto u kom se kao u nekom hramu ili proročištu unutrašnji sadržaji ljudi „izlivaju“ u stvarnost i mešaju, mesto bola i katarze, suočenja sa sobom i potencijalnog prevazilaženja sebe. Zato se predstava i zove „Tramvaj zvani samoća“, u javnim prevozima uvek smo na neki čudan način sami, uronjeni u sopstvene misli što otvara prostor za samopreispitivanje. A kada do takve vrste preispitivanja dođe. uvek nam postane jasno i koliko su nam drugi potrebni i koliko je ta samoća iz naziva ove predstave teško, teško breme.


Нема коментара:

Постави коментар