Странице

понедељак, 27. фебруар 2017.

Gostovanje Pozorišta „Kosztolányi Dezső" iz Subotice za 28.rođendan Bitef teatra


MOJE. moje. moje je moje.
a ovaj hajnc je moj. moj. moj. moj.
i hoću da jednoga dana imam kuću,
mnogo lepšu od ove proste, male kućice sa bašticom
koju ćemo prepustiti svekru i svekrvi,
dok ćemo se mi,
hajnc, koji je moj,
i ja, koja sam takođe moja,
preseliti u veću i lepšu kuću
u čijem će se prizemlju udomiti naša vlastita radnja
za električarske radove.

 

Pre svega da Bitef teatru čestitamo dvasdesetosmi rođendan koji će proslaviti 3. marta. Samo tako nastavite! 

Predstavu ’’Ljubavnice’’ Elfride Jelinek u režiji Anđelke Nikolić gledala sam u pozorištu ’’Deže Kostolanji’’ u okviru Kritičarskog karavana. U predstavi igraju Aniko Kiš, Emeše Nađabonji, Beata Sekelj m.v., Boris Kučov, Gabor Mesaroš i Imre Elek Mikeš.
 
 
 
Sve generacije aktera koje gledamo na sceni, dakle - oni koje malo deli od 40-te godine i ulaska u famoznu drugu polovinu života, kao i mlađi koji su ne tako davno stupili na scenu - i jedni i drugi svojom igrom - ujednačenom i posvećenom (glumci pozorišta ’’Deže Kostolanji’’ su svakako jedni od najspremnijih i posvećenijih u zemlji) pokazuju nam one tačke u kojima se prelama njihov odnos i osećaj koji imaju za vreme u kojem žive kroz tekst Jelinekove. Nisu lišeni ni gorčine, ni besa, ni duhovitosti, ni talenta. Sve je tu. Njihova igra je spremna na sve, oštra i jasna. Nije lišena topline i razumevanja.


Roman ’’Ljubavnice’’ Elfride Jelinek objavljen je 1975-te godine. Brigita i Pola, naše junakinje, rade u fabrici donjeg rublja smeštenoj u selu u Alpima. Čeznu da nađu dobre muževe i da se udaju. To je, uslovno rečeno, siže. No, ono što književnost Elfride Jelinek, po mom doživljaju, jeste – to su pevanja koja dolaze iz velike i zaumne dubine. Iz jednog pogleda okrenutog ka unutra koji se ne libi pogledati bilo kakvoj nemani u oči. 


To pevač čini zato da bi došao dalje do onog što je lepo, vitalno i uzvišeno. Ona govori o obespravljenosti ljudskog života, života svakog od nas na sceni, u publici, ima u tome brutalne, direktne poezije. Delo je objavljeno 1975-te (u to vreme Jelinekova je članica komunističke partije, svet je podeljen na istočni i zapadni blok, zid u Berlinu stoji čvrsto, terorizam progovara svojim jezikom, deluju Fatah , Brigada Rosa, a 1976-te Urlike Majnhof je počinila samoubistvo u zatvoru). Zbog odlučnosti i hrabrosti da stvarnost sagleda lišavajući je komfornih privida Jelinekova ima proročki dar i zato ovo delo jasno anticipira našu stvarnost (Mišela Uelbeka se setih, koji u romanu ’’Platforma’’ kaže:
Stvorili smo sistem u kojem je nemoguće živeti i još ga izvozimo).


Anđelka Nikolić upravo sledeći tu zaumnu liniju postavlja ovaj komad tačno i nežno prateći glas Elfride Jelinek i naravno, onda, da vas ova predstava boli, jer sve što se na sceni dešava je strašno i tačno. Puno bola, otuđenja, ludila. Ona ga postavlja kao jedan savremeni komad koji govori jezikom koji svi razumemo i koji ako hoćemo da priznamo sebi u svoj svojoj strahoti i apsurdu pripada svetu u kojem živimo. Dramaturgiju su radile Anđelka Nikolić i Kornelia Goli i one nas precizno vode kroz naopake pejzaže Jelinekove, ovo je obrnuta slika idile u kojoj se radnja dešava (idilično selo u Alpima).
 


Kostim i scenografija Blagoveste Vasileve, donji veš, hulahopke boje kože, artificijelna muška odela i kavezi (jer sve je ovo jedan krik u kavezu naših Junakinja), sve to prati igru i upotpunjuje doživljaj, jednako kao i muzika Draška Adžića - koja nosi u sebi nešto lakrdijaško koje se sjajno uklapa u slike koje gledamo.


Bila sam na predstavi u svojstvu pozorišnog kritičara, znajući delo Jelinekove, a i poetiku Anđelke Nikolić očekivala sam da će susret između njih dve biti plodonosan. Pod utiskom upravo plodnosnog susreta izašla sam sa predstave puštajući da me doživljaj nosi sopstvenim asocijacijama do Paunda, Ginzberga, Beketa. Sa verom u poeziju stupajmo napred. Tako nekako.

Nataša Gvozdenović (Radio Novi Sad, 30.01.2017)


Дело “Љубавнице” Елфриде Јелинек је на почецима књижевног опуса списатељице која је у првој деценији двехиљадитих прослављена као лауреаткиња Нобелове награде.

Писано седамдесетих, по структури и стилу, ово дело би се најпре могло назвати антироманом. Све огољено, директно, писано малим словима, наизглед без посебног и пажљиво бираног реда речи и њиховог избора, сирово, у “Љубавницама” је “герилско” и то што се у прозни дискурс “лепе књижевности” уводи и даље актуелан социјални ангажман (капиталистичка дехуманизација рада) и тематика данас позната као родно питање (феминизам). Једно доминира - јад и беда, али пошто су то две ствари, нека се зову - празнина.


У идиличном крајолику Аустрије, где је фабрика утонула у природу да људи вредно раде и уживају, Бригите зна шта хоће и како то да постигне. Паула зна шта хоће, али не и како то да постигне. Сузи не зна шта хоће ни како то да постигне. Тачно тако ће и да заврше, са обрнуто пропорционалним степеном еманципације. Бригите ће добити свог мушкарца, његову кућу и радњу, своју децу и кухињу. Паула ће, губећи свог мушкарца, добити све друге којима треба сексуално задовољење за новац. А Сузи ће добити све, али тако да суштински нема ништа. Један наизглед “женски”, “љубавни” роман, тако ће добити своје одлике “анти”.
 


Убедљиво одсуство расписаног, смисленог дијалога и драмских одлика напетости, стављање сукоба на маргине ироничног, чак и саркастичног дескриптивног поступка, прави проблеме за драматизацију. Наратив се у представи уводи споља, на моменат један извођач га буквално чита из књиге, што делује исувише статично, а колоквијално се зове и препричавање. Дакле, не приповедање, како то прилично маестрално ради Елфриде Јелинек, не чак толико ни подржавање (сценска радња), него - препричавање. Ово само условно може да значи како међу ликовима, сем отуђености, ни нема правог дијалога.


Истина, поједини поступци и решења - увођење сонгова, извођачи у доњем вешу, офингери и конструкције налик на решетке, говоре нешто о тој празнини идентитета “Љубавница”, о укалупљивању и спектакуларно испражњеној конфекцији малограђанског живота. Ансамбл позоришта “Деже Костолањи” (у овом случају: Анико Киш, Емеше Нађабоњи, Беата Секељ, Борис Кучов, Габор Месарош, Имре Елек Микеш), иначе срећан избор кад је реч о позоришту ван класичних граница и конвенција драмског репертоарског позоришта, има енергије, шарма, вештине... 


Међутим, чак и комички тонови (због утиска да се превише отишло у персифлажу, карикатуру), “скретања пажње” креативностима другог типа (физичких, визуелних и музичких), нису били довољни да представа “Љубавнице” у позоришту “Деже Костолањи” у Суботици добије оправдање кроз прозно дело Елфриде Јелинек, уосталом познате и по подједнако чудноватим позоришним комадима.

Игор Бурић (Дневник, 14.11.2016)
 



3. mart u 20h
Elfriede Jelinek:
LJUBAVNICE
(Knjigu prevodio: Deže Tandori)
Reditelj: Anđelka Nikolić
Kompozitor: Draško Adžić
Muzički saradnik: Milan Boca
Kostimografija i scenografija:Blagovesta Vasileva
Dramaturg:Anđelka Nikolić, Góli Kornélia
Igraju: Aniko Kiš, Emeše Nađabonji, Beata Sekelj m.v.,Boris Kučov,Gabor Mesaroš, Imre Elek Mikeš


Нема коментара:

Постави коментар