Странице

уторак, 10. јануар 2017.

Premijera filma „Sporazum“ u Domu omladine Beograd




„Sporazum“ je prvi srpski dugometražni igrani film snimljen na Kosovu i Metohiji nakon rata. Do sada je prikazan u glavnim programima Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu, Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, festivalu u Leposaviću a ušao je u zvaničnu selekciju filmskih festivala u Barseloni, Londonu i Klužu.

Radnja filma je sledeća. Povratak domu iz kojeg su proterani nakon rata Aleksandrovom ocu Petru deluje kao jedini izlaz iz beznađa u kojem žive u centralnoj Srbiji kao raseljena lice sa Kosova i Metohije. Njihova odluka da se vrate nailazi na protivljenje Jelice, Aleksandrove žene, koja iznad svega strahuje za sigurnost svoje dece, ali ni sama ne vidi izlaz iz situacije u kojoj se nalaze. 

Povratak, i pored zvaničnih reči dobrodošlice, u stvarnosti nije takav. Posledice rata i mržnja još su dominantni. Komšije iz sela, lokalni Albanci, postavljuju zasedu na putu kojim treba da prođe kamion sa Petrom i Aleksandrom. Među njima je, protiv svoje volje, sa svojim bratom i ocem, i Aleksandrov drug iz detinjstva, Ljuan… 

Ovo je samo početak zapleta u životu glavnog junaka koji će se suočiti sa izborom u kom deluje da ljubav i čast stoje jedno nasuprot drugom.Ova višeslojna filmska priča o odnosima Srba i Albanaca, inspirisana istinitim događajima i prelomljena kroz sudbinu dva tragična junaka i njihovih porodica, na prenesen način govori i odnosu prema Kosovu i Metohiji, istoriji, sadašnjosti i budućnosti ova dva naroda.

O svom prvom igranom filmu njegov autor, Predrag Radonjić kaže:

„Okosnica priče u „Sporazumu“ nastala je na osnovu jednog od tragičnih slučaja koje sam propratio radeći kao novinar na Kosovu i Metohiji. Zbog potreba unutrašnje logike narativne strukture scenarija, odnosno motivisanosti delovanja likova i povezivanja radnji, potom intuitivnih osvetljavanja njenih nepoznatih i zatamnjenih delova, kao i tendencije oslikavanja nekih drugih bitnih okolnosti, ona je pretrpela znatne izmene, bila dopunjena sličnim, takođe dokumentarno utemeljenim iskustvima, što u krajnjem umnogome dovodi u pitanje vezu sa izvornim zbivanjem. 

Zato radije ističem činjenicu da je „Sporazum“ proistekao ne iz istinitog događaja već iz istine, ličnog sagledavanja stvarnosti koju sam beležio tokom petnaestogodišnjeg novinarskog iskustva na Kosovu i Metohiji, koje je tražilo i zahtevalo put i način da se sublimira i iskaže na stvaralački, sažet i simboličan način.

I mnogo toga drugog je u ovom filmu autentično, što je bio plod koliko namere toliko i uslova i okolnosti u kojima je sniman film.

Ovaj film spada u kategoriju onih koji se nalaze na granici između bezbudžetnih i mikrobudžetnih filmova, što on, uz sva ograničenja koja iz toga gotovo neminovno proizilaze, svojim gabaritom, odnosno brojem glumaca, scenskih lokacija, rekvizitom i drugim osobinima koja određuju njegovu produkcionu zahtevnost, kao i svojim finalnim izgledom, prema mišljenju onih koji su ga gledali, svakako uveliko prevazilazi. 

U tom smislu moram istaći i činjenicu da su svi koji su učestvovali u fazi pretprodukcije i produkcije filma, od članova organizaciono-tehničke ekipe do glumaca, to činili bez honorara, u više nego skromnim uslovima smeštaja, sa mininimalnim dnevnicama koje su više nego simbolička naknada bile znak izvinjenja i zahvalnosti za to što čine, sa verom u scenario i ono šta bi film trebalo da predstavi i iskaže, u njegovu istinu.


O drugim produkcijskim uslovima u kojima je snimanje pripremano i rađeno, verovatno je zanimljivije govoriti pošto oni nose još izrazitiji pečat posebnosti. Opisivanje toga kako smo formirali ekipu filma, pravili glumačku raspodelu, kako su nabavljani i pravljeni kostimi i rekvizita, uniforme raznih policija i vojski, replike oružja, i posle prebacivane na Kosovo i Metohiji praktično ilegalnim putevima, pošto drugih mogućnosti i nije bilo, zahteva mnogo više prostora nego što je ovde moguće imati.

Posebnu priču predstavljaju lokacije na kojima je snimano, koje su umnogome doprinele utisku autentičnosti i dokumentarnosti filma. Primera radi, scena na porušenom seoskom groblju snimana je na srpskom delu groblja u centru Prištine, u „glavnom gradu najmlađe demokratije u svetu“. 


I to tako što smo, u nemogućnosti da dobijemo dozvolu za snimanje, na groblje, prvog snimajućeg, kišnog oktobarskog dana 2015. godine, ušli, sa glavnim glumcem Aleksandrom Mihailovićem kao članom naše „novinarske ekipe“, jedne od njih nekoliko koje su za predstavnicima francuske ambasade u Prištini i lokalnim političarima došle da proprate polaganje venaca na kosturnicu francuskim vojnicima povodom jedne od godišnjica obeležavanja značajnih datuma iz Prvog svetskog rata.

Slično je bilo i sa snimanjem drugih scena. Scena prelaska „granice“ Srbije i Kosova, snimljena je na napuštenom srpskom punktu administrativnog prelaza Končulj; izbeglički kamp sniman je u Gračanici gde i danas u kontejnerima žive ljudi, mahom oni proterani iz Prištine tokom martovskog pogroma 2004. godine, koji su za potrebe filma bili istovremeno i statitsti, „glumeći“ sami sebe; scene u kući u povratničkom selu i u dvorištu ispred nje, u naselju napravljenom za raseljene u Ćeranovici, opština Novo Brdo, gde se sa teškom mukom, reklo bi se i bezuspešno, pokušava realizovati povratak Srba proteranih iz svojih kuća, popaljenih nakon rata i dolaska mirovnih snaga 1999. godine, gde nam je kosovska policija poslednjeg snimajućeg dana prekinula rad, bez jasnog i razumnog obrazloženja; ovome svakako treba pridodati scene snimljene u pitoresknoj Velikoj Hoči, kao što su one ispred jedne od najlepših malih crkava u Metohiji, Svetog Jovana, i zasede na delu puta u manastirskom imanju, gde nam je jedino bilo moguće i bezbedno, pošto dozvole od policije da to učinomo drugde ni nakon nekoliko mesece potraživanja nismo dobili.

Sve ovo imalo je višestruk efekat. Može delovati i cinično, ali nama je to omogućilo i značajne uštede u produkciji. Zamislite koliko bi samo koštalo pripremanje i postavljanje scene sa stotinama polomljenih nadgrobnih spomenika kako bi se obezbedila filmska uverljivost? Interesantno je i zapažanje glumca Bore Nenića, kako su sami ambijenti i atmosfere kojima odišu, ljudi koje smo pritom susretali, recimo u Ćeranovici ili u izbegličkom kontejneru u Gračanici iz kog smo privremeno iselili njegovog stanara kako bi snimili scenu, jasno davali, bolje od bilo kog reditelja, indikacije u kom emocionalnom registru je potrebno nešto glumački iskazati.

Verujem na kraju da smo, uz sva ograničenja koja smo imali, iskrenim i posvećenim pristupom pristupom svih učesnika u kreiranju ovog filma, uspeli da napravimo dobro i važno delo. Ono što me posebno raduje je dobar prijem filma na festivalima u Vrnjačkoj Banji i Nišu, gde je „Sporazum“ ove godine premijerno prikazan u drugoj polovini avgusta, praktično istog trenutka kada su i završeni poslednji postprodukcioni zahvati na njemu. Komentar jedne Nišlijke, da već nekoliko dana nakon gledanja razmišlja o filmu i da sad drugačije gleda na situaciju na Kosovu i Metohiji i ljude koji su i otišli i ostali na njemu, pruža mi nadu da smo sa „Sporazumom“ postigli ono što smo i želili: da stvorimo estetski relevantno delo koje slabi predrasude i stereotipna sagledavanja, narušava banalna pojednostavljivanja i generalizacije i bez nuđenja gotovih odgovora i nedvosmislenih poruka pospešuje zapitanost, izaziva potrebu za razmišljanjem i dubljim i višestranim sagledavanjem stvarnosti u kojoj zbunjeni i besni tumaramo. 

Prvobitna sleđenost a potom i izrazito senzitivni prijem tokom ovogodišnje oktobarske turneje filma na Kosovu i Metohiji, praktično u svim sredinima gde žive Srbi i gde postoje uslovi za prikazivanje, pruža mi uverenje da smo uspeli da uradimo i film sa snažnim i iskrenim, ali nepatvorenim i nepaptetičnim emocionalnim nabojem. Najfrekventnija rečenica koju su nakon projekcija kosovskometohijski gledaoci kao utisak o filmu davali medijima bio je: „Ovo je istina“. 

Verujem da oni to najbolje mogu da posvedoče, jer se film i bavi upravo njima i posvećen je njihovoj sudbini. A lično sam duboko uveren da je istina, bez obzira što joj to najčešće odriču, ne samo etička već i suštinska estetska kategorija.“

Beogradska premijerna projekcija će se održati 17. januara u 20 časova, u Velikoj sali Doma omladine.

Predrag Radonjić, scenarista i režiser igranog filma „Sporazum“,  autor je osam dokumentarnih filmova i jednog dokumentarnog serijala o srpskoj kulturnoj baštini na Kosovu i Metohiji, „Čuvari baštine“.

Dobitnik i nekoliko nagrada za dokumentarni film: Grafest 2011, 2013 i 2014, kao i nagrade „Pres vitez“ na festivalu „Zlatni prosjak“ u Košicama, Slovačka, 2014 za dokumentarni film „Pozorište iz kutije za cipele“ o radu prinudno raseljene Srpske drame Narodnog pozorišta iz Prištine.

Pisac dve knjige pripovedaka i dobitnik nekoliko književnih nagrada, „Milutin Uskoković“, Laza Lazarević“, „Srpsko pero“ i Vidovdanska povelja“.

Najavu filma možete pogledati OVDE.

Sporazum

Reditelj i scenarista, Predrag Peđa Radonjić
Pomoćnik reditelja, Strahinja Mlađenović
Direktor filma, Isak Vorgučić
Montažer, Snežana Ivanović
Direktor fotografije, Slavenko Smiljanić
Muzika, Bratislav Radovanović

Uloge:

Aleksandar, Aleksandar Mihajlović
Jelica, Vasilija Kokotović
Petar, Bora Nenić
Ljuan, Marjan Todorović
Advokat Tasić, Dejan Cicmilović
Agron, Zdravko Maletić
Dragan, Vladimir Jocović
Baškim, Nebojša Đorđević


Нема коментара:

Постави коментар