НАЈБОЉА ХРВАТСКА ПРЕДСТАВА „ХИНКЕМАН“ ГОСТУЈЕ У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ У БЕОГРАДУ

Синоћ је на даскама националног београдског театра гостовало Загребачко казалиште младих са сјајном представом „ХИНКЕМАН“. Интересовање је, судећи већ по гужви на улазним вратима било изузетно. Међу гледаоцима, било је много уметника, те сам се у једном тренутку упитао: 

„Ко онда уопште вечерас игра по другим позоришним кућама?“

Прислушкујући разговор људи из ове позоришне куће сазнао сам како су и сами изненађени тоталном попуном сваког седишта, гледано од партера с ложама, преко све три галерије.  

Ако можемо да сублимирамо оно што се, синоћ дешавало у Народном позоришту Београд, можемо да кажемо  да смо присуствовали ужаснутом крику,  самртничком вапају изневереног и насамареног појединца, јединке, индивидуе с којим нека виша сила хладнокрвно и цинично игра стравичну билијар партију. У свету свеопште катаклизме и поништења људскости.  У  свету без љубави и разумевања.  У свету мржње и неутољене жеђи за крвљу. 

У једном тренутку неко ће са сцене поручити: 

„У каквом свету живимо где су овакве ствари могуће?“

И стварно, да ли живимо риалити, да ли живимо кафкијански циркус, у којем се приказујемо у свом најнакараднијем издању, а публика перверзно ужива (клима главом и аплаудира)  у тој наказности, које је и њена слика и прилика. И где конферансје, разиграни, разголићени кловн узврће руглу све наше наде, жеље и стремљења. Социјална правда, благостање појединца, дај не булазните, маните те грађанске истрошене флоскуле и идеолошки-излизане тричарије. Глупост!

Из Загреба нам је пристигао сајајан, ангажован, мучан и болан, те тако истинит и актуелан антиратни комад. Слатко–кисели сос за наш слуђени ум. Тако неопходан у ова времена, када се, чини се, заборавило на ратна страдања, када се опет, опасно, опасније него икад, звецка оружјем и срља у самоуништење.  С осмехом на лицу,  идиотском ведрином и некрофилском суздржаношћу. 

Време у којем се драма дешава је Немачка после Великог рата. Када се после великог покоља очекивало да се живот механички врати на мирнодопске шине. Али повратак ратника док корача „пољима јагода“ није нимало тријумфалан. Напротив! Ко цени њихову жртву принешену на узвишени отар патрије. 

Неко?

Било ко?

Ико?

Небо нема миљенике. Време изневерених нада, жеља и циљева. Хероји бивају брзо заборављени и препуштени својој невеселој судбини. Велики део њих чине физички инвалиди. Услед проживљеног, сви су духовно обогаљени. У општој забави, приређеној у част великих дечака, са пуцањем и певањем, са маршевима и војном музиком, многи су поништени управно и том родном смислу. Изгубили су своју суштину, престали су да  бивствују као мушкарци. Постали су  бесполни, сопствена сена,  сенка ратника, роба, средство за поткусуривање моћних и бездушних индустријалаца. Разапети су у крвожедној гладијаторској арени и изложени подругљивим погледима и поспрдним коментарима. Јер, масама је потребна крв да би се сами осећали боље. 

Танос и ерос. Сви тврде „само нам је љубав потребна“.  А та љубав је заразна и наравно да волите и своју земљу, отаџбину, домовину, онда мало у томе претерате, застраните и ето варнице да се зарати.  

Не испоставља ли се мир само као краткотрајни предах између два рата. Да се опорави, наоружа и прегрупишу трупе. Да се противник, мрски непријатељ надмидри, надјача, да му се зада мучки и смртоносни, коначни ударац. 

Комад, у којем је и тишина имала исто тако, ако не и већу тежину од изговорених речи. Речи које су се порађале и које су умирале у ропцу. 

Редитељи, када се заиграју, у коришћењу драматуршких средстава, не либе се да потпуно оголе понеког глумца или на сцени изазову неку подмуклу детонацију. У овом комаду, са елементима морбидног хумора, било је то на неопходним местима и у потпуној служби метафоре, а не плод каприца или јефтине сензације. 

Сјајна глимачка екипа расположена  и спремна да нас одушеви била је на висини задатка. Њу је предводио Ракан Рушаидат, наш стари знанац, из "Јазавца у Керемпуху“, Оливера Фрљића  и Сатиричног казалишта Керемпух. У стопу га је пратила целокупна глумачка екипа. 

На крају, у ваздуху остаје кобно и злосутно питање: 

Ратоваћемо опет?

Докле  год будемо трпели будале и ратне хушкаче. Да ли смо месо за кланицу? Да ли смо нормални?

Мислите о томе...

Представа „Хинкеман“, по мотивима експресионистичке драме немачког књижевника Ернста Толера, у режији  Игора Вука Торбице, значајног београдског редитеља млађе генерације и извођењу глумачког ансамбла Загребачког казалишта младих, гостоваће на Великој сцени (19,30) у уторак 24. јануара.

  

Представа је вишеструко награђивана на  разним фестивалима у Хрватској и региону (“Гавелине вечери” у Загребу, “Инфант” у Новом Саду, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу…), а недавно је добила и награду Хрватског глумишта за најбољу драмску представу у целини, а Ракану Рушаидату је за интерпретацију насловне улоге припала Награда за најбољу главну мушку улогу.

У предсави играју Ракан Рушаидат, Миа Биондић, Франо Машковић, Дорис Шарић Кукуљица, Дадо Ћосић, Петар Левентић, Јасмин Телаловић, Ведран Живолић, Марица Видушић, Милица Манојловић, Нађа Перишић Радовић, Миливој Беадер и Озрен Грабарић.

Трагедија у три чина коју је Толер, истакнути антифашиста чије се књижевно деловање не може одвојити од политичког, написао за време боравка у затвору 1922. године, бави се идејом кризе мушкости, односно кризом идентитета мушкарца, коју метафорички изједначава са стањем у Немачкој после Првог светског рата. Уочи наредног, Другог светског рата живот је окончао самоубиством.

Ову веома ретко извођену драму изворног наслова "Der deutsche Hinkemann", Торбица, један од најнаграђиванијих младих редитеља у региону, (који ће ускоро у Народном позоришту поставити “Царство мрака” Лава Николајевича Толстоја), урадио је као ауторски комад у којем кроз позоришни дијалог с изворним текстом преиспитује људско поимање себе.

Најаву представе можете погледати ОВДЕ. 

 
Драматург је Катарина Пејовић, сценограф Бранко Хојник, костимограф Дорис Кристић, а музику су компоновали Ален и Ненад Синкауз.

Представа је премијерно изведена 7. новембра 2015. године.