Zovem se Pamuk, Orhan Pamuk

"Tako sam 1960. godine uzbuđeno gledao kako gori Bosfor među masom zabrinutih Istanbulaca koji su se te jesenje noći, pred zoru razlili po ulicama sa noćnim ogrtačima, u pidžamama, na brzinu obučenim pantalonama, sa papučama na nogama, bebema u naručju, torbama i kesama u rukama. Kao što sam kasnijih godina vide u ovim spektakularnim prizorima kada je gorelo more, vile, brodovi na Bosforu, za kratko vreme u masu su se umešali prodavci lisnate alve, đevreka, prodavci semena, čufti, šerbeta. Nisam mogao da zamislim odakle su opšte iskrsli. Tanker po imenu "Petar Zoranić" koji se iz luke Tvuse u Sovjetskom Savezu kretao prema Jugoslaviji..." 

(„Istanbul“ Orhan Pamuk)

Umetnost romana je zasnovana na želji čoveka da svet vidi očima drugog čoveka. Radi se o svojevrsnoj akrobatici. Ferit Orhan Pamuk rodio se u u istanbulskoj četvrti Nišantaš, 7. juna 1952. godine. Kada se rodio grad je imao milion stanovnika. Danas ih ima preko 16 miliona. Da bi udovoljio želji svojih roditelja, izvesan niz godina kasnije, upisuje sudije arhitekture, ali ih je batalio posle tri godine. Potiče s oboda evropske civilizacije i veći deo vremena se oseća kao zanatlija, a ne kao kreativac. Osluškuje unutrašnju muziku, misterije, i ne trudi se uopšte da ih razotkrije. Likovnost iz njegovih dela potiče od dvoumljenja da li da postane pisac ili slikar. Kaže da pisac mora da ima ideje, maštu utemeljenu u sećanjima, da mnogo čita. Čovekovu maštu vidi kao drvo sa korenjima (sećanjima), sa stablom, granama i lišćem koji tvore krošnju.  

"Writing My World" (Ispisivanje mog sveta)

Ne želi da objašnjava niti tumači  istoriju, već da projektuje mistične slike, likovnost koja omogućava da se pronikne u njegov svet, ne na racionalnom nivou, već da čitaoca ugradi u taj i takav svet imaginacije. Književnost otpočinje kada se pisac osami, kad se zatvori u sobu. Pisanje knjiga je optimizam i samouverenost da to može da se uradi. Svet oblikuju marginalci, kao takve su smatrali i Salvadora Dalija i Pabla Pikasa. 

U Beogradu je boravio 19. decembra 2016. godine i široj javnosti se obratio u Svečanoj dvorani Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Uz posredovanje „Geopoetike", izdavača njegovih dela na srpskom jeziku. U zdanju, za čiju gradnju je kralj Milan Obrenović još davne 1886. godine poklonio parče zemlje, ali se čekalo četrdesetak godina da se ona izgradi. Završena je, po projektima arhitekata  Dragutina Đorđevića i Andra Stevanovića, 1924. godine, ali je usled velikih dugova Akademija bila primorana da je izda. Enterijer zgrade je tokom svoje istorije prošao kroz čitav niz transformacija, dok eksterijer nije značajnije menjan. 

 

Eksterijer zgrade je urađen u stilu akademizma, uz naročito naglašen intres ka plastičnoj drugostepenoj ahitektonskoj obradi. Ova zgrada je primer takozvane moderne arhitekture sa početka XX veka, a na njoj se vidi veliki uticaj francuske arhitekture i dovodi do prožimanja volumena i ploha zgrade te odiše  energijom i odlučnošću. Vidljivi su uplivi i secesije, pre svega u bogatoj ornamentici i velikim staklenim površinama na prednjoj fasadi. Fasada je dekorisana sa muškim i ženskim statuama, kao i sa velikom figurom Nike koja simbolizuje trgovinu i industriju. No, ono po čemu je ovo zdanje čuveno je i činjenica da se radi o zgradi koja je  među prvima u Beogradu imala takozvanu mašinu za vertikalni transport- lift. 

Vratimo se našem gostu koji nam se obratio u okviru ciklusa „Gost SANU". Bio je veoma impresion brojnošću publike. Kaže, putuje, kako bi se zatvorio u svoju sobu. Drago mu je, što je ipak ostao na Balkanu, pa ne mora, kao u Americi, da proćerda dobrih sat vremena kako bi im pojasnio šta je to boza. A svi prodavači boze u Istanbulu potiču iz 5-6 sela oko grada Konje (Konya).

 

„Turci i Srbi dele reči, hranu, arhitekturu, snove, prošlost, ali i literaturu, naše živote, želju da prevaziđemo težinu istorije, jer zarobljeni smo i isprepletani u istoriji i u jezicima“.

Baš to ga je i zanimalo. Te promene, kroz godine, promene u hranu i navikama, ta mikroistorija, što naraciju približava čitaočevom senzibilitetu. Pisanje započinje  1974. godine. Pisac je, po njegovim rečima, čovek koji se zatvori u sobu, osami, okrene prema sebi i uroni u sebe, a onda iz tog sveta sve pretoči u reči, reči iz sebe, na reči dodaje nove reči po praznim stranicama hartije, marljivo poput građevinara koji zida most ili crkvu, kamen po kamen. 

Da radi pisca nagoni beg od svakodnevnog, a krasi patnja i strpljenje. Mišel de Montenj (Michel Eyquem de Montaigne) je primer prvog slobodnog pisca. Turski identitet, granični, na mostu Istoka i Zapada, odnos evropskih i islamskih vrednosti u savremenoj Turskoj glavni je lajtmotiv koji prožima celokupno Pamukovo stvaralaštvo. Njima odiše melaholija više turske srednje klase, sekularne, prozapadne, koja je stekla, ali i proćerdala, ali uvek udisala život. 

U „Čudnom osećaju u meni" okreće se pak seljaku, bozadžiji Mevlutu, dovodi ga u Istanbul, u njemu gradi, ali se i sam menja u savremenog čoveka. Reč o teškim i uznemirujućim delima, kompleksne i intrigantne fabule, u kojima defiliju snažni i upečatljivi likovi ljudi s istanbulske kaldrme.

Osećanja su važna jer nas povezuju s drugim ljudima. Veruje u svetove bez granica i pita se da li su identitet i tradicija u koliziji sa slobodom?

Već za prvi roman, „Dževdet-beg i njegovi sinovi' osvaja prestižnu nagradu Milliyet Press. Njegov istoriski roman „Beli zamak“ takođe osvaja mnoge nagrade, od kojih je najvažnija Independent Award for Foreign Fiction koju dobija 1990. godine. Nobelovu nagradu za književnost dobio je  2006. godine. 

Prvi put je na engleskom objavio početkom devedesetih. Svi su ga tada deklarisali samo kao turskog pisca, često izostavljajući i njegovo ime. Smatrao je, i tada, da stvaralačka sloboda prevazilazi  nacionalni identitet. Bilo je, doduše, i izuzetaka. Književni kritičar Njujork Tajmsa zabeležio je: 

„Nova je zvezda zasijala na istoku – Orhan Pamuk.“

No, možda više od ovog stručnog mišljenja Pamuku je prijao savet njegove komšinice, starije od njega dvadeset godina, koja ga je prepoznala i priupitala ga da li piše, a on joj odgovorio "piše malo" na šta u je ona dobacila: 

„Ne pištite malo, produžite to malo!“

Slede „Crna knjiga“, jedno od najkontroverznijih i najčitanijih dela u istoriji turske književnosti i roman presudan za njegovu karijeru- „Zovem se Crvena“ 2000-te godine. Postmodernističko delo u kome se mešaju, poput orjentalne kuhinje, misterija, romansa, filozofska promišljanja, a radnja je smeštena u Istanbul XVI veka. Ovaj roman preveden je na 24 jezika, a iste godine kada je izdat osvajio je IMPAC Dublin Award.

U romanu „Sneg“ iz 2002. godine ispituje konflikt islamizma i zapadnjaštva u suvremenoj Turskoj, a već pomeniti  Njujork Tajmsa ga proglašava jednim od najboljih romana 2004. godine.

Samo godinu dana kasnije objavljuje memoarski putopis „Istanbul“', a 2005. osvaja prestižnu 25 hiljada evra vrednu nemačku književnu nagradu, Friedenspreis des Deutschen Buchhandels, kao priznanje za svoje književno stvaralaštvo u kojem se Europa i Turska razumeju i prihvataju svoje različitosti. 

Na pitanje o pravilima pisanja navodi par, po njegovom mišljenju, presudnih knnjiževnika koji su te književne puteve trasirali:

1. Henri Džejms (Henry James) -ko posmatra priču-lik koji posmatra radnju i kroz čije gledalište se ona pripoveda; 
2. Fokner (William Faulkner) je uveo različite glasove, koji su ponekad protivurečni; 
3. Džozef Konrad (Joseph Conrad) je definisao neobičan tretman vremena, sve okrenuo naopačke, kraj stavio na početak, Forward-Rewind, što pojačava dramski efekat, a što se na filmu dočarava flešbekovima;
4. Borhes (Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo) -pamtimo stvari, ali ih protokom vremena modifikujemo, te pamtimo samo poslednu verziju tog  sećanja. jer pamćenje ja zavodljivo, ali i prevrtljivo. Stoga beleženje ("bacanje na papir") zacementira sećanje.
5. Froid (Sigmund Freud) je u celu ovu kašu dodao podsvest. 

Grupa desničarskih advokata optužila je Pamuka 2005. godine. Smetale su im njegove tvrdnje izrečene u vezi s genocidom nad Jermenima (1915.-1917.) kao i povodom masakar nad 30 hiljada Kurda u Anatoliji. Sve optužbe odbačene su 22. januara 2006. godine. Jedini komentar Orhana Pamika je bio:

„Želeo sam da  skrenem pažnji javnosti na problem slobode govora u suvremenom društvu.“

Pamuk u romanu „Muzeju nevinosti“ otvara najraznovrsnije teme - od društvenih tabua do neodoljive modernosti i sloboda koje su sedamdesetih osvajali i mladi Istanbulci, od metaforičkih muzejskih vrednosti do pregleda zbirki najbizarnijih svetskih muzeja, od zapleta kao na filmu do pripovesti o svetu savremene turske kinematografije. Ulicama istanbulskih četvrti Nišantaš, Čukurdžuma, Taksim,  Harbija, Bejoglu,  često krstari još jedan junak ove knjige – automobil ševrolet iz 1965, koji svojom rutom spaja ekskluzivne klubove i musave barove, luksuzne vile i sirotinjske periferijske četvrti, bioskopske bašte kojih danas više nema i mesta i scene vezane uz turski film i glumce, poslovne četvrti i ćumeze staretinara čudaka. No, ovaj roman je pre svega knjiga o vezama među ljudima, opsesijama, fetišima, emotivnoj zavisnosti, sakupljanju stvari i uspomena, sećanju i čežnji. U osnovi svega stoji fundamentalno pitanje šta je ljubav, zapravo. 

„Uvek sam govorio sebi: Napisaću kratak roman od 200 strana i evo napokon "Žena crvene kose" od 250 strana!“

U ovom romanu Pamiuk pokušava da razjasni šta spaja antički mit o kralju Edipu, persijsku priču o Rustemu i Suhrabu, slučajnu ljubav gimnazijalca i putujuće glumice crvene kose sa kopanjem bunara na starinski način? Pamuk je u svom sećanju nosio slike kopača bunar i njihovih kalfi sa istanbulskih predgrađa. U kojoj meri je ljudska sudbina plod svesnih odluka, a u kojoj je određuju slučajnosti? Da li se mitovi obistinjuju? Knjiga koja se beskompromisno spušta u bunar ljudske duše.

Pitanje koje ga, uvek, iznova, uznemiri je: 

„Zašto pišete?“

Na to pitanje ne postoji niti jedinstveni niti sveobuhvatni odgovor. Toliko postoji važnih stvari o kojima se može pisati. Orhan Pamuk, piše:

„jer mi je urođeno,  jer sam besan, da bi društvu držao ogledalo, jer mi se to dopada,  jer mogu da se pomirim sa stvarnošću samo ako je izmenim, jer volim miris papira, pera i mastila, jer je to navika - ali i strast, da ne budem zaboravljen, da budem slavan, jer se to od mene očekuje, da bih bio sam, da bih stvarao priču, jer je to zabavno,  da odem gde ne mogu, jer ne moge biti srećan, da bih bio srećan.“

 Psiholog bi, kad bi ga pitao a ne pita, rekao: „Pišete jer ste tako bolestni!“

U razgovoru su učestvovali Vladislav Bajac, književnik i glavni urednik "Geopoetike“ i književnik i akademik Goran Petrović i dopisni član SANU Slobodan Grubačić. Postavili bi i neko poluprivatno pitanje, ali ih je predsednik SANU u toj nameri limitirao. Gostu iz Turske uručen je povelja koju SANU dodeljuje za „pomeranje estetskih i naučnih granica".

Slavni pisac je govorio besedu koju je održao u švedskoj akademiji na uručenju Nobelove nagrade. Na naše pitanje šta sada radi priznaje da već osam meseci radi na romanu, čija se radnja dešava na Sredozemnom moru, na ostrvu, godina je 1900. i vlada kuga. Iza ovog rada, stoji  tridesetogodišnje promišljanje na ovu temu, proučavanje raspada Otomanske imperije, revolucija i evolucija.

U svojoj uvodnoj reči dobrodošlice, Goran Petrović je dočarao jednu od mogućih minijatura Istanbula. Vođen prvog dana DK vodičem, a potom mapom grada, na hodočašću u gradu uspona i padova, zavisno s koje se strane gleda. Ali i kao izjelica, koji je uživao u restoranu u blizini  Sultanije, u koji zalazi i Pamuk. Mesto s ozbiljnim obezbeđenjem, pregrš somota, bez alkohola, a kada jedeš prstima mora da paziš da ih ne pojedeš, toliko je sve slasno. Bosfor koji umiva i podmlađuje ovaj drevni grad na razmeđu civilizacija. Na Zlatno rogu u somunu jede pečenu ribu s mladim lukom.  

„Zovem se čitalac. Istanbul je grad monumentalne arhitekre, sirotinjskih kuća, mirisa kafe, čaja, sirka. Odsustva svih mirisa u bankarskim četvrtima. Moje ime je kupac. U ovom gradu ne može a da se ne pazari. Cenjkanje se podrazumeva. I ovde ne kupujete samo robu, nego i priče o toj robi!“