Странице

петак, 23. децембар 2016.

HOTEL „SLOBODAN PROMET“ u JDP-u




u saradnji sa Morisom Devalijerom



Ogroman šareni plakat reklamira investitora koji gradi moderan stambeno-poslovni objeka na obali reke Sene.   

Ova francuski lepršava i dopadljiva predstava, za razigranom glumačkom postavom, koja karikira baš koliko treba, ne padajući ni jednog trenutka u banalnost odmah je pridobila i osvojila publiku. 

A onda se scena transformiš i suočavamo se sa hotelom "na sumnjivom glasu".Luda noć...


Da li od Dragana Jovanovića i Nikole Đurička koji mame osmeh čim se pojave na sceni, do  Srđana Timarova koji je imao i atletski zahtevnu ulogu, do zavodljivih Nataše Tapušković i Milice Gojković  i žene koje izaziva strah, supruge, Anđelike Simić, preko simpatične i nestašne Matjeove dečice, do hladnokrvnog Bojana Dimitrijevića i smotano-simpatičnog štrebera Miodraga Dragićevića svi poput švajcarskog sata kroje ovaj komad pun suptilno-vrcavog humora, te se isporučuje publici u vidu duhovnog spa-tretmana. Tako potrebnog u ovakva šugava vremena.


WELCOME TO THE HOTEL „FREE TRAFIC“


“Zašto se komedija završava venčanjem?
Zato što tada započinje tragedija!”



Živimo u vremenima vodvilja. Vodvilj započinuje pre ili posle venčanja, vraća se unatrag i traži korene predskazane tragedije. Na početku konferencije za medije Gorčin Stojanović podelio je s nama podatak da mu se ostvarila jedna želja. Da neko dođe s željom da režira vodvilj (vaudeville). Vodvilj, nekoć francuska narodna pesma satirične sadržine,  koja je ime podarila razdraganom, ležernom pozorišnom komadu.


Tako je u njegovu kancelariju zakucao Boris Liješević sa željom da uradi “Hotel Slobodan promet” Žorža Fejdoa. Fejdo je bespoštedan, bezdušan prema svojim likovima, politički nekorektan prema ljudima i prema institucijama, a slično Molijeru,  posebno se ostrvi na laktaše i razmetljivce. Objašnjavajući zašto Fejdo kaže:

“Zato to je to vrhunac pozorišta, i to onog suštinskog, sirovog, zaigranog pozorišta; pozorišta koje ne nastaje iz literature ili neke duhovnosti. 


 To je pisac francuskog zlatnog doba, kao Sofoklo i Euripid što su pisci zlatnog doba helenske književnosti. Fejdo je najbolji reprezent svog vremena. 


To je pozorište, kao što su Čaplinovi filmovi, zapravo, pravi i suštinski film. Imamo akciju, zaplet, junaka koji upada u nevolje i pokušava da se izbavi, i to proizvodi jurnjavu dovedenu do savršenstva, i uvijek dolazi smijeh. Danas raditi Fejdoa može biti ravno pozorišnoj revoluciji.”

No, Liješević, koji režira po treći put u JDP-u, nije uzeo neko od najpoznatijih Fejdovih dela poput “Bube u uhu”, “Velike auto trke” ili “Dame iz Maksima”. Posegao je za baš ovim delom.  Zašto?


Obrazlažući svoju, u najmanju ruku sumnjivu, a možebiti i subverzivnu nameru Boris Liješević u svoju odbranu kaže:

“Naslov “Hotel Slobodan promet” mi je zazvučao opasno, zaintrigirao me je jer sve u životu teži slobodnom prometu i u društvu i u prirodi, u ekonomiji (opaska N.Đ) i politici. Osetio sam da današnje vreme izbacuje ovaj komad na površinu i učinilo  ga važnim”.

Ali leži vraže:

 “Ali kada sam bolje zagledao šta je iza, koji su to ljudi, odjednom sam se naježio, zabrinuo, uplašio....”

Prpa bato! Može biti svašta, a opet i ništa. Okruglo pa na ćoše. Ispostavlja se da je ovo komad o građanskoj klasi, o razmaženim ljudima bez empatije, koji nipošto ne ne žele da se odreknu svog komfora. Onda se osvnuo na Fejdov stil rada. Kaže, on gradi lik, pa ga u sledećoj sceni demantuje. Pozitivca u ovakvim delima tražiti liči na onu potragu za iglom u plastu sena. 


Upravo su došli s probe, posle dva meseca koncentrisanog rada, dva dana pred premijeru, u procesu “traženja i odbacivanja viškova” i priznaje da je za njega Dragan Jovanović pravo otkrovenje. Istakao je u zavšnici i da JDP brine o talentima, o njihovom razvoju, da neguje žanr.  Dakle, sumira on:

“I dalje je reč o zabavi,  ali zabavi u kojoj su ulozi mnogo ozbiljniji”.


Vratimo se Gorčinu i njegovoj želji. Podsetio nas je i da je ovo četvrti Fejdo u JDP-u. Svima je prva asocijacija “Buba u uhu” u režiji Ljubiše Ristića, koju Stojanović definiše:

“Nije ona bila ni Fejdoova ni Ristićeva nego je Nikole Simića. On je jedini iz ansambla koji je odigrao svaku predstavu tokom četiri decenije igranja. Ostavio nam je ključ, šifru kako se to igra. Igrao je dok je mogao,  a kada je otišao u bolnicu nikom nije padalo na pamet da ga zameni. Nova predstava je na izvestan način  omaž Nikoli Simiću”.


Miloš Krečković, dramaturg i pisac, smatra da je ovo delo jednog od najvećih francuskih komediografa posle Molijera i svakako najboljeg pisca farsi svih vremena, istakavši da smo izvršili novo iščitanjane i da ovakve komade ne možemo uzeti samo kao laku zabavu. Kada ubrzaš Izbena dobiješ Fejdoa. Radi se o istom mehanizmu, a različitom tempu, a ispostavlja se zajednička vodilja -radikalna kritika građanskog društva. Žaoka. 


Suprotno očekivanjima, ovo nije delo “ko je s kim pomešao noge”, nema tu ni seksa, a ni ljubavi. Inditrekno, pisac gađa u mnogo fundamentalnije društvene probleme.  Ipak, to ne znači da komad ne nudi zabavu:

“To je bio najteži deo posla za ansambl”


Dragan Jovanović je u ovoj trupi naiskusnija karika (najstariji):

“Mislio sam da će to biti tragično, ali naprotiv, uživao sam, a nadam se i drugi sa mnom”.  Ako sam se nekom zamerio, izvinjavam se...”

“Tako su govorili i ostali stariji glumci!”, tamo negde iz ugla dobacuje Krečković.


Nikola Đuričko kaže da je ostao samo taj suptilni vilinski prag, publika, taj začin, ljudi do kojih žele svi skupa da dopru. Junak kojeg tumači prolazi korz golgotu, sunovrat i katarzu,  junak koji iz frustrirajućeg položaja želi “pobeći preko crte”:

“Najteže je raditi komediju, nasmejati ljude u ovom kompleksnom vremenu, pa i u kompleksnom pozorištu kao što je JDP čija je publika veoma stroga.”




Sumanuti neverovatni događaji u Fejdoovoj drami su udešeni tako da u kontekstu izgledaju uverljivo, možda i zato što je pisac na izvestan način postupao kao realista.  Njemu se pridružuje Anđelika Simić konstatacijom da se misaoni tok igre ne može prepričati. Zahvaljuje se i mladim kolegama za svetlo, ali i značajnu podršku koju pružaju, iz samo po obimi, malih uloga. 


Po holivudskom klišeu, Gorčin kaže ovde pored crnke imamo i plavušu, Natašu Tapušković. Srđan Timarov pita se zašto se ovde već 15-20 godina ne igraju vodvilji. Iako sve, na prvi pogled, deluje lepršavo, zahteva brzinu ali i uigranost i primećuje:

“Ne sećam se kada sam se više sapletao, kada sam se ovoliko mučio u kreiranju lika”.


Razlog zašto se ova pozorišna forma zapustila, zašto se ne igra možda treba tražiti u velikom uspehu “Bube u uhu”, opterećenjem da se dosegne taj nivo. Gorčin priznaje da uvek kada je bio skrhan problemima išao je da gleda ovaj komad, koristeći ga kao lek. Najčešće iz ugla suflera, gde se, nagoveštava, možda nađe i ovaj put. I na kraju, konferencije kaže da se  može kladiti na uspeh ove predstave. Ulaznice za reprize 26. i 27. decembra su već rasprodate. Ako je suditi po ovome ovoj predstavi je zagarantovan dug pozorišni život. 

Fejdoovi vodvilji redovno se izvode u Francuskoj komediji do dana današnjih. 


Premijera će biti na Sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta 23. decembra 2016. u 20 časova.

Da li ste povodviljivi?

Najavu predstave možete pogledati OVDE.


Boris Liješević je rođen je u Beogradu, odrastao u Budvi, u Novom Sadu diplomirao književnost na Filozofskom fakultetu i režiju na Akademiji umetnosti, gde radi kao samostalni stručni saradnik na Katedri za intermedijalnu režiju. Trostruki stipendista Gete instituta u Beogradu. Saradnik Zagrebačkog glumačkog studija, u kom se bavi Strazbergovim metodom.
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu je režirao predstave Dragi tata Milene Bogavac i Elijahova stolica Igora Štiksa.
U njegovom dosadašnjem opusu prisutno je nekoliko pravaca: rad sa savremenim srpskim piscima mlađe i srednje generacije među kojima su Fedor Šili, Minja Bogavac, Dušan Spasojević, Miloš Jakovljević; interesovanje za savremene regionalne i evropske autore Ozborn, Harover, Viripaev, Dragunska, Reza, Štiks, Lozica; rad na dramatizacijama romana B. Nušića, J. Poljakova, Erlenda Lua, A. Tišme, Š. Marai.
Značajan deo njegovog opusa čini rad u dokumentarnom pozorištu, u kojem autorski projekti nastaju snimanjem tematskih razgovora s odabranim anonimnim sagovornicima, koji otkrivaju svoja autentična iskustva.
Režira u pozorišnim centrima Srbije i Evrope. Izbor predstava: F. Šili Beograd–London (SKC Beograd) i Čarobnjak (NP Sombor); Štiks Brašno u venama (SARTR); K. Dragunska Osećaj brade (Teatar komedija, Skoplje); u Ateljeu: Viripajev Pijani, Harover Prisustvo, Čekaonica, Plodni dani; J. Reza Bella figura (HNK Zagreb); Hibner Greta str. 89 (SNP, Novi Sad); J. Poljakov Jare u mleku (Pozorište mladih, Novi Sad); Peti park (Bitef teatar/BELEF); Euripid Alkestida (SNG Drama Ljubljana); Očevi su grad(ili) (CNP); E. Lu Mirni dani u Miksing Partu (ZeKaeM); Š. Marai Mir na Itaki (Csikygergely, Temišvar).
Za svoj rad dobio je brojne nagrade, među kojima su tri Sterijine nagrade, dve nagrade Hrabri novi svet (MESS), Nagrada „Mira Trailović“ (Bitef), Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada „Ljubomir-Muci Draškić“, Nagrada „Anđelko Štimac“ (Festival malih scena, Rijeka), Nagrada „Petar Kočić“ (Teatar fest, Banjaluka), Gran pri Festivala (Brčko), „Ardalion“ (Užice), „Iskra kulture“, nagrada Vršačke jeseni, godišnja nagrada JDP, Ateljea 212 i SNP.
Žorž Fejdo (1862–1921)  je francuski dramski pisac, sin romanopisca Ernesa Fejdoa i Lođe Slevske, poljske dame. U ranim godinama školovao se u kućnim uslovima u Parizu, a potom je upisao licej Sen Luj. Počeo je da piše drame vrlo mlad; prvi uspeh postigao je komadom Krojač za dame. Posle nekoliko neuspešnih dela, počinju da se nižu uspesi: Silom muž, Vezana vreća, Hotel „Slobodan promet“ (1894), Ćuran, Dama iz „Maksima“, Buba u uhu, Pozabavi se Amelijom, Kako pročistiti bebu (Toto), Ne šetaj se gola...

Kako je Fejdo bio i glumac i vešt reditelj, odlično je poznavao scenu i umeo je da je koristi, bilo da je radnju smestio u neko predvorje, salon ili, što je bilo najčešće, u spavaću sobu. Njegove zaplete nemoguće je prepričati, a potiču iz različitih, nekad vrlo starih izvora, kao što je Plaut, ili, uopšte, počivaju na zameni identiteta. Dve osobine karakterišu Fejdoove vodvilje i razlikuju ga od prethodnika (Sardu, Labiš, Bomarše, Molijer): prva je u bogatstvu zapleta – svaka situacija se komplikuje i razvija od opasnosti do panike (Fejdo radnju konstruiše s geometrijskom progresijom i učinkom); druga je surovo ruganje. On često ide preko granice „dobrog ukusa“ svog vremena u kritici braka, fizičkih deformiteta i mana, roditeljstva, vojske.


Žorž  Fejdo - HOTEL „SLOBODAN PROMET“

Preveo:  Dragoslav Andrić
Režija:           Boris Liješević
Dramaturg:  Miloš Krečković
Scenografija:            Aleksandar Denić
Kostimografija:       Maja Mirković
Scenski pokret:        Sonja Vukićević
Scenski govor:         Ljiljana Mrkić Popović
Dizajn svetla:           Dejan Draganov
           
           
Igraju:          
           
Pingle                        NIKOLA ĐURIČKO
Anželika                    ANĐELIKA SIMIĆ
Pajarden                   SRĐAN TIMAROV
Marsela                     NATAŠA TAPUŠKOVIĆ
Matje             DRAGAN JOVANOVIĆ
Bastijen/Komesar  BOJAN DIMITRIJEVIĆ
Viktorija                   MILICA GOJKOVIĆ
Bulo               AMAR ĆOROVIĆ
Maksim                     MIODRAG DRAGIČEVIĆ
Violeta                      ANĐELA JOVANOVIĆ
Margerita                 MARIJA KLANAC
Pakereta                   SANJA MARKOVIĆ
Pervenša                   TEA GJORGJIOSKA
Policajci        Anđela Jovanović, Marija Klanac, Sanja Marković, Tea Gjorgjioska

 

Нема коментара:

Постави коментар