Urbi et Orbi u Bitef teatru

Urbi et Orbi (lat. “gradu (Rimu) i svetu”) uobičajeni je bio uvod rimskih objava. 

Danas se, dominantno, javlja prilikom papinog obraćenje i apostolskog blagoslova upućenog gradu Rimu i celom svetu. Blagoslov se upražnjava prilikom papine inauguracije, svakog Uskrsa i Božića kada se, okupljenoj masi, papa obraća sa prozora Bazilike Svetog Petra u Vatikanu. To je oprost svih privremenih kazni zbog počinjenih grehova.

U širem kontekstu Urbi et Orbi javlja se kao pojam za razglasiti nešto celom svetu, obeladoniti nešto svima i svakome.

Pod istim naslovom obratilo nam se i četvoro glumaca (dve žene i dva muškarca) pozorišta "Kosztolányi Dezső, iz Subotice, 5. novembra u Bitef teatru. Predstava se igra po tekstu Janoša Pilinskog i napušta u pravcu Henrija Milera, a sve u režiji Andraša Urbana. Namenjena je punoletnoj publici. Koja je dovoljno stara da je mogla da zgreši. I da o tome ima ili nema svest.

Glumci su u negližeu, u pidžamama i spavaćicama, za razliku od orginalnog teksta Pilinskog u kojem imamo dvojicu papa. Deluje da su opušteni, da se spremaju za počinak. Uvek je jedan glumac u žiži javnosti, pod svetlima reflektora, dok su ostali prikriveni u publici. Sve otpočinje kao u onim tupavim američkim psihološkim savetovalištima, gde pacijent dođe, predstavi se kolegama, “otvori srce” “ispovedi se” i “pospe se propisno pepelom”, a onu su tu puni razmevanja i da mu pruže svu potrebnu podršku, potapšu ga po ramenu. 

No, ovde se kolege bespoštedno obruše na jadnika/cu, mrcvare ga/ju k’o inkvizicija ili policija, dok potpuno ne razotkrije tamnu stranu svoje ličnosti, u zaglušujućoj kakofoniji pitanja, koje mu/joj postavljaju istovremeno. A onda ga/ju glođu sistematski, polagano, kao što pseto zadovoljno glođe kosku, dok je sasvim ne oglođe i dok sve ne prizna. Mađarski iskrena, lišena nepotrebnog licemerstva i distance, predstava koja tuče pravo u pleksus i ostavlja bez daha. Ponire u sve provalije ljudskog uma i delanja i izbacuje tu prljavštinu na površinu. Da li smo se probudli iz sna, i da li su snovi bili slatki ili su bili noćna mora?

Dolazeći na predstavu u Bitef teatar, prilikom podizanja karata, priupitao sam da li se komad dugo daje. Bio sam, skoro siguran da sam je gledao, u komšiluku, u Beogradskom dramskom. Na maloj sceni. Tada me je ljubazna razvodnica zadužila da čuvam mesto do mog. Sumnjiva posla, predstava pre predstave, pomislih već unapred spreman da budem namagarčen. A ona tu sede žena u negližeu. Žuži. 

Briljantna gluma četvoro glumaca, prosto briše jezičke prepreke. U turobnom procesu, u kojemu se porađa istina i otkrivaju najsramnije tajne ljudi, priznanje greha, trebalo bi posmatrati kao mogućnost da se izađe na svetlost dana. Da se doživi katarza po Aristotelu. I niko nije nevin, niko nije bezgrešan, niti potpino čist, niko ne može da baci kamen, a da mu se on, poput bumeranga, ne vrati. Niste sigurni ni u fotelji gledaoca. Verbalna provokacija je toliko jaka, da se skoro materijalizuje. Nemate prava da sudite, u ovom kabareu greha, postbrehtovskom i ranohrišćanskom, a još manje da osuđujete.  Šta vi zamišljate ko ste vi?

U dubini naših dela mi sami, slobodno ja, i beskrajna sloboda.

Najavu predstva možete pogledati OVDE.

  

 URBI ET ORBI

verbalno tekstualni oralitet

postepeno napuštajući istoimeni komad Janoša Pilinskog

Igraju:

Moni – Emeše Nađabonji

Žuži – Kinga Mezei

Zoltan – Imre Elek Mikeš

Tibor – Gabor Mesaroš

Kostim: Svako spava u čemu želi.

Reditelj: Andraš Urban

Predstava traje 70 minuta bez pauze.

Koprodukcioni partner: Udruženje “MASZK“ – Segedin

Pozorište "Deže Kostolanji" ("Kosztolányi Dezső")  već 21 godinu suočava, šokira, uzbuđuje, pokreće radoznalost i potrebu za suštinom. Tokom vremena iskristalisalo se kao eksperimentalno, tzv. umetničko pozorište grada, prepoznatljivo po osobenom radu i estetici reditelja Andraša Urbana. Trupa broji pet stalnih glumaca. Predstave se igraju na mađarskom jeziku, a od 2007 godine postoji i prevod na srpski. 

Proteklih godina predstave su izvođene na raznim pozorišnim festivalima, ne samo u regionu i u Evropi, nego i u Aziji, u Južnoj Americi; 2011 godine u Indiji, a 2012 godine u Brazilu. Pozorište je stalni gost najvažnijih pozorišnih festivala kako u Srbiji, tako i u Mađarskoj, i na raznim pozorišnim događajima u regionu. 

U ovom pozorištu suština je prvenstveno na savremenom studijskom radu koji se organski vezuje za realnost kako lokalnog, tako i globalnog života. Predstave u izvođenju ovog pozorišta dokaz su da i eksperimentalni komadi mogu da budu deo pozorišnog mejnstrima, a da istovremeno, po umetničkim standardima, zauzmu istaknuto mesto u regionu. U ime različitosti od 2006 godine "saobraća" Desireov Tramvaj, što je jedan jedinstveni, celogodišnji program, čiji je cilj da upozna vojvođansku publiku sa umetnicima i autorima koji u okviru sopstvene umetnosti izvode eksperimentalne, uzbudljive, i kvalitetne produkcije na pozorišnoj paleti. Od 2009 godine pozorište ima svoj regionalni, međunarodni, savremeni pozorišni festival, Desire Central Station, kojim je izborio važnu poziciju u kulturnom životu ovog regiona.

Janoš Pilinski rođen je 1921. u Budimpešti, maturirao u prestižnoj pijarističkoj gimnaziji, započeo studije prava, nastavio sa stijama mađarskog i italijanskog jezika i književnosti, te istorije umetnosti.

Prve pesme objavio je 1938-1939. Mobilisan je novembra 1944, njegova jedinica povlači se na Zapad i od februara 1945, mogao je neposredno da iskusi jezivi svet koncentracionih logora koji je odredio čitav njegov dalji život i njegovu poeziju. Prvu zbirku poezije Trapez i razboj objavio je 1946. i za nju je naredne godine dobio uglednu Baumgartenovu nagradu. Kao stipendista, 1947-1948. boravi nekoliko meseci u Italiji. 

Od 1949. zabranjeno mu je da objavljuje. Piše stihovane bajke. Kratko vreme tokom 1956. bio je lektor u jednoj izdavačkoj kući, da bi od 1957. postao saradnik katoličkog nedeljnika Uj Ember (Novi čovek),  i uglavnom u ovom nedeljniku objavljuje svoje eseje, religiozna i filozofska razmišljanja, književne, pozorišne i filmske kritike.

Od prve polovine šezdesetih ponovo mu je dozvoljeno da putuje (Poljska, Švajcarska, Belgija, Novi Sad, Beč, London, Rim), ali najčešće i najduže boravi u Parizu, no stiže i do Amerikea.  Posle sestrinog samoubistva 1975. godine, prestaje da piše poeziju. Početkom 1978. u Parizu upoznaje Ingrid Fišo i avgusta iste godine stupa s njom u brak. Posle drugog infarkta umire, u šezdesetoj godini života.

Objavio je zbirke poezije Trapez i razboj (1946); Trećega dana (1959); Velegradske ikone (1970); Iverje (1972); Prostor i forma (1975) i Krater (1976). Roman Razgovori sa Šeril Saton objavljen je 1977.

Andraš Urban rođen je 1970. u Senti. Kao sedamnaestogodišnjak otvara samostalnu pozorišnu i književnu radionicu gde je istovremeno autor, reditelj i glumac. Formira čuvenu pozorišnu trupu AIOWA koja teatar tretira kao specifičnu, ali ipak sveumetničku i, ne na poslednjem mestu, ideološku akciju.

Upisuje odsek režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi prof. Vlatka Gilića. Studira filmsku i pozorišnu režiju i režira u subotičkom Narodnom pozorištu. Sredinom devedesetih prekida studije, napušta rad u pozorištu i godinama živi povučeno. O pozorištu samo razmišlja.

Posle pet godina nastavlja studije, u klasi prof. Bore Draškovića, kod koga 2000. godine diplomira. Počinje da režira u pozorištu "Deže Kostolanji", a uz podršku segedinskog MASZK-a i vlastitog ansambla stvara i „nezavisne“ pozorišne predstave. Radi i u Novom Sadu, u Beogradu, vodi umetničke radionice u Rumuniji, preduzima studijsko putovanje u Japan. Od 2005. je direktor pozorišta "Deže Kostolanji".

Režirao je dela Bihnera, Šekspira, Dejana Dukovskog, F. Arabala, J. Pilinskog, Ota Tolnaija, Jordana Radičkova, Geze Čata, Slobodana Tišme, Beketa, S. Plat, Brema Stokera. Režirao je i Rodoljupce po tekstu Jovana Sterije Popovića, predstavu, za razliku od ove koja mi se nije dopala. Koja nema snagu i harizmu ove. Koja koketira sa trenutnim trenutkima. Autor je kratkih filmova Neko i neko (1991), Staklo (1992), Kao da nas i nema (1993) i knjige pripovedaka Partizan iz zore (2003).

Nagrade, priznanja: I nagrada Festivala malih i eksperimentalnih scena, Pančevo (Rosa,  1989), Specijalna nagrada žirija Bitefa za predstave Woyzeck i Hamlet (1992), Nagrada za najbolju režiju IX smotre alternativnih pozorišta, Segedin (Deca, Okuka smrti, 2003), Nagrada za inovacije X smotre alternativnih pozorišta, Segedin.