Странице

среда, 16. новембар 2016.

Гозба у Звездара театру




Долазећи на конференцију за штампу заказану поводом премијере представе „Гозба“ из краја крцатог коцкарницама, нешто мање апотекама и банкама питао сам се о чему се ту заправо ради? 

Има ли она икакве везе с Платоновим (427. – 347. п.н.е.) истоименим делом. Не делују ми ова времена наша погодна за идеје о љубави и лепоти, мудрости и доброти, за звездани човеков пут остварења себе кео целовитог и просветљеног бића, путем самоконтроле и самоусавршавања. Далеко је, у висинама, грчка етика од наших времена таблоида, силикона и насиља. Та хеленистичка гозба (уприличена у дому младог песника Агатона) уздизала је античког човека у небо, а данашњица га упорно ваља по блату -те је тај коnтраст, верујем, намерно изабран. 

Писац Филип Вујошевић је поводом текста који је написао пре 15 година рекао да се, у међувремену, ништа значајније није променило, па је текст захтевао само мању козметичку измену. Додао је да је врло задовољан радом редитеља и глумачке екипе који су, према његовим речима, од ове приче направили нешто занимљиво и узбудљиво:  

„Комад „О пропасти српске радничке породице“ написан je 2000. године. У новој продукцији у Звездара театру, на предлог редитеља Вељка Мићуновића, изводи се под именом „Гозба“ док је поднаслов оригинални назив драме у коме је измењена једна реч: „О пропасти српске савремене породице“. Наизглед небитна интервенција говори управо о суштини промена кроз које је наше друштво прошло у претходних петнаестак година. 

Некада, причу о породици која једва саставља крај са крајем и неуморно игра игре на срећу, надајући се да ће тако пронаћи излаз из готово беизазлазне ситуације, било је једино логично ставити у миље пропале радничке породице. Другачије не би било уверљиво. Једино је за радничку класу било резервисано то постојање на маргинама друштва праћено вером у вишу силу која ће донети бољитак. За грађане је било нешто друго, префињеније и са више достојанства. 

Данас, чини се, ова прича функционише ако је смештена у било коју просечну српску породицу, независно да ли се ради о „радничкој“ или „грађанској“. Другим речима, радници су постали грађани, грађани су остали грађани, тако да су сада сви заједно грађани. Проширио се круг. И сви су савремени. И свима заједно је преостало једино да верују у вишу силу.“

Закључује своје излагање речима да иако је био врло млад,  је писао овај текст, бележио је о стварима и људима које добро познаје, а политички контекст је дошао сам по себи. 

Да ли нам је свет игара на срећу једини излаз у животу? Јер, обмана је последње уточиште разочараних. Оних без наде, без шансе, без излаза. И сам сам играо игре, али и имао среће; путовао, добијао књиге или вина, волео, све у свему није било лоше. 

Али шта ако онај који нема ништа добије награду пса, сафари или вечеру за познатим? Шта има од тога? Луда нада смислиће већ нешто... 

Да ли сви робујемо ауторитетима? Одакле непрекидна потреба да се некоме дивимо, да нечије успехе пројектујемо као судбински своје? Тај штап испомоћи испоставља се као неодољиво шармантан. 


Редитељ Вељко Мићуновић истиче да ова представа отвара свет парадокса, већ у старту се ограђујући да не жели да звучи нихилистички. Наду смо трампили за тај свет парадокса констатује

„Каква је та Гозба, савремена српска? Је ли то наша свакодневица, изопачених мерила вредности у којима је ненормално постало забава, а нормално досада? Гозба је тамо где нажалост праве гозбе нема, а ни досаде. Гозба је нешто што, у старту, подразумева раскош, а ми у свему, па и у храни, све више оскудевамо. Гозба је опште место, где су отказ, беспарица, ишчекивање, празноверје, неразумевање и несрећа комички апсурд света у коме живимо. 

Бавимо се оним што је постало стереотип, потпуно је нормално да су вам деца паразити, да су изопачена мерила вредности, да нам је измакло све што чини праве моћне постулате породице. Играјући се тим стереотипима у реалистичним ситуацијама, препознајемо себе, а чини ми се да смо, у исти мах, врло ангажовани, ништа мање него да се ради о социјалној драми. 

Успели смо да дођемо до отклона и да се тим ситуацијама смејемо, а да се заправо у свим тим ситуацијама идентификујемо. Онда тај смех није само на површини него је и горак, а то је, чини ми се, отрежњујуће. Толико смо принуђени да се смејемо себи да нас та горчина која испливава опија као какво најплеменитије маштање о бољем. Наивно верујемо дас се ствари могу решити преко ноћи, да постоји пречица“.

Нема такве пречице, то постоји само на екранима рачунара и телефона. На питање да ли су костими сиромашних исти такви, констатује да данас свако може набавити за пар стотина динара брендирану одећу, а да је то сиромаштво дубинско и суштинско. Оно што мене још више забрињава је оправдана зебња да  је та беда истовремена и духовна. 

Враћам се редитељу Мућуновићу који баш закуцава:

„Нажалост време је радило за овај комад који сада функционише у својој пуној ангажованости!“.

Глумац Небојша Дугалић истиче да, иако сматра да уметност не може да промени свет, оно што човек уметношћу може да постигне јесте: „да се и себи тако јадном понекад насмеје.“ Тексту, за који сматра да је податан, актуелан и изазован, га је привукла та „гротексна полуделост наде и шта је све човек спреман да учини да сачува тај осећај. Што је истовремено дирљиво али и трагикомично. Доказати себи сва своја преживљавања. Дух времена обликује и уметност па и сам театар, нажалост и насрећу!“. Поводом представе констатује:

„Ово јесте један такав покушај за који се надам да ће бити макар у толико малој мери лековит.“


Глумица Олга Одановић је констатовала да је текст на прво читање деловао попут неке бајке; о истом животу, о нашем менталитету, где је смех снажно оружје против проблема и тешкоћа. Посебно апострофира оно шта је за њу као глумицу било занимљиво: 

„То су ти неки унутрашњи светови свих тих људи, који су сви потпуно различити, свако има свој начин како се бави са својом муком и свако има ту муку, како носе то, како се боре, колико се ко нада, да ли нада има границе, и ако има где су оне, колико смо у стању да чезнемо за нечим, колико смо у стању да сањамо и да ли тај сан може да траје бесконачно.“


Глумице Тамара Крцуновић и Исидора Симијоновић и даље верују у то да уметност може да промени свет, а сматрају да ова представа користи хумор као снажан облик критике. Тамара Крцуновић намониње  да је оваква конференција и њима поучна- како би сагледали шта су урадили и открива нам да игра самохрану мајку, што је у оваквој Србији скоро равно проституцији: 

„Ови ликови су нам свима препознатљиви, они живе око и са нама. Породица која живи од кладионица није ништа необично. Мислим да публици неће бити свима пријатно чак ни када се буду смејали и да ће се, на крају, запитати“.

Млада глумица Исидора Симијоновић сматра да уметност поставља питања различитим изражајним средствима.

Премијера представа ГОЗБА је заказана за 16. новембар 2016. године у 20:00 часова, а репризе можете погледати 18. и 29. новембра. у Звездара  театру.

И на крају морам још нешто да приметним. Иако делује да није превише важно. Звездара театар овогодишње премијере рекламира врло јестивим (гасто) плакатима. Срачунато или не, није у крајњем случају ни важно. На прошлом (Пасивно пушење) бејаху сармице, а овде су сочно месо и кромпирићи. Гладан је народ културе драги властодршци! Гладан хлеба и игара. А ако нема хлеба задовољиће се и колачима!

Најаву представе можете погледато ОВДЕ




ГОЗБА

Писац: Филип Вујошевић
Режија: Вељко Мићуновић
Сценограф: Весна Поповић
Костимограф: Јелена Стокућа
Организатор: Драгиша Ћургуз
Видео материјал и плакат: Стево Мандић.
Асистент сценографа: Тамара Бранковић
Инспицијент: Раде Стојиљковић
Мајстор светла: Радован Самолов
Мајстор тона: Никола Јововић
Суфлер: Драгана Анђелковић
Реквизитер: Томо Коматина
Гардеробер: Јелена Дуњић

Играју:

Небојша ДУГАЛИЋ, Јанко
Наташа НИНКОВИЋ, Радмила
Славен ДОШЛО, Ненад
Исидора СИМИЈОНОВИЋ, Душица
Олга ОДАНОВИЋ, Баба
Тамара КРЦУНОВИЋ, Сузана

Нема коментара:

Постави коментар