Svetlana Aleksievič- Černobilska molitva

„Danas 26. aprila 1986. godine u 1 sat 23 minuta i 58 sekundi serija eksplozija razorila je reaktor i postrojenje četvrtog energetskog bloka Černobiljske nuklearne elektrane, smeštene u blizini beloruske granice. Černobiljska katastrofa je najveća tehnološka katastrofa XX veka.

Za malu Belorusiju (oko deset miliona stanovnika) ona je postala nacionalna nesreća, iako sami Belorusi nemaju nijednu nuklearnu elektranu. To je, kao i pre, agrarna zemlja, sa pretežno seoskim stanovništvom. U godinama Velikog otadžbinskog rata nemački fašisti uništili su 619 sela zajedno sa celokupnim stanovništvom. Posle Černobilja zemlja je izgubila 485 sela i zaselaka: Sedamdesetih  ih je zauvek zakopano pod zemljom. U ratu je poginuo svaki četvrti Belorus, danas svaki peti živi na kontaminiranoj teritoriji. To je ukupno 2,1 milion ljudi, od kojih su 700.000 – deca. Među faktorima demografskog gašenja radijacija zauzima glavno mesto. U Gomeljskoj i Mogiljevskoj oblasti (koja je najviše postradala od černobiljske katastrofe) smrtnost nadmašuje broj rođenih za 20%.“

Potresnu knjigu „Černobilska molitva, hronika budućnosti“, objavila je 16. maja 2016. godine beogradska Laguna u prevodu Enise Uspenski, koja je napisala i pogovor knjizi, vredan pažnje čitalaca. Glavni junaci nesvakidašnje dokumentarističke proze, svojevrsnog „romana glasova” su: žrtve i spasioci, deca i vojnici, žitelji avetinjske ozračene oblasti ograđene tablama upozorenja, i naučnici, psiholozi, lekari, preživeli, evakuisani i povratnici. Oni svi u pero Svetlane Aleksijevič kazuju reči koje se stapaju u jednu, jedinstvenu černobiljsku molitvu za postradale i one koji će još dugo snositi teške posledice te nesreće. 

Pisac se ovde ne pojavljuje u roli aktivnog subjekta, no više kao maestralni vajar svedočanstava preživelih, ne zauzimajući pritom nikakav stav, niti tražeći krivca za tragediju. Pritom je izjave date na beloruskom prevodi vešto na ruski jezik. Svedoči i da su manje obrazovani sugovornici davali emotivnije izjave. Posebno je upečatljivo kazivanje žene, koja je krenula na put, za koje su joj rekli da će trajati samo tri dana, a u tri cegera ćerki ponela ozračene tegle za zimnicu. 

„Na dan katastrofe vatrogasci su bez ikakve zaštitne opreme gasili reaktor. Nekoliko dana kasnije svi su bili mrtvi. Umirali su kao živi nuklearni otpad, ozračeni stostrukim smrtonosnim dozama. Zatim su došli oni koji su konzervisali ugašeni reaktor, piloti helikoptera koji su ga nadletali i ispuštali tovare peska, kako bi ugasili pakleni oganj. Nekoliko meseci ili godina kasnije i oni su bili mrtvi. Zatim su mobilizovani vojnici iz svih delova Sovjetskog Saveza čistili krov reaktora, uklanjajući s njega radioaktivni otpad. Smena bi im potrajala između dvadeset sekundi i pola minute. Dobili su naziv likvidatori. Umrli su nekoliko meseci ili jedva koju godinu kasnije. Odlikovani, slavljeni i zaboravljeni kao heroji Sovjetskog Saveza.“

Godine 1997. godine Svetlana Aleksijevič objavila je prvu verziju „Černobilske molitve“, a proširena verzija knjige izašla je 2013. Svetlana Aleksijevič prikazala je u ovoj knjizi, koju je pisala punih dvadeset godina, pogubne i nesagledive posledice katastrofe po živi svet černobiljskog okruženja, ali istovremeno i otvorila mnogobrojna škakljiva pitanja koja se tiču budućnosti čovečanstva i opstanka čoveka na ovoj planeti.

 

Sadržajno, ovo delo je tkanje mitova, činjenica, anegdota i ispovesti, podeljenih u tri glavna poglavlja, zaokruženo poglavljem pod naslovom „Istorijski pregled“ (kompilacija novinskih i zborničkih zapisa o černobilskoj katastrofi), dvema izdvojenim ispovestima/monolozima nazvanim „Usamljeni ljudski glas“ (jedna na početku a druga na kraju), intervjuom autorke sa samom sobom i zapisom koji zamenjuje epilog.

Glasovi i monolozi, u pravilu dugi nekoliko stranica, nižu se povremeno sledeći nit definisanu naslovom, a povremeno meandriraju u neočekivanim pravcima. Kako god, nadovezuju se jedan na drugi nevidljivim nitima koja ih ujedinjuju, čak i kada su međusobno protivrečni; neuhvatljivošću ljudskog iskustva u svim njegovim nijansama, od melanholije do smeha, preko bola i besa do ironije i morbidnosti. Tako je ovo, uistinu. zbornik ljudskih glasova, koji u snažnoj unakrsnoj interakciji stvara paralelnu, tako drugačiju (a svakako istinitiju, od tadašnjih službenih verzija) istinu.

Prateći tu dramatičnu i tragičnu nit, čitalac u voajerskom nastojanju da dosegne ono nedokučivo, ne može da ispustiti ovu knjigu iz ruku. Upravo se u toj veštini krije ključ umeća Svetlane Aleksijevič, preciznog skenera slovenske duše, zapisničarke nemogućega; ljudskog sećanja i iskustva na razmeđi činjenica i osećanja.

„Černobilska molitva” otkriva svetu ono što on nije znao, a deluje, da ga nije ni previše zanimalo. Černobil je prvenstveno beloruska tragedija. U toj zemlji rađaju se deca bez polnih organa, s dve glave, bez udova. Tamo je život sa posledicama tragedije svakodnevnica sa kojom se živi. Ovo delo, u formi monodrame, na ruskom jeziku, izvedeno je na XIII festivalu monodrame u Zrenjaninu. 

Knjiženik, Vule Žurić, smatra da prva priča u romanu sublimira celu knjigu, tešku, potresnu, eruptivnu. Istorička, Ivana Pnatelić knjigu svrstava u žanr narativne istorije. 

Čudesna i potresna knjiga, svedočanstvo je od kojeg vam se ježi koža, biblija savremenog čoveka i njegove žrtve prinešene na oltar nauke i ljudske arogancije prema prirodi, moderna apokalipsa u tumačenju postradalih koji su smogli snage i pronašli reči mudrosti, samilosti i utehe. Nauka je u SSSR-u bila stavljena na tron religije, a ona je u Černobilu doživela krah. 

Prepliću se na ovim stranicama ruski fatalizam, stoičko herojstvo i crni humor. Metafora Černobila neizbežno postaje metafora budućnosti ove naše planete. Ne samo da je (ne)ljudska dimenzija Černobila označila kraj jedne države, jednog sistema i jednoga doba (direktno je prethodila raspadu SSSR-a), označila je kraj sovjetskog čoveka. Metafora je to budućnosti, u kojoj se dogodila nesreća u nuklearnoj elektrani Fukušima, budućnosti naglih klimatskih promena, zagađenih reka i sveta u kojem priroda postaje neprijatelj. Stojimo, tako, nemi i užasnuti, pomalo i postiđeni, pred stravičnim prizorima razorenih gradova ispunjenih rastinjem, sveta lišenog  ljudskog prisustva. Da li je to budućnost koja nas očekuje ako ovako nastavimo?

„Ponekad mi se činilo da zapisujem budućnost...“, završava Svetlana Aleksijevič intervju sa samom sobom. Postoje događaji o kojima ne govorimo, događaji koje zaboravljamo. Postoje i knjige koje ne smemo zaboraviti.

Sovjetska i beloruska književnica Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič rođena je 1948. u Ukrajini. Dugo je radila kao novinarka i scenaristkinja dokumentarnih filmova. Piše na ruskom jeziku. Njene knjige, pisane u maniru dokumentarističke proze, prevedene su na 20 jezika. Dobitnica je brojnih književnih nagrada u Sovjetskom Savezu i Rusiji, kao i Herderove, Remarkove, američke Nacionalne nagrade kritike, srednjoevropske književne nagrade Angelus, a 2015. godine ponela je Nobelovu nagradu za književnost za, kako stoji u obrazloženju Nobelovog komiteta, „višeglasno stvaralaštvo – spomenik stradanju i herojstvu u naše vreme“. Kao i svaki pošteni pisac, povremeno je u sukobu sa režimom zemlje iz koje potiče. 

I na kraju, još jedna informacija, nikako ne nebitna. Predstavljanjem ove knjige, još aktuelne nobelovke, u Književnom klubu, u Delfi knjižari, u SKC-u, obeležene su dve godine ovakvih druženja, svakog prvog petka u mesecu. Održano je 20 tribina.