SAVARI – ilustrovano putovanje kroz Iran i Indiju

 

Austrijski kulturni forum Beograd i Austrijska biblioteka Beograd organizovali su juče, 27. oktobra 2016: godine u , Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković” predstavljanje knjige , “SAVARI – ilustrovano putovanje kroz Iran i Indiju”  Austrijanka Bjanke Čajkner.

Po konceptu ova ilustrovana knjiga je slična onom što  nam je u julu prošle godine prikazala Amerikanka Ema Fik sa svojom ilustrovanom knjigom o Srbiji “Snippets of Serbia".

Bjanka Čajkner je austrijska ilustratorka, grafičarka i putnica koja inspiraciju nalazi širom zemaljske kugle. Studirala je medija dizajn u Austriji i Čileu, grafiku u Italiji i Španiji, a trenutno je na master studijama u oblasti ilustracije dečjih knjiga u Italiji. Bjanka Čajkner je pre tri godine održala izložbu u  Beogradu i obradovao ju je podatak da jedna beogradska biblioteka ima primerak njene knjige. 

Njeni radovi objavljivani su u nekoliko austrijskih i inostranih novina, magazine i knjiga i izlagani su na brojnim izložbama u čitavom svetu. Bjanka Čajkner predstaviće svoju novu knjigu – “SAVARI - ilustrovano putovanje kroz Iran i Indiju” koju je 2016. godine izdao Bucher Verlag Austrija.

SAVARI je putopis prepun crteža, skica, pesama i beleški, koje oslikavaju svakodnevne auvature kroz koje je umetnica prolazila na svom putovanju koje je trajalo 5 meseci i prilikom koga je prešla skoro 25.000 kilometara. Bjanka Čajkner podelila je sa nama tajnu procesa nastanka ovakve knjige kao i priče o susretima i avanturama koje stoje iza njenih crteža.

Moralna policija ju je šikanirala iako je bila obučena po propisima, jedna meštanka je spasla od takve torture i objasnila da to čine jer vide da je strankinja. 

S druge strane Iran je zemlja sa najvećim brojem plastičnih operacija. U Iranu lep nos je statusni simbol. Na ulicama Teherana, žene sa flasterima na nosu su uobičajena pojava. Žene su opsednute svojim licem (pošto je to jedino što je vidljivo u javnosti). U Iranu se izvrši sedam puta više plastičnih operacija noseva nego u Americi. Zabrinjavajuće je to što 30 % Iranki nije zadovoljno svojim izgledom ni posle operacije. Iranke, među kojima su i tinejdžerke stare svega 14 godina, sve češće se podrgavaju plastičnim operacijama pod uticajem Holivuda. Godišnje se u Iranu izvrši preko 200 hiljada plastičnih operacija. Samo u Teheranu ima 157 plastičnih hirurga sa licencom, ali nekoliko hiljada njih se na crno bavi ovim poslom.

U Iranu službeni jezik je fasi (persijski).  Bjanka ga je naučila na licu mesa, kako bi razumela poeme koje su joj pisali poeme.

Širaz  je glavni grad provincije Fars i šesti najmnogoljudniji grad u Iranu. Njegova istorija seže dve hiljade godine u staru eru, kada su ga proslavili naučnici i pesnici (Hafiz, Saadi) . Univerzitetski je i trgovinski centar, a u novije vreme i jak industrijski centar.  Ujedno je "grad ruža" ili "grad persijskih vrtova". U Iranu metro ima posebne vagone za muškarce i posebne za žene. 

U susretu sa Irnicima videla je da se Iran menja, doduše polagano, ali kako ondašnje stanovnitvo, posle razornih ratovi i nije mnogo sklono nekoj revoluciji. Ne vole kada ih zovete Arapima, oni su ipak Iranci, potomci drevnih Persijanaca. Stoga u govoru (na farsiju) ne koriste arapske reči. 

Muškarac može imati do 4 žena, uobičajni su i dečiji brakovi, protiv čega se bune i tamo prisutne feminističke grupe.  U Komu sve žene moraju da nose čador, a dok ga nije obukla izdržala je jedno prepodne pod sveprisutnim osuđujućim pogledima.

Posle Irana, Indija predstavlja opuštanje posle strogih iranskih pravila(da li ćeš uraditi ono što svi oko tebe očekuju), a u Bombaju doživljava pravi kulturni šok. Napravili su žurku i napili se u Bolivudu. 

Iznenađenje je  došlo s jutrom, kada je Bjanka pokušala da kupi lokalnu SIM karticu. Za to joj je bio potreban pasoš, kopiija pasoša i mala storomodna fotografija. Fotku je napravio fotograf ispričavši joj svoju 50-godišnju životnu priču, o tome da radio u „Šelu“, a svoj kraj priželjkuje u snu, „jer bolnice u Indiji nisu dobre“. 

Sledi avantura, dve nedelje sa prijateljima u džungli. I u Indiji je konzumiranje alkohola ograničeno, treba da se poseduje ovlašćenje za kupovinu, a onda se nađete pred zgradom drvenih zidova, gde ljudi u belim košuljama sede za računarima,  iza njih su police sa uredno poslaganim bocama. Procedura je dugotrajna i dosadna. U nekim indijskim zemljama taksa na alkohol je 1000 %. 

U Nagalendu brđani silaze u dolinu i nude svoje proizvode, radi se o hriščćanskom mestu prepunom crkava. Indija je takva da joj se moraš prilagoditi da bi je voleo, navići se na taj opšti metež i raznorazne miomirise, pa je dobila savet „da se kreće kao indijski mladići". 

Kada smo je pitali šta planira, rekla nam je ilustrovanu knjigu o kuvanju, a koju bi prodavala i u restoranima svojih prijatelja u Širazu.

Posle predavanja upriličen je prigodan koktel