MAGIČNA NOĆ SA KRIŠTINOM BRANKO

Piše i fotka: Gordan Gorunović

Neki put čekaš svirku godinama a misliš da znaš šta očekuješ. Za Krištinu Branko sam saznao posle koncerta na Kolarcu 8. juna 2010. godine. Nastup sam više puta gledao i snimio sa RTS2. I dan danas znaju da ga puste.

Rekoh sebi moram da je gledam ako ikada ponovo dođe. Sledeće godine čujem najavu da stiže u okviru 27. Beogradskog džez festivala i peva u Domu omladine 29. oktobra 2011. godine. Ovoga puta propustim da ne navodim razlog, što bi moj kum Mirko rekao: “J..eš čoveka bez opravdanja”.

Što rekoše treća sreća. Čim sam čuo najavu da je druga u okviru Musicology Festivala u Novom Bitef Art Cafeu i to dve večeri odlučih da gledam pa “nek, neka padaju sekire”. 

Kupim na vreme kartu za drugo veče, računam prvo veče zagrevanje a onda za sladokusce. Dosta toga lepo o njoj je napisano; da vuče korene iz bluza i soula, da je fado naknadno upoznala iako je Portugalka. Ove večeri sam ukapirao da ovakvo pevanje i svirku mogu da vole i uživaju u njoj kako ljubitelji fado muzike tako i oni koji joj nisu skloni.

Dogovorih se sa drugaricom Anom da se nađemo u 21:40 - bar dvadeset minuta ranije da nađemo neko OK mesto, ne znajući šta da očekujemo sa prostorom, jer do tada nismo tamo bili. U deset do osam zvoni mi mobilni i pitanje:

“Gde si?”.

Kažem:: “Kod kuće”.

Muk sa druge strane.

“Pa zar nije bio dogovor da se nađemo u dvadeset do osam ispred UK “Palilula”?”.

Hahhahaahaha. Izgleda da je posle zubara i probanja navlaka neka hemikalija proradila kod Ane. Spremim se brzo i stignem tamo za dvadesetak minuta.

Kao uzorni građani krenemo na ulaz. Pretres kao da smo huligani na utakmici FK “Velika Moštanica” – FK “Mali Mokri Lug”. Ajd nema veze neću dozvoliti da me ništa iznervira. Dve preljubazne hostese pitaju da li smo iz Atlantik grupe. Ja kažem da jesam svirao ali ne u grupi Atlantik mada ih poštujem. Vidim sve na note pa suzbijem humor i prebacim ga u hejt pogled. Druga nas pita da li smo iz neke firme XXX, kažem nismo ni iz kakve firme, došli na koncert ako nije problem. Smeste nas na šank preko puta bine ali skroz kontra. Vidim separei lepi ko u filmovima, barske stolice i stolovi sasvim fini. Nervozan što smo dobili “magareću klupu” odbijem konobara za piće jer mi rano da pijem sat i po pre svirke. Ko posle da nabode toalet a možda i propustim neki hit.

Prvo veče je bilo prodato dosta ranije, ovo naše nije, ali se polako popunjava i bude tih optimalnih 400 ljudi slobodnom odokativnom procenom. Fin neki svet jedino što 99% puše, ali je dobra ventilacija. Posledica- samo mi je duks dobio patinu nikotina, sa blagim prelivima vinskih i pivskih isparenja.

Svirka kreće sa malim zakašnjenjem ali furiozno. Kriština standardno elegantna, u crnoj kombinaciji, sa omiljenom frckavom frizurom i pramenom koji pada preko desnog oka, kao iz doba novog romantizma Spandau Ballet i te fore.

Čini mi se da je tu novi pijanista a i stari provereni muzičari na portugalskoj gitari i basista. Fali mi ona gitara klasična iz Kolarca ali manja je bina i klupska svirka tako da ne marim. Glas neću opisivati, samo slušati kad god, kao terapiju.

Skromno “Dobro veče” i kreće ludi ritam pesme sa novog CD-a “E Às Vezes Dou Por Mim”.  

Prođe me jeza i zaboravih nervozu od ulaska. Pesme se ređaju, bend melje, čak u jednom trenutku čujem zvuk električnih klavijatura, ali samo kao ornament u pesmi. Posle par numera ostaje trio da odsvira instrumental koji je više nego puko popunjavanje prostora u programu.

Vraća se Kriština i sve vreme perfektnim engleskim komunicira sa sa šarolikom publikom. Đuska se, vrlo tiho na uvo šapne nešto među parovima ali poštovanje muzičara je na nivou. Da ne dužim, kada sam čuo poznat opis najave moje omiljene pesme, nisam ostao na stolici već se popeo na prečku i otpevao koliko sam mogao neku mutnu tercu “Bomba relógio” (Tempirana bomba).

Da je samo to otpevala bio bih zadovoljan, a sa ostatkom sam prezadovoljan. Još jedna numera i odlazak, ali…

Davno nisam bio u ovakvoj publici koja je disala kako treba bez obzira na dim. Pored odjave konferansijea koji se zahvalio i između redova ukapirasmo da smo “fanastični” za razliku od prethodne večeri kada su bili “odlični”. Jeste Atlantik (mislim na okean) hladan ali Portugalci svakako nisu.

Izađoše i odprašiše još dve pesme izgleda neplanski ali svima puno srce. Novi disk sam ostavio na garderobi, a potpisivanje je kod šanka. Jedini moj gaf. Hteo sam da ga kupim, da mi potpiše i da je možda fotkam iz blizine ali…

Red na garderobi se otegao, kasni je sat i moja prijateljica, kojoj se žurilo na taksi, pa prelomih i krenusmo u noć, koja nije bila ni toliko hladna, ni toliko mračna posle ovakve svirke.

Zaključka nema. Uživati treba uvek kad ti se pruži prilika. Ne može meni ni ispraćaj na vratima ogromnog “bezbednjaka” kao da izlazim iz Centralnog zatvora (CZ) da promeni raspoloženje. Od “ova noć nije moj dan” ispala je da je to prava noć. Magična noć. Čarobna.