Ovu kompleksnu, višeznačnu i
pre svega proročku knjigu (napisanu 2008.) sa španskog je prevela Jasmina Milenković. Stilski je sasvim
različita od romana Znaci identiteta
(izdat 1966. godine). Zagledana u našu neveselu sadašnjost i vrlo verovatno istu
takvu bližu budućnost.
Nema mnogo pisaca koji pišu na
ovaj način, u formi radikalnog književnog eksperimenta, sa izvanrednim jezičkim
bravurama, na španskom jeziku ali sa francuskom formom rečenice, sa postmodernom
književnom strukturom. Radi se o žestokom, lucidnom delu natopljenom sarkazmom,
suptilnog i rafiniranog stila spakovanog u celofan crnohumorne zabave.
Takav je rezultat i bio očekivan
kada knjigu piše pisac koji poseduje zavidno znanje, kad je istinski erudita,
ali koji poseduje i bujnu imaginaciju. I kada zna sve to da strpljivo slaže, tako
da kipi na sve strane od vrcavosti, aluzija i omaža, te se čitanje pretvara u
pravu književnu poslasticu, provokaciju, u svojevsnu slagalicu bizarnih fragmenata
i fidbek mitova, jer knjigu ne čini samo njenih 125 strana već i prećutna
znanja koju pisac i čitaoac razmenjuju, kao ljubavnici osmehe.
 |
Aleksandar Šurbatović, urednik i književnik, Jasmina Milenković, prevodilac i Dragan Stokić, glumac
|
Pisac reči slaže kao da slika
renesansne slike a likovi su mu grotesni, opskurni i izvrnuti. Čini to bezobrazno
iskreno i perverzno šarmantno. Poziva se na citate i istorijske fakte. Kao i
svaki bezobzirni postmodernista ne nudi nikakve fisnote (što Milenkovićeva u
srpskom prevodu koriguje). Kritički i satirički, beskompromisno i brutalno
obračunava se sa svetom oko nas. Posebnim postupkom, pisac svakog trenutka
čitaoca uključuje u sam tok radnje i ni jednog trenutka ga ne izopštava iz
njega. I ne samo to, dok čitalac ulazi, glavni junak romana iz njega izlazi.
Parodija, paradoks tu su tek da podcrtaju dominantnu temu otuđenosti i osećanja
ravnodušnosti.
U ovom nevelikom, po broju
strana, ali raskošnom, delu pisac pokreće, ali i ismeva sve moguće društvene
teme; filozofe-revolucionare-šezdesetosmaše, Gija Debora, institucije vodećih
svetskih religija, teroriste, migrante, naučnike, farmaceute, pop-zvezde,
golfera... trudeći se da u svakom momentu bude potpuno politički nekorektan. Višestruka
i višedimenzijalna stvarnost ukida žanrovske odlike, ukida herojsku viziju sveta.
Deluje mi kao stvoreno za ekranizaciju, za nekog španskog sineastu poput Alehandra
Amenabra.
„Jedino ga je tešila nenamerna
anonimnost knjige. Prisećao se davnašnjeg intervjua sa izdavačem i njegova
besprekorna obrazložnjenja. Ta nepopravljiva budalaština mogla je interesovati
samo nekolicinu ludaka, kao što je on, koji se na neki bolestan način privučeni
njegovim fantazijama i besmislicama.“
Pariskog perverznjaka,
Monstruma iz Santjea, raznela je teroristička bomba, te se on obreo s One strane,
u praznom sajber kafeu okružen hiljadama računara. Onostrani svet pomešan sa
virtualnim. Kada ćemo se već ratosiljamo te tehnike koja nas sve više guši:
mejlovima, spamovima, sms-ovima. Koja nam zamagljuje vidik i obmanjuje nas.
Da li je i svet koji nam je
obećan, samo puka slika u odrazu, u ogledalu, ovog koji živimo? I to još iskrivljena. Da li se to može
posmatrati kao onaj prelazak na viši nivo u kompjuterskim igricama? I ko bi
takav svet mogao uopšte da poželi? Svet u kojem naš junak ne razlikuje rabina od
repera sa rasta pletenicama. Kreće se tako, od centra ka periferiji, a ten meštana
postaje sve tamniji. Ulazi u muški, a izlazi iz ženskog WC-a. Kreće se kroz postapokaliptičan
svet prepun svakojakih marginalaca. Da li je, u njemu, svaki dokoni turista
potencijalni terorista? I svaki terorista puki turista zablenut u bedeker?
 |
Aleksandar Šurbatović, urednik i književnik i Jasmina Milenković, prevodilac
|
Na njegov imejl počinju da
pristižu uznemirujuće poruke kompanije L’ Oreal i dilera kreka, verski pamfleti
i seksualne nepodopštine, bezbrojne bizarne reklame. Mračna onlajn verzija Zemlje
čuda okuplja opskurne likove s kojima naš junak redovno opšti, pre svega
ženu-imama Alisu, rešenu da Monstruma regrutuje u svoju terorističku mrežu.
Njen pravi identitet niko ne
može da potvrdi: da li je gospođa prerušena čas u damu s psetancetom, čas u
napaljenu reperku, poznati teleevanđelista ili radikalni imam? Konfuzija koja
ili oduševljava ili šokira. Ne prihvata ravnodušnost čitaoca.
Ako ste mislili da se Gojtisolo
tu zaustavio, debelo ste se prevarili. Uz Alisu, našeg Monstrumčića ne
ostavljaju na miru ni patriota frizer, desničar i Berluskonijev gorljivi
sledbenik, ni rasta-rabin, ni Monsinjor, koji glasno propoveda:
„Ako ljubav prema Svetom duhu
može da opere dušu, zašto banka koja nosi njegovo ime ne bi mogla da opere
novac?”,
i svi su ovde neopozivo ludi.
Roman je dvoslojan. Prvi sloj
je lični, proživljen i on govori o piščevom ličnom iskustvu, o njegovoj borbi
sa sopstvenim demonima. U toj samoanalizi nigde se nije pronašao. Nigde nije
prihvaćen. Prognan je sa svih strana. Kada zagrebemo po površini i kada je uklonimo
dospevamo do pojedinca u svetu nasilja, terora i agesije reklamnih poruka
poprilično izgubljenog i dezorjentisanog. Prolazeći kroz takva iskustva likovi
doživljavaju transformaciju, metamorfozu. Nisu i nikad neće opet biti isti.
Ovaj junak se već pojavio 1982.
godine u romanu „Pejzaž pre bitke“ (Paisajes después de la batalla). Tamo je, na samom početku romana, poginuo
u terorističkom napadu. Za potrebe
ovog romana on je iznenada vaskrsao.
„Ko je više poludeo, svet ili
on“, razmišlja naš junak. Pitanje je potpuno legitimno ali
istovremeno i potpuno nesuvislo. Zato zaključuje: „Ako želite da zavapite ‘vratite
mi pare za ulaznice, nisam ništa razumeo’, ili nešto slično, ne brinite, tako
se oseća i naš zbunjeni junak nakon završene predstave.“
Knjigu je Dereta izdala u saradnji sa sa programom „Kreativna Evropa“. Za
dve godine, u toj ediciji, izdato je sedam naslova koji svedoče o evropskom
identitetu i problemima sa kojima se on sučeljava.
Najavu knjige možete pogledati OVDE
Huan
Gojtisolo (Juan Goytisolo) rođen je 1931. godine u Barseloni u
bogatoj, desničarskoj porodici. Jedan je od najvažnijih pisaca španske
generacije pedesetih a njegovo delo obuhvata romane, knjige priča, putopise i
eseje. Najveći je živi španski književnik
i svakako najradikalniji u sukobu sa establišmentom. Njegova braća Hose
Agustin i Luis takođe su poznati književnici. Seksualno je, u detinjstvu,
zlostavljan od dede. Rođen u pogrešnom vreme u pogrešnom svetu. Otpadnik je. Levičar
je i biseksualac. Do kraja odan svojoj suštini, bez namere da pravi nepotrebne
kompromise.
Gojtisolov život je obeležilo
njegovo intelektualno buntovništvo u vreme Franka. Nesrećna smrt majke u
bombardovanju Barselone koju je izvela nacionalna avijacija, kada je imao samo
sedam godina, bila je presudna za njegov otpor Frankovoj vlasti i njegov dalji
razvoj.
„Napuštanje Šanije i odlazak u
Pariz za mene je bilo oslobođenje“.
Preselio se u Pariz 1956.
godine i radio u izdavačkoj kući Galimar. U Parizu upoznaje Bunjuela, Sartra,
De Bovoar, Kamija i Žana Ženea. Takođe je bio blizak prijatelj sa Karlosom
Fuentesom, a odigao je i važnu u upoznavanju Evrope sa latinoameričkim magičnim
realizmom. Između 1969. i 1975. bio je profesor književnosti na univerzitetima
u Kaliforniji, Bostonu, San Dijegu i Njujorku. Posle smrti supruge Monik Lanž
1996. godine, preselio se u dobrovoljni egzil u Marakeš (Maroko).
Posle studija prava objavio je
prvi roman Juegos de manos 1954. godine. Nakon toga slede: Duelo en el Paraíso
(1955), trilogija El mañana efímero (1957), Para vivir aquí (1960), La isla
(1961), La Chanca (1962), trilogija Álvaro Mendiola (1966), Makbara (1980),
Paisajes después de la batalla (1982), Las virtudes del pájaro solitario
(1988), La cuarentena (1991), La saga de los Marx (1993), El sitio de los
sitios (1995), Las semanas del jardín (1997), Carajicomedia (2000), Telón de
boca (2003), El exiliado de aquí y de allá (2008).
Dobitnik je nekoliko nagrada
među kojima su Europalia (1985), Nelly Sachs (1993), Octavio Paz (2002), Juan
Rulfo (2004). U novembru 2008. godine dobio je nacionalnu nagradu za
književnost Premio Nacional de las Letras Españolas koju dodeljuje Ministarstvo
kulture Španije.
Od aprila 2007. godine
biblioteka Instituta Cervantes u Tangeru nosi njegovo ime.
Huan je 2012. godine izjavio
kako ostavlja pisanje zauvek:
„Definitivno je. Nemam ništa da
kažem pa je bolje da ćutim. Ne pišem da bih zaradio novac, niti zato što tako
diktira izdavačka kuća.“
Nastavio je, ali samo piše
književne eseje i poeziju. O tome otkud odjednom u svetu poezije kaže:
„Ima ih devet, ni manje, ni
više. Kada sam ostavio pisanje, kroz glavu mi je prošlo jato roda, koje su
ostavile ove pesme.“
Novinar je El Pais. Ne nosi sa
sobom mobilni telefon. Retko putuje najčešće u Pariz, koji mu je druga
domovina. Svoj je, pa šta košta da
košta.
Нема коментара:
Постави коментар