Hamlet, surov a tako dobar

Tekst Šekspirovog „Hamlet“ je, u ovoj inscenciji, upiličenoj u povodu obeležavanja četiristogodišnjice smrti najvećeg dramskog pisca u istoriji pozorišta, pročišćen, ogoljen i sveden na samu esenciju. Takav, peti Hamlet u ovom teatru otvara novu sezonu. Reditelj Gorčin Stojanović tim povodom tvrdi da svaka generacija ima svog Hamleta, svoju sušastvenost. I tako pred nama je novi Hamlet, koji se rađao na 96 proba, dnevno po dve, od kojih svaka nekih 4,5-5 sati rada. 

Držim da je vrlo mudro, na sam početak predstave stavljeno uputstvo za glumce iz trećeg čina Šekspirovog teksta koje izgovara maestralni Vlasta Velisavljević (Duh Hamletovog oca, 1926, „na daskama koje život znače“ od 1936, mesto: Kolarčeva broj 3.). Tu se glimci umoljavaju da ne glumataju i ne podilaze najnižim porivima publike. Dragoceno i tako prokleto aktuelno. 

 

A onda se selimo na groblju (zar nismo uvek na njemu), gde grobar (Bojan Dimitrijević) otkopava posmrtne ostatke dvorske lude. Nad čijom lobanjom (ostaje na sceni tokom cele predstave) Hamlet lementira, jadikujući nad ljudskom prolaznošću i smrtnošću. I zašto mora da pati, rešavajući nepravde, umesto da sve to batali, mane se ćorava posla, i prepusti dražima i čarima tek depilirane Ofelije (Jovana Stojiljković). 

To je ona čuvena dilema: šta je onaj ko može a neće? Jamačno, baksuz, dragi prijatelji. Ali šta bi svet bio bez njih? Zato ne bivamo zapanjeni kada sam Hamlet čita „Hamleta“ u izdanju kultne edicije „Reč i misao“. Kada, u potrazi za suštinskim odgovorima, ponire duboko u sebe. I do čega dolazi. Do makijavelisitčke spoznaje „da mora biti surov, da bi dobar bio!“

Hamlet se dvoimi i između lepote i poštenje. I poručuje Ofeliji, obraćajući se pritom vaskolikom ženskom rodu: „Bog vam je dao jedno, a vi drugo pravite lice!“ Doista, ta metamorfoza, to šminkanje, đavoljsko je to delo, koje ne znam da li da pripišem pozorištu ili ženama. Svet je u opštoj mimikriji. 

Prema rečima Gorana Stefanovskog, jednog od eminentnijih dramatičara u ovom regionu i autora ove adaptacije – u Hamletu se bitno preispituje ratna groznica, paranoja, spoljnopolitička situacija. Kralj je stalno na štabskim brifinzima. Marširaju vojske, svi su u pripravnosti, vojnici na mrtvoj straži. Logorske vatre, šinjeli… Strani agresori. Policajci u pancirnim uniformama, civilne službe za obezbeđenje. Ludilo princa Hamleta nije samo privatno pitanje, reč je o ludilu cele države.

Nije prvi put da se Hamletu to događa. To se njemu desilo više puta i ranije. A po svemu sudeći, i dešavaće mu se. Živi, umri, ponovi… Deja vu! Dovoljno da potakne o promišljanju sveta oko nas. 

 „Hamlet se tako javlja kao oličenje svih onih koji dižu glavu protiv nepravde,“ smatra Glogovac, „protiv sveta u kojem vlada puka snaga, često izražena u bahatosti. Svakog onog ko se oslobodi u sebi. Svakog ko razmišlja o mitološkim utemeljenjima ljudskih problema. Jer, danas, živimo u vremenu nekamuflirane, bestijalne vlasti, ali vlasti koja, kao takva, funkcioniše.“

Dodaje da nikada na fakultetu nije radio Hamleta. Nekako mu je to bio kliše. Sve dosad...

Režiju potpisuje Aleksandar Popovski, poznat po predstavama u JDP-u: Kandid ili Optimizam, Metamorfoze, posle šest godina vraća se na „mesto zločina“, maštovito stilizuje i aktualizuje Šeksira, izmeštajući njegove dileme u vreme današnje. Pri izboru glumaca i rola koje će im poveriti da igraju ne obazire se na njihove „krštenice“ već na moć da zarone u lik i verodostojno ga dočaraju. Tako je Hamlet Nebojše Glogovca prerano sazreo, dovoljno da se razočara i padne u apatiju, što zabrinjava Nikolu Rakočevića, u roli arogantnog Klaudija i povodljivu Gertrudu (Jasna Đuričić). 

Hamlet postaje svestan da su društvene nepravde večne, ne prolaze sa protokom vremena, što stvara, uvek i svugde, razloge za pobunu. A pobuna se neminovno završava nasiljem. Koje se pritom multiplicira. Ciklično se ponavlja. Ali se onda postavlja suvislo pitanje, da li je takav gnevni osvetnik, osvetnik u ime pravde i sam kandindat za tiranina.

Popovski napominje da je i Stefanovskog izabrao sasvim namerno iz jednog prozaičnog razloga; drži se Bitlsa i Šekspira kao pijan plota. To ide toliko daleko da o važnim pitanjima konsultuje jednog „engleskog gurua“. 

Rakočević u kostimu Klaudija kaže da je ovo predstava takva da svako može da se prepozna i zapita. Bilo je komlikovano i istovremeno lepo, dopunjuje se. 

„Pošto je smrt neminovna, sam ta činjenica može da nas oslobodi i pokrene“, zaključuje on na kraju. 

Jasna Đuričić napominje da je poslednjih decenija igrala dosta uloga majki, ali jedna je Hamletova majka. U ovoj predstavi koju doživljava kao hrabru, drugačiju. A Ofelija, Ofelija je strasna i trendi, tvrdi Jovana Stojiljković, koja se ovom prilikom pojavljuje premijerno. Dodaje da joj je u radu bilo najvažnije da joj reditelj veruje. Bojan Dimitrijević, u predstavi grobar, prvi put igra neki Šekspirov komad. 

 „Koliko leži čovek u zemlji pre nego istrune?“ Ovo pitanje zaključuje sve hamletovske dileme. Ili ih, naprotiv, tek otvara. U smislu šta se dešavalo u tom međuvremenu između rađanja i truljenja. A što se truljenja tiče to zavisi od ishrane pokojnika, sastava zemljišta gde je sahranjen, količine padavina... Morbidno ili ne, tek jedan patolog, Ginter fon Hagens analizirao je posmrtne ostatke u jednom nemačkom pozorištu. I opovrgao tvrdnju Šekspirovog grobara:

„Vere mi, ako nije truo već pre smrti, a danas vam ima mnogo gnjilih leševa, koji će jedva podneti da ih polože u grob, trajaće vam kojih osam ili devet godina.“ 

„Najmanje vreme“, po rečima dr. Hagensa, „koje je potrebno da se telo raspadne nije devet godina, nije devet meseci, nije čak ni devet nedelja. Tkivo se raspadne za samo devet dana.“

Posebno priznaje na uloženom trudu i ostvarenim rezultatima treba odati odgovornima za dizajn, koji je minimalistički suptilan, scenski ataktivan (scenografija Numen i Ivana Jonke, kostimografija Maria Marković). Sve to upotpunjuje muzika Kirila Džajkovskog.

Vilijam Šekspir - H A M L E T

Prevod: Živojin Simić i Sima Pandurović

Reditelj: Aleksandar Popovski

Adaptacija: Goran Stefanovski

Scenografija: NUMEN i Ivana Jonke

Kostimografija: Maria Marković

Kompozitor: Kiril Džajkovski

Dizajn video projekcija: Lana Cavar i Timy Šarec

Scenski pokret:Sonja Vukićević

Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović

IGRAJU

Hamlet- NEBOJŠA GLOGOVAC

Gertruda -JASNA ĐURIČIĆ

Klaudije -NIKOLA RAKOČEVIĆ

Ofelija -JOVANA STOJILJKOVIĆ

Polonije-GORAN ŠUŠLJIK

Duh Hamletovog oca-VLASTA VELISAVLJEVIĆ

Grobar-BOJAN DIMITRIJEVIĆ

Rozenkranc / Stražar-MILOŠ SAMOLOV

Gildenstern / Stražar-BORIS MILIVOJEVIĆ

Fortinbras-MILAN MARIĆ
Horacije-opravdano odsutan

ALEKSANDAR POPOVSKI

Rođen je u Skoplju u Makedoniji. Diplomirao na Univerzitetu „Kiril i Metodije”, a profesori su mu bili Slobodan Unkovski i Stole Popov. Kao reditelj debituje 1992, dramom Dejana Dukovskog Džin i sedam patuljaka (Gradski teatar, Veles).

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu je postavio predstave Kandid ili Optimizam po Volteru i Metamorfoze po Ovidiju. Osim u Makedoniji, često je režira i u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Grčkoj, Danskoj, Austriji, Turskoj,  Švedskoj i Italiji. 

Izbor predstava: F. G. Lorka Ljubav Perlipina i Belise (nezavisna produkcija, Skoplje); Tek tako, pod oblacima (Pozorište „Mala stanica”, Skoplje i Aarhus Theatre, Kopenhagen, Danska); Daniel Harms Cirkus Printimpram (Pozorište „Mala stanica”, Skoplje); Dejan Dukovski Mamu mu ko je prvi počeo (MNT, Skolje); Marius Ivaškevičius Zatvoreni grad (Teatro Stabile Sloveno, Trst); Šekspir San letnje noći (Gradsko kazalište „Gavella”, Zagreb); Slavko Grum Događaji u mestu Gogi (SNG Celje); Elena Pega Novi prijatelji (Nacionalni teatar severne Grčke, Solun); Ana Lasić Antiridi (SNG, Ljubljana); Molijer Don Žuan (Dramski teatar Skopje i Ohridski letnji festival); Biljana Srbljanović Alisa u zemlji čuda (Atelje 212); Molijer Don Žuan (Dramski teatar, Skoplje); A.P. Čehov Tri sestre (Narodni teatar, Bitolj); Šekspir Bura (Turska drama Teatra manjina u Skoplju); Martin Mekdona Jastučko (SNG, Celje); A.P. Čehov Višnjik (NP Beograd); Georg Bihner Dantonova smrt (Teatro stabile di innovazione del FVG, Udine); Drakula po Bramu Stokeru (SNG, Maribor); Don Kihot po Servantesu (SNG, Maribor); Dejan Dukovski Balkan nije mrtav (Dramski teatar, Skopje); Dejan Dukovski Bure baruta (Satirično kazalište „Kerempuh”); A. M. Koltes Roberto Cuko (Atelje 212); Goran Stefanovski Divlje meso (Dramski teatar, Skoplje); Milena Marković Brodić za lut¬ke (SNG, Ljubljana); Šekspir Hamlet (Universität für Musik und darstellende Kunst Graz, Austria); August Strindberg Gospođica Julija (Turska drama, Skoplje); August Strindberg Put za Damask (SNG, Ljubljana); Henrik Ibzen Per Gint (Kazalište „Gavella”, Zagreb); Mihail Bulgakov Život Molijerov (MNT, Skoplje); Kristofer Hempton Opasne veze (SNG, Maribor); Odiseja po Homeru (koprodukcija teatra Ulysses, kazališta „Gavella“ Zagreb, Ateljea 212, SNP-a i Pozorišta Navigator, Skoplje); Šekspir Na tri kralja (HNK); Vladimir Majakovski Misterija Buffo (SNG, Ljubljana), Karl Šternhajm Iz junačkog života građanstva (MGL, Ljubljana); Šekspir San letnje noći (Gradsko pozorište Istanbul); Goran Stefanovski po Magnusu Hiršfeldu Figurae Veneris Historia (SNG Drama Ljubljana)…

GORAN STEFANOVSKI

Dramski pisac, scenarista i esejista, jedan od eminentnijih savremenih autora u regionu i Evropi. 

Osnovao je Odsek dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju u Makedoniji, 1986, gde je predavao do 1998. Kao istaknuti umetnik i Fulbrajtov stipendista proveo je šest meseci 1990. na Univerzitetu Braun u SAD. U periodu između 1998. i 2000. bio je gostujući profesor na Dramskom institutu u Stokholmu u Švedskoj. Od 2002. predaje na Univerzitetu Kenterberi u Velikoj Britaniji, kao vanredni profesor dramskog pisanja. 

Dela Stefanovskog često su izvođena i objavljivana, a donela su mu i mnoga međunarodna priznanja. Stefanovski neprekidno, u teorijskom i praktičnom smislu, istražuje i pomera granice kreativnog pisanja i scenaristike. Zanimaju ga politički problemi i teme kulturnog identiteta.