48 sati budnosti od večeras u Berlinu

Performans 48 sati budnosti biće premijerno izveden u Berlinu u sredu (14.9.) u galeriji Holcmarkt (Holzmarkt). Performans poziva građanke i građane Berlina da 48 sati ostanu budni i učestvuju u neprekidnom javnom čitanju stotina stranica teksta: ličnih ispovesti izbeglica i priča o njihovoj sudbini koje, od antike do danas, pripovedaju o nesreći onih koji su morali da pobegnu i napuste svoje domove. 48 sati budnosti poziva na humanost, solidarnost i ne-ćutanje, na delovanje i budnost.

Performans je deo multidisciplinarnog projekta WakEUp čiji su autori Andrej Nosov i Srđan Ćešić, a izvođači i koautori Janko Dimitrijević, Nevena Negojević i Jelena Graovac. Live stream celokupnog performansa biće emitovan na internet stranici http://actionwakeup.net/.

U okviru pratećeg programa biće otvorena izložba fotografija Marka Drobnjakovića Na putu, koja beleži svakodnevicu izbeglica sa Bliskog Istoka na putu ka Evropi. Izložbu prate video radovi Violončelo Srđana Ćešića i Solidarnost Andreja Nosova.

Performans 48 sati budnosti u Berlinu realizuju Heartefakt fond i Serbinale uz podršku Ministarstva kulture i informisanja RS, Holzmarkt kooperative i inicijative Berlin Belgrade Connection.

48 sati budnosti u Berlinu

14 -16. septembar 2016

Otvaranje: sreda, 14. septembar u 19h

Galerija Holzmarkt, Holzmarktstr. 19, 10243 Berlin

Autori koncepta : Andrej Nosov, Srđan Ćešić

Izvođači i koautori programa : Janko Dimitrijević, Nevena Negojević, Jelena Graovac

Mikrofon.

Stolica.

Galerija.

48 sati budnosti.

48 sati neprekidnog javnog čitanja stotina stranica teksta: ličnih ispovesti izbeglica i tekstova o

izbegličkoj sudbini, koji od antičkih do današnjih dana prikazuju nesreću onih koji su morali da

napuste svoje domove.

Pred svetom je poziv na humanost, poziv na solidarnost, poziv na ne-ćutanje, poziv na delovanje.

 

 

PROGLAS

Zapamti budućnost

Pogled u verovatnu budućnost pred nama, u budućnost kroz koju hodaju nepregledne kolone izbeglica, u kartu sveta sačinjenu od potencijalnih ili već otvorenih žarišta, u lokalne ratove koji se nikada ne završavaju već samo rastu sve dok se ne stope u jedan veliki rat. Pogled u svetsku ekonomiju i posledice krize koje niko još ne ume do kraja da izmeri i sagleda, ne samo u zemljama koje smo do juče smatrali zauvek stabilnim i razvijenim nego i u svakom delu sveta u koji se kriza izlila kao voda u spojenim sudovima. Pogled u brojke koje opisuju svetsku klimu ili demografiju, sve to zajedno, svakog od nas, svakog čoveka koji razmišlja o vremenu pred nama čini nesigurnijim nego ikad.

Deceniju ili malo više za nama iznad svake stvari za koju smo verovali da je aksiom nacrtao se veliki i preteći znak pitanja, pa sebi previše često izgledamo kao sami na zemlji, bez jasnih orijentira da nam kažu gde vodi koji put, gde je dobro, a gde zlo, šta su tačni odgovori ili bar tačna pitanja, a rešenja koja su juče izgledala tačna događaji svakog dana demantuju i sve stavljaju na proveru.

Uprkos svemu tome, ovo vreme koje danas živimo i vreme koje će nas uskoro sačekati, svet koji bi posmatraču od pre samo deset ili dvadeset godina izgledao kao noćna mora, isto onako kako bi nama danas izgledali problemi koji će nas verovatno sačekati u narednih deceniju ili dve, pravi su razlog da se podsetimo stvari u koje verujemo, onoga što je svet u kojem živimo učinilo boljim nego što je bio ranije, što je stvorilo mir, što nam je omogućilo život kakvim ljudi ranije nisu živeli i slobodu kakvu nisu smeli ni da sanjaju.

Vreme koje iz nas pokušava da izvuče najgore mora biti poslednji i najjači motiv da ostanemo vernionom što u nama vredi. Strah koji osećamo pred užasom koji jednu po jednu briše vrednosti koje smo uzimali olako, mora biti glavni razlog zbog kojeg nećemo da se plašimo. Ljudi koji u nama pokušavaju da probude mržnju moraju da nam budu razlog zbog kojeg ćemo sačuvati empatiju prema onima koji su u nevolji i razumevanje za one koji su drugačiji. Iskušenje da se zatvorimo iza žica, metalnih ograda i zidova neka bude poslednji i najuverljiviji dokaz potrebe za svetom bez granica. Svaka u moru besmislenih smrti podsetnik je da je svaki život važan i da ima ime.

Danas naizgled nerešivi problemi naći će svoja rešenja. Pobedićemo strahove pred nama.

Razumećemo ono što danas izgleda nerazumljivo. Svet će opet biti mesto u kojem ćemo da živimo onako kako ljudi zaslužuju i treba da žive. Tada će biti važno da se setimo da nismo odustajali.

Tada će biti važno što si slušao ono što ti je govorilo – bori se za ono u šta veruješ. Ono što je govorilo – probudi najbolje u sebi.

Probudi druge.

Zamisli šta sve možeš.

Zapamti budućnost.

Otkud sve ovo?

Najpre je bio Festival tolerancije u Zagrebu. Potom u Beogradu. Dizajner i prijatelj Mirko Ilić je o svom trošku došao iz Njujorka u Beograd, mi smo u drugoj godini dali ime tom festivalu „WakEUp“.

Pored filmova, pored tribina, dogodila se i izložba. Pored izložbe, i perfomans. Velika pomoć došla je od galerije 12Hub u Beogradu, potom dragih prijatelja koji su nam donosili sve. Izdržali smo 48 sati. I to nije ništa, jer kada su došli ljudi iz centara za prihvatanje azilanata i pričali nam o svojim iskustvima onda je naših tričavih 48 sati ništa. I jeste ništa. Samo poziv da tišina ne govori umesto nas.

Šta je sve ovo?

Ovo je pozorište. Ovo je performans. Ovo je vizuelna umetnost. Ovo je praksa. Ovo je teorija. Ovo je

savremeno. Ovo je tradicionalno. Ovo je evropski. Ovo je ništa u odnosu na život. Ovo je pokušaj da

budemo ljudi.

 Izložba fotografija „Na putu”

Autor izložbe : Marko Drobnjaković

Kuratori : Srđan Ćešić, Nevena Negojević

Izložba fotografija Marka Drobnjakovića, fotografa poreklom iz Beograda, koji je proteklih meseci intenzivno beležio crno-belu svakodnevicu izbeglica sa Bliskog Istoka na njihovom putu ka Starom kontinentu.

Dvadeset i pet radova, koji precizno i više nego emotivno dočaravaju život u izbeglištvu, potcrtavajući razliku između života uljuljkanog u mir svakodnevice i života prožetog strahom i neizvesnošću na putu ka boljem sutra.

O izložbi Marka Drobnjakovića Na putu

Fotografije Marka Drobnjakovića, nastale tokom dvogodišnjeg izveštavanja za jednu novinsku agenciju, snimane duž cele balkanske rute potresnih migracija koje smo svi, sa veće ili manje distance posmatrali, stavljaju nas sve zajedno, kao pojedince, narode, ljude koji donose odluke, i na kraju, celu našu civilizaciju, pred niz pitanja na koja, za sada, nemamo pouzdan ni tačan odgovor.

Selekcija radova koji čine izložbu „Na putu“ ozbiljno prevazilazi okvire servisnih fotografija, potrebe najčešće banalnog i površnog medijskog pokrivanja događaja i suočava nas sa prizorima biblijskih scena patnji, koje svoj izraz, umesto ulja i platna starih majstora, tamu pozadine koja pred nas gura lica i tela tragičnih junaka, nalaze u pikselima digitalnih fotografija, slikanih najčešće mobilnim telefonom, u trenucima kad su zvanične slike već aploudovane na agencijske servere. Fotografi Magnum grupe su nas odavno naučili da „ako fotografija nije dovoljno dobra to znači da nisi bio dovoljno blizu“. Kvadrati sa ove izložbe, svaki za sebe i svi zajedno, svedoče neposrednu blizinu fotografa ljudima koje je fotografisao. Ne samo fizičku blizinu. Ne samo unošenje objektivom u lica ljudi koji gaze blatnjave ili betonske puteve Grčke, Makedonije, Srbije ili Mađarske, jer takva vrsta blizine, osim u ratnim uslovima i ne predstavlja neku posebnu vrlinu fotografa. Ove fotografije svedoče ličnu bliskost, empatiju, duge razgovore, razumevanje problema ljudi sa kojima je fotograf više bio saputnik na teškom putu nego lovac na egzotične slike. Slike svaku patnju personifikuju, čine vidljivim ljude konačno izvađene iz kolona i statistika koje, voljno i nevoljno, ubijaju svaku ličnost u nepreglednim kolonama, sabirnim centrima ili zbegovima razbacanim po livadama.

Zbog svega ovoga, pitanja koja nam život u problematičnom vremenu sada već svakodnevno nameće, pred Markovim fotografijama dobiju bold i ALL CAPS font i prate ih veći i teži znakovi interpunkcije. Pred njegovim slikama se pitamo koliko dugo ćemo istrajati u ideji da budemo ljudi kakvi želimo da budemo, da ostanemo verni vrednostima u koje verujemo. Pitamo se koliko će u nama biti empatije, koliko ćemo dugo odolevati glasovima koji nas pozivaju na strah, na zatvaranje i na napuštanje ljudi u nevolji. Ove slike nas podsećaju da su teška vremena najbolja prilika da ostanemo verni najboljem u sebi, jer okretanje glave od ovih slika danas biće siguran uvod u vreme kada ćemo morati da  okrećemo glavu od ogledala.

                                                                                                        Srđan Ćešić

Video rad „Violončelo”

Autor : Srđan Ćešić

Igra : Jelena Graovac

Video rad „Violončelo” projektuje fotografije Marka Drobnjakovića u lokalni kontekst, kroz narativne sekvence koje se kroz metaforu bave osećajem neizvesnosti.

Video rad „Solidarnost“

Autor : Andrej Nosov

Montaža i postprodukcija : Bojan Kanačković

Kompozitorka : Irena Popović Dragović

Tehnička podrška : Infobiro

Video „Solidarnost“ nastao je iz 48 sati materijala, i on samo opisuje odustajanja, gužve, sve

događaje u tih 48 sati.

Materijal pripremljen za potrebe performansa „48 sati budnosti“ prikupili su Centar za zaštitu i

pomoć tražiocima azila i dramaturg Vuk Bošković.

O radu Solidarnost

Tog decembra prošle godine Beograd je bio hladan i siv. U galeriji HUB12, koja je u međuvremenu na toj lokaciji zatvorena održavao se naš performans. Nisam znao kakvo će to biti iskustvo. Sedimo i

čitamo, i tek kada neko pokaže solidarnost i zameni vas, vi odlazite da se ispružite, da popijete kafu ili da odete u toalet. Bio je to test i za solidarnost među nama i sa nama. To neverovatno iskustvo ljudi koji su sami dolazili, ili ljudi koji su dolazili i odlazili, bez reči, samo preuzimajući zadatak i uz malo razgovora sa nama.

Video rad čini solidarnost posebnim poduhvatom. Naša namera da kroz podršku i solidarnost možemo izdržati je ključna evropska ideja. Bez solidarnosti nema Evrope.

Andrej Nosov

 

                                                                O Autorima

Srđan Ćešić

Scenarista i reditelj, Srđan Ćešić završio je studije vizuelne komunikacije na International College –

Art and Sciences u Milanu. Autor je satiričnih emisija Nikad izvini, Iz nepoznatih razloga i UPS!.

Objavljivao je političke ilustracije u Intervjuu, Borbi i NIN-u. Kao umetnički direktor, dizajner i reditelj

radio je na brojnim marketinškim, političkim i društveno angažovanim kampanjama.

Andrej Nosov

Pozorišni reditelj Andrej Nosov osnivač je Inicijative mladih za ljudska prava, kao i Hartefakta čiji je i direktor. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti, na katedri za pozorišnu i radio režiju.

Angažovan je na inicijativama za pomirenje na Balkanu, a radio je i kao novinar lista Danas i Radija Slobodna Evropa. Režirao je predstave Izopačeni Martina Šermana, Hinkeman - šta mora neka bude po drami Ernsta Tolera, Aveti Henrika Ibzena, kao i autorske projekte Glad, Verter: ili imaš nade ili nade nemaš i Ostaci Vuka Boškovića.

Marko Drobnjaković

Marko Drobnjaković je freelance fotograf, snimatelj i montažer. Sarađuje sa agencijom The Associated Press, gde je pokrivao političke i sportske događaje širom Evrope i Srednjeg istoka. Tokom karijere obrađivao je postratne događaje na Balkanu, pratio konflikte u Iranu, revolucije i konflikte u Ukrajini, kao i napredovanja organizacije IS na teritoriji Iračkog Kurdistana i evropsku izbegličku krizu.

Nevena Negojević

Menadžerka u kulturi Nevena Negojević diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za arheologiju, i masterirala UNESCO Master program Cultural Policy and Management pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Od 2010. razvija i realizuje brojne kulturne projekte koji se bave kulturom sećanja na Balkanu. Autorka je izložbe o jugoslovenskom glumcu Bekimu Fehmiu.

Dugogodišnja je saradnica Hartefakta.

Janko Dimitrijević

Pozorišni producent Janko Dimitrijević diplomirao je na Fakuletu dramskih umetnosti, na katedri za Menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture. Sarađivao je kao organizator i producent na predstavama Glad, Verter: ili imaš nade ili nade nemaš, Hinkeman: šta mora neka bude, Mali mi je ovaj grob, Grobnica za Borisa Davidoviča, Zmajeubice, Šta je ona kriva nije ništa ona kriva, Aveti i Ostaci.

Jelena Graovac

Glumica Jelena Graovac diplomirala je na Fakultetu za glumu i medije u Rijeci, a masterirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2016. Igrala je u predstavama u Srbiji i u regionu, među kojima i Verter: ili imaš nade, ili nade nemaš i Ostaci u režiji Andreja Nosova, Niko u režiji Milice Grujičić i Crnjanski u režiji Ivane Vujić.

                                                               O iskustvima

„Nastao je iz suštinske potrebe da nešto uradimo povodom trenutka u kome živimo. Ideja, poruka pa i sama postavka su jednostavne i bave se suštinom. Svi mi smo previše okrenuti sebi i svojim problemima i svojim ličnim malim potrebama, dok oko nas prolazi cela jedna populacija koja je izgubila apsolutno sve, a opet ne odustaje od života već pokušava da krene iz početka. Vreme je da se probudimo“ Vuk Bošković, dramski pisac i dramaturg, B92, 7. decembar 2015.

„Loših stvari ima sve više, a mi se užasno brzo privikavamo na to. Kada se nešto loše ponavlja, onda to brzo i zaboravljamo. Zato je ovaj projekat bitan kao podsećanje na te stvari“ Mirko Ilić, grafički dizajner, Blic, 8. decembar 2016.

„Prodrmati ljude u nama samima (...) Da znaš da si nešto radio ovog trenutka, da znaš da je ovo trenutak koji je važan u istoriji i da mozeš sebi da kažeš – da, ja sam pomogao tim ljudima” Biljana Srbljanović, Ekskluziv, Prva, 8. decembar 2015.

„Zamišljen je kao poziv na akciju koji dolazi na izmaku godine u kojoj gotovo da nije bilo dana da nas tragične sudbine izbeglica nisu trgle i na tren izmestile iz svakodnevice“ Seecult, 13. decembar 2015.

„Solidarnost je ključna reč o kojoj moramo da razgovaramo (...) a druga važna reč je učešće. Kao građani osećamo stalnu potrebu da učestvujemo u tome što nas okružuje i mislim da je najdivnija stvar ta interakcija sa ljudima, odnosno mogućnost ljudi da kroz direktno učešće u tom performansu šalju dalje poruku da je važno solidarisati se sa onim ljudima koji su ugroženi” Andrej Nosov, pozorišni reditelj i osnivač Hartefakta, Kulturni dnevnik, RTS, 3. avgust

 

Hartefakt je osnovan 2009. god. sa ciljem jačanja kritičke svesti i izgradnje otvorenih i slobodnih društava u regionu Zapadnog Balkana kroz kreativnu, stručnu i umetničku razmenu. Hartefakt podržava i podstiče savremeno i angažovano kulturno i umetničko stvaralaštvo i stvara uslove za kreiranje novih generacija progresivnih ljudi.

Više informacija o Hartefaktu na www.heartefact.org

Facebook: www.facebook.com/HeartefactFund

Serbinale јe platforma osnovana u Berlinu 2013. god. čiјi јe glavni cilj promociјa kulture i umetnosti iz Srbiјe u Berlinu i Nemačkoј. Kroz programe i proјekte koјe realizuјe, Serbinale nastoјi da pospeši kulturnu razmenu između umetnika iz Srbiјe i Nemačke i inicira diјalog dveјu kultura.

Više informacija o Serbinalu na www.serbinale.org