Ivi Vajld - "Sve ptice pevaju" u izdanju "Derete"

Knjiga romantičnog naziva „Sve ptice pevaju“, darovite britanske autorke Ivi Vajld oboriće vas iz težišta već sa prvom rečenicom ovog romana: 

„Još jedna ovca ležala je raskomadana i krvava, rasutih creva koja se još nisu ni skorila, pušila se koa vreo puding“. 

Junjakinja romana, Džejk Vajt, živi sama na neimenovanom britanskom ostrvu, slabo naseljenom i neprekidno izloženom nemilosrdnim prirodnim kapricima u vidu naleta kiše i vetra. 

Roman, u prevodu Đorđa Tomića, počinje kao svojevrsni triler, a razvije se, kompleksno i suptilno, u jednu snažnu životnu priču. Oštru, beskompromisnu, ali opet pre svega i uprkos svemu, žensku. Da li, zaista, sve ptice pevaju? Kao što sve ne lete. Neke ptice su u sadašnjosti, a neke u prošlosti. Videćete, tako, kakva sudbina, u romanu, čeka jednog goluba. Neke ptice, čak, nisu uopšte ptice!

„Uvek neka velika ptica leti gore visoko, posmatra ovce il zeca, guštera ili mene.“

Džejk čuva ovce, a društvo joj pravi pas koji se tako i zove. Živi okružena meštana koji su se već prilagodili nepovoljnoj klimi, neotesani su i nespremni da prihvate novo ili njim različito, a Džejk je upravo to. Svet oko nje je svet muškaraca, surov i nemilosrdan, ali Džejk je jaka žena, koja uspeva da zadobije njihovo poverenje, ili bar uvažavanje. 

U toj ravni izbor je krajnje jednostavan: ili si ovca ili vuk. A ovce su za šišanje. I dok je ovaca biće i vukova. Džejk je izabrala stranu, ali i otklon, distancu u pogledu na svet i dešavanja oko nje. Postupa instiktivno, deluje da to čini bez mnogo razmišljanja. Čini se da ništa ne može da je izbaci iz ravnoteže. Možda je upravo to posledica lekcija nevoljno naučenih u mladosti. 

Vreme prolazi i njeno stade se smanjuje, neko ili nešto ubija njene ovce. Skoro svake noći neka ovca ne dočeka jutro. I da zlo bude veće, ne tome se ne završava, jer Džejk nosi traumu iz prošlosti, ali i vidljive fizičke ožiljke. Pradoksalno, radnja u prošlosti i ova sadašnja odvijaju se u sličnom miljeu, uprkos greografskoj razdaljini. Kao da junjakinja nije želela, mogla ili smela da izabere različito okruženje, drugačiji milje, kao da je htela da se tamnih utvara iz prošlosti reši po sistemu „klin se klinom izbija“. 

Odmotava se klupko događaja, a priča polagan teče i sliva se, krijući nedefinisanu pretnju, koja samo što ne eksplodira. Kroz šume nastanjene neobičnim stvorenjima, vrele pustinje, mračna predgrađa i prašnjave puteve, Vajldova nas vodi vešto do najtamnijih ponora seksualnosti i nasilja, tragajući za njihovim prauzrocima - tamo gde mnogi od nas nikada nisu smeli ( ni hteli) ni da zavire: u mračne i neprovetrene prostore ljudske podsvesti. 

Ovo je roman vremenskog i prostornog diskontinuiteta u kojem Vajldova na specifičan način prepliće vremenske nivoe priče; poglavlja čija se radnja odvija na ostrvu, smenjuju oni iz ranijeg života. I dok se ostrvska dešavanje realizuju progresivno, kao direktan narativ, scene iz Australije kreću se u suprotnom smeru - povratkom u detinjstvo. U njima saznajemo i ponešto o australijskom identitetu:

„Kakvi smo mi Australijanci? Da li smo stigli na brodovima ili smo kasnije došli ovamo?“

Ovakve suprotnosti romanu daruju besprekoran ritam i neophodnu napetost. Stvari saznajemo dozirano, „na kašičicu“. Iako, na trenutke tako deluje, ova knjiga nije nikako sumorna. Surovosti se konfrotira emocija, oličena u likovima nekih ljudi spremnih da pomognu (Greg, Lojd) da pokažu dobrotu i plemenitost, razumevanje. Provevši neko vreme zajedno, Lojd, njen sunarodnik, pita Džejk: 

„“Dobro“, progovorio je najzad, „ verovatno se pitaš zašto sam ovde?““

Ona mu ne odgovara, niti on išta pojašnjava. On je čovek koji je čuo njene noćne krike. Sve ćete, međutim, saznati kada za to bude vreme-na samom kraju knjiga. Knjige koja, uprkos svemu, nudi nadu, duhovitost i prijateljstvo. I u njih nepopravljivo veruje. 

A kada se, nestrpljivi, zapitate: zašto nam već jednom ne kaže šta se to dešava, shvatate da vas Vildova, vešto i lukavo uvlači, polagano, da i sami proživite, da shvatite i razumete. Poput arheologa, koji otkopava sloj po sloj, ona kopa po sopstvenom životu. Bez nepotrebnog samosažaljenja. Putujemo kroz vreme, putujemo kroz prostore, jednom rečju putujemo kroz život. Putujemo kako bismo razrešili sadašnjost glavne junjakinje, i kako bismo, kao reflektorom, obasjali mračne australijska sećanja ili košmare.

Roman je osvojio Evropsku nagradu za književnost 2014, kao i druga važna priznanja: književnu nagradu „Miles Franklin” za prikaz života u Australiji i „Encore“ nagradu za najbolju drugu knjigu. Na srpskom jeziku izašao je u izdanju Derete, u okviru projekta „Otuđenje i identitet u savremenoj evropskoj književnosti“. Projekat je nastao u saradnji sa programom „Kreativna Evropa“, a u okviru njega objavljeni su i drugi savremeni romani slične orjentacije. 

Ivi Vajld svrstavaju među najbolje mlade britanske autore, njeni romani osvojili su publiku i kritičare i dobili brojne nagrade. Rođena je 1980, godine u Londonu, a odrasla u Australiji. 

Njen prvi roman „After the Fire, A Still Small Voice“ osvojio je nagrade „John Llewellyn Rhys” i „Betty Trask”, a našao se i u užem izboru za nagradu Dublin International IMPAC i priznanje Orange Award for New Writers. 

Vajldova vodi malu samostalnu knjižaru u Pekamu.