XVIII FESTIVAL NITRATNOG FILMA POČINJE NA DAN JUGOSLOVENSKE KINOTEKE

120 godina od prve filmske projekcije u Srbiji

Na nedavno održanoj konferenciji za novinare u Jugoslovenskoj kinoteci, direktor ove ustanove Jugoslav Pantelić i upravnik arhiva Aleksandar Erdeljanović, najavili su da će i ove, kao i prethodnih godina, 6. jun biti “rezervisan” za obeležavanje Dana Jugoslovenske kinoteke, a ujedno i za početak  XVIII Festivala nitratnog filma.

Posle svečanosti na kojoj su dodeljene nagrade, Zlatni pečat i Plaketa Jugoslovenske kinoteke, filmskim stvaraocima za izuzetan doprinos razvoju filmske umetnosti, program je nastavljen projekcijom filma “Jelena Trojanska” iz 1924. godine, kojom je otvoren najavljeni festival. 

Ove godine dobitnici Plakete su glumci: Dragan Bjelogrlić, Anica Dobra, Nikola Kojo, Zoran Cvijanović , Milorad Mandić Manda i Žarko Dragojević, kao i mnogi evropski „filmski radnici“ - Cineteca Nazionale, Roma (Sergio Toffeti), Cinematheque Francaise (Samantha Le Roy), Film Museum Munchen (Stefan Droessler), Jan Erik Holst iz Osla, Petar Karđilov iz Sofije, Daniel Rafaelić i Nenad Polimac iz Zagreba.

Prestižnu nagradu Zlatni pečat ove godine ponela je naša proslavljena glumica Dušica Žegarac i reditelj Želimir Žilnik.

Ovogodišnji Festival nitratnog filma imaće najbogatiji program do sada, sa preko 100 filmskih naslova iz 35 svetskih kinoteka, od kojih će mnogi filmovi prvi put biti prikazani kod nas. Saradnja sa najznačajnijim evropskim kinotekama, kao i izvođenje priznatog džez klaviriste, Miloša Krstića, koje će pratiti projekciju odabranih nemih filmova, najavljeno je na konferenciji za novinare, kao i prisustvo velikog broja zvanica iz inostranstva.

U znak sećanja na prvu filmsku projekciju na Balkanu, koja je održana 6. juna 1896. u kafani "Zlatan krst" u Beogradu, Jugoslovenska kinoteka svake godine obeležava svoj dan, a ove godine je dogovorila da se pred svaku bioskopsku projekciju u Beogradu prikaže sedmominutni filmski materijal braće Limijer i da se na taj način obeleži 120 godina od prve filmske projekcije.

Jugoslovenska kinoteka je nacionalni filmski arhiv Republike Srbije. Osnovana je 1949. pod nazivom „Centralna jugoslovenska kinoteka“. Proglašena je za ustanovu od posebnog značaja za Republiku Srbiju. Kinoteka je otvorena za sve istraživače i naučne radnike koji se bave istorijom i teorijom filma, kao i za sve zainteresovane posetioce. Putem predavanja, tribina, promocija, izložbi i knjiga, aktivno učestvuje u edukaciji i širenju filmske kulture u našoj zemlji, a u svojoj arhivi čuva preko 100.000 filmskih naslova.

Iskoristio sam priliku da malo "ugnjavim"  upravnika Arhiva Jugoslovenske kinoteke, Aleksandra Erdeljanovića. 

 Festival nitratnog filma je stigao do punoletstva. U kakvim je uslovima "derište" odrastalo i u kakvog je momka stasao?

Festival nitratnog filma je započeo „svoj život“ u veoma nezgodno vreme početkom 1999 godine. Te prve godine prikazivali smo samo zapaljive filmove koji se čuvaju u Arhivu Jugoslovenske kinoteke. Prvih nekoliko godina „odrastanje“ je bilo teško jer je i u samoj kući vladalo podozrenje oko održivosti ovakvog festivala i zbog problema sa troškovima za prevođenje filmova i izvođenje žive muzike na projekcijama. Sve je, međutim, pošlo nabolje kada sam 2003. godine u Austrijskom filmskom arhivu pronašao „Karađorđa“ i ostale najstarije srpske igrane i dokumentarne filmove koje su proizveli naši prvi producenti Svetozar Botorić i Đoka Bogdanović. Od tada je i država shvatila značaj i obim ovog festivala i mnogo ozbiljnije počela da ga potpomaže, krenuli su dolasci gostiju iz inostranstva i prikazivanja restaurisanih remek dela iz najpoznatijih svetskih i evropskih arhiva vezanih za period Nitratnog filma (1896-1953). 

Posle 18 godina, mi smo visoko rangirani među festivalima arhivskog filma, o čemu najbolje govori podatak da će ove godine u 10 dana (6-15 jun) biti prikazano 110 filmova iz 35 evropskih, američkih i azijskih arhiva, a prošlogodišnji rekord, za koji smo smatrali da je neoboriv, podrazumevao je učešće 27 arhiva.

 

  Čemu publika može da se nada ove godine?

Prvih 16 godina koncept festivala je bio vezan isključivo za prikazivanje filmova iz Nitratnog razdoblja. Naravno, „pravi nitrati“ su bili isključivo iz našeg arhiva, a iz drugih kinoteka smo dobijali mahom nove restaurisane kopije klasičnih filmova iz tog perioda. Prikazivanje zapaljivih filmova je inače zbog problema iz  prošlosti, kada su  mnogi bioskopi izgoreli i izginulo puno ljudi, zabranjeni u više zemalja, tako da je jedan broj naših gostiju po prvi put imao šansu da zapaljivi film vidi na javnoj projekciji upravo u našem bioskopu, Muzeju Jugoslovenske kinoteke. 

Od prošle godine, po ugledu na verovatno najznačajniji festival arhivskog filma - Il Cinema Ritrovato (Povratak filmu) u Bolonji, odlučili smo da donekle izmenimo koncept i damo šansu remek delima koja su snimljena i posle 1953. godine, nastala tokom šeste, sedme decenije prošlog veka. Time smo privukli i neku novu mlađu publiku, koja se još uvek teško odlučuje na gledanje nemih filmova, ali i dobili u kvalitetu filmova i bogatstvu programa koji prezentujemo.

 Šta biste iz programa izdvojili

Ove godine imamo blizu 40 programa, što znači i četiri projekcije dnevno u obe naše sale, u staroj - Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj ulici i novoj - Upravnoj zgradi Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj ulici. Jako je teško odlučiti se između tolikog broja fascinantnih filmova koje ćemo prikazati, ali ću spomenuti one koji otvaraju i zatvaraju festival, velike spektakle kao što su dvodelni Jelena-Pad Troje (1924) Manfreda Noe i Kazanova (1927) Aleksandra Volkova. Istakao bih takođe ozvučenu verziju legendarne Ejzenštajnove Oklopnjače Potemkin (1930), monumentalnu dramu po delu Emila Zole Novac (1928) u reziji Marsela Lerbijea, decenijama zabranjeni Jedan Skandal (1966) rediteljskog dvojca Alov-Naumov, po noveli Dostojevskog, sjajnu mađjarsku komediju Liliomfi (1954) Karolja Maka, jedinstveni program austrijskih ranih erotskih i porno filmova, koji će biti prikazivani posle ponoći, jedini sačuvani deo kultnog samurajskog filma Neoprostivo (1926) Daisukea Ita, proglašenog za najbolje japansko ostvarenje svih vremena i mnoge, mnoge druge. 

Navešću imena samo nekih od velikih reditelja dela koja ćemo gledati ove godine: Tod Brauning, Alf Sjeberg, Tomu Ušida, František Vlačil, Mario Soldati, Aleksej Granovski, Rangel Valčanov, Leo Mitler, Alber Kapelani, A.V. Sandberg, Oktavijan Miletić, Mario Bonar...

Najzad, spomenuo bih i dva programa koja dolaze iz našeg arhiva, sa zapaljivih kopija. U prvom ćemo prikazati dva ostvarenja poznatog češko-američkog dokumentariste Aleksandra Hakenšmida Bezrazložna šetnja (1930) i Zaboravljeno selo, u korežiji sa Herbertom Klajnom (1941), a u drugom veliki program animiranih klasika iz Amerike, Rusije, Nemačke, Češke i Rumunije, koje čuva naš Zapaljivi arhiv. Dodao bih i dve restauracije koje su upravo završene u Digitalnom odeljenju Arhiva Jugoslovenske kinoteke i imaće prezentaciju na ovogodišnjem festivalu. Reč je o filmovima iz perioda SFRJ - slovenačkom Srećno kekec (1963) Jože Galea i makedonskom Ukleti smo Irina (1973) Koleta Angelovskog.

             Vratimo se sada ovm prostorima. Šta se ove godine na festivalu krčka?

Kao i svake od poslednjih godina, potrudili smo se da pronađemo i prikažemo rana ostvarenja vezana za prostore Srbije, bivše Jugoslavije i Balkana. U tome su nam ove godine značajnu pomoć dale Kinoteka Bolonje i Aj (Eye) institut iz Amsterdama. Iz Bolonje stižu četiri tek otkrivena filma vezana za Crnu Goru, Balkanske ratove i okupaciju Rijeke od strane italijanskih trupa, snimljena u periodu 1910-1918. S druge strane, od Kinoteke iz Amsterdama dobili smo niz od sedam putopisnih „Pate revija“ iz razdoblja 1926-1927, kada su njihovi snimatelji obišli tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju i napravili serijal prekrasnih filmskih vinjeta u živopisnom „Pate koloru“, vezanih za naše ljude, tradiciju i običaje. 

Istakao bih takođe i zajednički projekat Festivala kratkog metra, Jugoslovenske kinoteke i Avala Film Way-a, vezan za izradu prve kolekcije srpskih animiranih filmova u periodu 1925-1928. Na ovom DVD izdanju se nalazi 18 ostvarenja, a za program filmova koje je dao i pripremio naš Arhiv najzaslužniji su Rastko Ćirić i Nenad Popović.

            Ja kažem prateći programi, a Vi?

Uz već spomenutu promociju i projekciju DVD-a „Srpski animirani film 1“, velika nam je čast što će se na našem festivalu predstaviti knjiga tek izdana u Zagrebu „Leksikon jugoslovenskog filma“, čiji je autor istaknuti filmski kritičar Nenad Polimac, dugogodišnji gost i prijatelj naše manifestacije. Naravno, potrudićemo se za još neka iznenađenja tokom festivala.

             Ko će zakucati na vrata XVIII Festivala nitratnog filma?

Iako nam je budžet ove godine za skoro četvrtinu niži od prošlogodišnjeg, osim do sada najbogatijeg festivala, kako po obimu programa tako i po broju filmova , rekord smo srušili i sa brojem od 32 gosta iz 18 zemalja. Među njima je 11 direktora kinoteka i upravnika arhiva, filmskih arhivista i stručnjaka, istoričara filma i filmskih novinara. Ovo je prava prilka da se na jednom mestu razmene iskustva, dogovore budući projekti i povežu ljudi čiji je jedini cilj sačuvati filmsku baštinu za budućnost i prikazati je nekim novim gledaocima.

           Svi smo svesni u kakvim šugavim vremenima živimo. Kako uspevate u materijalnom i organizacionom smislu da okupite toliko inostranih kinoteka i arhiva?

Neverovatno je kako sa ovako ograničenim materijalnim resursima i malim brojem od petnaestak ljudi, koji rade na organizaciji festivala, pripremi kataloga, uvozu i izvozu filmova, pripremi filmova za projekciju, za prevodioce i muzičare, uspevamo sve ove godine ne samo da održimo festival već i da ga bitno poboljšavamo. Tajna uspeha je pre svega u kontaktu sa bitnim ljudima iz „kinotečkog sveta“, kao i u ogromnom ugledu koji uživa Jugoslovenska kinoteka, decenijama jedan od najznačajnijih i najvećih svetskih filmskih arhiva.

           U čemu je kulturološki značaj ovako specijalizovane manifestacije? Da li, kako i ime kaže, uspeva da "zapali" publiku?

Značaj našeg festivala je mnogostruk. Pre svega, cilj nam je da prikažemo remek dela svetske kinematografije novim generacijama, kao i neke stare i zaboravljene filmove koji su danas dočekali svoje novo kritičko preispitavanje i iščitavanje. Pored ove edukativne uloge, koja je namenjena kako najširem sloju gledalaca tako i pre svega mladima koji će se profesionalno baviti filmom i njegovom istorijom, cilj nam je da skrenemo pažnju na hitnu potrebu spasavanja starih filmskih materijala (kako digitalnom restauracijom, tako i klasičnim analognim kopiranjem na filmsku traku). 

Kao podatak koji će ovo potkrepiti, navešću da se smatra da je danas iz pionirskog perioda kinematografije (1896-1914) u svetu sačuvano manje od 10 posto snimljenih filmova. Ako je za utehu, zahvaljujući svemu što smo pronašli u proteklih 15 godina, kako u drugim arhivima tako i kod nas, Srbija se nalazi na pozitivnom vrhu sa oko 65 procenata sačuvanog domaćeg filmskog fonda.

          Da li ste proteklih godina bili zadovoljni odzivom publike?

Jedan od uslovno rečeno problema festivala bio je svih ovih godina  i relativno mali odziv publike. Na to su uticala mnoga dešavanja u prethodnih četvrt veka, od zatvaranja bioskopa, ulične ali i televizijske piraterijere, lošeg bioskopskog i televizijskog programa koji je nametao komercijalne filmove i apslolutnu prevlast američke kinematografije, koja jeste najbolja ali ne i jedina značajna u svetu filma. Poslednjih godina smo puno radili na reklami i promociji festivala i dobili neke nove gledaoce, pre svega studente sa umetničkih fakulteta, no to je tek početak. Na nama je da i dalje aktivno radimo na većoj vidljivosti našeg festivala, da razbijamo animozitet prema remek delima nemog razdoblja, da širimo filmsku kulturu u svim slojevima...

            Na kraju, šta je po Vašem mišljenju neophodno da bi Festivala nitratnog filma i dalje živeo srećno i berićetno?

Smatram da naš festival pre svega počiva na ljudima i njihovom entuzijazmu, jer dok je njih, biće i festivala. Svakako, očekujem još veću pomoć našeg Ministarstva kulture (koje nas već godinama podržava) u svakom smislu, kao i dalje širenje i poboljšavanje naših kontakata kako sa kinotekama bivše Jugoslavije  tako i sa svim vodećim svetskim arhivima. Dobre lične i profesionalne veze, razmena programa i ideja, naše aktivno učestvovanje na festivalima slične vrste, samo mogu doprineti nastavku života festivala Zapaljivog filma, događaja kojim se svake godine toliko ponosimo.