Странице

четвртак, 23. јун 2016.

Ostaci na Dev9t

                                     
   igrokaz o ratnim i ljubavnim zločinima

Hartefakt fond je u okviru svoje umetničke produkcije KAD SE ŽIVOT ŽIVI DRUGI PUT izabrao tri predstave: Ostaci, Život i Gospođica Julija. Pozorišna predstava Ostaci po dramskom tekstu Vuka Boškovića, a u režiji Andreja Nosova (osnivača i direktora Hartefakt fondacije), u produkciji Hartefakta, premijerno je prikazana 17. juna u 20 časova na festivalu Dev9t u Staroj Ciglani. Dramaturg predstave je Biljana Srbljanović, a uloge tumače: Jelena Graovac, Miloš Timotijević i Irena Popović Dragović, koja je ujedno i kompozitor songova. Dame i gospodo, ovde imamo posla sa predstava koja gura prst u oko. Oko koje ne želi da vidi svet oko sebe. Svet koji je takav kakav je uistinu: lep i surov.
 
Prvi put sam u građevinsko preduzeće Trudbenik otišao sa ocem da nabavimo građevinski materijal za vikendicu. 

Čekali smo u redu. Strpljivo.

Drugi put sam bio na vinskoj manifestaciji koju je organizovala Vinska ilegala kada mi je majka već bila ozbilno bolesna. 



I sad, na kraju još jedne uspešne radne nedelje, stojim ispred devastirane industrijske hale upriličene u Integral favelu iščekujući početak pozorišne predstave. Na festivalu Dev9t, okružen brojnim šarenolikim instalacijama i preplavljen raznoraznim dešavanjima.  



Između nas i uskog ulaza u hodnik prepreka kakva se obično postavlja kada se nešto radi na putevima. I grupa mladih redara obučenih u crno. Publika se nestrpljivo vrpolji. Šta će i gde biti? Čuje se muzike, barijera se uklanja, a redari negde nestaju. Publika spontano kreće uskim hodnikom. Neki ljudi tu skupljaju razrorazne pinklice u velike crne vreće. Ozbiljan glas, kao sa Dnevnika izveštava o upadu srpskih policijiskih snaga u jedno selo na Kosovu i masakru u njemu u vreme kada u njemu nije bilo ratnih dejstava. Odjednom, namerno ili neopreznošću nekog od posetioca, nestaje i zvuka i svetla. Bauljamo po polumraku. Penjemo se uz stepenice.


I gle, baš smo u prostoru gde smo nedavno probali vina. Prepoznajem prostor, samo je sada u drugačijem kontekstu. Na bini su glumci u formi tročlanog rock bend (nešto između Lajbaha i benda iz Ko to tamo peva). Oni tumače likove dva para, zapravo  četvoro prijatelja: Igora,Tamare, Jovane i Petra. Koji žive svoje živote, proživljavaju svoje emocije i životne promašaje, primaju i zadaju udarce u ritmu bubnja, samodovoljno se njišući kulovima kroz život. Plete hramonika, pletu klavijature, struže violina, jauču gusle. Muzika ovde igra ključnu ulogu, prenoseći ono što reči i mimika, pokreti ne mogu. Revolicionarne koračnice, folk melodije i mambo ritmovi- da li oni mogu da prikriju sve ono što kriju naše duše. Zatrovane i povređene. 

Problemi su gurnuti duboko pod tepih, a budućnost je prepuna neizvesnosti. Nimalo ne obećava, naprotiv. Da li nam je potrebno suočvanje sa prošlošću?  Ma, baš nas briga, daj da se pravimo i dalje ludi! Da dignemo ruke od svega. Jer, šta uopšte možemo da postignemo?
Da li život treba živeti pod motom: “nadati se najboljem, a sprematu se za najgore!” Ustalom, biće sve u redu! I zašto takav koncept kad tad mora pasti u vodu?  Buć! Da li će sve pasti u zaborav? 
"Kakva će vam (nam) biti deca?"



„Svako od njih istovremeno i sumnja da ga svi ostali lažu, zbog čega je jako povređen, ali je takođe uveren u ispravnost svoje odluke da nikad nikome ne kaže istinu. Njihov manjak iskrenosti u privatnim životima u suprotnosti je sa požrtvovanim pokušajima da otkriju i dokažu da je sam (izmišljeni) vrh današnje vojske učestvovao u (izmišljenom) ratnom zločinu u (izmišljenom) selu na Kosovu“, rekao nam je autor, dramski pisac Vuk Bošković osvrćući se na ovu premijernu predstavu..


Ostaci su upravo to, ono što nam je preostalo, ako uopšte jeste nešto posle svega. Posle ratova i kriza, ličnih lutanja i tragedija, razočaranja. I, krucijalno pitanje koje se postavlja (samo po sebi) ima li uopšte ikakvog smisla i vredi li i dalje bilo šta pokušavati? Čemu sumanuta potreba za promenama, za borbom, u sistemu koji je zasnovan na večitom licemerju, prikrivanju i providnim manipulacijama. Koliko smo daleko otišli u mimikriji? Čemu naši životi i kakva je njihova svrha? Gde je nestala ljubav, ako ju je ikada i bilo? Zašto konzumiramo baš sve što nam namažu na hleb? Treba li tragadi za istinom i zašto da? Ima li sigurnosti, ima li poverenja? 


Motivisani glumci uspešno su preneli ove dileme na publiku. Da se preispitamo? Ili bolje ne? Što se mene lično tiče, odavno ne verujem u velilke istine, niti u grandiozne pobede. Kako neumitno starim skloniji sam gerili, diverzijama i subverzijama. Počnimo od malih stvari.  ‘ajmo na pivo!





Нема коментара:

Постави коментар