Странице

среда, 29. јун 2016.

Hotel Kosovo – Vidovdan je a ja nisam tamo gde bih da sam




podnaslov predstave - Scenski priručnik za lakše snalaženje u južnoj srpskoj pokrajini Republika Kosovo


28. juna 1389. godine odigrala se legendarna bitka na Kosovu kada se vojska kneza Lazara sukobila sa Osmanlijama u ulozi osvajača. O ishodu samog boja kolaju kotradiktorne priče sumnjive verodostojnosti. Vođa  hrišćana, knez Lazar Hrebeljanović podlegao je junačkim ranama, a Miloš Obilić, koga su pre boja nipodaštavali, skratio je za glavu sultana Murata. Tadašnja plemićka opozicija oličena u liku srpskog Jude, Vuka Brankovića omanula je načisto. Bejahu to vremena bez brzog Interneta, društvenih mreža, bez mobilnih telefona dakle i bez neizbežnih selfija. Bez nepristrasnih posmatrača i brižljive međunarodne zajednice. Bez tako potrebnih internacionalnih posrednika.  

Kao posledica tog krvavog sukoba dobili smo petstogodišnju orjentalnu prinudnu upravu, a refleksije takvog nesrećnog raspleta događaja vidljivi su i danas; ugrađeni su nam u genetski kod, karakter, kuhinju i odnos prema radu, prema obavezama. No, kako god bilo - mit je stvoren i, kako to već biva, više puta uspešno zloupotrebljen. 




Šta se još dešavalo na taj ključni i kobni dan naše (a i tuđe)  istorije: 


Engleski kralj Henri VIII rodjen je 1491, a tokom svoje vladavine svoju vlast je proširio na Vels, Škotsku i Irsku;


1869 proglašen  je  Namesnički ustav koji je kneževinu Srbiju uveo u doba ustavnosti. Prvi put u istoriji Srbije skupština je postala zakonodavni organ, mada sa ograničenim pravima;

1877. rođen je Petar Kočić;

1882. Beogradu je dobio savremeni vodovod koji je napravljen prema projektu nemačkog inženjera Oskara Smrekara. Iz pet dubokih bunara grad je dobijao oko 65 litara vode u sekundi;

Šest vekova posle kosovskog boja, 28 juna 1914. godine pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip, upucao je u Sarajevu austrougarskog nadvojvodu, prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju. Bila je to varnica koja je pokrenula najveće razaranje koje je svet do tada video –Veliki (I svetski) rat.  Koji je, da ne poverujete, zvanično okončan potpisanjem  Versajskog  sporazuma između Antante i Nemačke – na Vidovdan, 28. jun 1919. godine;

1921. na isti dan u Beogradu je pokušan atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, dok se vraćao iz Skupštine u kojoj je ozakonio Vidovdanski ustav. Sa skela nedovršene zgrade na uglu Miloševe i Masarikove ulice, molerski radnik Spasoje Stejić bacio je bombu na regentovu kočiju, ali je ona zapela za telefonske žice i eksplodirala ne pogodivši cilj. Princip je bitan!

Na Vidovdan nisu bili imuni ni komunisti te su na sastanku u Bukureštu baš na taj dan Komunističku partiju Jugoslavije škartirali iz zajednice bratskih komunističkih partija - Informbiroa. To je doprinelo da se Jugoslavije odlučnije okrene zapadu, koji je tu njenu izdaju, velikodušno nagradio. Živelo se...

1950 je pušten u saobraćaj put Beograd-Zagreb, dug 400 kilometara, nazvan "Auto put bratstvo-jedinstvo", koji su gradile dobrovoljne omladinske radne brigade iz svih krajeva Jugoslavije;

28. juna 1989. godine, na Gazimestanu, povodom 600-godišnjice Kosovsog boja tadašnji predsednik Srbije, Slobodan Milošević,  održao je motivacioni govor pred mnoštvom okupljenog egzaltiranog naroda. Taj govor i dela posle toga koštala su ga da na isti dan 2001. bude brzopotezno spakovan i isporučen Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu;


Na Vidovdan leta gospodnjeg 2016. odigrana je na daskama Beogradskog dramskog pozorišta predstava Narodnog pozorišta iz Prištine izmeštenog u Gračanicu – Hotel Kosovo.   

Bila je to predstava koju sam hteo da vidim još od razgovora sa Nenadom Todorovićem, direktorom NP Priština, povodom gostovanja predstave Govorna mana u Zvezdara teatru. Komad koji se bavi previše bolnom temom i još otvorenom ranom, pa sam se pitao da li smo mi spremni i kakav bi to mjuzikl bio, jer Hotel Kosovo svakako nije Hotel Kalifornija. 

„Gomile kvadratnih kilometara pod kojima leže leševi civilizacije kao humus za cvat novih mržnji, kilometri laži kojom će vas, silom fizike, očas pretvoriti u inžinjere istine, teror koji će se pravdati osvetom žrtve, sve su to razlozi da se umetnik oseti prozvanim. Ako se ne slažete, ovo je predstava koju ne smete videti. Da vam ne kvarimo veče“,  reči su pisca komada i  reditelja Nenada Todorovića koji se odmah i ograđije što je morao da se lati pera: 

“čekajući dvadeset godina da Kosovo bude umetnička tema nekim drugim, pismenijim autorima, crvljao sam radeći komade koji me se ne tiču, ali pošto je pozorište zaboravilo ovu tragičnu farsu, drznuo sam se da publiku onespokojmi pričom o njoj”


E baš na Vidovdan drznuo se da gostuje sa Hotelom Kosovo na sceni Rade Marković Beogradskog dramskog pozorišta. Tu vidimo dve etničke zajednice koje su živele na Kosovu, njihove mržnje i zablude, vidimo mešetare i hoštaplere domaće i sa strane. 

Radnja komada prati putešestvje Dobrivoja Anđelkovića (Aleksandar Mihajlović) koji se posle petnaest godina od ratnih sukoba, nošen nostalgijom, vraća iz izbegličkog kampa u Kruševcu (odakle su krenuli kosovski junaci u boj) u jedno malo, nekad i njegovo, mesto na jugu Kosova i Metohije. 


Izgubio je sve - i svoje bližnje i svoju kuću i svoju zemlju, i ono ključno izgubio je veru u sve i svakoga (što nužno nije loše), ali i bilo kakvu nadu. Možda i sopstvenu dušu. Početak predstave obećava – prva numera je bluzerska i da se tako nastavilo bilo bi mnogo bolje. Oseća se tu prstohvat Tomija i jasne aluzije na Kosu. Ohrabruje me činjenica da autor ne pribegava jeftinom, patetečno-ljigavo-otužnom-kvazipatriotskom klišeu, naprotiv. Obračun se oštro i bez ostatka sa zabludama u sopstvenom nacionu, brutalno i nezaustavljivo: snažno žigošući lažne zaštitnike naroda oličene u pesnicima stihoklepcima, koji su spremni da svoje ideje prodaju i rasprodaju, srpskim pseudointelektulacima – akademicima (istoričar Hadži-Jovan Jeremića), napaljenim, kratkovidim i sujetnim kvazivojskovođama koji lako presvlače uniforme i menjaju ideologije i gospodare. 

 


Scenografija (potpisuje je Goran Stojčetović) je realizovana u vidu ogoljene konstrukcija zgrade, kuće, a njeni spratovi su pozornica na kojima se dešavaju različite scene ovog komada. Baš ovaj kostur simbolizuje sadašnje stanje u kojem se nalazi Kosovo i Metohija. Jedan ogoljen, nedovršen prostor. Vetrometina. A paradoksalno, svugde okolo se gradi.

 

Opšti utisak koji mi se nameće na prvu loptu je da sve deluje poprilično smušeno, možda svesno košmarno, nedosledno,  mnogo toga je započeto, a nezavršeno, deluje poprilično amaterski. Na momente blesne neka iskra, neka visprenost, koja bi mogla da posluži kao dobra ideja vodilja, ali se odmah odluta u previše očigledno i nepotrebno banalno. Nemam nikakvih problema sa jasnim aluzijama na sve besmislice, predrasude i zloupotrebe, zanimljiva mi je bila snažna reakcija čoveka iz publike, koji je kada je na red došlo rušenje srpskih mitova i zabluda, par puta uzbuđeno uzviknuo: „Sramota, sramota...“. 

Diskutabilna mi je, da ne kažem i degutanta scena u kojoj političke i verske poglavice obe etničke zajednice pokušavaju da manipulišu žrtvama  - koje oličavaju glumci maskirani u grobove, glava pokrivenih crnim vrećama za smeće – tvrdeći da ne pripradaju nikom drugom do svojim najdražim. Mislim, razumem potrebu i cilj, ali suviše mi je mučno da ih svarim. Iako nemam takvih iskustava, na svu sreću. Kako je tek onima koji su nekog izgubili?  Ne želim ni da zamislim!
 

U odbranu autora odmah stavljam da je to jasna slika razočarnog čoveka sa Kosova, punog jeda i očaja. Izneverenog. Ali smatram da je ovakav komad trebao da napiše neko hladnije glave i s manje emocija. 

Povratnik Dobrivoje i njegova nesuđenja ljuba Dobrila po samoj svojoj definiciji su dobroćudni ljudi. Koji nisu učinili nikom ništa nažao. Ali koji su ispali žrtva. Koju ni na koji način ne tretiraju kao ljudsko biće. Baš niko i baš nigde. Dobrivoje, na svom putu susreće sunarodnike oguglale i ravnodušne i nove vlasti ohole i bezdušne. Kosovo kojim vlada korupcija. Mediji su ratnohuškački i zluradi na obe strane. Međunarodni dušebrižnici su samo poklopac na tom pretis loncu.

Na kraju Dobrivoje strada, a onda sasvim nejasno na koji način, možda samo iz pukog cinizma ili puste želje - nastaje sveopšte pomirenja, nestvarni hepiend - ni sa čim izazvan. Svesni pozorišni kemp? Da se ne lažemo - za sukobe je imalo dosta razloga u istoriji i uticajima, a za pomirenja će trebati i dosta vremena i dosta volje i ponešto ustupaka i nešto praštanja - a trenutno to uopšte ne deluje realno. Nije ni na vidiku. 


Gluma je, osim časnih izuzetaka, pregruba, nepotrebno i odveć karikirana, često i preglumljena. U ovom komadu nastupaju: Aleksandar Mihailović, Milan Vasić, Igor Damnjanović, Anika Grujić, Bojan Stojčetović, Dejan Cicmilović, Aleksandra Cucić, Jasminka Hodžić, Nebojša Đorđević, Tamara Tomanović, Jelena Orlović, Olivera Bacić, Miloš Jadžić, Vasilj Adžić i Uroš Mladenović, kao i igrači plesne grupe Strit dens iz Kosovske Mitrovice:  Filip Rojević, Zvezdana Mihajlović, Miloš Adžančić, Nina Baldini, Maša Kovačević, Ilda Radončić, Đorđe Baščarević. 

Muziku je komponovao Bojan Stojčetović, koreograf je Nebojša Gromilić, kostimograf Ljiljana Ružić, a scenograf Goran Stojčetović.

Odlomak iz predstave možete pogledato ovde


Нема коментара:

Постави коментар