Странице

уторак, 28. јун 2016.

GRANICE - Finalisti 7. međunarodnog festivala fotografije Organ Vida, Zagreb



KCB - Galerija Artget, Trg Republike 5/
30.6 - 23.7. 2016.

Granice – očite, čitljive, možda i premostive? 

Određena je tema nove festivalske edicije – Granice. Raspisuje se i objavljuje tekst konkursa, autori/ke prolaze kroz svoje arhive, biraju radove, sužavaju selekcije, prijavljuju serije fotografija najprikladnije početnom tekstualnom raspisu. Okuplja se žiri, članovi usaglašavaju svoje kriterijume, pregovaraju, sužavaju svoje liste, vrše selekciju i u jednom trenutku – povlače liniju. 

S jedne strane se nalaze finalisti i pohvaljeni, a s druge strane oni koji će tu granicu (s novom serijom umesto pasoša) verovatno pokušati da pređu i sledeće godine. Izdaje se katalog, postavlja izložba i povlači nova granica – ona između autora i posetilaca. Radovi su izloženi na zidovima, ređe u prostornoj instalaciji, a posetioci u pokretu biraju rastojanje s kojeg će ih posmatrati, pa zastaju, približavaju se, kreću dalje, vraćaju se pojedinim fotografijama, procenjuju i, već naviknuti na takmičarski kontekst, sami povlače intimne granice između autora/ki, odnosno vrše svoju selelkciju, odabir. Ponekad prvo pogledaju seriju pa tek onda pročitaju tekst izjave umetnika, a ponekad možda suprotno

Uprkos mogućnostima prigodnog upisivanja koje ovih dana, na primer, otvaraju recentna zbivanja tzv. migracijske krize na zapadnom Balkanu, umesto na šengenskoj granici, zadržao bih se radije upravo na gorepomenutim granicama, na distinkciji između autora i posetilaca izložbe, kao i fotografija i njihove reprezentacije u formi umetničke izjave. Posetioci/teljке izložbe, odnosno čitaoci/teljke kataloga radove percipiraju iščitavanjem, značenjskim srastanjem i interpretacijom obe ravni – vizualne i tekstualne. Autorska intencija često je razložena asimetrično, deo se komunicira fotografskom serijom (što se želi slikama?), a deo tekstualnom izjavom (što se želi tekstom?), pa ću u prikazu koji sledi pažnju posvetiti obema ravnima.   

Anton Poljakov tekstualno se pozicionira kao glas nove generacije odrasle u „smrznutom“ stanju međunarodno nepriznate države Pridnjestrovlja. Gledaocima naviknutim na dominantne međunarodne fotoreportažne reprezentacije Pridnjestrovlja kao „sovjetskog muzeja“ najavljuje drugačiju, kolažnu, mikrosliku vlastite svakodnevice, kadriranu iznutra, intimnijim rakursom.

Ličnom perspektivom prostora svoje svakodnevice zaokupljen je i Alnis Stakle. Svoju antireprezentaciju Rige, glavnog grada Letonije, gradi ekspresivnim vizuelnim motivima kombinujući noćne vizure eksterijera sa začudnim portretima naizgled bliskih, ali dekontekstualiziranih likova u pripadajućim ambijentima. Namernim očuđivanjem želi „ilustrovati“ vrebajuće opasnosti urbanog prostora, kao i (s ironičnim odmakom ili ambiciozno) izgraditi „ličnu vizualnu teoriju Rige“.

Aras Gekten traži naznake razvoja metropole budućnosti očuđavajući takođe stvarne pejzaže savremenih nemačkih gradskih jezgara, ali minimalnim sredstvima – prvenstveno precizno izmanipulisanim osvetljenjem. Kao polje svog interesovanja artikuliše posthumni razvoj grada, usmeravajući se na lokacije obično teorijski brendirane kao nemesta. Različito dimenzioniranim fotografijama u seriji i postavkom kao da stvara strobo-efekt, i to u želji za buđenjem „unutrašnjih slika“ neke fiktivne metropole.

Za razliku od prve trojice autora koji se bave vlastitim prostorima svakodnevice, rad Arnaua Baha nastaje tokom više godina, dugotrajnim periodičnim terenskim boravcima u pariskom getu. Tekstualnu izjavu započinje faktografski, referišući na nemire koji su izbili 2005. godine kao reakcija na policijsku brutalnost i nesretnu smrt dvojice maloletnika, a svojom crno-belom uličnom fotografijom želi „razmišljati o životnom stilu mladih“ u getu. Ta bi refleksija, za razliku od bombastičnih novinskih dnevnopolitičkih fotoreportaža, trebalo da izazove efekt normalizacije. 

O svom terenskom radu na pograničnom delu istočne Ukrajine i Paolo Ćiređa izveštava crno-belom fotografijom. Ratna fotografija omekšana je zrnastom estetikom, a za razliku od potpuno faktografskog teksta, snapshot serija je poetizovana fragmentarnim kadrovima gestova koji kao da naznačuju rubove kriznih zbivanja izostavljenih iz kadra. Asocijativnost fotografija u postavci dodatno je naglašena ponavljanjem jednog od motiva. 

Serija Mirijam Meloni kombinacija je klasičnih fotografskih portreta, snolikih prizora i tragova svakodnevnog života migranata iz subsaharskih zemalja zaustavljenih na neodređeno vrijeme u Maroku na njihovom putu do željenih evropskih destinacija. Dimenzioniranjem fotografija u postavci naglasak je stavljen na portrete kontekstualizovane popratnim „dokaznim“ motivima.

U konceptualnoj seriji Daesung Li se bavi posledicama opustinjavanja Mongolije po tradicionalni način života lokalnih nomadskih zajednica. Metoda je (produkcijski zahtevno) uprizorenje: u prostor postavlja instalaciju koja uključuje i reklamni panel s (promenjenom) reprezentacijom pozadinskog pejzaža ispred koje režira situaciju iz nomadskog života. Kadrira tako da se panel vizuelno stapa s pozadinom i deluje poput kulise muzejske diorame, a time želi postići „osećaj da se životi nomadske populacije pojavljuju između ove stvarnosti i virtuelnog prostora muzeja“.

Iako je i metoda rada Lane Mesić režijska, fotografije u njenoj seriji  ne ilustruju nego (iako estetizovano) dokumentuju socijalni, odnosno psihološki eksperiment u koji je uključila aktere ruandskog genocida– i žrtve i počinioce. Dvadeset godina nakon genocida autorka želi „izmeriti“ stepen praštanja potreban za nastavak susedskog saživota. Za ponovno uprizorenje samog čina, tj. gesta praštanja inicirala je kontrolisanu interakciju između žrtava i zločinaca s otvorenim ishodom koji fotografski beleži.   

Mišel Le Belom se pejzažnom fotografijom bavi iz „strukturalističke perspektive“ eksperimentišući s različitim vidovima reprezentacije pejzaža. Pri tome prelazi granice fotografije, ulazi u područje kolaža i instalacije, i s razigranim zaključcima ponovo se vraća početnom mediju. Njegova metaigra nastavlja se i u samoj postavci. Izložbene elemente, poput okvira, tretira likovno, kompozicijski i uvlači ih u strukturu samog rada.
Projekt Tomaza Taninija je žanrovski takođe hibridan. Otvara pitanja društvenog (auto)nadzora i kontrole na primeru arhivske ostavštine tajne policije Demokratske Republike Nemačke (Štazi), ispreplićući različite rakurse – lični, arhivski, literarni, dokumentarni, forenzički ... Izložbeni produkt višegodišnjeg istraživanja deluje poput dokufikcijskog arhiva koji umesto pretraživanja gledaocima omogućava otvorenost interpretacije asocijativnim povezivanjem fragmentisanih celina.     

Kompleksne i potpuno raznorodne teme, dugotrajni istraživački procesi, žanrovska pozicioniranja, tekstualne artikulacije i promišljena postavka, s jedne strane, pogled gledalaca/teljki osvojen ili propušten, s druge strane – granica između, zamke s obe. Postoji li diskrepanca između tekstualnog obećanja i samog rada? Da li se može (i mora li se uopšte) tekst pročitati kroz fotografije i obratno? Koje se perceptivne kompetencije, odnosno kakvi se kognitivni i emotivni napori očekuju od gledaoca? Promišljanje tih pitanja u specifičnim okvirima fotografskog medija, pod pretpostavkom da radove svojim interpretacijama i procenom (u komunikacijskom lancu) dovršava upravo publika, možda pomogne u tanjenju te osnovne granice između predstavljenih autora/ki i adresiranih gledalaca/teljki.   

ANTON POLJAKOV, Pridnjestrovski konglomerat  / ANTON POLYAKOV, Transnistria Conglomerate

Kada se Sovjetski Savez raspao, Moldavija je postala nezavisna država, no manji se deo, poznat kao Pridnjestrovlje, gde preovlađuju ruski jezik i proruska politika, hteo otcepiti. Kao nezavisna država, Moldavija je 1992. godine odlučila da pripoji Pridnjestrovlje i započela ratni sukob. Sukob je zaustavila Rusija, poslavši svoje vojnike u mirovnu misiju u Pridnjestrovlje. Uprkos činjenici što je nepriznato, Pridnjestrovlje je danas predsednička republika s vlastitim zakonodavstvom i vladom, državnom granicom i vojskom, ustavom, zastavom, grbom i himnom. Građani Pridnjestrovlja imaju vlastitu valutu i pasoše, iako oni ne važe nigde izvan Pridnjestrovlja. U posljednjih 25 godina, zapravo celog mog života, narod Pridnjestrovlja, područja koje se proteže na 4.163 km², živeo je u nepokretnom stanju, kao građani države koja za ostatak sveta ne postoji. Tokom tog razdoblja razvila se nova generacija kojoj pripadam i ja. Odrasli smo u multikulturalnoj sredini, okruženi moldavskim, ukrajinskim i ruskim uticajem, i ne delimo se na osnovu etničke pripadnosti. Mi smo konglomerat kultura, a ipak imamo i onu sasvim svoju.

Velik broj zapadnih fotografa i novinara Pridnjestrovlje prikazuje kao muzej sovjetskih simbola, usredsređujući se na proruske simbole i statue Lenjina. Ja sam, s druge strane, hteo da  Pridnjestrovlje prikažem pogledom onoga kome je ono oduvek bilo domovina.

Anton Poljakov je freelance fotograf. Rođen je u Tiraspolu, središtu Pridnjestrovlja, gde i dan-danas živi. Dokumentarnom fotografijom je počeo da se bavi 2012. godine. Diplomirao je geografiju na Pridnjestrovskom univerzitetu.

ALNIS STAKLE, Teorija R / ALNIS STAKLE, Theory of R

Riga je glavni grad Letonije i moj je dom od 2011. godine. Pod blistavom fasadom raskošnog gradskog centra i sigurnih turističkih puteva, vrebaju zamršeni, varljivi prostori ispunjeni sablasnim ostacima sovjetske arhitekture, stravične mešavine ambijenta i predmeta, opasni čudaci i skitnice. Ova serija opisuje moju borbu s teškoćama i značajnim opasnostima urbane sredine, a istovremeno predstavlja i pokušaj stvaranja moje vlastite vizualne teorije Rige. Radovi su nastali između 2013. i 2015. godine.

Alnis Stakle (1975) živi i radi u Letoniji. Doktorat iz oblasti likovnog  vaspitanja stekao je na Univerzitetu Daugavpils u Letoniji. Od 1998. godine njegovi se radovi izlažu u letonskom Muzeju fotografije, Narodnom muzeju za umetnost, letonskom Centru za suvremenu umjetnost, galeriji Modern Art Oxford, galeriji Langhans u Pragu, Umetničkom centru Vinzavod u Moskvi, muzeju i izložbenom kompleksu Gostinji Dvor  (Gostinый dvor)u Arhangelsku, Regionalnom umetničkom muzeju u Tjumenu, Muzejskom centru u Krasnojarsku, ruskom Državnom centru za fotografiju u Sankt Peterburgu, Savremenom umetničkom muzeju u Santo Domingu, Museo Nacional de Bellas Artes u Buenos Ajresu, Muzeju moderne umetnosti Karlos Merida u Gvatemali i u Centru za likovne umetnosti BOZAR u Briselu.

ARAS GEKTEN, Arkanum / ARAS GÖKTEN, Arkanum

Izvoditi prošlost iz sadašnjosti i učiti o istoriji nekog mesta jednako je zanimljivo kao i iznositi pretpostavke o budućnosti na temelju sadašnjih činjenica. Budućnost ne možemo predvideti, ali možemo prepoznati njene putanje. Lično me zanima transhumanistički razvoj današnjice i kritički pregled urbane svakidašnjice, koja svakim danom postaje sve više veštačka.

Serija Arkanum usredsređuje se na današnje metropole i bavi se čovekovim odnosom s njegovom urbanom okolinom i arhitekturom. Serija opisuje logiku grada budućnosti, izgrađenog na veštački način i u oštrom kontrastu s prirodom. Gradska jezgra raznih većih gradova u Nemačkoj poslužila su kao pozornica ovom radu, uključujući mesta poput trgovačkih sajmova, autleta, trgovačkih centara i aerodroma. Motivi se delom odnose na stvarna mesta, a najviše su tu kako bi nadahnuli i prizvali izmišljene, subjektivne slike.

ARNAU BAH, Predgrađe / ARNAU BACH, Suburbia

Dana 27. oktobra 2005. u severnom predgrađu Pariza, 15-godišnji Zied Bena i 17-godišnji Buna Traore preminuli su od posledica strujnog udara dok su se skrivali od policije u transformatoru. U sledećih nekoliko sati na ulice su izašli njihovi prijatelji i susedi kako bi protestovali. To je izazvalo sukobe s odbrambenim snagama koji su se brzo proširili diljem pariskih predgrađa. Narednih se dana pobuna širila državom, sve do 8. novembra kada je francuska vlada bila prisiljena da proglasi vanredno stanje. Zbunjujući i nekontekstualizivani prizori ogromnog nasilja nadahnuli su ovaj rad. Godinu dana nakon pobuna, Bah je otišao tamo kako bi pokušao razumeti stvarnost koju vidimo jedino kada postane dovoljno senzacionalna da bi je mediji prikazali.

Tokom 2006, 2007, 2010. i 2012. godine proveo je mnogo vremena u Sena-Sen Deniju, jednom od najnaseljenijih predgrađa Pariza, s milion i po stanovnika.

Ovaj rad prikazuje život mladih u getima potpuno odsečenim od Pariza: njihov društveni život, ljubav
prema hip-hop kulturi, nedostatak prilika za napredak i odsustvo socijalnih službi i centara za rekreaciju, što ih prisiljava da besposleno lutaju ulicama. Ispod površine njihovog surovog društvenog koda nalazi se kultura mladih koja se pobunila u nameri da se suprotstavi sadašnjosti u kojoj nemaju šta da dobiju, a još manje da izgube.


Arnau Bah je sam fotografiju dok nije dobio stipendiju za studije fotoreportaže na Univerzitetu u Barseloni (UAB). Nakon što je šest godina radio za novine El Periodico de Catalunya i Publico, odlučio je da se posveti vlastitom poslu kao freelancer, fokusirajući se u svom radu na društvena pitanja. Kao rezultat te odluke nastalo je Predgrađe, svojevrsni esej o svakodnevnom životu u Parizu.

PAOLO ĆIREĐA, U Ukrajini / PAOLO CIREGIA, In Ukraine

Kada sam pre četiri godine počeo da fotografišem u Harkivu, u istočnoj Ukrajini, shvatio sam koliko je uticaj sovjetske prošlosti tamo još uvek očigledan, koliko je malo vremena prošlo od Hladnog rata, kao i da te godine još uvek nisu zaboravljene. Ta prošlost visi u bezvremenskom prostoru u kojem se sadašnjost bori za postojanje. Nesigurna sadašnjost između jake Evrope i autoritativne Rusije, između istoka i zapada, čini ljude društveno pasivnima i apatičnima. Revolucija i njen neuspeh, zajedno s finansijskom krizom, mogu se smatrati jednim od uzroka današnjih poteškoća. U tim premisama leže uzroci koji su Ukrajinu doveli na prag građanskog rata, kada su Evromajdanski protesti 2014. godine prerasli u Ukrajinsku revoluciju. Ulica Hruševskaja u Kijevu postala je ratište zasuto Molotovljevim koktelima i granatama, a specijalne su se jedinice pretvorile u oružane snage autoritarnog režima. Nastavio sam pratiti ukrajinsku krizu tokom odvajanja Krima i njegovog pripajanja Rusiji, a naročitu sam pažnju posvetio Donbasu. To područje koje se nalazi na istoku zemlje, blizu granice s Rusijom, oduvek je bilo stub ukrajinske rudarske industrije. Već 2004. godine, Donbas se usprotivio Narandžastoj revoluciji.

Donbas je danas usred ozbiljne krize: naoružani civili i oružane snage pomažu one koji žele da napuste zemlju. Nemoguće je predvideti dalji razvoj događaja. Samo je jedno sigurno – politička kriza postupno prelazi u rat. Naoružani ljudi koji vladaju Donbasom, u saradnji s ukrajinskom vojskom, pokrenuli su smrtonosnu protivterorističku akciju. Ukrajina se svakim danom sve više raspada. Nasilje, smrt i žalost već dugo su svakodnevna pojava ovog područja. Međutim, njegovu istoriju tek treba napisati.

Paolo Ćiređa rođen je 1987. godine. Pre pet godina, nakon putovanja Indonezijom, počeo je da studira fotografiju. Na trenutnom projektu o Ukrajini radi poslednje četiri godine, a na nekoliko projekata vezanih uz tu temu radio je i pre, tokom i nakon ustanka. Godine 2012–2013. pohađao je masterklas Aleksa Majolija.

MIRIJAM MELONI, Limb / MYRIAM MELONI, Limbo

Prvi puta sam upoznala „Mari“, mladu ženu iz Kameruna, u oktobru 2014. godine. Naišla sam na nju kako sedi u uglu sobe, u maloj kući u četvrti Bukhalef, u Tangeru. Celim telom je drhtala od hladnoće i bola. Rekla mi je da je prethodnog dana pokušala preći granicu između Maroka i Španije, ali sve je pošlo naopako i uhvatila ju je marokanska granična policija. Nakon nekoliko sati izgubila je sav novac koji je uštedela kako bi prešla granicu i izgubila je nadu da će započeti nov život u Evropi. Ponovno sam je srela u februaru 2015. godine. Odselila se u medinu (stari deo grada) Tangera i uspela prikupiti dovoljno novca za pokušaj novog putovanja, ovog puta brodom zajedno s drugim subsaharskim migrantima.
„Ne mogu više da živim ovde, prevario me migrant koji je bio moj dečko u proteklih nekoliko meseci.  Drugi migranti su me ismevali i optuživali me da sam bila naivna jer sam mu verovala. Pretrpela sam svakakve rasističke napade od Marokanaca. I sama sam počela da budem rasista. Polako se menjam i postajem neko drugi. Treba da odem odavde pre nego što poludim.“
Njen put bio je zakazan za nekoliko dana kasnije. Sara, koja više nikome nije verovala, zamolila me da odem s njom kako bismo kupile pojas za spasavanje za put brodom i dala mi je kovertu s čekom od  1.500 evra i nekoliko kamerunskih telefonskih brojeva napisanih na komadiću papira.
„Molim te, ako sve bude u redu nakon puta, daj ovaj ček ‘posredniku’, ali ako ti se ne javim u nekoliko sledećih dana, pozovi ove ljude i reci im da sam poginula.“

Mirijam Meloni (rođena 1980. u Kaljariju) je italijanska fotografkinja koja trenutno živi u Barseloni. Prvo se školovala za pravnicu na bolonjskom univerzitetu i specijalizovala kriminologiju na Autonomnom univerzitetu u Barseloni. Fotografijom je počela da se bavi po završetku trogodišnjeg kursa Fotografskom institutu u Kataloniji. U svom radu usredsredila se na savremena društvena pitanja, pristupajući im intimno i koristeći svakodnevni život svoje zajednice kako bi se osvrnula na opštije teme. Njen je rad objavljivan u brojnim izdanjima časopisa i postavljan na međunarodnim izložbama.

DAESUNG LI, Futuristička arheologija / DAESUNG LEE, Futuristic Archaeology
Erden, Mongolija, 2013–2014.
Desertifikacija Mongolije

Nomadski je život tokom istorije bio suština tradicionalne mongolske kulture. Čak i u jeku promena koje je proteklih godina donela urbanizacija, 35% Mongola živi nomadskim životom, zbog čega zavisi od svoje prostrane zemlje. Međutim, njihov tradicionalni način života pokazuje se sve težim upravo zbog značajnih promena u okruženju. Istraživanje mongolske vlade otkrilo je da je oko 850 jezera i 2000 reka u Mongoliji presušilo. Gubitak vode doprineo je desertifikaciji Mongolije, pa se u poslednjih 30 godina 25% njene površine pretvorilo u pustinje. Potencijalnom riziku od  dalje desertifikacije izloženo je 75% mongolskog teritorija. Takve promene u okruženju neposredno prete mongolskom nomadskom načinu života, koji se već vekovima prenosi s generacije na generaciju.
Ovim projektom pokušava se rekonstruisati muzejska diorama koja prikazuje stvarne ljude i njihovu stoku na prostoru Mongolije, koji se pretvorio u pustinju. Taj je pokušaj utemeljen na zamisli da bi nomadi u budućnosti pokušavali preživeti tako da poniru u samu muzejsku dioramu. To se postiglo postavljanjem slika na plakat koji stoji združen s krajolikom. Nadam se da ću tako drugima preneti osećaj kako se životi nomada odvijaju između trenutne stvarnosti i virtualnog prostora muzeja. Tradicionalni mongolski nomadski način života u budućnosti će možda biti nešto čemu ćemo svedočiti samo u muzejima.

Daesung Li je korejski fotograf koji živi u Parizu, u Francuskoj. Diplomirao je na odeku za fotografiju Univerziteta Chung-Ang. Godine 2007. okrenuo se dokumentarnoj fotografiji u cilju stvaranja vlastitih projekata koji se usredsređuju na probleme globalizacije u pogledu ekonomije, životne sredine i čovečanstva. Njegov rad  je prikazalo i objavilo nekoliko međunarodnih medija, uključujući CNN, Le Monde, The Washington Post, Huffington Post i Courrier International.

LANA MESIĆ, Anatomija praštanja / LANA MESIĆ, Anatomy of Forgiveness

Pravda je došla na svoje. Dvadeset godina nakon genocida u Ruandi, počinitelji zločina i njihove žrtve ponovno žive jedni uz druge. Htela sam im pružiti platformu na kojoj će podeliti svoje priče bez mog uplitanja. Kao dokumentarista, svoju sam subjektivnost predala subjektu. Htela sam da dobiju svoj trenutak. Parove sam pitala kako je izgledao trenutak praštanja i da li su spremni da ga rekonstruišu za mene. Pokušala sam tome pristupiti što opreznije i nežnije, a ponekad bih pri pitanju zadrhtala. Ni na koji način, međutim, nisam usmeravala njihovo ponašanje. Zločinac i preživeli bili su jedan pored  drugoga, grlili se, rukovali, dodirivali se obraz uz obraz, pili pivo od banane. Padali su na kolena. Posle svakog fotografisanog trenutka pružila sam im ruku i pogledala ih u oči. Nikad se pre nisam rukovala s ubicama. Preživele sam zamolila da pokušaju oceniti i pokazati mi u kolikoj su meri oprostili počiniocima, a u kolikoj meri sebi samima. Fotografisala sam njihove kuće da bih pokazala koliko su blizu jedna drugoj. Teško mi je poverovati da je u nekim slučajevima smrt bila na udaljenosti od samo 68 koraka.

Ipak, praštanje u ovom kontekstu nije uvek pozitivna stvar kakvom se u početku čini. Navikli smo na holivudsku sliku praštanja, ukrašenu osmesima i sretnim završecima. U Ruandi je praštanje nužnost koja ljudima omogućuje da nastave sa svojim životima. Upravo nas to odsustvo osmeha uči o mnogim licima praštanja.

Lana Mesić rođena je 1987. godine u Zagrebu, a trenutno živi u Holandiji. Ona je dokumentarna
fotografkinja koja istražuje fotografiju kao konstrukt, te granice između stvarnosti i iluzije. Diplomu naosnovnih studija je stekla 2010. godine na Umjetničkoj akademiji Sv. Joosta, dok je magistarske studije fotografije završila 2012. Njeni radovi su izlagani na nekoliko samostalnih i zajedničkih izložbi u Amsterdamu, Roterdamu, Hagu, Sao Paulu, Njujorku i Tokiju.

MIŠEL LE BELOM, Dva lavirinta / MICHEL LE BELHOMME, The Two Labyrinths

Iako poštujem klasične tradicije fotografije, smatram da ih je preko potrebno kritički sagledati. Pejzaž, krajnji romantični objekt, najčešće se izražava iz perspektive kontemplativnog ili predivnog. Etimološki je pejzaž, odnosno krajolik, raspored osobina, znakova i oblika ograničenog prostora. On je komadić prostora koji je predstavljen ili posmatran, podvrgnut određenom uglu gledanja. Pejzaž najviše treba posmatrati kao sistem, savršenu teoremu vremena i prostora, putanja i sečenja, granica i isprepletanja. U ovoj seriji čvrsto sam odlučio postaviti se „u konflikt“ s pejzažom, kao vizijom i produktom prostora. Kako bih to učinio, skromno iskorišćavam strukturalistički pristup spektrima istraživanja, analize i eksperimentiranja s ovom vidljivom produkcijom. Iskusiti krajolik znači praktikovati ga, postaviti ga u kontradikciju, stvarajući tako periferni vid. Vidljivo se tada nameće kroz dekonstrukciju i promene. Ne praveći odmak od primarne svrhe slike, a ta je da nešto prikaže, ova serija opisuje hibridna i fantastična stvorenja, slike slika, prikaze prikaza, jeke raznih jeka. Na pola puta između sanjivih prikaza, koji lebde između dokumentacije i fikcije te vizualnog iskustva s plutajućom apsurdnošću i metaforičkom ironijom, stvarnost se brzo kreće od konkretnog u apstrakciju, od izrugivanja u simulaciju. Ono vidljivo tako postaje minimalističko, poput duha, predivna praznina, delo fikcije.

Mišel Le Belom je rođen 1973. godine u Francuskoj. Učio je pod mentorstvom Toma Drahosa
(1999) u Umetničkoj školi u Renu. Studije je nastavio na Univerzitetu u Renu, gde je i diplomirao.


TOMAZO TANINI, H. je rekao da nas voli  / TOMMASO TANINI, H. Said He Loved Us

H. je rekao da nas voli oslanja se na priču o Demokratskoj Republici Nemačkoj i njenom Ministarstvu za državnu sigurnost (Štazi) kako bi se istražili osećaji straha i potlačenosti uzrokovani životom u stanju neprestane sumnje i nepouzdanosti.  H. je rekao da nas voli objedinjuje i supostavlja arhivska i dokumentarna istraživanja s ličnom fotografskom istragom, nadahnutom knjigom iz 1938. godine pod nazivom L’Uomo è Forte, italijanskog autora Korada Alvara, u kojoj je on oštro kritikovao totalitarizam i zloupotrebu paranoje i straha u cilju upravljanja masom.

Zajedno s portretima žrtava Štazija (sve su izdani od ljudi koje su voleli i kojima su verovali), slike pejzaža Istočne Nemačke i uništeni dokumenti iz arhiva Štazija stvaraju nerešenu napetost između čina špijuniranja i njegovih žrtava. Ove slike, delom forenzičke, a delom filmske, odražavaju osećaj nelagode koji vlada Alvarovom knjigom, stvarajući tako zlokobnu pozadinu u kojoj je nastao dokumentarni materijal koji sam skupio za svoju istragu. U danima nakon pada Berlinskog zida, Štazi je pokušao uništiti sve informacije koje su dotada skupljene o građanima. Od 1994. godine ostaci tih dokumenata čuvaju se i ponovo rekonstruišu u u arhivima Federalne komisije za Arhive Štazija (BSTU). Ljudi uključeni u njihovo obnavljanje neretko otkrivaju kako su ih prijatelji, porodice i kolege špijunirali i prijavljivali.

Tomazo Tanini rođen je u Firenci 1979. godine. Od 2003. do 2006. pohađao je trogodišnji kurs fotografije u Fondazione Studio Marangoni. Od 2009. godine radi kao freelance fotograf i profesor fotografije. Godine 2013. u saradnji s dvoje kolega osnovao je Discipulu, saradničku i nezavisnu izdavačku platformu.


Нема коментара:

Постави коментар