25. Белеф - Атеље 212 – СЛУГА ДВАЈУ ГОСПОДАРА

Комедија Слуга двају господора Карла Голдонија једна је од најпознатијих и најпопуларнијих комедија у историји светске драме и позоришта. Занимљиво је да је настала као типична комедија дел арте, дакле као веома популаран облик пучке комедије, намењене најширој публици, засноване на глумачким импровизацијама и каламбурима који карикирају типски формиране ликове, да би сам аутор, доцније, вођен идејом да редефинише комедију дел арте, начинио значајне интервенције које ће донекле издвојити ову комедију из поменутог жанра.

Вођен прецизним пропозицијама комедије дел арте, Голдони радњу ове комедије везује за Венецију, град у којем је и сам живео, чију атмосферу је добро познавао и у односу на чије грађане и њихове врлине и мане је бирао теме својих комада, а све то управо у време када је овај град био трговачко средиште Медитерана. Mогу се заклети да поменути јадрански бисер није грађен на палетама, али ме је сцена Атељеа 212  демантовала. И функционала перфектно у сваком случају.  Браво, Горчине!

Писац главног јунака овог комада Труфалдина, без икакве самилости смешта у епицентар специфичног амбијента града чија је атмосфера узаврела од мноштва најразноврснијих трговачких шпекулација, бескрупулозних пословних интрига, али и усред каламбура заснованих на снажним страстима заљубљених парова, на рачунџијским комбинаторикама којима је љубав била тек привидна маска, баш као и на духовитим љубавним неспоразумима. Труфалдина, међутим, овакав амбијент неће ометати у напорима да задовољи неутољиву глад и избори се за наклоност девојке која му се допада. Помиње се ту и она банална град и експлоатација радника (слуге), те ето и актуелности, ако већ љубав данас одбацимо као могућег покретача људског делања. 

И у овом Голдонијевом комедијском заплету, баш као и у другим, типичним комедијама дел арте, интрига се испочетка плете око типичних, конвенционално дефинисаних карактера: шкртог богатог старца, промућурних слушкиња, њихових накинђурених и арогантних господарица, приглупих, вештих или искусних слугу, доброћудних мада наивних грађана, надувених друштвених величина, такозваних стубова друштва… 

Но, Голдони се неће задовољити дотада успостављеним драмским стандардима, већ иде даље. Заплет радње комада он компликује увођењем наглашено социјално заоштрене критичке ноте. Отуда ће код њега да се преплићу љубавна жудња и пословни интереси; све је, дакле, па и емоције, предмет најбаналније трговине, а травестија  превазилази ниво пуког преоблачења жене у мушкарца, добијајући смисао сложене метафоре која зе тиче човековог положаја у свету којим влада принцип меркантилности, закони понуде и потражње. Стварност Венеције XVIII столећа препознајемо као свет у којем данас живимо.

Комика Слуге двају господара се тако уздиже изнад површинског нивоа једноставног карикирања типизираних карактера сведених на општа драмска места, те постаје оштра, покаткад дубока друштвена критика, цинични поглед на свет који, уз обавезни смех, провоцира и запитаност над проблемима које поставља наличје ренесансе. 

Вешто водећи радњу комедије ка обавезно компромисном расплету, Голдони исписује неке од сцена које ће до данас остати антологијске, па зато не чуди што се од настанка прве верзије Слуге двају господара, настале 1743. године, до коначне верзије написане 10 година касније, ова комедија изводила безброј пута на сценама широм света. С обзиром на начин третирања односа љубави и трговине, не изненађује ни то што је комедија Слуга двају господара нарочиту популарност својевремено стекла управо у Русији, Чешкој, Пољској, али и у Америци…“

Одломак из представе можете одгледати овде 

КАРЛО ГОЛДОНИ (1707-1793)

Иако ће у свету драме и театра стећи непролазну славу као комедиограф, Карло Голдони се прво, још дечаком, опробао као писац трагедија, а прву комедију написао је као једанаестогодишњак.

Од детињства Голдони је био је опседнут делима грчке и римске комедиографије античке епохе, удубљивао се у њих и анализирао их не само са становишта литерарне вредности, већ и као драмску основу за сценску, позоришну игру.

Античке писце признавао је за властите узоре, али је ништа мање био опседнут и размишљањима о смислу театарске уметности у конкретном времену и у непосредном друштвеном контексту у којем је живео.

Премда заљубљен у позориште, под притиском очевих жеља и амбиција, завршио је студије права, па је чак у Падови и докторирао, те као веома млад остварио завидну каријеру обављајући адвокатску праксу. Ипак, љубав према комедији у њему није малаксала. Паралелно с адвокатуром, неуморно је писао комедије, да би се од 1748. потпуно посветио литерарном стваралаштву. Дивио се Макијавелијевој комедији Мирандолина, првој италијанској комедији карактера, и она му је послужила као инспирација да својим делима реформише комедију дел арте.

После жестоког принципијелног сукоба са колегом по перу Карлом Гоцијем, након свађе која се тицала комедиографије, Голдони ће напустити родну Венецију али и Италију, преселиће се у Париз, где остаје до краја живота.

Обожавао је Молијера, и имао обичај да за своје комедије каже: „Није лоше, али није то Молијер“.

 

БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ је рођен је у Београду 1976. Основну школу и гимназију завршио у Будви.  Године 1999. апсолвирао  на Филозофском факултету у Новом Саду, на групи за српску књижевност и језик. 

2004. дипломирао на Академији уметности у Новом Саду, где ради као самостални стручни сарадник на катедри за интермедијалну режију. 

2005. као стипендиста Гете института учествовао на скупу „Forum junger Buhenangehoeriger“ у склопу фестивала „Theatertreffen“ у Берлину. До сада био три пута стипендиста Гетеовог института.

Живи и ради између Београда, Новог Сада и Будве.

Режије: У кулисама душе (Николај Јеврејинов) Академија уметности, Нови Сад; Феникс (Кристофер Фрај) Театар Промена, Академија уметности, Нови Сад; Два витеза из Вероне (Виљем Шекспир) Аматерско позориште Змај, Ириг; Општинско дете (Бранислав Нушић) Народно позориште Кикинда, Београд-Лондон (Федор Шили) у оквиру пројекта Београдске приче 04, СКЦ, Београд, Присуство (Дејвид Харовер) Атеље 212, Грета страница 89 (Луц Хибнер) Српско народно позориште, Нови Сад, Драги тата (Милена Богавац) Југословенско драмско позориште, Осврни се у гневу (Џон Озборн) Народно позориште, Београд и Културни центар Панчева Зверињак (Душан Спасојевић) Српско народно позориште, Нови Сад, Јаре у млеку (Јуриј Пољаков) Позориште младих, Нови Сад, Пројекција (Милош Јаковљевић) Народно позориште Сомбор, Чекаоница (Борис Лијешевић и Бранко Димитријевић) Атеље 212, Београд и Културни центар Панчево, Елијахова столица (Игор Штикс) Југословенско драмско позориште, Београд и Фестивал Месс, Сарајево Поводом Галеба (ауторски пројект инспирисан Галебом А.П. Чехова) Позориште младих, Нови Сад Плодни дани (Борис Лијешевић и Јелена Кисловски Лијешевић) Атеље 212, Београд и Културни центар Панчево.

Награде:

Стеријина награда за ауторски пројекат представе Чекаоница, 2010.
Награда „Ардалион“ за истраживачки рад у представи Чекаоница, 2010.
Годишња награда позоришта Атеље 212 за режију представе Чекаоница, 2010.
Годишња награда Југословенског драмског позоришта за представу Елијахова столица, 2011.
Награда „Љубомир Муци Драшкић“ за режију представа Чекаоница и Елијахова столица, 2011.
Гран при „Мира Траиловић“ за представу Елијахова столица на 45. Битефу, 2011.
Награда за режију представе Поводом Галеба на фестивалу „Вршачка јесен“, 2011.
„Искра културе“, медаља за савремено стваралаштво коју додељује Завод за културу Војводине
Награда за укупан ауторски рад на представи Поводом Галеба на „Фестивалу војвођанских позоришта“, Кикинда, 2012.
Награда „Анђелко Штимац“ за режију представе Елијахова столица на Фестивалу малих сцена, Ријека, 2012.

Награде за представе:

Представа Пројекција, награда за најбољу представу на Фестивалу монодраме и малих сцена у Источном Сарајеву 2010.
Представа Грета стр. 89 – најбоља представа на Фестивалу глумца у Никшићу 2010. и на Фестивалу монодраме и малих
сцена у Источном Сарајеву 2011.
Представа Чекаоница – најбоља представа на Фестивалу „Театар у једном дејству“, Младеновац
Представа Поводом Галеба – најбоља представа на Фестивалу „Вршачка јесен“, Вршац, 2011.
Награда публике „Далибор Форетић“ за режију представе Елијахова столица, Фестивал малих сцена, Ријека, 2012.

Карло Голдони -СЛУГА ДВАЈУ ГОСПОДАРА

Будва Град театар

Српско народно позориште

Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин

Превод: Бранко Димитријевић

Режија: Борис Лијешевић

Драматурзи: Бранко Димитријевић / Федор Шили

Сценограф: Горчин Стојановић

Костимограф: Марина Сремац

Композитор: Александар Костић

Сценски покрет: Вишња Обрадовић

Помоћник редитеља: Стефан Исаковић

Инспицијент: Золтан Бешењи

Инспицијент: Мирјана Радованов

Суфлер: Срђан Стојновић

Мајстор светла: Мирослав Чеман

Мајстор тона: Владимир Огњеновић

Мајстор сцене: Радица Календер

Играју:

Труфалдино -Милован Филиповић

Беатриче/Франческо - Јована Мишковић

Панталоне - Бранимир Брстина

Розаура  - Вишња Обрадовић

Ломбарди - Драгомир Пешић

Силвио - Иван Ђорђевић

Флориндо -Југослав Крајнов

Бригела -Јован Торачки

Смералдина - Сања Радишић