Intervju sa Olegom Novkovićem, rediteljem filma „Otadžbina"

Ponovo učestvujete na Festu. Šta za Vas znači domaća premijera na ovom festivalu?

Nijedan moj igrani film nije bio na FEST-u, samo dokumentarni film „Rudarska Opera“. FEST daje vidljivost, veću pažnju i privlači publiku. FEST je institucija, sa njim odrastaju generacije, lepo je učestvovati na njemu.

Vaš film je odabran za takmičarski program. Šta mislite o tom konceptu Festa?

  

Ne shvatam ga sasvim. Nekako je nedovršen. Sa jedne strane imamo internacionalni takmičarski program, sa druge nacionalni takmičarski, koji nije baš sasvim nacionalni, jer u njemu učestvuju i filmovi iz regije, uglavnom iz bivše Jugoslavije. Znači skoro pa jugoslovenski, bez spominjanja Jugoslavije. Formalno učestvuju filmovi u kojima je deo novca stigao iz Srbije. Neubedljivo. Bolje bi bilo da onda imamo samo jednu, internacionalnu selekciju i da se svi takmičimo u njoj. Ovako imamo jednu svetsku i jednu provincijsku (umesto nacionalne) selekciju. I naravno svetska je mnogo važnija od provincijske.

Kakvi su Vam utisci sa svetske premijere, na festivalu u Varšavi? Kako je reagovala poljska publika?

Festival u Varšavi je veliki  festival A kategorije i bilo je važno da film krene odatle.

„Otadžbina“ je poseban film, meni prilaze posle projekcije uglavnom oni koji su oduševljeni i koje je film uzbudio. To nije prijatan film i verovatno su ljudi zbunjeni kad ga pogledaju, ne znaju odmah šta da kažu. Publika na filmskim festivalima je publika koja traga za drugačijim filmovima i „Otadžbina“ je bio film za njih. 

Ta drama iz savremenog života prikazuje nesrećne ljude, a Vi ste izjavili da ispituje mogućnost iskupljenja i ponovnog  života posle apokalipse i zločina. Da li je moguće iskupljenje? Na koji način u ovo naše smutno vreme?

Ne bih baš nazvao moje junake nesrećnim ljudima, nisam se nikad bavio ni srećom, ni nesrećom. Mislim da u životu i u svakoj pravoj priči sreća i nesreća nastupaju zajedno, jedna pored druge, ne znaš za jednu, dok ne upoznaš drugu.

Što se tiče iskupljenja ja sam prikazao potresno i ironično kako ljudi koji su kao većina, nedovršeni, puni strasti, više loši nego dobri, pokušavaju da spasu svoju dušu i nađu neki smisao i svako to radi na drugačiji način. Kao autor mogu da pokušam da sa svojim pričama polemišem na te teme.

Na plakatu za film je jagnje, simbol nevine žrtve. Ko je, prema Vašem viđenju, danas i ovde nevin?

Simboli nisu tako jednostavna stvar, zato ih i koristimo. Isus je božije jagnje koji na sebe preuzima grehe sveta. Jagnje može biti simbol žrtve koja se čini za druge, može biti simbol nežnosti, nevinosti ili obnove, trijumfa života nad smrću, može biti simbol Isusovog trijumfa i moći. Može biti simbol njegove čistote ili njegovog stradanja, zavisi kako se prikazuje. Ja se ne bavim nevinim žrtvama, ja pričam priču o uništenju.

Svako je nevin, kažu neki ruski pisci, ali onda...

Film ste radili u srpsko-nemačkoj koprodukciji, uz podršku Švedske nacionalne televizije. Da li su inostrani partneri imali neke specifične uslove u pogledu sadržaja ili tona filma?

Apsolutno nikakve. Samo da se postprodukcija radi u Nemačkoj. I da neki članovi ekipe budu iz Nemačke. 

Imate neke svoje glumce, ali i otkrivate nova lica - u „Belom belom svetu“ Hanu Selimović, sada izvanrednu Martu Bjelicu. Koji su Vam glavni kriterijumi kada birate ekipu?

Jedan od najvažnijih poslova reditelja je da iskoristi talente drugih i da ih uklopi u organsku celinu. Osećam se sigurno i kreativno uz glumce i autore sa kojima sam već radio. Divim se njihovom talentu i zajednički uživamo u stvaranju nečega novog i uzbudljivog, na kraju krajeva snimanje filma je kolektivni čin. U takvoj atmosferi se novi blistavi talenti lakše snadju i pokažu u najboljem svetlu. Marta Bjelica je najnoviji primer.

Snimali ste tiho, bez medijske pratnje. Zašto?

Film je sniman u vreme velikih poplava, bilo je nekih najava u novinama, ali tada smo svi mi imali mnogo većih briga, pa su te najave brzo bile zaboravljene.

Kako ocenjujete aktuelno stanje domaće kinematografije (uslovni termin) u odnosu na vreme kada ste počinjali?

Sve je drugačije. Tehnologija se promenila. Način snimanja filmova se promenio. Mediji su se promenili. U svetu postoji inflacija filmova, prezasićenost snimljenim materijalom. Plasirati film je sada podjednako teško kao i snimiti ga.

Domaća kinematografija je poslednjih godina bila dosta stihijska, pre svega u finansiranju, bez jasnih pravila i kontinuiteta, samim time desio se zastoj i postigli smo manje nego što smo mogli. Ima kod nas dosta veoma talentovanih filmskih stvaralaca u svim generacijama, fali im stabilna kontinuirana podrška sistema i institucija.

 „Otadžbina“ je najavljena kao drugi deo trilogije, posle filma „Beli Beli svet“. Šta Milena Marković i Vi planirate za treći deo?

Treći deo će biti na temu Utopije. 

Odlomak iz filma možete pogledati ovde  

Premijera  filma Otadžbina na 44. FEST-u:

03. Mar | 19:00 | 350 din