Brašno u venama – Bitef teatar

Oduvek sam, potajno, želeo da se nađem na sceni. Na "daskama koje život znače". Pozorišna magija mi je par puta to omogućavala. Eto, i ovaj put, iako je tramvaj koji se nemirno ljuljuškao u šinama i vukao se brzinom puža, na sve načine pokušavao da me sabotira u toj nameri. Stigao sam kako-tako, skoro na vreme, u Bitef teatar. Koji se, za ovu priliku, transformisao. Sva mesta u publici su bila popunjena. 

Scena je sa sve četiri strane okružena publikom. Tokom predstave glumci ni jednog trenutka ne pominju ime grada, ali je iz istorijskog konteksta jasno da se radi o Sarajevu. I kao što je Sarajevo, sa svih strana okruženo brdima,  tako se i ova predstava, igra u kotlini. Sa moje leve strane, u uglu je mala priručna kuhinja sa tanjirima, escajgom i hranom, a na sceni je dugački sto. Izlazi starija žena i najavljuje dolazak gostiju. Pridružuje joj se čovek, očigledno njen muž (Kaća Dorić  i Miki Trifunov). Sa izvesnim zakašnjenjem, koje se lakonski prepisuje snaji, dolaze gosti: sin Vladimir, snaja Helena i unuk David. Oni se posle dvadeset godina vraćaju iz Amerike. 

Hvala bogu što imamo tako burnu istoriju! To nam omogućava da imamo i dobro pozorište! A nikada nismo bili ni dovoljno bogati. Nikad nismo živeli potpuno opušteno. Brašno je u takvim sredinama bilo osnov ishrane. A krv je opet ono što pokreće život. Ali otkud brašno u venama?  To asocira na nešto devijantno, na nešto abnormalno, na neki težak marifetluk! Jakako!

Predstava u režiji Borisa Liješevića rađena je prema istoimenom tekstu Igora Štiksa. Govori o rasturenoj porodici, koja se rasula usled rata, a koja se, eto, okuplja u jednom gradu, u jednom stanu, u jednoj noći. Sve se promenilo i grad i njegovi žitelji i država, ulice su dobile nove nazive. No, ono što te ljude, pored rodbinskih veza, spaja je sećanje, prošlost i njeni bolni ožiljci. Tu ni protok vremena, ni promena boravišta ne pomažu. Ta noć donosi pomešana osećanja, to je noć povratka i radosti, ali i noć suočeljavanja sa krivicom i odgovornošću, a možda i noć pomirenja i prihvatanja. Ako mogu jedni drugima da oproste. Jer, za pomirenje je potrebna odlučnost, odvažnost i zrelost. 

 

I taman, kada su se svi okupili oko stola, popili piće dobrodošlice i pojeli supu, neko je zakucao na vrata. To je drugi brat, Igor, crna ovca porodice. Po zanimanju ratni reporter, nešto apsolutno neprikladno, neumesno, za sredinu koja još liže ratne traume. Čovek, koji, iz nekog razloga, traži metak svuda po svetu, metak koji će mu doneti konačno smirenje i izbavljenje. Koji je pobegao i nije se javljao nikome. Jer, on je u ratu izgubio i brata i voljenu ženu. Prazna stolica je tu za trećeg, najmlađeg brata, Borisa. On je poginuo tokom rata. Ubijen je!

"Prošlost je kao bumerang", kaže pisac drame Igor Štiks, "uvek se vraća. Moramo da naučimo da uhvatimo taj bumerang, pre nego nas ponovo povredi, ne da bismo ga odbacili i zaboravili, već da bismo ga sprečili da nam osakati i budućnost". 

Snaja Helena, majka Davidova i supruga Vladimirova, ispostavlja se, tokom predstave, nije ovako videla svoj životni put. Više će biti da je na njega bila prinuđena, osuđena. Vladimir, ekonomista sa doktoratom, koji se vratio da gradi kapitalizam, trn je u oku ocu Klementu, koji se ne odriče lako svoje komunističke prošlosti. I naposletku, tu je najmlađi član porodice, David, koji se, došavši iz Amerike na problematični Balkan, oseća kao Alisa u zemlji čuda. Ništa ne razume. Ne shvata te burne emocije koje prosto prašte. A iz ormana, kao da će svakog časa iskočiti kosturi prošlosti. Poput one slike mladića obučenog u austrougarsku uniformu, njihovog pretka, Oskara, koja je zadesila nevesela sudbina. Koja ima tu lošu osobinu, da se na ovim prostorima, periodnično ponavlja. Odatle i sva ta napetost, taj pritajeni strah, da će se zlo opet ponoviti. 

Autor dramskog teksta, Igor Štiks, pojašnjava da se priča ove drame krčkala godinama, a da je podsticaj doživela prilikom susreta sa sunarodnicima u Čikagu. Tada je uočio da se deca i roditelji nikako ne razumeju, da ih deli nepremostivi međugeneracijski jaz. Dok mladi bulje u ekrane mobilnih telefona, stariji piju tablete u više boja nego što ih ima na LGBT zastavi!

Jedina nada za spas, pojas koji treba baciti onom koji se davi u bolnim upomenama, je prihvatanje života takav kakav je i mirenje sa onim na šta se nije moglo uticati, ali savladavanje istorijske lekcije, sahranjivanje mrtvih i opraštanje živim. No, za to je potrebno balasirati po krovovima, pružiti ruku pomirenja, sapeti sopstvenu sujetu. Da li je, ipak, moguće spasiti samo one najmlađe, koje ne nose krvave, ratne ožiljke. Koji su bezgrešni. Koji nemaju bolnu prošlost, na kojima je budućnost. Koji će, ako bude dovoljno pameti, pisati neku drugu, bolju istoriju.

Kraj efektan, sa scenama koje su zahtevale i zavidnu fizičku pripremljenost i kondiciju. Sjajna gluma, iskrena, a ono što beogradskoj publici služi na čast je što goste, uvek, bar za nijansu, burnije pozdravi od ovdašnjih glumaca. A da gosti nisu stajali pred potpunim stranicima, govore i tajni signali, koje su slali nekim svojim pozanicima u publici. Među kojima je bilo i mnogo njihovih, uvaženih, beogradskih kolega. Kako i treba da bude. 

Odlomak iz predstave možete pogledati ovde

 

Trajanje: 100 minuta

Režija: BORIS LIJEŠEVIĆ

Dramaturgija: DUBRAVKA ZRNČIĆ-KULENOVIĆ

Scenografija: VEDRAN HRUSTANOVIĆ

Kostimografija: LEJLA HODŽIĆ

Muzika: DUŠKO ŠEGVIĆ

Izvršna produkcija: LEJLA HASANBEGOVIĆ, SABINA ŠABIĆ

Producenti: NIHAD KREŠEVLJAKOVIĆ, DINO MUSTAFIĆ

Fotografija: VELIJA HASANBEGOVIĆ

Igraju:

MIKI TRIFUNOV

KAĆA DORIĆ

IZUDIN BAJROVIĆ

ADMIR GLAMOČAK

SELMA ALISPAHIĆ

JASENKO PAŠIĆ

Produkcija: SARAJEVSKI RATNI TEATAR – SARTR, Internacionalni teatarski festival MESS –SCENA MESS

 Na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci 2016. godine Nagradu Veljko Maričić za najbolji dramski tekst osvojio je Igor Štiks za predstavu “Brašno u venama“.