Шака у Звездара театру

Шака је део руке која има многобројне функције. Тако то штреберски дефинише медицина. Руке нам, уз језик и мимику, омогућавају да међусобно комунуцирамо. Неки, опет, мисле да се са длана може прочитати судбина. И љубав се прво, после погледа, покаже руком. Рукама узимамо храну. Рукама стварамо. Рукама се поздрављамо. Стиснута песница је знак побуне. И новац се прима „на руке.“ Руке су одговорне и за бројне злочине. 

Тако долазимо и до представе Шака (A Behanding in Spokane) по тексту Ирца, Мартина Макдонa (Martin McDonagh), а у режији Марка Сопића, чија је премијера заказана за 25. март 2016. године у 20 часова на Новој сцени Звездара театра. Поред младе глумачке екипе коју чине Анђела Јовановић, Раде Ћосић и Ненад Хераковић игра и Драган Гаги Јовановић. Раде Ћосић је превео драму са енглеског, а ауторска екипа урадила адаптацију текста.  

Душан Ковачевић, директор Звездара театра, је видевши овај текст, рекао да „није скоро видео боље скројен комад“. Текст је настао 2010. године, а најлакше га је дефинисанти као мешавину оног што раде Тарантино и браћа Коен. Ради се, наиме, о једночинки у форми црне комедије препуној апсурда, у трајању од око сат и по времена. У овој инсценацији, расни сукоби су пребачени у раван односа према Ромима, а радња је временски смештена на сам почетак деведесетих година већ прошлог века, а у земљу која се распада. 

Сценограф и костимограф је Илија Вишњић, који је одступио од доминантног минималистичког приступа и определио се, у складу са радњом, за тарантиновски приступ. Музика је, зато минималистичка, јер ју је таквом одределила сама радња, а ослања се на америчке корене и овдашње стваралаштво из периода који драма обрађује. Аутори музике су Новак Ашковић и Милан Вранешевић.

Шта значи када човек остане без шаке? Како се он осећа? Шта се дешава када се део нечијег тела, третира као роба, као материјална вредност? Таква трагична судбина задесила је главног јунака ове драме, Кармајкла, који безуспешно двадесетседам година тражи своју шаку, изгубљену у средњошколском узрасту. Очајан, наду полаже у оглас који је тим поводом дао. А на који се, по правилу, јављају преваранти и лупежи.  Али, да ли се на учињено зло може одговорити новим злом?

Раде Ћосић је одговоран за рађање идеје да се ова представа стави на репертоар. А све је почело као анегдота, од његове, сада већ бивше девојке, која му је, знајући да је поштовалац рада Кристофера Вокена (Christopher Walken, боравио у Београду 2005. ради снимања филма „Затамљење” о Орсону Велсу) из Америке донела примерак бродвејског часописа „Playbill“, у којем је и сазнао за текст Мартина Макдона и одушевио се. Пронашао је у овом тексту и Тенеси Вилијамса и Мерлин Монро. Напомиње и да се Кристофер Вокен релативно ретко појављује на Бродвеју, а када се појави за то постоји добар разлог. А када је дошло до тога да определи српског Кристофера Вокена добио је једногласан одговор: Драган Јовановић!   

Када смо код Радета Ћосића као глумца у представи, он глуми лик Рома, који би требао да представља отклон од устаљене представе о представницима ове националне мањине. „Имам пар верзија како да играм овај лик, а од реакције публике ће зависити у ком ће се правцу он развијати.“, констатује Ћосић. Искористио је прилику и да се захвали сараднику за ромски језик, Зорану Јовановићу на помоћи, да што боље дочара лик. 

Када је текст доспео до филмског режисера, Марка Сопића, препознао је добре дијалоге, препознатљиве референце из чувених филмова. „Текст ме је привукао својом хичкоковском прецизношћу и хумором. Овај комад се бави коренима и пореклом зла.“

У свом раду на овом комаду, Стопић је комбиновао филмску естетику и позоришни израз.А када смо га приупитали како  су се на пробама понашали отац Гаги његова ћерка Анђела, он нам је одговорио да су радили као професионалци, као било које колеге, једино се на паузама могла видети та велика љубав и блискост. Сазнали смо и да тата и ћерка никада не вежбају текст код куће, јер се неке ствари једноставно искључују. Тамо су само породица.

„Шака је прича о рађању зла и њеним коренима у лошем васпитању и одређеним околностима. Ми ћемо овом представом да покушамо да објаснимо како се побеђује зло. После дужег времена опет сам у представи само глумац. Нешто се, у међувремену променило, припреме и пробе су сада краће“, примећује Драган Јовановић и додаје: „Чудан ми је лик, али то ми је дало простора за истраживање. Посебно ми је драго што имам прилику да радим са својом ћерком и са осталим младим људима из екипе.“ 

Полупразни хотел поред железничке станице. Соба, старински намештена, мрачна, која сва подрхтава, а светло у њој затрепери када прође воз. У соби човек који је нешто изгубио и бесомучно то жели да врати, иако и сам схвата да то баш и нема неког смисла. Нема сврхе, време је немогуће вратити у рикверц. Као када вам прође младост, жао вам је, али... Рингишпил се врти даље. Насупрот љубави стоји мржња, а како њу искоренити. И како онда, без ње живети.

Поприлично морбидно, као својеврсна посвету „Психу“, „Конопцу“, зашто да не и Арсенику и старим чипкама, Џозефа Кесерлинга, али брутално у стилу актуелног XXI  века. Пргави Ирац је баш закувао! Да ли сви своје трауме лечимо, тако што малтретирамо људе око нас? 

Раде Ћосић просто бриљира у улози Рома, у стопу га прати мали са рецепције, Ненад Хераковић. Анђела Јовановић уверљива у улози плавуше, кемп верзије Мерлинке, а отац јој Драган, опуштен, као да се тек загрева.

 

Враћамо се на конференцију за медије. Реч преузима Драганова ћерка, Анђела Јовановић, и каже да јој је драго да игра уз оца, уз опаску да се труди да изгради сопствено име, без обзира на то ко су јој родитељи: „Као што су то, већ урадили многи глумци, деца познатих глумаца. Одрасла сам овде, у Звездара театру и мени је позориште природна средина. Јако сам поносна на моју генерацију, која ће се тек доказати на сцени. А што се тиче представе, свидело ми се да у њој играм Анабелу (Елу), јер је Мартин Макдоне мој омиљени драмски писац и редитељ. Неки кажу да у његовим текстовима нема пуно женских ликова. Не зна да их пише, кажу, па их у наредној сцени убија. После овог комада испоставља се да то није тачно! Овде имамо посла са маргиналцима, са људима са друштвеног дна, а у њиховом свету новац је циљ којем се тежи. Ирци су, по карактеру, доста слични Србима, те очекујем то препознавање.“ Додаје да јој је рад са редитељем чији је првенствени фах филм, било додатно пријатно искуство.   

Обратио нам се и глумац и један од продуцената, Ненад Хераковић, који је рекао да не зна како ће публика реаговати на овај комад, који је сасвим различит од свега шта се игра у овдашњим позориштима и да је радознао по том питању. 

Репризе су предвиђене за 27. и 28. март. 

А после конференције за медије, уследила  је и мала проба коју је Гага Јовановић шармантно окончао питањем: 

„Је л'довољно?“

 

Мартин Макдоне је у Београду присутан са Јастучком (БДП) и Сакатим Билијем (Богаљ из Инисмана, Мала сцена Народног позориште у Београду). Његове драме су се појавиле у форми књиге на овдашњем тржишту. Као и сваки поштени Ирац не гнуша се алкохола, али се зато поноси бритким језиком, који је заслужан да је чувеног Шона Конерија сочно опсовао. 

Ш А К А

Ауторску екипу чине:

Превод: Раде Ћосић

Редитељ: Марко Сопић

Сценограф и костимограф: Илија Вишњић

Аутори музике: Новак Ашковић и Милан Вранешевић

Асистент редитеља: Маја Јовановић

Организатор: Јелена Михајловић

Лектор: др. Љиљана Мркић Поповић

Сарадник за ромски језик: Зоран Јовановић

Продукција: Љути бицикл и Нера

У представи играју:

Драган Гаги Јовановић

Анђела Јовановић

Ненад Хераковић

Раде Ћосић