Koja je motivacija iza ovog projekta, kako ste odlučili da
se bavite ovom temom?
Inicijalna tema je bila činjenica da su se tokom devedesetih na
prostorima bivše Jugoslavije sistematično uništavali antifašistički spomenici,
u Hrvatskoj ih je oko 3000 uništeno. Tu spadaju značajne spomeničke forme,
biste, skulpture, memorijalne ploče. Prva ideja je bila, referirajući se na tu
činjenicu, da snimam aktivistički film koji bi uključivao intervjue s
aktivistima, borcima za ljudska prava, teoetičarima i istoričarima. Nakon što
sam krenuo da snimam vizuale i došao na lokacije počeo sam da menjam diskurs i
rediteljski pristup i odlučio sam se da snimam film koji će isključivio biti
neka vrsta dokumentarnog eseja, reflektovati dato stanje, situaciju i kontekst
u kojima se ti spomenici nalaze.
U filmu nema naracije ni dijaloga, kako ste došli do
dramaturgije svog filma?
Čitava stvar se dešavala postepeno, krenuo sam s inicijalnom idejom
koja je i dalje prisutna u filmu, ali proces spoznavanja toga šta tačno želim
se dešavao postepeno. Nakon što sam odbacio prvu ideju sa intervjuima sledeća
ideja je bila da radim dokumentarni esej gde sam hteo da koristim tekst koji je
napisala jedna mlada istoričarka umetnosti. Ali kako sam se kretao dalje u
procesu rada, snimanja i montaže, odustao sam i od teksta, odlučio sam da se
zadržim na vizuelnom pripovedanju gde sam koristio samo sliku i muziku. Tu se
radi o 9 portreta značajnih spomenika iz perioda socijalističkog modernizma, u
načelu naraciju sam pokušavao da pripovedam promišljajući kako da oformim
karakter svakog od tih spomenika. Njih sam dovodio u određeni suodnos i to je
način na koji sam kreirao neku vrstu dramaturgije. Ta dramaturgija je vidljiva
kroz promenu godišnjih doba, kroz promenu konteksta u kojem spomenici, mogao bih
reći, žive. Tu se promatra njihov odnos s prirodom i živim bićima koja ih
okružuju, tako da svi ti elementi čine određenu vrstu dramaturgije. Razvijao sam
naravno i nekakav fluid što se tiče atmosfere pripovedanja, promišljao sam u
montaži kako zadržati pažnju gledalaca s obzirom da nisu svi navikli na takvu
vrstu forme. Radi o filmu od 50 minuta koji je bez konkretnije, uobičajene
naracije, o eksperimentalnom dokumentarnom filmu sačinjenom od slike i zvuka.
Jeste li imali neku inspiraciju na umu, nekog umetnika koji
je pokušao nešto slično?
Ne, ali mogu reći da mi je u poetskom smislu jako blizak Tarkovski, ali
to nije bila primarna nit vodilja. Filmski jezik koji sam koristio sam razvijao
postepeno, ja sam ga sam kroz vreme otkrivao. U nekom simboličkom smislu kao
referenca bilo je bitno i to što sam te spomenike počeo da doživljavam kao živa
bića. Našao sam se u prirodi, okružen zelenilom, suočen oči u oči sa tim
prekrasnim skulpturalnim formama i jedna od prvih asocijacija koja mi se
javljala, ako već vučemo neku paralelu, je bio monolit iz Kjubrikove Odiseje. Ali
to je bila više referenca na simboličkom nivou, iako i on u filmu ima
meditativan pristup. Taj meditativan pristup sam zapravo pokušao da zadržim u
filmskom pripovedanju jer mi se sam nametao kad sam se našao oči u oči sa
spomenicima. Kako se i sam bavim meditacijama, u tim trenucima doživeo sam
potrebu i za duhovnim smirajem i nekom vrstom punjenja baterija.
Da li je ovaj film doneo neke rezultate, pokrenuo neke
reakcije? Da li je ovakva vrsta aktivizma delotvorna?
Ja smatram da se svi ti pojedinačni napori i mali gestovi negde
zbrajaju i da vrše neku vrstu uticaja na publiku, na građanstvo. Ako makar
jednu osobu podstaknete da izrazi svoj kritički stav jasno i glasno, ili je
podstaknete na neko delovanje u zajednici, to je doprinos samog tog umetničkog
čina. Doprinos je u smislu nekih demokratskih načela, da jasno možemo reći ono
što mislimo i osećamo u odnosu na određenu političku situaciju. Da li dolazi do
konkretnih društvenih promena? Nekad se to i dešava. Dugi niz godina sam
prisutan na sceni nevladinih organizacija, imao sam iskustvo da doživim da
velike humanitarne kampanje nisu proizvele neke velike pomake u društvu, a s
druge strane neke male umetničke akcije su znale da isprovociraju određenu
vrstu dijaloga u zajednici i dovedu do rezultata, pokretanja lančane reakcije.
U tom smislu nema pravila, ne možete unapred znati da li će nešto postići
rezultat, ali je bez obzira bitno delovati. Na kraju krajeva ostajete dosledni
sebi, toj ideji da tragate za istinom i pravdom.
Нема коментара:
Постави коментар