Pre projekcije ovog filma na ovogodišnjem FEST-u jedan uvaženi filmski kritičar, koji
ga je već odgledao, zapazio je:
„Nešto ovako dosad nije viđeno na srpskom filmu! Ne liči na
ono na šta smo navikli! Uradili su ga baš svetski“.
Na primedbu drugog, da radnja baš i
nije nešto naročito, dodao je:
„Tekst je za film ono što je libreto za
operu!“
Film o „finansijski relaksiranoj klasi“. Koji
pravi kosmički iskoraki zaokret iz šablona onog što podrazumevamo pod „sprskim filmom“. Film
francuske egzistencijalističke estetike, na trenutke kao da inspiraciju
pronalazi u Sartrovoj „Muci“, svojevrsan omaž Hučkokovoj „Dami koja nestaje“ i
filmovima „Oslo“, „88“... Motiv vode u
mnogobrojnim manifestacijama. Stoga, je logično bilo što se pojavljuje i par kadrova
sa poplavama koje su, nedavno, zahvatile Srbiju. I koje eto opet podsećaju na
čovekovu nemoćnost nad prirodom.
Ekupa koja je film snimila lepo se zabavlja, uveseljavaju je
tumačenje filma od onog o „disbalansu onog šta bi trebalo i šta čini Petar“, do
sumjne jedne skandinavske rediteljke „da se Petrova žena odala prostituciji!“. A
onima koji se pitaju gde je dama nestala, poručujem da još jednom, pažljivije
pogledaju film. Odgovor se krije u sitnim detaljima. Priča govorio o nesrećnim i
otuđenim ljudima. Onima koji su uspeli u tranziciji. O tome da i oni koji se ne poznaju, a čije su
sudbine sudaraju, da će se kako-tako susresti.
„Nikad samlji nego krajem jula
Kad je letu pedalj do zenita,
A hlorofilu aršin do rasula
U metastazi žutila i ruja,
Tamnije kad zelene su boje
U vrtovima, a strnjika suva,
Tamnija donja amplituda bruja
Vetra što obnoć u vremenu duva“
Film započinje ljubavnom scenom krinisanom stihovima Ivana B.
Lalića (1931. —1996). Pesma „Nikad
samlji nego krajem jula”, sjajno korenspodira sa radnjom filma, a
režiser Nikola Ljuca odaje tajnu da mu je baš ona, iz pesnikovog opusa, omiljena. Film je nastao iz
kratkometražnog, koji se, još jedna zanimljivost, završava ženinim bekstvom iz
bračnog gnezda. Česti krupni kadrovi, neobičajni za ovdašnju kinematografiju, razotkrivaju
šta lik stvarno proživljava.
Petar je uspešan i harizmatičan menadžer kompanije
koja velike državne projekte snabdeva građevinskim materijalom. Čovek koji se
mnogo znoji. Čovek kojem nije lako, ali to nikako ne priznaje.
Po povratku sa poslovnog puta, njegova žena Mina ga dočekuje
na aerodromu. Petru se odmah čini da nešto nije u redu, ali ne istražuje mnogo.
Dolaze kući i, dok on spava, Mina nestaje bez traga.
Petar pokušava da zataška njen nestanak, sve u cilju da
prikaže savršenu sliku života koji je tako dugo i naporno gradio. Međutim, u kovitlacu
sumnjivih poslovnih dogovora, priprema za porodičnu slavu, sestrinih bračnih
nesuglasica, nesanice i razuzdanih noćnih izlazaka po beogradskim klubovima,
Petrovi strahovi sve više izlaze na površinu i što se on više trudi da ih
potisne, oni su sve prisutniji. Dokle će moći tako?
Da li je mogućnost izbora puka iluzija? Da li je individua u
ovakvom sistemu zaista u centru pažnje ili je puki pion? I zašto glavni lik
tako bezočno laže idući tako daleko da sa ženinog mejla šalje lažne, smirujuće
poruke, bežeći od realnosti?
Zvuk je rađen u Holadniji, slika u Grčkoj. Pravljen je pet
godina, tačnije sniman 75 dana, koštao je 450 hiljada evra, od toga 200 dobijeno
(a 175 naplaćeno) od države Srbije, a da bi aplicirali za novac iz evropskih
fondova (Fond Eurimaž), snimanje je moralo da bude, na trenutak, zaustavljeno
negde na sredini, kako to već pravila nalažu. Pažnja je poklonjena bukvalno
svakom detalju, mestima za snimanje, garderobi koja je likovima „svojevrsni
oklop“. Držali su se strogo scenarija, te su izmene minimalne. A
najsloženije scene su, po pravilu, snimane iz prvog puta.
Kolika je pažnja
poklanjana i najsitnijem detalju govore i duhoviti nazivi građevnskih firma,
koji asociraju na muškost u naponu. Jasna Ornela Beri sjajna bez dijalekta, Milutin
Petrović, reditelj ostvarenja „Zemlja istine, ljubavi i slobode”,
„Jug-jugoistok“ i „Agi i Ema“ u odelu poslovnog čoveka kao u drugoj koži. Pri
kraju filma pojavljuje se u tri scene i sam Nikola Ljuca i daje vrlo važan
savet svom glavnom liku.
Ono što je mene, lično, razoružalo je kada sam ugledao kako
glavni lik izlazi da džogira, iz kuće, koja se nalazi na mestu, gde se nalazi
kuća u kojoj sam živeo godinama. I da, mala napomena, za potrebe filma,
prekršili su saobraćajna pravila i vozili u suprotnom smeru od dozvoljenog.
Miloš Timotijević nam sa osmehom kaže da su:
„pripreme bile čitaliačke, ali bogami i u teretani. Učili su me i kako da hodam
kao lik“ I napominje da su imali izuzetne uslove za rad, da Ljuca „zna
šta treba da obezbedi glumcima.“ Deluje prilično iskreno kada kaže da
se pojavljuje samo u filmovima koje smatra dobrim i da ne želi da ponižava svoj
poziv.
Tamara Krcunović nam se požalila da joj „nisu
dali da glumi“. Svi okolo su imali neki tekst, a ona je imala tešku
ulogu da glumi samo gestovima, „da prikažem svoja unutrašnja stanja, nešto
što na fakultetu nismo smeli tako da zovemo.“.
Glumica rođena 1978. završila je u
Beogradu Filmsku akademiju, a onda celu stvar reprizirala u Parizu na
Nacionalnom konzervatorijumu. Igrala u Šekspirovom komadu „Mnogo buke ni oko
čega“ i u „Staklenoj menažeriji“ Tenesija Vilijamsa. U Gradu svetlosti radila
je deset godina, a časove filmske glume držao je čuveni reditelj Filip Garel. U
Srbiji nam je poznata iz filmova „Koriolan“ (2011.) i „Gavran“ (2012.) i serija
„Urgentni centar“ i „Jagodići“.
Nikola Ljuca rođen je 1985. godine u Beogradu, gde je završio Filološku
gimnaziju i filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Učesnik je Sarajevo
talent kampusa, zatim programa za razvoj scenarija pri Berlinskom filmskom
festivalu i Akademije za filmske stvaraoce pri festivalu u Lokarnu. 2010.
nominovan je za nagradu Fondacije Robert Boš u Nemačkoj. Njegovi kratki filmovi
„Četvrtak” i „Narednik” prikazivani su na brojnim festivalima (u Montrealu, Los
Anđelesu, Upsali, Tampereu, Korku, Petrogradu, Moskvi, Banja Luci, Novom Sadu...),
na kojima su osvajali i nagrade.
Radio je kao kasting direktor i asistent na filmovima „Krugovi”
Srdana Golubovića, „U zemlji krvi i meda” Anđeline Džoli, „Pored mene” Stevana
Filipovića, TV serijalima „Ja imam talenat”, „Iks faktor”, „Urgentni centar” i
kao video umetnik u mnogim pozorišnim predstavama i projektima savremene
umetnosti. Na pitanje kako je film nastao kaže nam:
„Staša mi je još 2009. godine ispričala ceo taj razgovor
preko telefona, između Petra i Mine i to je bila njena ideja za kratki film:
Mina dođe po Petra na aerodrom, oni razgovaraju u kolima, dođu kući, on se
istušira, zaspi, i kada se probudi – nje nema.
Meni je to sve bilo u redu, ceo taj razgovor je bio sjajan,
ali pitao sam se šta da radim s tim? Ispričao sam to sve Maji Radošević,
direktorki fotografije, i ona je isto reagovala, naročito na tu repliku. Odatle
smo počeli da razvijamo celu priču.“
Njegov prvi dugometražni film „Vlažnost” premijerno je
prikazan u okviru selekcije Forum Berlinskog filmskog festivala
Bilo je onda sasvim logično da priupitamo scenaristkinju Stašu
Bajac kako je došla na ideju o temi ovog filma:
„Kada sam pisala prvu verziju scenarija, negde 2008-2009.
godine, počela sam da živim u Molerovoj ulici, na Vračaru i prvi put došla u
kontakt sa beogradskim "nouveau riche". Ljudi s kojima sam ja odrasla, ili išla u
srednju školu, pripadali su nekoj, uslovno rečeno, deklasiranoj “građanskoj”,
“srednjoj”, “intelektualnoj” klasi, šta god, a ovde sam videla nešto sasvim
drugo.
Vračar je buknuo i počeo da se pretvara u onaj kraj grada
kakav danas znamo; skupi kafići, mladi liberalni svet koji se tu mota, i ja sam
zainteresovamo počela da pratim taj svet.“
Da zaključimo film „Vlažnost“ je dobrodošao dašak svežeg vazduha u posrnuloj srpskoj kinematografiji. Film koji je značajno pomerio granice i iz igre izbacio „difolt“ režisere.
Sveža krv je upumpana i nema natrag.
Odlomak iz filma možete pogledati ovde
Vlažnost - HUMIDITY
Država: Srbija,
Holandija, Grčka
Program: Srpski
film - takmičarski
Trajanje: 113'
Režija: Nikola
Ljuca
Scenario: Staša Bajac
Uloge: Miloš Timotijević, Tamara Krcunović, Marija
Krakman, Katarina Marković, Dragan Bakema, Milan Marić, Slaven Došlo, Vanja
Ejdus, Jasna Ornela Beri, Feđa Stojanović, Jelena Stupljanin, Tanja Petrović,
Biljana Keskenović, Vladimir Aleksić, Marija Opsenica
Fotografija: Maja Radošević
Montaža: Jelena Rosić, Nataša Damnjanović, Vladimir Vidić
Zvuk: Evelin van der Molen
Muzika: Janja Lončar
Produkcija: DART FILM
Distribucija: MCF
Нема коментара:
Постави коментар