Странице

субота, 13. фебруар 2016.

Zvezdara teatar - Govorna mana




Imate li mana i da li ste spremni da ih priznate?

"Ne, ne, đavo je sebičnjak
I ne čini lako ništa zabadava
Što je nekome drugom od koristi."

(Faust, Johan Volfgang Gete)

U početku beše laž. I laž beše u čoveka.  I čovek beše laž. 

Kao klinci svi smo čitali poučnu Tvenovu priču o kraljeviću i prosjaku, koji su razmenili dresing kod, outfit. I jedan i drugi, mada različitih platežnih sposobnosti, bejahu moralno ispravni ljudi. Priču sa hepiendom. Možda, se tajna krila u njihovim godinama, u njihovoj neiskvarenosti.  U njihovom (ne)iskustvu. Da li stvarno prilika čini lopova, a čekanje daje prostor đavolu da se razmaše, raspojasa? Da li je đavo samo strpljivi lovac na propuštene prilike?

Na sceni  je glumac, u ulozi  glumca koji je u garderobi. Predstava je okončana. Ogoljen i iscrpljen, deluje kao ljuštura bez ikakvog sadržaja. Sav se dao na sceni i sada treba da se vrati u turobnu svakodnevnicu.  A tamo ga čekaju, vrebaju teme i dileme, od odnosa prema provinciji; geografskoj ali i duhovnoj, preko večnog sukoba mladosti koja grabi i starosti koja nevoljno izmiče, despotije i pretekcije, želja i mogućnosti, do nepristojne ponude i bolne samospoznaja. Ono što lako osudimo kod drugih, duboko u sebi zakopamo. I ne kopamo više po tome. Bežimo kao đavo od krsta. Da bi se nešto smelo moraš ili da budeš hrabar ili da nemaš morala. Ili, naprosto, da nemaš šta da izgubiš. 


Za svoju dramu Goran Marković bira uvek provokativnu temu: mladi i uspešni biznismen, za koga naknadno saznajemo da je perspektivni političar, već je viđen da zameni teško obolelog predsednika. Kako bi uspešno psotigao svoj cil angažuje poznatog glumca kako bi mu ovaj ispravio govornu manu i skockao ga da bude prijemčljiv širokim biračkim masama. Da li je glumčev gest otpočetka faustovski, kako to i sam kostim koji nosi Tihomir Stanić nagoveštava i ima li za njega naknadnog iskupljenja, oprosta grehova? Kada je već Pandorina kutija odavno otvorena, kada se sve okolo ruši, kako sačuvati obraz, kako sačuvati dušu? Donkihotovski poduhvat?

Poletna, malobrojna glumačka turpa (Jelena Orlović, Tihomir Stanić i Nebojša Đorđević) nije se štedela, i aplauz po okončanoj predstavi bio je logičan kraj ovog lepog druženje, ove razmene energija. Iako nisam imao privilegije da budem na premijeri u Gračanici, skoro sam siguran da je i beogradska publika bila podjednako zadovoljna ovim komadom. Teatralni Tihomir Stanić, razigran i motivisan, Nebojša Đorđević ubedljiv u ulozi bizmismena, u početku stidljivog i punog razumevanja, da bi na kraju metastazirao i pokazao svoje pravo lice, perspektivna debitantkinja, Jelena Orlović, bez kompleksa se upustila u ovaj poduhvat i opravdala poverenu ulogu, uspešno je odbranila je i osvojila opšte simpatije publike.

Pisac sukobljava, ali i prepliće dešavanja na pozornici, na sceni, sa stvarnim svetom. Ko tu koga imitira i sa kojim krajnjim ciljem?  Da li je sve na prodaju i da li se baš sve može kupiti?  Da li  metamorfoza sadrži i tako potrebnu katarzu?  Da li je neprekidina transformacija glumca samo beg od stvarnosti, od realnih problema koje ne ume da reši? Da li je neko primetio da car ima kozije uši? Da je go? Da ne može? Da ne zna? Da ne želi?  Da... Sme li to  iko javno da kaže?

Da li smo nečinjenjem saučesnici u piru bahatih i da li je pristojnost, kojom se od njih ograđujemo, samo loša providna maska, koja krije naše licemerje i hipokriziju? Imamo li prava da svoj jedini život, čitav svet sa cvećem, potočićima i umilnim pojem ptica, svetim zaveštanjem potomcima, predamo, makar i bezvoljno, u ruke primitivnih, besprizornih i oholih?  Živimo u vremenima nekažnjenog nasilja. Da li imamo pravo da budemo iznad toga, kao puki posmatrači, koji samo izražavaju svoj prezir prema svetu oko sebe? Kakva je korist od toga i dokle? Da li smo akteri ili pozeri? Da li zlo i podlost klija i buja u hibernaciji masa? Da li je patnja puka dovoljna cena za sladostrašće oligarhije? Ništa ne zadovoljava protuve,  podgreva im iluziju moći, kao patnja i poniženje drugih, njima, naizgled, sličnih jedinki. Da li ste prespavali svoju budućnost? Zablude i obmane su zadnja odbrana probisveta i dušmana. Zver na kraju ipak uvek pokaže zube. 


Život prolazi dok nas klovnovi iz cirkusa zamajavaju. Kasno shvatimo da su ti klovnovi demoni  koji su sahranili i naše živote, našu budućnost. Da li je vreme da svi skinemo maske i suočimo se sa okrutnom stvarnošću? Da li smo se, odveć, zaigrali, preglumeli? Šta čoveka otrezni od zavodljivih iluzija? Da li imamo neprikosnovenu tapiju na vlastitu sudbinu? Ko pokreće konce po kojima igramo svoju životnu rolu? Što se smejemo kad nas sve više boli?

Na nama je samo da izaberemo. Baš u tome je i zamka. U toj prokletoj mogućnosti izbora. Paralisani i zadivljeni dvoumimo se između najuzvišenije lepote i najstrašnijih užasa. Između stvari koji krv dovodi do tačke ključanja ili upravo onih suprotnih, koji je lede u žilama.

Kako se menjaju pozornice i kako defiluju glumci, tako i mi igramo svoje životne role.

Ponekad sigurno, samouvereno, nekad nevoljno ili razočarano, gazimo kroz mesta i godine odeveni u različite kostime i noseći različite maske.



Često u prošlim likovima, koje smo odigrali, teško možemo da prepoznamo sami sebe, ni ne sluteći, kakve ćemo sve uloge, tek, odigrati. Kakve će zahteve pa, što ne reći, i ucene život pred nas postaviti.

Neki likovi, koje susrećemo će izblediti, neumitno će ih pojesti moljac vremena i prolaznosti.

Nekad ćemo igrati pred praznom dvoranom, a već sledećeg puta bićemo nagrađeni gromoglasnim aplauzom.

Nekada će nam se slatko smejati, a nekad ćemo mi gorko plakati.

U tome je i sva čar igre. Tražimo komad neba na zemlji. 

Sve dok bude svirala muzika, orio  se smeh i točilo se neka dobra vina, treba igrati. Oko toga nema dileme. Svim svojim bićem.

Treba sanjati otvorenih očiju, nevino - poput deteta, hrabro - poput čoveka, lukavo - poput žene i iskusno - poput starca. Igrati i kada se neko igra sa nama…  U prošlosti su nam pohranjene uspomene. Budućnost krije želje. Dajmo šansu sadašnjosti da naše želje pretvori u uspomene. Igrajmo dostojno protivnika s druge strane pokeraškog stola, s pogledom strašnog sudije i dželata i osmehom dobre, velikodušne vile. 

Treba uvek iznova rizikovati. Zato što treba znati uzburkati dušu, rasplamsati strasti i zadovoljiti radoznalost.

I konačno, zato, što je ključ nadomak ruke!


Ili nam samo tako izgleda, tako nam se čini… Pričinjava. Može li umetnost biti iznad života. Može li ona, bar, izbrisati ono blato sa životne scene. Malko uljuditi aktere. Može li, posle svega, ostati devičanski čista i neukaljana. Posle svega... I uprkos svemu!

Budimo ljudi. Nije teško. Majmunima je pošlo za rukom.



GOVORNA MANA
Zvezdara teatar, Nova scena
Tekst i režija: Goran Marković
Scenograf: Goran Stojčetović
Kostimograf: Jelisaveta Tatić Čuturilo
Inspicijent: Zorica Grahovac
Plakat i dizajn programa: Jovan Tarbuk
Igraju:
TIHOMIR STANIĆ, Mišel
JELENA ORLOVIĆ, Slavica
NEBOJŠA ĐORĐEVIĆ, Petar

Нема коментара:

Постави коментар