Uobraženi bolesnik, teška dijagnoza

„Samo je jedan kutak svemira koji sigurno možete promeniti, a to ste vi sami“

Dženins Brajan

Uobraženi bolesnik (La malade imaginaire) je poslednje delo  (1673.) znamenitog francuskog komediografa Žana-Batiste Poklen Molijera (Jean-Baptiste Poquelin Moliere). Napisao je ovo delo, zaigrao u njemu i onda nonšalantno otegao papke. Imao je godina kao vaš pripovedač, znači bejaše relativno mlad i poprilično očuvan čovek spreman tek da pruži. Čudna je ta sudbina i nemilosrdna. Ispostavlja se da, ipak, nije bio uobraženi bolesnik kao njegov junak u naslovu. Naime, on je pripadao onoj drugoj, brojnijoj grupi koja zaobilazi lekara u širokom luku. Junak Molijerovog dela, predak je Jeremijin (družina Alan Ford), čije paranoje pothranjuju lekari, kako bi na njemu zaradili. Ćerka Anželika, opičena Amurovom strelicom, stasala je za udaju i svako ima svoju verziju njene budućnosti. Žena Belina, opet, nije ono za šta se izdaje. To je žena koja tajnu krije. Nije iskrena, naprotiv vrlo je proračunata. Molijer je tetarskom vurtuoznom kičicom oslikao živopisnu fresku jednog vremena i jednog načina života. No, nije to ništa što danas ne bi bilo moguće upropastiti ili srozati. 

Lagano se diže zavesa i deluje da se scena spušta. Dim kulja i širi se na sve strane, po mojoj slobodnoj i nepristrasnoj proceni negde do VI reda. U vizuelnom smislu, sve u predstavi funkcioniše perfektno, prijemčljivo i dopadljivo, što ne reći, na trenutke čak i senzacionalno i spektakularno. I u ovoj predstavi Jagoš ostaje dosledan svojoj proverenoj estetici, kontrastima, crnih, belih, sivih i zlatnih nijansi, zadržavajući barokne elemente (raskošne toalete aristokratije i stilski nameštaj), ali ubrizgajući i moderne trendove oličene u trenažnoj traci i travestiji, kojoj je dodelio društvenu angažovanost. Raskošna i verovatno skupa produkcija je hvale vredna. Nije se štedelo na publici, bar ne u domenu vizuelnog. Pogotovu igra svetlosti i promišljena upotreba peska kao simbola životne prolaznosti koja zadivljuje i fascinira. Vremena, koje nas doslovno zasipa i gura u sferu propadanja do potpunog zaborava i samoukidanja. Svetlost, majstorski upotrebljena, kao što su to radili stari slikari, fokusira pogled, odvajajući ga od sveopštog mraka, naglašavajui ono što glumci na sceni proživljavaju i nagoveštava napetost. Muzika, na trenutke dramatična, odlično koincidira sa radnjom. 

Sada dolazim do sumornog terena, kada ću svojsvki da kudim. Estradno samozadovoljstvo i podilaženje najnižim porivima dela publike pušta svoje otrovne korene u mnogim beogradskim pozorštima. Metastazira. Loš, trivijalan, površan kvazihumor. Treba od nečeg živeta, a donacije su sve tanje. Gluma sa grotesnim otklonom, tzv. glumatanje, u kojoj dominiraju Mićalović u liku hipohondra Argana i Sabljićeva u ulozi služavke. Deluje da je konačno primio honorar za onu nesrećnu Rajfajzen reklamu i posetio stomatologa, pa se bori sa posledicama facijalne anestezije sa elementima paralize facialis. 

Sabljićeva, u roli dadilje i služavke Toanete, opet, nikako da iskoči iz kalupa, u koji je uskočila sa onim reklamama praškova za veš. Kako bi publiku razuverio od pomisli da se ovde ne radi o pravom bolesniku (prvo mi pada na pamet neka F dijagnoza) Mićalović povremeno sumanuto trčkara po pokretnoj traci. Bolest i lek sve to je smešteno u njegovoj glavi. Nema većeg zatvora za čoveka od njegovog uma, od njegovog tela. Uvodna scena u kojoj Argan prebrojava novac neodoljivo asocira na Molijerovog Tvrdicu ili Sterijinog Kir Janju. Mnogo simbolike, koja se nepotrebno taloži, nagomilava (od šume ne vidiš drvo) i razvodnjava esenciju.

Antipod Arganu je Prigon (Goran Šušljik), koji deluje kao ledeno-elegantno otelovljenje samog vladara podzemlja. Lik Tome Dijaforusa (Bojan Dimitrijević) je kao prectan iz fimova o Betmenu. Izobličen i nakaradan, više grakće nego što govori, da to je čovek na položaju, na mestu koje mu, ni po čemu, ne pripada.  Vlasta Velisavljević celu stvar, svojim kul pristupom, vraća u ravnotežu. Negde u finalu predstavi, u sceni kada izbezumljeni Argan, kojem su potonule sve lađe (sa detaljno  isplanranim redom plovidbe) kaže Dijaforsu predajući mu ruku svoje jedinice: „Budi lekar, pa makar i diplomu kupio!“, aludirajući na onog uhlebljenog nesrećnika koji sam peče rakiju i slika se pored knjiga koje neće pročitati. Saga o kvaziintelektualcima i njihovim duhovnim klonovima. Neprevidivi događaji, raspršeni snovi i propali planovi mogu da nateraju čoveka da napusti sigurnost sopstvene tvrđave. Da se suoči sa izazovima, sa stvarnim životom. Stihijskim, kakav je on u svojoj prirodi. Zaplet biva razrešen očekivano, na pozornici ljubav, poput vode, uvek nađe svoj put. Izbori se sa preprekama i zabranama. Egzoduz... Happy End.

Potvrđuje se stara krilatica, gurnuta u usta prgavom Bobu Roku: 

„Bolje je biti bogat i zdrav, jer ako si siromašan, džaba ti što si bolestan.” 

Ispostavlja se da je ljubav prema životu, ustvari strah od smrti. Sreća je puko odsutnost bola i patnje. A sve bolesti se spajaju naposletku  u jednu neizlečivu– starost. Zdravi imaju hiljadu želja, bolesni samo jednu. Zahvalan sam na relativnom zdravlju, ali, ako mogu da zakeram, ja bih malo uzvišenije pozorište. Pozorište koji motiviše i usmerava. Pozorište koje ima dostojanstvo i integritet. Pozorište koje ne kalkuliše i dodvorava se.Beskompromosivno i kao britva oštro. Da seče!

Prizemna i površna melodrama sa elementima  groteske, dopadljiva oku, a mrska, na momente, uhu, svakako nije nešto na šta je autor teksta pucao. Bar ne u samoj suštini, u samoj biti. Društvena kritika je u ovakvoj izvedbi skrenuta na sporedni kolosek. Prisustvujemo malograđanskoj predstavi o lažnoj pobuni, prepunoj suvišnih i prizemnih gegova, koji potiru i ublažavaju kritiku vremena i društva, dajući tek bleda osuda trivijalnosti i mediokritetskih stavova, povremeno sa njima i neskriveno očijukajući. 

A kada malo bolje razmislim o bolestima vazda me je nerviralo što ih u dijagnozama, pisanim nečitkim rukopisima, krste latinskim imenima. Jamačno, deluje da žele da nešto prikriju, kamufilraju, gurnu pod tepih,  zabašure istinu. Da se Vlasi ne dosete. Da se, možda, i sama bolest ne bi uplašila i utekla.

Ne biva, gospodo doktori!  Ne biva!

Režija: Jagoš Marković

Prevod: Bogdan Popović,

Prevod stihova: Dragoslav Ilić,

Adaptacija, scena, izbor muzike: Jagoš Marković,

Kostimografija: Bojana Nikitović,

Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović,

Dizajn svetla: Mile Buturović.

Uloge:

    Argan -Dragan Mićanović

    Belina -Radovan Vujović

    Toaneta -Jelisaveta Seka Sablić

    Gospodin Pirgon - Goran Šušljik

    Gospodin Diafoarus -Vlasta Velisavljević

    Toma Diafoarus - Bojan Dimitrijević

    Gospodin Bonfoa -Nebojša Milovanović

    Gospodin Fleran -Slobodan Tešić

    Anželika -Marta Bjelica

    Kleant -Mladen Sovilj

    Berald - Miloš Jevtović