Странице

петак, 26. фебруар 2016.

Dragan Velikić - Sve o mojoj majci




Odmah da priznam da se u zadnjih desetak godina uspešno klonim domaćih pisaca. Od kada su knjige početi da pišu novinari u trendu, robijaši i odbegli od zakona, starlete i blogerke sve se svelo na prozaično i trivijalno. Na isprazno i džabe protraćen papir. Nisam ja crkva za tu vrstu molitvi. 

Jedan od izuzetaka koje sam napravio bio je i roman Dragana Velikića „Islednik“. Nije na to uticala ni Kočićeva, ni NIN-ova nagrada, još manje nagrada ugledne fabrike zejtina. Zainteresovala me je tema. Par puta sam ga video i na TV-u i delovao je kao pametan čovek i raspoložen da svoja promišnjanja podeli sa publikom. I da ima šta da kaže.

I na šta sam natrapao između dve korice. Na surovu ispovest samog sebi, ali dostojanstvenu, bez ikakve patetike, nepotrebne krivice, bez gorčine, već više setnu, kao žal za jednim vremenom koje bespovratno prolazi. Odlazi. Pre svega iz realnog života, a potom i iz sećanja svojih savremenika. Književni oproštaj od majke. Majke koja je kada pita razmišljaš li ti uopšte, podrazumevala da sin razmišlja kao ona. 

Nemilosrdan i setan razračun sa sopstvenom prošlošću. Lepom u svojoj okrutnoj prolaznosti. Neponovljivom. Nema rewind! Preispitavanje i opraštanje. U snu jave i na javi sna. Oproštaj od one koja mu je darivala život, darivala čitav svet, koja mu je napokon darivala dušu. Koja mu šalje pogled ljubavi sa poslednje adrese.  Krug se konačno zatvorio. Kao što bejaše na početku, tako će biti i na kraju. A neki ljudi su toliko jaki da više puta umiru. Kako mogu u isto vreme biti i tako slabi i tako jaki! Kako se mogu smejati crnoj silueti? Zadnji put umiremo kada nestanu i naši dragi i kada sa njima ilovača i neprekidne kiše speru i sva ta sećanja. Sve te uspomene. Jedno vreme. Kad ih oduvaju košava ili bure.

Jedan slojevit roman bez radnje, profinjeno i sputilno poniranje u svoje sećanje, u svoje ponore i svoje uzlete, virtuozno sa raskošnom rečenicom i merom za vreme i mesto. Roman o majci, o putovanjima, o različitim gradovima sa sličnim sudbinama, o izgnanstvima, roman o duhovnim plemićima i duhovnim varvarima. Roman u kojem su svoje mesto pronašli i Remark i Tišma. Zar je od svih pisaca morao baš da citira Remarka? Remarka koji mi je bio lektira koja nije bila obavezna. Pa sam pročitao sve od njega. Zainat!

„Mama zapravo nije razgovarala, već je odgovarala na pitanja koja je sama sebi postavljala.“

Vest o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i postaje povod za otvaranje emotivne crne kutije. Smrt, „najveća nepoznanica", „najteža od svih nedaća" je i „cilj celog života", kako ju je odredio Sigmund Frojd. Koji usput smatra da svako od nas duguje prirodi svoju smrt i mora biti spreman da plati svoj dug, ukratko da je smrt prirodna, neosporna i neizbežna. Zabluda je čovekova da su čuda moguća i da se ikada dešavaju. Da je moguće prevariti smrt. Volja i ljubav nisu dovoljne. Stari je ona i iskusni kockar. Lukavstvo je - da se smrt može ubiti samo životom. Setite se toga pre nego se nađete sami u mračnoj sobi i kada vam iznenada postane hladno, kada u tami ne vidite izlaz. Kada vas vežu. Kad vas privežu. Kada krenete na put na koji ne želite, na put sa kojeg se ne vraća. Na put na kojem se niko poznat usput ne susreće. Ko vas tamo čeka? Iko?

Egzodus. Smrt označava trajni prestanak bitnih životnih funkcija – krvotoka i disanja. Ova neprikosnovena definicija smrti korišćena je do početka šezdesetih godina XX veka. Proces umiranja koji prethodi smrti i nosi naziv agonija, karakteriše se postepenim slabljenjem vitalnih i drugih funkcija organizma. Ima li života pre smrti? Jer, smrt je samo drugi naziv za prestanak života.


A danas je, prosečan čovek, ideal XXI veka, pretvoren u instrument bez volje i bez sopstvenog stava i kao takav predodređen da čini zlo, a da nije u stanju da spozna da ga čini. Ljudi uzimaju seditive, ljudi koriste anestezije, kako bi se što bezbolnije suočili sa životom. Sa onim kakav je on doista. Predivan i surov, zavodljiv i bezosećajan, iskren i bez ikakvih planova i bez ikakvih skrivenih računica.. Razbarušen i neukrotiv... Umetnost življenja uči se neprestalno sa svakim udisajem, sa svakim korakom... Do izdisaja. Konačnog.

Kao što već reče Ernesto Sabato: „O, kako je svet tajanstven! Samo površni ljudi to ne vide!“ Deduktivno, Velikić u potrazi za samim sobom putuje kroz gradove i vremena, kroz živote dragih, ali i nekih dalekih, nepoznatih ljudi. Različitih ljudi sa sličnim sudbinama. Ovo je roman o seobima i izgnanstvima. O seobama naroda iz gradova koji nisu više njihovi. U kojima nemaju ništa do pukog sećanja. O gubitcima koji se ne mogu nadoknaditi. Pre svega sentimentalnim, ali svakako krucijalnim. Filigranski tanano, neprimerno, poput pauka, pisac plete mrežu i ne primetite kada ste se u nju upletli. Kao da je to i vaš svet. Kako ga nije sramota! Da prisvoje neke moje gradove. Jer gradovi se vole kao i žene. I isto tako napuštaju. Jedna takva od prvih mojih ljubavi je bio grad na moru i grad na nekadašnjoj granici. Gde je moj deda zapucao da vidi druga iz vojske. Odakle? Iz Šapca. A i njega Velikić pominje. Isti milje, majkumu! Isti životni toponimi. 


Dame i gospodo imamo ovde posla sa izuzetnim i inteligentnim delom pisanim u jedno banalno i trivijano vreme. Pisac je svestan gde i kada živi, ali ne koketira sa time i u tome je njegov najveći kvalitet. Što se ne spušta tamo gde ne pripada. Što živi noseći svoj teret i nosi svoj teret živeći. Bez pritužbi i bez vidljive muke. 

Kada ja jednog dana, nadam se, ne uskoro, budem svodio račune sa poslodavcem poželeću samo: Daj mi raj il' mi daj pakao, a poštedi me prolaznog čistilišta!

Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Od juna 2005. Do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik.

Romani: Via Pula (1988 – Nagrada Miloš Crnjanski), Astragan (1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995 – stipendija Fonda „Borislav Pekić“), Danteov trg (1997), Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003), Ruski prozor (2007 – NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine, Srednjoevropska nagrada za književnost), Bonavia (2012), Islednik (2015 – Nagrada „Kočićevo pero“)

Knjige priča: Pogrešan pokret (1983), Staklena bašta (1985), Beograd i druge priče (2009).

Knjige eseja: YU-tlantida (1993), Deponija (1994), Stanje stvari (1998), Pseća pošta (2006) O piscima i gradovima (2010).

Knjiga izabranih intervjua: 39,5 (2010).

Monografija Pula – grad interval (2014) – u koautorstvu sa fotografom Igorom Zirojevićem i istoričarkom umetnosti Paolom Orlić.

Knjige Dragana Velikića prevedene su na petnaest evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama.

Dobitnik je Nagrade grada Budimpešte za 2013. godinu.



Нема коментара:

Постави коментар