Odmah da priznam da se u zadnjih desetak godina uspešno klonim domaćih
pisaca. Od kada su knjige početi da pišu novinari u trendu, robijaši i odbegli od zakona, starlete i blogerke
sve se svelo na prozaično i trivijalno. Na isprazno i džabe protraćen papir. Nisam
ja crkva za tu vrstu molitvi.
Jedan od izuzetaka koje sam napravio bio je i roman Dragana
Velikića „Islednik“. Nije na to uticala ni Kočićeva, ni NIN-ova nagrada, još
manje nagrada ugledne fabrike zejtina. Zainteresovala me je tema. Par puta sam
ga video i na TV-u i delovao je kao pametan čovek i raspoložen da svoja
promišnjanja podeli sa publikom. I da ima šta da kaže.
I na šta sam natrapao između dve korice. Na surovu ispovest
samog sebi, ali dostojanstvenu, bez ikakve patetike, nepotrebne krivice, bez
gorčine, već više setnu, kao žal za jednim vremenom koje bespovratno prolazi. Odlazi.
Pre svega iz realnog života, a potom i iz sećanja svojih savremenika. Književni
oproštaj od majke. Majke koja je kada pita razmišljaš li ti uopšte,
podrazumevala da sin razmišlja kao ona.
Nemilosrdan i setan razračun sa sopstvenom
prošlošću. Lepom u svojoj okrutnoj prolaznosti. Neponovljivom. Nema rewind! Preispitavanje
i opraštanje. U snu jave i na javi sna. Oproštaj od one koja mu je darivala
život, darivala čitav svet, koja mu je napokon darivala dušu. Koja mu šalje pogled
ljubavi sa poslednje adrese. Krug se konačno
zatvorio. Kao što bejaše na početku, tako će biti i na kraju. A neki ljudi su
toliko jaki da više puta umiru. Kako mogu u isto vreme biti i tako slabi i tako
jaki! Kako se mogu smejati crnoj silueti? Zadnji put umiremo kada nestanu i
naši dragi i kada sa njima ilovača i neprekidne kiše speru i sva ta sećanja.
Sve te uspomene. Jedno vreme. Kad ih oduvaju košava ili bure.
Jedan slojevit roman bez radnje, profinjeno i sputilno poniranje
u svoje sećanje, u svoje ponore i svoje uzlete, virtuozno sa raskošnom rečenicom i merom za vreme i mesto.
Roman o majci, o putovanjima, o različitim gradovima sa sličnim sudbinama, o
izgnanstvima, roman o duhovnim plemićima i duhovnim varvarima. Roman u kojem su
svoje mesto pronašli i Remark i Tišma. Zar je od svih pisaca morao baš da citira
Remarka? Remarka koji mi je bio lektira koja nije bila obavezna. Pa sam
pročitao sve od njega. Zainat!
„Mama zapravo nije
razgovarala, već je odgovarala na pitanja koja je sama sebi postavljala.“
Vest o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i postaje
povod za otvaranje emotivne crne kutije. Smrt, „najveća nepoznanica", „najteža
od svih nedaća" je i „cilj celog života", kako ju je odredio Sigmund
Frojd. Koji usput smatra da svako od nas duguje prirodi svoju smrt i mora biti
spreman da plati svoj dug, ukratko da je smrt prirodna, neosporna i neizbežna.
Zabluda je čovekova da su čuda moguća i da se ikada dešavaju. Da je moguće
prevariti smrt. Volja i ljubav nisu dovoljne. Stari je ona i iskusni kockar.
Lukavstvo je - da se smrt može ubiti samo životom. Setite se toga pre nego se nađete
sami u mračnoj sobi i kada vam iznenada postane hladno, kada u tami ne vidite
izlaz. Kada vas vežu. Kad vas privežu. Kada krenete na put na koji ne želite, na put sa kojeg se ne vraća. Na put na
kojem se niko poznat usput ne susreće. Ko vas tamo čeka? Iko?
Egzodus. Smrt označava trajni prestanak bitnih životnih
funkcija – krvotoka i disanja. Ova neprikosnovena definicija smrti korišćena je
do početka šezdesetih godina XX veka. Proces umiranja koji prethodi smrti i
nosi naziv agonija, karakteriše se postepenim slabljenjem vitalnih i drugih
funkcija organizma. Ima li života pre smrti? Jer, smrt je samo drugi naziv za
prestanak života.
A danas je, prosečan čovek, ideal XXI veka, pretvoren u
instrument bez volje i bez sopstvenog stava i kao takav predodređen da čini
zlo, a da nije u stanju da spozna da ga čini. Ljudi uzimaju seditive, ljudi
koriste anestezije, kako bi se što bezbolnije suočili sa životom. Sa onim kakav
je on doista. Predivan i surov, zavodljiv i bezosećajan, iskren i bez ikakvih
planova i bez ikakvih skrivenih računica.. Razbarušen i neukrotiv... Umetnost življenja uči se neprestalno
sa svakim udisajem, sa svakim korakom... Do izdisaja. Konačnog.
Kao što već reče Ernesto Sabato: „O, kako je svet tajanstven! Samo
površni ljudi to ne vide!“ Deduktivno, Velikić u potrazi za samim sobom
putuje kroz gradove i vremena, kroz živote dragih, ali i nekih dalekih,
nepoznatih ljudi. Različitih ljudi sa sličnim sudbinama. Ovo je roman o seobima
i izgnanstvima. O seobama naroda iz gradova koji nisu više njihovi. U kojima
nemaju ništa do pukog sećanja. O gubitcima koji se ne mogu nadoknaditi. Pre svega
sentimentalnim, ali svakako krucijalnim. Filigranski tanano, neprimerno, poput
pauka, pisac plete mrežu i ne primetite kada ste se u nju upletli. Kao da je to
i vaš svet. Kako ga nije sramota! Da prisvoje neke moje gradove. Jer gradovi se
vole kao i žene. I isto tako napuštaju. Jedna takva od prvih mojih ljubavi je
bio grad na moru i grad na nekadašnjoj granici. Gde je moj deda zapucao da vidi
druga iz vojske. Odakle? Iz Šapca. A i njega Velikić pominje. Isti milje,
majkumu! Isti životni toponimi.
Dame i gospodo imamo ovde posla sa izuzetnim i inteligentnim
delom pisanim u jedno banalno i trivijano vreme. Pisac je svestan gde i kada
živi, ali ne koketira sa time i u tome je njegov najveći kvalitet. Što se ne
spušta tamo gde ne pripada. Što živi noseći svoj teret i nosi svoj teret
živeći. Bez pritužbi i bez vidljive muke.
Kada ja jednog dana, nadam se, ne uskoro, budem svodio račune
sa poslodavcem poželeću samo: Daj mi raj il' mi daj pakao, a poštedi me
prolaznog čistilišta!
Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je
opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu.
Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pisao
je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Od juna 2005. Do novembra
2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao
slobodni književnik.
Romani: Via Pula (1988 – Nagrada Miloš Crnjanski), Astragan
(1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995 – stipendija Fonda „Borislav
Pekić“), Danteov trg (1997), Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003),
Ruski prozor (2007 – NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada „Meša
Selimović“ za najbolju knjigu godine, Srednjoevropska nagrada za književnost),
Bonavia (2012), Islednik (2015 – Nagrada „Kočićevo pero“)
Knjige priča: Pogrešan pokret (1983), Staklena bašta (1985),
Beograd i druge priče (2009).
Knjige eseja: YU-tlantida (1993), Deponija (1994), Stanje
stvari (1998), Pseća pošta (2006) O piscima i gradovima (2010).
Knjiga izabranih intervjua: 39,5 (2010).
Monografija Pula – grad interval (2014) – u koautorstvu sa
fotografom Igorom Zirojevićem i istoričarkom umetnosti Paolom Orlić.
Knjige Dragana Velikića prevedene su na petnaest evropskih
jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama.
Dobitnik je Nagrade grada Budimpešte za 2013. godinu.
Нема коментара:
Постави коментар