Странице

понедељак, 30. новембар 2015.

Frankofonija na Festivalu autorskog filma



 

Nakon što je u “Ruskoj arki” sažeo devesta godina ruske istorije kroz jedan kadar u Eremitažu, Aleksandar Sokurov se u novom filmu opet bavi velikim svetskim muzejem, Ermitaževim bratom blizancem, Luvrom. Film ruskog tempa i poetičnosti, započinje sa odjavnom špicom, a završava varijacijom na rusku himnu. Čudna je istorija rusko-francuskog prijateljstva, ali je svakako duboko ukorenjena u pamćenju obadva naroda. 

Danas ovaj film možemo sagledati i kroz prizmu nedavnim bombaških napada u Parizu. Posle II svetskog rata, francuska prestonica nikad nije bila ranjivija. Pariz je opet pod bombama, pod strahom. Opet su pred pariskim kapijama neki razjareni  varvari. 

Zašto je umetnost uvek u vrhu interesovanja svakog okupatora?


Možda, zapravo baš zbog toga što ako čoveku uzmete ono što metaforički i metafizički nazivamo dušom, ostaje puka ljuštura, koji nema ni motiv ni snage za pobunu. Nema više ni Tolstoja i Čehova, a da li sa njima u samrtničkoj postelji leži i naša civilizacija?


Sva je sreća da je varvare iz redova jednog velikog naroda, kao što je nemački, predstavljao jedan plemić i frankofil, osoba od distinkcije, koja je uspešno sabotirala želje nemačkiih nacista (Hitlera, Gebelsa i Geringa) da se okite tuđim perjem. Deluzija veličine je neizlečiva i smrtonosna bolest. 

Dobar književni podložak u promišljanju ovog filma je svakako knjiga Lin Nikolas-„Otmica Evrope“.  Pozitivac u nemačkim redovima je glavom i bradom grof Franc Volf Meternih  (Franziskus Wolff Metternich).  Francuskim umetničkim delima, na ruku, je išao i član 46. Haške konvencije, kao i Vermahtov dekret o postupanju sa umetninama na okupiranim područjima.


Posle potopa, Noje se naselio u zemlji Šinar u kojoj je njegov sin Nimrod osnovao grad. U to vreme ljudi su poverovali da gradjenjem dovoljno visoke kule mogu dostići vrata raja i izjednačiti se sa bogom. Takva drskost, nije naišla na razumevanje sveopšteg stvoritelja. Bog se razljutio i i odlučio da spreči ljude u tom pokušaju. Podelio ih je različitim jezicima, onemogućio ih da se razumeju. Vavilonska kula, “izgubljeni u prevodu”, drugačiji jezik, drugačije razmišljanje, nesporazumi i tragedije koje su posledica toga. 

Sukorov, otklanja božiji marifetluk, tako što svi u filmu govore svojim jezikom (ruski, francuski, nemački, engleski), ali se savršeno razumeju. 

Da li je to puki idealizam jednog slovenskog zaneseljaka?

Svetu lepote (erosa) on konfrotira sile rata i mraka (tanos). Sukarov oživljava priču o dvojici odvažnih ljudi koji rade zajedno kako bi sačuvali blago Luvra. Već pomenuti grof Metenih sa strane okupatora i ratni upravnik Luvra, Žak Žoar (Jacques Jaujard). Sukarov istražuje tanani odnos između umetnosti i moći. Muzeje i njihovo umetničko blago poredi sa krhkim brodom na olujnom moru. Morske dubine su, tako, ustanovljene za svojevrsne nuzeje proćerdanih artifekata. Neprijatelj je uvek ohol i arogantan, a žrtva prepuštena na miloslot i samilost jačeg. Osvajač želi da materijalizuje svoju pobedu, da je konkretizuje. No, agresori nemaju smisla niti empatije za fine note i diskretne tonove umetnosti. Oni su bahati i zaneseni u svom trijumfu. 


O tome nam svedoče i slike bahatih američkih vojnika u Bagdadskom muzeju i pripadnici tzv „islamske držva“ koji razaraju drevnu Palmiru. Nacionalni muzej u Bagdadu posedovao je najveću svetsku zbirku starina iz pet godina duge istorije Mesopotamije, kolevke civilizacije sveta. 


Kada su koalicione kopnene trupe ušle u Bagdad i pred muzej parkirale američke tenkove, muzej je temeljno poharan. Svet su obišle slike Iračana koji upadaju u muzej, ali pridružili su im se i mnogi američki vojnici-pljačkaši. Priličan broj stranih novinara ukeban na aerodromima sa torbama punim "eksponata“ sa muzejskog spiska. Ono što baca ljagu na celokupno lice savremenog čovečansta je odsustvo logične reakcije; ćute i  UNESCO , Evropa, Rusi i Amerikanci. 


Sokurov nam donosi slikovitu odu Luvru, paradigmi svetske kulture i ljudske civilizacije. Marijana i Napoleon lutaju sablasnim, avetinjskim hodnicima Luvra. Marijana simbolizuje slobodu i progres, izgovarajući izlizanu manrtu „sloboda, jednakost, bratstvo“, Napoleon, surovog osvajača i egoistu: „to sam ja (je li država?). Napoleon Marijanu vodi za ruku, misleći da je on taj koji je zaslužan, ko je zaštitnik slobode i sveopšteg napretka. On je u Egipat umarširao 1798. godine sa učenjacima, umesto vojnih stratega. Iz svojih pohoda u Pariz je donosio ratni plen. Svedočanstva o tome pronaći ćete u Nacionalnoj biblioteci u Parizu. 


Slike iz Luvra sakrivene su po francuskim dvorcima. Osoblje dve pariske robne kuće, obučeni u kostime, koji kao da su sišli sa italijanskih slika XIV i XV veka, u tankim tunikama, ljubičastim hulahopkama i kapama na štrafte, evakuisali su umetničke dragulje Luvra. Ostale su samo antičke sklupture, kameni vitezovi, krilata asirska stvorenja kojima su društvo pravile dokone sfinge. Na platnu susrećemo i krilatu predstavu Pobede (Nika sa Samotrake) i  Leonardovog Svetog Jovana, koji prstom pokazuje u nebesa.


Nemačka napada francusku sestru, ali nekako sa ljubavlju. Perverznom, možda, ali ljubav je. ipak, to. Nemačka tu samilost ne pokazuje prema ruskoj posestri. U Sankt Peterburgu okovanom ledom i nemačkim oružanim snagama dolazilo je i do slučajeva ljudožerstva. Rusija je ostala i bez čuvene Ćilibarske sobe.


Pariz je otvorenim gradom proglašen 13. juna 1940. Sledećeg dana u njega su ušle nemačke trupe, u paradnom koraku, sa dobošarima na čelu. U ranim jutarnjim satima 23. juna u pratnji bliskog saradnika, Alberta Špera, prvog arhitekte Trećeg rajha, Hitler je došao u posetu Parizu. Samo dan ranije nakon uspešne nemačke invazije, Francuska je potpisala primirje sa Nemačkom. Kapitulaciju.


Hitlerova turneja uključila je posetu Trijumfalnoj kapiji, Ajfelovom tornju, Montmartru i prekrasnoj bazilici Sakre Ker (Sacre Coeur). Iako, je proveo samo tri sata u Parizu Hitler je obišao i Napoleonov grob. Mesecima nakon ove posete Hitler je razmišljao o Parizu. Bio je opsednut njegovom lepotom. Tu se javila želja za uništenjem “grada svetlosti“. Jednom je zapitao arhitektu Špera: 

“Zar nije Pariz predivan?“ 

i sam dao odgovor na ovo pitanje: 

“Berlin mora biti mnogo lepši. Kada završimo sa izgradnjom Berlina, bacićemo senku na Pariz“.


Francuska je podeljena na dva dela; okupirani i marionetski sa sedištem u Višiju. Francuski Nedić, junak iz I svetskog rata, general Anri Peten stvorio je ovu kvazidržavu 10. jula 1940. godine. 

Film je prikazan u okviru Festivala autorskog filma (FAF) jedne od najvažnijih kulturnih manifestacija, koja se ove godine održava u Beogradu od 27. novembra do 5. decembra 2015. godine.


Režija i scenario: Alexsander Sokurov
Uloge: Louis-Do de Lencquesaing, Benjamin Utzerath, Johanna Korthals Altes
Direktor fotografije: Bruno Delbonnel
Montaža: Alexei Jankowski, Hansjorg Weissbrich
Zemlje produkcije: Francuska, Nemačka
Trajanje: 90 minuta




среда, 25. новембар 2015.

Koncert "Ko je ko u Parizu"




Galerija Artget, Trg republike 5/I, sreda, 25. novembar u 18:00

Koncert "Ko je ko u Parizu"

U okviru ciklusa "Francuska muzička jesen" Francuskog instituta i Sosijete Ženeral banke
Ideja projekta ima za cilj predstavljanje Pariza kao centra sveta u muzičkom umetničkom stvaralaštvu, s obzirom na to da su u ovom gradu stvarali, osim Francuza, i umetnici iz celog sveta. Veliki centri uvek privlače ljude, što je i rezultiralo umetničkim procvatom Pariza u 20. veku. Program za koncert je postepeno formiran i to pažljivo biranim delima za instrumente koji se ne čuju toliko često kao solistički. Odabrana su dela kompozitora koji su stvarali za klarinet i fagot.


Program:

Rejmond Galo-Monbren Koncertni komad za klarinet i klavir
Kamij Sen-Sans               Sonata za fagot i klavir u G-dur, op.168
                                        Allegro moderato
                                        Allegro scherzando
                                        Molto adagio - Allegro moderato
Žan Franse                      Tema sa varijacijama za klarinet i klavir

Fransis Pulenk                 Sonata za klarinet i fagot
                                         Allegro (très rythmé)
                                         Romance (Andante très doux)
                                         Finale (très animé)
Aleksandar Tansman     Svita za fagot i klavir
                                         Introduction and Allegro
                                         Sarabande
                                         Scherzo
Šarl-Mari Vidor                 Introdukcija i rondo za klarinet i klavir, op.72




Kristijan Boroš (Novi Sad, 1986) je završio nižu i SMŠ Isidor Bajić u klasi prof. Pete Đure. Osnovne studije je završio 2009. godine, a master studije 2010. godine u klasi prof. mr Nikole Srdića. Tokom master studija radio je kao saradnik u nastavi a 2011. godine je zaposlen kao stručni saradnik na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Završio je postdiplomske studije u klasi prof. Alois Brandhofera na Univerzitetu Mocarteum u Salcburgu (2013). Tokom školovanja je ostvario zapažene rezultate na takmičenjima i muzičkim festivalima od kojih se izdvajaju Republička takmičenja (2003, 2005) u Beogradu, kao i takmičenja drvenih duvača u Požarevcu (2004, 2005) na kojima je osvajao zvanje Lauerata. Na Prvom međunarodnom takmičenju klarinetista i flautista Anton Eberst (2008, Novi Sad) je osvojio prvu nagradu. Na Međunarodnom takmičenju mladih muzičara Ohridski biseri (2011) je osvojio drugu nagradu. Od Univerziteta u Novom Sadu dobio je izuzetnu nagradu za postignut uspeh u školskoj 2005/06, kao i nagradu za Vrhunske rezultate u umetnosti za školsku 2008/09. Dobitnik je stipendije Univerziteta u Ljubljani za letnji semestar školske 2007/08. godine. Bio je i stipendista Fonda za mlade talente za školsku. Osim solističkih koncerata održanih u zemlji i inostranstvu, ostvario je i zapažene nastupe sa kamernim ansamblima i orkestrima od kojih se ističu ansambli Novosadski duvački kvintet, Hor klarineta Akademije umetnosti, Simfonijski orkestar Akademije umetnosti, Vojvođanski simfonijski orkestar, Beogradska filharmonija, Orkestar Opere SNP, Camerata Academica i Orkestar Orfelin.

Nemanja Mihailović (Kovin, 1985) je završio SMŠ Mokranjac u klasi prof. mr Mirka Isaeskog. Kod istog profesora je i studirao na FMU u Beogradu. Tokom školovanja je osvojio niz nagrada na Republičkom takmičenju i Festivalu muzičkih škola Srbije (1999, 2001, 2003). Osnivač je kamernog ansambla DAMS+, duvačkog trija na FMU i duvačkog kvinteta Majstori duvači. Bio je stalni saradnik Umetničkog ansambla Stanislav Binički na mestu solo fagotiste. Kao honorarni član je sarađivao sa Simfonijskim orkestrom RTS-a, a takođe i sa Vojvođanskim kamernim orkestrom, Beogradskom filharmonijom i Vojvođanskim simfonijskim orkestrom. Kao član Festivalskog orkestra učestvovao je na festivalima Bemus (2005) i KotorArt (2006). Održao je nekoliko resitala u zemlji. Od 2010. do 2013. godine je učestvovao u projektima Nemačko-skandinavske omladinske filharmonije, na koncertima u velikoj sali Berlinske filharmonije i u Hamburgu. Član je Vojvođanskog simfonijskog orkestra, orkestra Orfelin i Novosadskog duvačkog kvinteta. Od 2008. godine je zaposlen kao solo fagotista orkestra Opere u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Svira na instrumentu graditelja Živana Šarčevića

Vesna Mišić Milikić je završila SMŠ Isidor Bajić u klasi prof. Lidije Gvozdanović. Diplomirala je i magistrirala klavir na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Rite Kinke. Učesnik je i dobitnik nagrada na domaćim i međunarodnim takmičenjima (Novi Sad, Beograd, Rim, Bratislava). Sarađivala je i nastupala sa brojnim umetnicima među kojima su Nikola Srdićem, Laura Levai–Aksin, Jože Kotarom, Raquel Camarinha, Senka Nedeljković, ansamblom Musica viva, Tajj kvartetom i drugim. Oficijelni je korepetitor međunarodnog takmičenja Anton Eberst u Novom Sadu od 2008. godine. Solistički je nastupala u zemlji i inostranstvu. Snimala je za radio i televiziju. Autor je projekata posvećenih francuskoj umetnosi: . Debussy Fest (2012), Poulenc – Monah i mangup (2013), 1914. – nada i beznađe (2014), koji su realizovani u gradovima Srbije pod pokroviteljstvom Francuskog instituta, a koprodukciji Muzičke omladine Novog Sada, Kulturnog centra Beograda i udruženja Electe iz Subotice. Radi kao vanredni profesor na predmetu korepeticija na klavirskoj katedri Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Nataša Srdić Jahn
(1981, Beograd) je završila osnovnu i SMŠ Isidor Bajić u Novom Sadu, u klasi prof. Lidije Gvozdanović i prof. Milene Apić. Započete studije u klasi prof. Rite Kinke na Akademiji umetnosti u Novom Sadu završila je u klasi Frank-Immo Zichnera na Visokoj školi za muziku Franz Liszt u Vajmaru. Godine 2009. je uspešno, sa najvišom ocenom, završila i postdiplomske studije kamerne muzike u Vajmaru, u klasama profesora Ulrich Beetza i Birgit Erichson (Abeeg Trio), i prof. Larisse Kondratjewe. Dobitnik je nagrada i priznanja na domaćim i međunarodnim takmičenjima. Osim solističkih i kamernih koncerata u regionu i u inostranstvu, Nataša Srdić-Jahn je dugogodišnje aktivna kao osnivač i član više ansambala moderne muzike u Srbiji i Nemačkoj, sa kojima redovno koncertira na domaćoj i stranoj sceni (Italija, Slovenija, Ekvador, Liban...). Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu zaposlena je od 2009. godine, kao viši stručni saradnik – korepetitor.

КОНЦЕРТ У ГАЛЕРИЈИ у сарадњи са Драгстором озбиљне музике Радио Београда 202




Свечана сала Скупштине Града, Драгослава Јовановића 2, Четвртак 26. новембар у 20:00

Владимир Павловић и Наталија Младеновић ће на реситалу извести најзначајнија романтичарска дела за виолончело и клавир.

Владимир Павловић, виолончело
Наталија Младеновић, клавир

Програм:

С. Франк    Сoнaтa зa виoлoнчeлo и клaвир

                 Allegretto ben moderato

                 Allegro

                 Recitativo – fantasia

                 Finale

Р. Шуман    Stücke im Volkston, op.102

                       Mit Humor

                       Lansam

                       Nicht schnell mit viel Ton zu spielen

                       Nicht zu rasch

                       Stark und markiert
                  
                       Фaнтaстични кoмaди зa виoлoнчeлo и клaвир, oп.  73
                       Zart und mit ausdruck

                       Lebhaft leicht

                       Rasch und mit Feuer

Владимир Павловић (Београд) је завршио МШ Станковић, а средње и високо образовање је стекао у Москви на Колеџу у класи проф. Галине И. Зубареве и на Академији Гнесин код проф. Бориса И. Талалаја, који је био асистент М. Ростроповича. Магистрирао је на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. И. Калмана. Као солиста је наступао са камерним оркестром Pro classica и са Земунским камерним оркестром. Низ запажених камерних реситала одржао је широм Србије и региона. Члан је трија Weissburg. Са овим тријом је снимао за Радио Београд и наступао широм Србије, као и на фестивалима камерне музике у земљи и иностранству. Активан је и као солиста и вођа виолончела оркестра Земунског камерног оркестра, као и оркестра Орфелин из Новог Сада. Запослен је на Катедри за камерну музику Академије уметности у Новом Саду, где ради у звању самосталног стручног сарадника. Тренутно је на докторским студијама за камерну музику на ФМУ у Београду у класи проф. Л. Мезеија.

Наталија Младеновић је похађала је Централну специјалну мизичку школу при Конзерваторијуму Чајковски у Москви са професорима В. Буњином и А. Рјабовим. На Московском државном конзерваторијум Чајковски  студирала је у класама Л.е Дједове, И. Осипове и Ј.а Малињина. Магистрирала је у класи проф. Н. Поповић на ФМУ у Београду. Наступала је широм некадашњег Совјетског Савеза, у Немачкој, Швајцарској, Француској, Италији, Данској, Бугарској, Аустрији и другим земљама. Са виолинисткињом Иваном Аћимоски-Жикић је одржала низ концерата у Србији у оквиру Националне концертне сезоне. Била је клавирски сарадник на јавном часу који је одржао у Београду Миша Мајски. Учествовала је на фестивалима БЕМУС, НОМУС, НИМУС, Чело фесту и Међународној трибини композитора. Била је ангазована као официјални клавирски сарадник на такмичењу Музичке омладине. Делује као самостални уметнички сарадник на Катедри за гудачке инструменте на ФМУ у Београду.

Улаз слободан.
Добро дошли!

Sluškinje u Vuku




U potrazi za istinskim teatrom, onim koji ne kalkuliše i ne ulizuje se publici, koji istražuje i kritikuje, vršim slalom kroz pozorišni repertoar, tražeći ono što bi moglo da mi se dopadne. Male scene obećavaju neke intimne, drame, a francuski autor zvuči još bolje. Tako sam izabrao Ustanovu kulture „Vuk Karadžić“, na čijoj je kamernoj sceni „KULT“  izvedena predstava „Sluškinje“. Ova predstava adaptacija je drame jednog od značajnijih francuskih pisaca, Žana Ženea. Ovog puta u režiji Stevana Bodrože, a na simpatično maloj sceni nastupile su Katarina Radivojević i Marija Vicković u ulogama sluškinja Solanž i Kler i Leana Vučković, u ulozi ohole gazdarice. Drama-horor bajka u sasvim novom iščitavanju. 


„Sluškinje“ su priča o čežnji da se bude neko drugi, da se prevaziđu okviri sopstvenih ograničenja. O želji da se živi tuđi život, jer je bolji od sopstvenog. Da se uskoči u tuđu odeću i tuđu obuću. Da se od drugog ukrade čak i intima, ljubavni život, osećanja i razočaranja koja ona izazivaju. Da se osvoje novi prostori slobode, idealizovani prostori blagostanja i sreća. Da li je to uopšte moguće? Da li postoje časni načini za postizanje tog zavodljivog cilja ili se mora posrnuti da bi se dosegle zvezde?


Ovo se ispostavila kao drama koja nije nimalo koketirala sa publikom. Koja je rekla ono to je imala, pa svidelo  vam se ili ne... Meni se dopalo. Baš, ta iskrenost. Jer glumački je posao poput monaškog, moraš se odreći svog ega, da se ogoli i  telo, poput ljušture, prepustiti na milost i nemilost tamo nekom strancu (čiju ulogu preuzimaš), čak i ako ti nije nimalo simpatičan i braniti taj lik, učiniti ga ubedljivim životnim. Ovaj, zahtevan čin, sve tri glumice su, sa više ili manje uspeha, uspešno obavile. Ono što je najvažnije i najdragocenije nisu se nimalo štedele, unele su svu strast, u želju da nam ožive ovu vekovnu priču o pravdi i nepravdi, o snovima i poniženjima. Bila je to topla priča u jedno hladno, novembarsko veče. Veče pred dan koji je posvećen upravo borbi protiv nasilja nad ženama. A u ovom dragocenom delu upravo se radi o nasilju koje žene čine nad ženama! Razbijanje stereotipa! Sjajno!


U svetu godišnje se izvrši nasilje nad skoro milijardu žena. Prema suvoparnim statističkim podacima svaka druga žena u Srbiji preživi neki oblik nasilja, bilo fizičkog, seksualnog, psihološkog ili ekonomskog, a nasilje često ostaje „nevidljivo“ sve dok se ne desi tragičan ishod. Iza šuštećeg celofana dana žena i dana zaljubljenih krije se, eto, nevesela, poražavajuća statistika. Ma kakva statistika, to su pretučene žene, majke, kćerke sa imenom i prezimenom. Slaba je uteha da su nasilnici, po pravilu, slabići, nemoćne i ljubomorne spodobe. E sad dolazimo do podatka koji zaslužuje jedno veliko BRAVO za ove tri, nadahnute glumice; 10% od ukupne cene karata za predstave održane u Beogradu, biće usmereno za opremanje sigurnih kuća. BRAVO, SVAKA ČAST, PRIMER ZA UGED! Pozorište mora da ima misiju, ono nikako ne sme da bude predmet tržišnih dugovnih i potražnih strana bilansa. 


I na kraju, moramo se osvrnuti i na život i delo autora ovog dramskog dela. Žan Žene (Jean Genet, 1910-1986) je kontroverzni, francuski pisac, vanbračni sin pariske sremačice i prostitutke koja je umrla kad je on još bio beba. Čovek burnu prošlost, čovek koji je umeo i smeo da živi svoju književnost, koji je od sopstvenog života napravio književnost. Homoseksualc, pripadnik Legije stranaca, koji je  ratovao u Siriji, dezertirao i proveo mladost tumarajući Evropom. Tako se obreo i u Srbiji, gde ga posle jedne pucnjave u Beogradu, žandarmi hapse (urbana legenda kaže u javnom toaletu) i prijavljuju francuskoj ambasadi. Francuzi traže njegovo momentalno izručenje, ali  poštujući međunarodno pravo, beogradske vlastu ga proteruju u neku treću zemlju, konkretno Italiju. O ovom vremenu Žene beleži: 

„Po zatvorima sam sretao nasilne i mračne kriminalce koji su psovali na jednom divljem jeziku. Njihove psovke su najlepše na svetu.“


Žene je bio i borac za prava ugroženih ljudi širom sveta. Ispirisao je Sartra, Fasbendera i Bovija. Prepoznatljiv je po dramama „Sluškinje“ i „Strogi nadzor“. Preostala tri: „Balkon“, „Crnci“ i „Paravani“ napisao je posle izlaska iz zatvora 1948. godine. U takozvanom životu Žene je zarađivao tako što je krao. Bio je, dakle, lopov. Kada odgledate predstavu, uočićete i gde je i kako sam pisac sebe ugnezdio, među sve te žene. Pokopan je u Maroku.


Scenograf: Milan Miladinović,
Kostimograf: Mina Miladinović.