Nakon što je u “Ruskoj
arki” sažeo devesta godina ruske istorije kroz jedan kadar u Eremitažu,
Aleksandar
Sokurov se u novom filmu opet bavi velikim svetskim muzejem,
Ermitaževim bratom blizancem, Luvrom. Film ruskog tempa i poetičnosti,
započinje sa odjavnom špicom, a završava varijacijom na rusku himnu. Čudna je
istorija rusko-francuskog prijateljstva, ali je svakako duboko ukorenjena u
pamćenju obadva naroda.
Danas ovaj film možemo sagledati
i kroz prizmu nedavnim bombaških napada u Parizu. Posle II svetskog rata,
francuska prestonica nikad nije bila ranjivija. Pariz je opet pod bombama, pod
strahom. Opet su pred pariskim kapijama neki razjareni varvari.
Zašto je umetnost uvek u vrhu
interesovanja svakog okupatora?
Možda, zapravo baš zbog toga što
ako čoveku uzmete ono što metaforički i metafizički nazivamo dušom, ostaje puka
ljuštura, koji nema ni motiv ni snage za pobunu. Nema više ni Tolstoja i
Čehova, a da li sa njima u samrtničkoj postelji leži i naša civilizacija?
Sva je sreća da je varvare iz
redova jednog velikog naroda, kao što je nemački, predstavljao jedan plemić i
frankofil, osoba od distinkcije, koja je
uspešno sabotirala želje nemačkiih nacista (Hitlera, Gebelsa i Geringa) da se
okite tuđim perjem. Deluzija veličine je neizlečiva i smrtonosna bolest.
Dobar
književni podložak u promišljanju ovog filma je svakako knjiga Lin
Nikolas-„Otmica Evrope“. Pozitivac
u nemačkim redovima je glavom i bradom grof Franc Volf Meternih (Franziskus Wolff Metternich). Francuskim umetničkim delima, na ruku, je išao i član 46. Haške konvencije, kao i Vermahtov dekret o postupanju sa umetninama na okupiranim područjima.
Posle potopa, Noje se naselio u
zemlji Šinar u kojoj je njegov sin Nimrod osnovao grad. U to vreme ljudi su
poverovali da gradjenjem dovoljno visoke kule mogu dostići vrata raja i
izjednačiti se sa bogom. Takva drskost, nije naišla na razumevanje sveopšteg
stvoritelja. Bog se razljutio i i odlučio da spreči ljude u tom pokušaju. Podelio
ih je različitim jezicima, onemogućio ih da se razumeju. Vavilonska kula,
“izgubljeni u prevodu”, drugačiji jezik, drugačije razmišljanje, nesporazumi i
tragedije koje su posledica toga.
Sukorov, otklanja božiji marifetluk,
tako što svi u filmu govore svojim jezikom (ruski, francuski, nemački,
engleski), ali se savršeno razumeju.
Da li je to puki idealizam jednog
slovenskog zaneseljaka?
Svetu lepote (erosa) on
konfrotira sile rata i mraka (tanos). Sukarov oživljava priču o dvojici
odvažnih ljudi koji rade zajedno kako bi sačuvali blago Luvra. Već pomenuti
grof Metenih sa strane okupatora i ratni upravnik Luvra, Žak Žoar (Jacques Jaujard).
Sukarov istražuje tanani odnos između umetnosti i moći. Muzeje i njihovo
umetničko blago poredi sa krhkim brodom na olujnom moru. Morske dubine su, tako,
ustanovljene za svojevrsne nuzeje proćerdanih artifekata. Neprijatelj je uvek
ohol i arogantan, a žrtva prepuštena na miloslot i samilost jačeg. Osvajač želi
da materijalizuje svoju pobedu, da je konkretizuje. No, agresori nemaju smisla niti empatije za fine
note i diskretne tonove umetnosti. Oni su bahati i zaneseni u svom trijumfu.
O tome nam svedoče i slike
bahatih američkih vojnika u Bagdadskom muzeju i pripadnici tzv „islamske držva“
koji razaraju drevnu Palmiru. Nacionalni muzej u Bagdadu posedovao je najveću
svetsku zbirku starina iz pet godina duge istorije Mesopotamije, kolevke
civilizacije sveta.
Kada su koalicione kopnene trupe ušle u Bagdad i pred muzej
parkirale američke tenkove, muzej je temeljno poharan. Svet su obišle slike
Iračana koji upadaju u muzej, ali pridružili su im se i mnogi američki vojnici-pljačkaši. Priličan broj stranih novinara ukeban na aerodromima sa torbama punim "eksponata“
sa muzejskog spiska. Ono što baca ljagu na celokupno lice savremenog čovečansta
je odsustvo logične reakcije; ćute i UNESCO
, Evropa, Rusi i Amerikanci.
Sokurov nam donosi slikovitu odu
Luvru, paradigmi svetske kulture i ljudske civilizacije. Marijana i Napoleon
lutaju sablasnim, avetinjskim hodnicima Luvra. Marijana simbolizuje slobodu i
progres, izgovarajući izlizanu manrtu „sloboda,
jednakost, bratstvo“, Napoleon, surovog osvajača i egoistu: „to
sam ja (je li država?). Napoleon Marijanu vodi za ruku, misleći da je
on taj koji je zaslužan, ko je zaštitnik slobode i sveopšteg napretka. On je u Egipat umarširao 1798. godine sa učenjacima, umesto vojnih stratega. Iz svojih pohoda u Pariz je donosio ratni plen. Svedočanstva o tome pronaći ćete u Nacionalnoj biblioteci u Parizu.
Slike iz Luvra sakrivene su po
francuskim dvorcima. Osoblje dve pariske robne kuće, obučeni u kostime, koji kao
da su sišli sa italijanskih slika XIV i XV veka, u tankim tunikama, ljubičastim
hulahopkama i kapama na štrafte, evakuisali su umetničke dragulje Luvra. Ostale
su samo antičke sklupture, kameni vitezovi, krilata asirska stvorenja kojima
su društvo pravile dokone sfinge. Na platnu susrećemo i krilatu predstavu
Pobede (Nika sa Samotrake) i Leonardovog Svetog Jovana, koji prstom
pokazuje u nebesa.
Nemačka napada francusku sestru,
ali nekako sa ljubavlju. Perverznom, možda, ali ljubav je. ipak, to. Nemačka tu
samilost ne pokazuje prema ruskoj posestri. U Sankt Peterburgu okovanom ledom i
nemačkim oružanim snagama dolazilo je i do slučajeva ljudožerstva. Rusija je ostala i bez čuvene Ćilibarske sobe.
Pariz je otvorenim gradom proglašen 13. juna 1940. Sledećeg dana u njega su ušle nemačke trupe, u paradnom koraku, sa dobošarima na čelu. U ranim jutarnjim satima 23. juna u pratnji bliskog saradnika, Alberta Špera, prvog arhitekte Trećeg rajha, Hitler je došao u posetu Parizu. Samo dan ranije nakon uspešne nemačke invazije, Francuska je potpisala primirje sa Nemačkom. Kapitulaciju.
Hitlerova turneja uključila je
posetu Trijumfalnoj kapiji, Ajfelovom tornju, Montmartru i prekrasnoj
bazilici Sakre Ker (Sacre Coeur). Iako, je proveo samo tri sata u Parizu
Hitler je obišao i Napoleonov grob. Mesecima nakon ove posete Hitler je
razmišljao o Parizu. Bio je opsednut njegovom lepotom. Tu se javila želja za
uništenjem “grada svetlosti“. Jednom je zapitao arhitektu Špera:
“Zar nije Pariz predivan?“
i sam dao odgovor na ovo pitanje:
“Berlin mora biti mnogo lepši.
Kada završimo sa izgradnjom Berlina, bacićemo senku na Pariz“.
Francuska je podeljena na dva
dela; okupirani i marionetski sa sedištem u Višiju. Francuski Nedić, junak iz I
svetskog rata, general Anri Peten stvorio je ovu kvazidržavu 10. jula 1940. godine.
Film je prikazan u okviru Festivala
autorskog filma (FAF) jedne od najvažnijih kulturnih manifestacija, koja
se ove godine održava u Beogradu od 27. novembra do 5. decembra 2015. godine.
Režija i scenario: Alexsander Sokurov
Uloge: Louis-Do de Lencquesaing, Benjamin Utzerath,
Johanna Korthals Altes
Direktor fotografije: Bruno Delbonnel
Montaža: Alexei Jankowski, Hansjorg Weissbrich
Zemlje produkcije: Francuska, Nemačka
Trajanje: 90 minuta
Нема коментара:
Постави коментар