Otelo u JDP

Otelo je jedna od četiri velike Šekspirove tragedije, večita  saga o ljubomori i tragediji, mržnji i osveti, naivnosti i iracionalnom zlu, zavisti i izigranim poverenju. Šekspir je ovo delo napisana u periodu između 1601 i 1604. godine, a objavljeno je tek sedam godina  nakon njegove smrti. Vreme dešavanja drame je  vreme venecijansko-turskih sukoba. Radnja započinje na vencenjanskom tlu, a onda se seli na Kipar. Zaplet u epicentru ima vezu mletačkog  generala, crnca, Otela i Dezdemonde, lepe ćerke senatora Brabancija. Veze koja se bazira na slatkim, na trenutke i otužnim Otelovim pričama o putovanjima i avanturama, koje razgaljuju mlado devojačko srce. A ono što se isprečilo na putu toj romansi je razlika u godinama, rasi i iskustvu. I zlobna okolina koja samo gleda da ubaci seme razdora u ovu idilu. 

Verzija koja je trenutno na daskama Jugoslovenskog dramskog pozorišta predstavlja nam dva glavna lika u tumačenju Vojina Ćetkovića kao Otela i Nikole Đurička u ulozi Jaga. I već tu, eto otelo mi se, tu nailazimo na prvi problem. Ćetković je neubeljiv i  mlitav, pravolinijski dosledan, u stalnoj senci razigranog i energičnog, poletnog Đuričkog koji dominira scenom. Tužno je i obeshrabrujuće da ovakav Otelo treba da odbrani dobro. Kao da nema snage, a možda ni volje, za taj plemeniti cilj. Ne  izaziva protivnika ni na jedan način. Ne parira mu. Kao da se na početku pomirio sa svojim porazom. A Jago, Nikole Đurićka je šarmantno tašt, zavidan i dvoličan, sadista, veselo poletan u svojoj pokvarenosti, ciničan i efektan. U ovom sukobu, od početka je jasno ko zaista likuje. 

Otelo je  čovek čistog srca, cenjen i uvažavan, vojskovođa u službi venecijanskog dužda. Veseo poput deteta i pun zanosa. Ponosan ali i naivan. Paklena kombinacija, plodno tlo za sejanje sumnje i  ljubomore. Otelo je autsajder. Potencijalno idealna žrtva. A pritajeni đavolčić, koji ih raspaljuje je Jago, njegov podređeni, vucibatina, nezadovoljna zbog boljeg položaja koji joj je izmakao. To je tako aktuelno, kao da gledate Reality Show, vidite sve te zelene strasti,  niskosti i skandale,  ali dignute na  umetnički pijedastal. Jago je sve do kraja vešt manipulator i tvorac svih nepodobština i marifetluka. Toliko je u tom svom prljavom poslu istrajan da odiše harizmom i skoro vam prirasta srcu. Za razliku od drvenog i uštogljenog Otela, koji je uvređen i povređen, a pomiren sa sudbinom. Ima tu ljubavnih trouglova, stvarnih ili imaginarnih, ljubavi istih takvih, sujete, zavisti, izdaje i ljubavih razočaranja.  Intriga se plete u stilu one narodne: maramica, maramica ostala u travi, koju je Otelo darivao svojoj dragani, a video tamo gde joj nije mesto. Dovoljno za slutnju, ljubomoru, dovoljno za zločin. Iz strasti, iz ljubavi, u ime ljubavi. Tokom predstave Otelo i bikvalno menja boje, od crne, preko plave do zelene, gde su oni spoljna manifestacija njegovih duševnih stanja: 

„oči bojim zeleno, usta  žarko crveno, uvijek sam izgledao, kao sto sam voleo.“ „Na hijancit mu koža podseća,  ružinim uljem sad je podmazan, crvenom kosom glavu pokriva“.  

Odsustvo scenografije, pokreta, jak partner kome je uloga legla, sve su to otežavajuće okolnosti koje su se pored svih muka iz predstave obrušile na jadnog Otela. Branislav Lečić u ulozi Dezdemoning oca, Brabancija, sa savršenom dikcijom i intonacijom, bez problema savladava lik.

Reditelj je svoj posao dobro obavio (osim ove bitne primedbe) dramski tekst je stilizovan i sažet u smislu narativnosti, a radnja je barokna, prepuna simbolike. Preplitanje komike i tragedije samo je suptilan nagoveštaj katastrofe koja je na pomolu, koja se valja. Kada humor zameni apsurd, akceleracija završi u lepoti, koja je prosto bolna. Kako je to, već, kod Šekspira. Nepovratno.

Reditelj Lolić dobitnik je prestižne austrijske pozorišne nagrade “Nestroj” (Nestroypreis) za 2012. godinu u kategoriji najboljeg mladog umetnika. Nagrađen je za predstavu “Magično popodne” Volfganga Bauera u produkciji bečkog Folksteatra (Volkstheater). Lolić je prvi dobitnik tog prestižnog priznanja za mladog umetnika koji nije sa nemačkog govornog područja.

Scenografija svedena, asketska, samo ističe radnju koja se kotrlja scenom i u svoj vrtlog ubacuje i samu publiku. Glumci su na sceni i u trenutcima kada ne izgovarju test niti su neposredno upetljani u radnju. Statiraju. Na momente deluje kao da drže govore, kao da su političari. 

Završni trenutci tragedije odvijaju se na ivici bine, glumci sede jedan do drugog. Otelo davi Dezdemonu. Nekoliko momenata kasnije zavesa se spušta nad Đuričkom, koji stoji pobedonosno sa  ciničnim osmehom, držeći se za korice mača. Iako apostrofiran kao esencija zla, Jago je tu, živ i zdrav, neosuđen. Taj Šeksir je okrutan i dramatičan u teatru, kao Hičkok na filmu. Zakuva, pa pobije. A posle filozofira, žali, kuka da nije trebalo, nije moralo tako. Dosta te naknadne pameti, kad istina ispliva na videlo, al’  za radost kasno je. Patetično je, ali zaista. 

 „celivah tebe pre nego  te ubih,

i umirući usne ti poljubih...“

Šekspir u svom celokupnom delu razrađuje temu antagonizma između karaktera, ali i polova. Ženski likovi otelotvoreni u likovima Dezdemone, Emilije, čak i javne žene, Bjanke  su opipljiviji, emotivniji. Izgleda da je stari Šekspir ipak bio papučar, te je žene doživljavao, bez rezerve, kao čovečne, kreativne i mudre, a muškaraca kao mačo ratnike i podle ubice (destruktivne, ratoborne, nesređene i podložne pogubnim utiicajima okoline). A opet, njegova neprekidna potreba da na sceni satre ljubavnike, možda vuče korene iz njegovog bračnog iskustva. Naime, po slovu testamenta, on je supruzi ostavio samo  „drugorazredni krevet“.  Sve je samo projekcija.

Ovde možete pogledati najavu predstave

Vilijam Šekspir-Otelo

Glume:

Otelo Vojin Ćetković

Jago Nikola Đuričko

Dezdemona Milena Živanović

Brabancio Branislav Lečić

Dužd Goran Daničić

Kasio Radovan Vujović

Emilija Dubravka Kovjanić

Bjanka Ljiljana Međeši

Rodrigo Nikola Rakočević

Lodoviko Dubravko Jovanović

Montano Stefan Bundalo

Gracijano Dejan Dedić

Herald Ivan Pantović.

Režija: Miloš Lolić,

Dramaturg: Periša Perišić,

Scenograf: Jasmina Holbus,

Kostimograf: Maria Jelesijević,

Kompozitor: Nevena Glušica,

Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović,

Dizajner svetla: Svetislav Calić,