Intervju sa kompozitorom Zoranom Hristićem

Šta za Vas znači poziv da budete predsedavajući u žiriju Sofesta s ovim novim konceptom gde je fokus na kompoziciji filmske muzike?

-Normalno da mi znači, jer se setio neko mog velikog iskustva i rada na filmu, tako da sam bez ikakve hvale kompetentan da o tome govorim sa obzirom na to da imam i dve zlatne pulske arene i to iz onog doba kad ih je bilo dosta teško dobiti. Pregledao sam dosta filmova, mislim da sam na tragu da nađem jedno dobro rešenje obzirom da je ove godine velika produkcija, ali mislim da je kvalitet filmova na niskom nivou. Mnogi filmovi nisu profesionalno urađeni, bar što se tiče zvuka i muzike, verovatno zbog besparice. To se radi pomoću štapa i kanapa, uglavnom sa elektronskom, programiranom muzikom. To je sad moda jer su ljudi primorani tako da rade, znam i po sebi, tako da ćemo vrlo teško doći do rešenja za sve kategorije. Veoma sam iznenađen i činjenicom da je na više od polovine filmova potpisan reditelj koji je ujedno iz scenarista. Bar što se tiče filmova koje sam video, stičem utisak da to nije dobro, reditelj se bori da održi scenario koji je sam napisao.

U čemu se najviše razlikuje danas rad na filmskoj muzici u odnosu na pre 30 godina?

-Ogromna je razlika u tehničkom smislu. U vreme kad sam ja počinjao, radio sam na mom prvom filmu „Čovek iz hrastove šume“, mi smo imali velikih poteškoća. Radili smo sa štopericom, metronomom, ne daj bože da ima neki akcenat, jedva ga nađem. To je bio rad pomoću štapa i kanapa ali rad koji je rezultirao veoma dobrom muzikom. Bili smo velika Jugoslavija, postojali su značajni kompozitori i u Ljubljani, Zagrebu,  Skoplju... Ali tada se nije postavljalo pitanje upotrebe instrumenata. Ukoliko je bilo potrebno svirao je i veliki orkestar, što je sad apsolutno nezamislivo. Današnjim mladim ljudima koji se bave komponovanjem muzike za film je izuzetno olakšano što se tiče tehnike, oni mogu da gledaju film i kod kuće, da beleže, ranije su morali i montažeri da se muče, lepe trake...

Da li vi koristite nove tehnologije?

-Kako da ne, ništa ja ne propuštam. Kad su se pojavile klavijature i ta vrsta muzike, ’81, ja sam uradio jedan balet za sarajevsko pozorište, prvi balet na tim novim instrumentima.

Šta mislite o konceptu novog Sofesta kao festivala filmskih profesija? Pandan tome je bila Pula, jedno kratko vreme i Mladenovac, da li ovaj koncept može da zaživi?

-Ja vrlo pozdravljam sve filmske festivale, mi moramo da budemo svesni činjenice da bioskopa u Srbiji više nema. U tome je stvar, ovo je jedina prilika ljudima iz Sopota da uđu u salu i odgledaju film. Drugačije je mnogo kad gledate film na tv-u i u sali, pitanje je i zvuka...

Šta je za vas veći izazov, ako već može da se napravi takva podela, rad na pozorištu ili filmu?

-Velika je razlika, ja sam više zaljubljenik u pozorište, tu sam mnogo radio sa značajnim rediteljima. To ću da uporedim sa glumom, glumac mora u toku predstave da ima svoj kontinuitet, a na filmu je sasvim drugačije, mogu da se snimaju scene bez reda, da se ponavljaju po 20 puta, a taj kontinuitet pozorišta ima neverovatnu energiju. Predstava traje isto koliko i film ali to je sasvim druga vrsta koncentracije, zato i postoje izrazito filmski i izrazito pozorišni glumci. Ja sam ipak više za pozorište jer se ono odvija u toj čarobnoj kutiji koja se zove pozornica, i tu nema mesta za greške.

Da li ima neko od vaših mlađih kolega čiji rad biste izdvojili?

-Ako je on mlađi onda je to Zoran Simjanović koji je moj učenik. Ja sam radio film „Nemirni“ i zapazio jednog momka koji sjajno svira klavijature, to je bio Zoran, i sad kako su godine prošle ja mu javno zabranjujem da priča kako sam mu ja profesor jer će svi misliti da imam sto godina (smeh). Ali na primer Irena Popović mi je pomogla da savladam mjuzikl „Maratonci trče počasni krug“ u Pozorištu na Terazijama i otkrio sam u njoj jedan fini afinitet prema pozorištu i filmu.

Kako vidite budućnost primenjene muzike generalno, kako će se razvijati?

-Ja sam vrlo iskritikovao naše muzičke kritičare, odnosno kako ih ja zovem muzikološkinje, koje su pogrešno tvrdile da je kraj 20 veka obeležila neka druga muzika. Ja mislim da je filmska muzika obeležila kraj 20. veka, Vangelis, Morikone... Dokaz tome je da ta muzika sad zauzima vidno mesto u koncertnim salama, to je uspeh filmske muzike, prodor u svet. Mislim da će propasti muzika ako se odreknemo pravog zvuka jer mi već na neki način veštački živimo pomoću interneta, fejsbuka itd, još ako nam i prirpdan zvuk nestane, onda je naš život rukovođen Velikim bratom i na polju muzike.

Šta vam se najviše dopada na Sofestu?

-Pre možda 25, 30 godina ja sam došao u Sopot po prijateljskom pozivu Vidosava Stevanovica i to ne može da se uporedi sa ovim danas. To je bila jedna kratka sirotinjska zabava u domu kulture koji se raspada, a danas je Sofest prerastao u jednu ozbiljnu manifestaciju. Nešto što će trebati Sofestu, posebno kad je 19 filmova prijavljeno, je selektor. Prvo sam se iznenadio da se u ovoj besparici pojavljuje 19 filmova, stvarno sam bio iznenađen, ali onda sam video o čemu se radi.

Koji su vaš planovi za budućnost?

Kompozitor, slikar, nikad ne ulazi u penziju. Sve mislim dosta mi je pisanja, ali taj poriv i dalje traje. Dok god traje, ja ću pisati.