Rusija pristupa Evropskoj Uniji?
Sjajna novija francuska produkcija i jednom danu, u četvrtak, 18.
decembara nimalo laka odluka. Ali slatka dilema; otvaranje vikenda
francuskog filma u “Balkanu” (filmom “Krovovi Pariza”) uz prisustvo
uvaženih zvanica (francuskog ambasadora u Srbiji i aktera filma) ili u
“Art bioskopu” novi film režisera Sedrika Klapiša. Svesno se odrekavši
glamura, kupio sam kartu za repriznu projekciju “Krovova Pariza” i
izabrao film “Ruske lutke” (“Les Poupées Russes”, 2005.). Ovo ostvarenje
u stvari je nastavak filma “Španski apartman” ((“L"Auberge espagnole”,
2002.). Zadržani su svi glumci koji su igrali i u predhodnom filmu
(Roman Duris, Keli Rajli, Odri Totu, Sesil de Frans, Kevin Bišop i Geri
Lav). Vreme do početka projekcije proveo sam razgledajući indijsku
prodavnicu u suterenu “Eurocentar”, Makedonska ulica, ne odolevi šarenim
rukavicama. Opet me je ispalio onaj čičica sa sedom bradom i zvonjavom
svojih božićnih zvončića. A onda do “Pizza Huta” na crispy tin pizzu.
Prvi put sam je probao u Pešti i stvarno je super. Izašao sam baš na
vreme da vidim kako policija blokira Makedonsku ulicu, a iz crne
limunzine, iskače predsednik Srbije, obučen u dendijevski, somotski
sako.
Na sramotu muškog roda, a moju izuzetnu radost, bio sam jedini predstavnik ovog pola u nevelikoj bioskopskoj dvorani. No pogledajmo šta se dešavalo u filmu koji je predhodio ovom. Dvadesetpetogodišnji Gzavije odlazi u Barselonu da dovrši studije ekonomije i da nauči španski jezik. Španski mu je neophodan da bi se zaposlio u Ministarstvu finansija. Odlazak prati i bolani rastanak sa devojkom Martinom (očaravajuća Amelija Pulen, tj. Odri Totu) sa kojom je živio četiri godine. U Barseloni, Gzavije dugo traži smeštaj i konačno pronalazi stan u centru Barselone. Stan deli sa sedam drugih studenata, cimera koji dolaze iz različitih zemlja i kultura.
Pet godina posle zajedničkog boravka u Španiji, Gzavije, Vilijam, Vendi, Martina i Izabel se ponovno susreću, ovaj put u Rusiji! U novom filmu Gzavije je samac u tridesetim, pomalo dezorjentisan. Ostvario je dečački san i postao pisac. Prate ga finansijski problemi i nikako da pronađe “idealnu” devojku. Utehu pronalazi u kratkotranim ali čulnim ljubavnim vezama, ali ostaje emotivno prazan. Obavlja brojne glupe poslove i život mu je generalno prilično sjeban. Rastrzan između bivše (“naporne”) devojke, posesivne majke, prolaznih ljubavi i prijateljica lezbejki, Gzavije ne može da se posveti pravom poslu, pa, čak, ni da napiše jednostavnu i iskrenu ljubavnu priču (a da ona ne bude patetična!). Čuva sina bivše devojke, muva egzotičnu prodavačicu u radnji sa intimnim rubljem (na neverovatno moronski način!), go trči za svojom (takođe obnaženom) španskom ljubavnicom, senilnom dedi kao verenicu pradstavlja gej prijateljicu (sjajna scena, Sesil de Frans je ostvarila pravo malo remek delo u ulozi Izabele!), a kao da sve to nije dovoljno, globalizacije dovodi u pitanje njegov posao scenariste! Život mu protiče između Pariza, Londona i Sank Peterburga (ah sjajan izbor gradova, hoću i ja!), između mazne manekenke i čulne koleginice (seksipilna Keli Rajli u ulozi Vendi). Šta će biti na tim putovanjima, u ljubavima i sa pisanjim? Da li je ljubav motiv da se nauči ruski jezik? Da li se čovek uplaši kada mu se snovi ostvare? Opet, videćete. Zanimljiva je teza, po kojoj je i film dobio ime, da su sve naše ljubavi poput ruskih lutaka, “babuški”. Moraš ih mnogo otvoriti, dok ne otkriješ onu pravu, za tebe “sudbonisnu”. Tako ljupko idealistički! Sam reditelj kaže da ga je rad na ovim filmovima naučio da što više u nečemu uživate, time ćete iznedriti kvalitetnije delo. Čini mi se da se njihovo uživanje u stvaranju filma, jedne hladne i kišne, decembarske noći prenelo i na beogradsku publiku. Ideju za nastavak filma, režiser je dobio na projekciji "Španskog apartmana" u Sankt Peterburgu. Tom prilikom prisustvovao je i ruskoj svadbi, i vuala, eto i nje na filmskom platnu! I na kraju, dok Gzavijer korača ruskom idealnom ulicom (ista dužina, širina i zgrade istih visina, kako moćna metafora!), posmatrajući izazovne korake devojke koja mu nije bila suđena, čućete muziku trubača. Ne smete propustiti!!!
Ono što najviše volim u francuskim filmovima je to prepoznavanje, kako pronalazite sebe u radnji, kako vam prija ta ljudska toplina i taj način života, tako čitljiva svim žiteljima Evrope. Još ponešen utiscima filma, u centralnoj beogradskoj pešačkoj ulici spazio sam napuštenog, prelepog haskija.
Gledao me je, tužno, svojim artički plavim očima otresajući svoje debelo, crno-srebrno-belo krzno.
“Nadam se da ćeš naći put do kuće”, pomislio sam. I pored želje da imam psa i to baš takvog, način i tempo života mi to, nažalost ne dozvoljavaju!
Na sramotu muškog roda, a moju izuzetnu radost, bio sam jedini predstavnik ovog pola u nevelikoj bioskopskoj dvorani. No pogledajmo šta se dešavalo u filmu koji je predhodio ovom. Dvadesetpetogodišnji Gzavije odlazi u Barselonu da dovrši studije ekonomije i da nauči španski jezik. Španski mu je neophodan da bi se zaposlio u Ministarstvu finansija. Odlazak prati i bolani rastanak sa devojkom Martinom (očaravajuća Amelija Pulen, tj. Odri Totu) sa kojom je živio četiri godine. U Barseloni, Gzavije dugo traži smeštaj i konačno pronalazi stan u centru Barselone. Stan deli sa sedam drugih studenata, cimera koji dolaze iz različitih zemlja i kultura.
Pet godina posle zajedničkog boravka u Španiji, Gzavije, Vilijam, Vendi, Martina i Izabel se ponovno susreću, ovaj put u Rusiji! U novom filmu Gzavije je samac u tridesetim, pomalo dezorjentisan. Ostvario je dečački san i postao pisac. Prate ga finansijski problemi i nikako da pronađe “idealnu” devojku. Utehu pronalazi u kratkotranim ali čulnim ljubavnim vezama, ali ostaje emotivno prazan. Obavlja brojne glupe poslove i život mu je generalno prilično sjeban. Rastrzan između bivše (“naporne”) devojke, posesivne majke, prolaznih ljubavi i prijateljica lezbejki, Gzavije ne može da se posveti pravom poslu, pa, čak, ni da napiše jednostavnu i iskrenu ljubavnu priču (a da ona ne bude patetična!). Čuva sina bivše devojke, muva egzotičnu prodavačicu u radnji sa intimnim rubljem (na neverovatno moronski način!), go trči za svojom (takođe obnaženom) španskom ljubavnicom, senilnom dedi kao verenicu pradstavlja gej prijateljicu (sjajna scena, Sesil de Frans je ostvarila pravo malo remek delo u ulozi Izabele!), a kao da sve to nije dovoljno, globalizacije dovodi u pitanje njegov posao scenariste! Život mu protiče između Pariza, Londona i Sank Peterburga (ah sjajan izbor gradova, hoću i ja!), između mazne manekenke i čulne koleginice (seksipilna Keli Rajli u ulozi Vendi). Šta će biti na tim putovanjima, u ljubavima i sa pisanjim? Da li je ljubav motiv da se nauči ruski jezik? Da li se čovek uplaši kada mu se snovi ostvare? Opet, videćete. Zanimljiva je teza, po kojoj je i film dobio ime, da su sve naše ljubavi poput ruskih lutaka, “babuški”. Moraš ih mnogo otvoriti, dok ne otkriješ onu pravu, za tebe “sudbonisnu”. Tako ljupko idealistički! Sam reditelj kaže da ga je rad na ovim filmovima naučio da što više u nečemu uživate, time ćete iznedriti kvalitetnije delo. Čini mi se da se njihovo uživanje u stvaranju filma, jedne hladne i kišne, decembarske noći prenelo i na beogradsku publiku. Ideju za nastavak filma, režiser je dobio na projekciji "Španskog apartmana" u Sankt Peterburgu. Tom prilikom prisustvovao je i ruskoj svadbi, i vuala, eto i nje na filmskom platnu! I na kraju, dok Gzavijer korača ruskom idealnom ulicom (ista dužina, širina i zgrade istih visina, kako moćna metafora!), posmatrajući izazovne korake devojke koja mu nije bila suđena, čućete muziku trubača. Ne smete propustiti!!!
Ono što najviše volim u francuskim filmovima je to prepoznavanje, kako pronalazite sebe u radnji, kako vam prija ta ljudska toplina i taj način života, tako čitljiva svim žiteljima Evrope. Još ponešen utiscima filma, u centralnoj beogradskoj pešačkoj ulici spazio sam napuštenog, prelepog haskija.
Gledao me je, tužno, svojim artički plavim očima otresajući svoje debelo, crno-srebrno-belo krzno.
“Nadam se da ćeš naći put do kuće”, pomislio sam. I pored želje da imam psa i to baš takvog, način i tempo života mi to, nažalost ne dozvoljavaju!
Нема коментара:
Постави коментар