„Орландо је постао жена- то се не може порећи. Али у сваком другом смислу, Орландо је остао до детаља онакав какав је и био. Промена пола, иако је променила њихову будућности, није ништа учинила да промени његов идентитет. Њихова су лица остала иста, као што и показују њихови портрети, заправо иста.“, бележи Вирджинија Вулф.
После успешне премијере комедије Пјера Корнеја „Илузијe“ у режији Николе Завишића, на исту сцену – „Раша Плаовић“, 1. и 2. априла стиже „Орландо“, по роману Вирџиније Вулф, у драматизацији Тање Шљивар и режији Бојана Ђорђева, а представа је фокусирана на истраживање људског идентитета и рода као само једног од аспеката личности. Ово ће бити прва поставка у Народном позоришту тог познатог романа о идентитету и друштву, људским сличностима и различитостима, које је славна енглеска књижевница написала 1928. године.
Пробе представе „Орландо” почеле су још у јуну 2020. године, будући да је премијера првобитно планирана за средину септембра, али је због епидемиолошке ситуације поводом пандемије корона вируса одложена док се не стекну бољи услови. Изведена је само пред Уметничким саветом Народног позоришта.
Реч је о две премијере истог наслова, а објашњење за то налази се у чињеници да је редитељ Ђорђев своју концепцију базирао на идеји да се у различитим извођењима у насловној улози смењују глумица (Ива Милановић, студенткиња ФДУ; у класи професора Срђана Kарановића) и глумац (Драган Секулић, завршио студије ФДУ).
„Драматизација овог фантастичног романа доноси на сцену раскошну елоквенцију Вирџиније Вулф, њену комбинацију енглеске духовитости, тока свести и суптилне друштвене критике”, изјавио је Ђорђев 29. марта на конференцији за новинаре, додајући да чезне за поставком „Орланда” још од када је видео филм у режији Сели Потер 1993. године(с Тилдом Свинтон у насловној улози).
Од како је света и века зна се шта је женско а шта мушко. Све на свет долази у бинарностима, од плавог за дечаке и розе за цурице.
Орландо је, пак, и бик и шкорпија, дионизијска двострука личност у чију се част и одржава ова позоришна представа. Шта нам поручује огледало? Шта се дешава кад се оголимо, кад скинемо маске? Кад занемимо, останемо без речи или баш онда када проговоримо.
Ђорђев је изразио задовољство што први пут ради у Народном позоришту у Београду, и то са фантастичном екипом глумаца, са својом ауторском екипом и у сарадњи са живим писцима.
„Орландо” је познат као најдуже љубавно писмо на свету, упућено Вити Саквил Вест, аристократкињи и песникињи која је послужила Вирџинији Вулф за, како наводи Ђорђев, обликовање чудесног хероја који живи заувек млад, након 200 година постаје хероина и након још три века успева да објави своју поему „Храст”, и то 1928. године, када је изашао роман Вулфове. Ферчецов текст продужава причу до наших дана.
Драматизација се састоји из покушаја ликова из различитих друштвених миљеа и поднебља, које Орландо среће током путешествија и који су на овај или онај начин заљубљени у њега/њу да га/је опишу. У дописаном епилогу и Орландо добија свој глас.
„Тај прелазак из једног родног идентитета у други ми у представи откључавамо једноставном тврдњом – мушкарац мора да прво постане жена да би постао човеком. Да одрасте, да се трансформише, да се одрекне привилегија класе, да измиче класификацијама времена, обичаја, рода и да живи живот ослобођен сваког вишка”, констатује Ђорђев.
У позоришним верзијама у свету Орланда игра жена, што је случај и са готово свим андрогиним ликовима, попут Шекспировог Пука (из „Сна летње ноћи“).
„Мислим да је ово први пут да је Орландо и глумац. Битно ми је да то пробамо. Иначе, партитура за њих двоје је иста, али су изведбе различите, јер су им различити глумачки сензибилитети. У нијансама се разликује и текст асиметричан у последњем монологу”, рекао је Ђорђев.
Ива Милановић је изјавила да је овај леп и специфичан роман дао прилику да свако истражи своју мушку и женску страну, док је Драган Секулић изразио наду да су кроз креативни процес дошли до резултата који је занимљив.
Kалина Kовачевић се враћа на сцену матичног позоришта после две године одсуства. Она каже да су патњу и бол изазвану пандемијом морали да оставе са стране
Вања Ејдус у свом емотивном обраћању сведочи о тежњи да се позориште одржи у овако тешким временима, о менталној игри, да се увек радовала након премијере размени мишљења са публиком, а нова правила налажу одмах одлазак кући.
Павле Јеринић констатује да су се излагали ризику, али професионално, послу, а не „блејећи по жичарама, идући по ковид журкама нити играјући око споменика, у том низу будаластих ризика.“ Да је овакав рад био на нивоу инцидента и рпаво чудо, бавећи се само наизглед магриналцима, и преиспи горућа питања која траже хитан одговор.
Зоран Ћосић каже да је текст слојевит, прати промене њихове импликације на сам живот и последице које изазива.
Тања Шљивар је истакла колективно ауторство, помињући троје писаца, двоје глумаца, као и најмање дуалност Орланда.
„Покушала сам кроз различите наративне технике да покажем сложеност једне такве личности, фиктивне, а и стварне, јер Вирџинија у роману реферише на своју љубавницу и пријатељицу Виту, то је ода самој Вити. Мислим да је та комплексност фиктивног и стварног лика, испричана кроз 12 наратора, нешто што је могло да се оствари једино кроз колективни рад целе елипе”, сматра Тања Шљивар.
Костимографкиња Маја Мирковић примећује да поред свег зла које нам је ковид донео има и нечег позитивног а то је да је цео свет на једну ствар, а ту долази на терен оног о чему позориште промишља. Отезање и болно растезање при реализацији предстзаве донели су дубље понирање у текст и потом слегање.
„Саветовали су ме да је најбоље обављен мој посао, да ме се нико не сећа. Овде је случај био сасвим другачије.“, примећује Маја и наставља. „Радионице за занатску израду при Позоришту се осипају у људству, а тиме се крњи и сам театар.“
У раду на представи учествовали су и Мина Милошевић (драматург), Синиша Илић (сценограф), Маја Мирковић (костимографкиња), Лука Папић (композитор), Чарни Ђерић (сценски покрет), Дијана Маројевић (сценски говор), Јован Тарбук (дигитална обрада сценографије и костима), Јасна Сарамандић (асистент сценографа)...
Управница Народног позоришта Ивана Вујић најавила је могућност размене представе са поставком „Орланда” у Тетару Шаубине у Берлину.
„Те се представе разликују, али заједничко им је истраживање једног изузетног наратива који пружа величанствену игру на тему стваралаштва и живота, да ли је живот могуће живети 300 година, односно шта значи живети толико, где је могуће отићи стварно и у машти, шта се све може десити. ‘Орландо’ вас води на имагинарни пут, као унутрашња машта која треба да покрене сваког ствараоца”, изјавила је Ивана Вујић. Она је истакла да ова представа доноси изврсну глумачку поделу и преиспитивање мушке и женске стране у личности.
Прва читајућа проба представе одржана је 6. јула 2020 у фоајеу Треће галерије.
„Орландо" ће се играти за ограничен број гледалаца, у складу са најновијим епидемиолошким мерама.
"И зачуо се 12 откуцај поноћи, 12 откуцај поноћи, уторак. 11. октобра 1928".
Реч уредника Културника: Орландо, ко сам то ја?
У ова невероватно-чудна времена сведоци смо трансформације на сцени, преображаја. Али не онаквог као код Кафке кад се пробуди као огромна буба. У овом комаду инспирисаним делом Вирџиније Вулф с аутобиографским дилемама из једног ригидно-конзервативног времена, главни јунак, племић у једној бајци налик на сан, мења свој пол. Лута ековима и по континетима, неминовно се мењајући, а ми то посматрамо костимирани у маске које скривају мимику лица и пригушују наше гласовне реакције на шармантне опаске које су овом комаду додате (Тања Шљивар) како би што аутентичније коренсподирао са временом и сензибилитетом данашњим које каратерише бинарност дигитаног императива.
Има у том шармантом миш-машу и наталних карата и друштвених мрежа, а све то увијено у прекрасне костиме и сведену сценографију. Глумци савршеном дикцијом нас ипак упозоравају да долазе из приче која је припадала неким романтичнијим временима, када се човек такође преиспитивао о својој суштини и сврси. Ова временска и просторна архелогија са елементима форензике, огољује једну неоспорну чињеницу:
Од кад је века и човека неке дилеме су вечне, а одговори на њих нејасни и недокучиви.
Колико нас одређује пол и тло на којем смо поникли, друштвени статус и како смо и колико спремни да се са тим изборимо?
Или смо спремнији да све вешто заташкамо?
Ко је у центру, а ко на маргинама?
Како се постављамо према различитим импрентацијама другости?
Колико страствено и објективно копамо по огледалу, а колико по онима око нас? Шта проживљавамо у овој „одисеји душе“ какоје ово дело окарактерисала наша чувена књижевница Исидора Секулић.
Ваш извештач је гледао премијеру са главним јунаком-глумицом Ивом Милановић, која суверено влада сценом, те се не либи да у ова отуђена времена, упути и у простор који традиционално припада публици. Све то заводљиво филовано музиком Беби Дол и бенда Вај дирекш.
Како успети у науму да се живот проживи ослобођен сваког непотребног вишка?
„Подвалити му вирус и путовање сам са ранцем на леђима. Подвалити му заборав након жестоке пијанке. Подвалити му лењост. Држати истину подаље од уметности. Изаћи у ноћ као неко други“, како то препоручује завршни монолог „Мрља“ Горана Фарчина.
Вирџинија Вулф (Лондон, 25. јануар 1882 - река Уз код Родмела, 28. март 1941) била је енглеска књижевница, један од кључних аутора наративног модернизма и оснивач феминистичке књижевне критике.
Рођену у угледној викторијанској интелектуалистички настројеној породици Степхен, Аделаиду Вирџинију Стивен одгајали су углавном приватни учитељи. Након смрти оца Леслија Стивена, познатог књижевног критичара и издавача, одселила се са сестром Ванесом у Блумзбури, подручје средњег Лондона, које је током времена (а највише у међуратном периоду) постало окупљалиште једног слоја британске интелигенције.
Године 1912. Вирџинија се удала за издавача, писца и друштвеног активисту Леонарда Вулфа, поред свог урођеног гађења према институцији брака. У свом опроштаном писму супругу пред самоубиство бележи:
"Мислим да двоје људи није могло бити срећније него што смо то били ми."
Први роман, „The Voyage Out“, 1915, није донео већи креативни пробој, али је поставио неке од њених доминантних тема и видова израза: лирски приступ збиљи и интроспекцију у анализи флуктуирајућих стања људске (посебно женске) психе. Отприлике из тога доба датирају први снажнији живчани сломови и напади дубоког психичког раскола који су је пратили до краја живота и који су били и узрок њеног самоубиства. Као вид радне терапије Вирџинија Вулф и њен супруг оснивају „Хогарт прес“, независно издавачко удружење која је требало да служи афирмацији авангардних и маргинализованих писаца.
После још два романа („Ноћ и дан“, 1919. и „Јаковљева соба“, 1922), уследила су велика остварења књижевног модернизма: романи „Госпођа Даловеј“ (1925), „Ка светионику“ (1927) и „Таласи“ (1931), те збирке есеја и књижевних критика, „Сопствена соба“ (1929) и „Три гвинеје“ (1938).
Њени романи су високо експериментални: на више места радња, која је често свакодневна и уобичајена, растаче се у свести (женских) протагониста; снажан лиризам и језична виртуозност стварају утисак света пребогатог визуелним и другим сензорним асоцијацијама, као и сензибилне ликове уроњене у непрестано преиспитивање смисла властитих доживљаја и самог постојања. По опредељењу мешавина епикурејског материјалисте и бергсоновског идеалисте, као и естета на трагу Волтера Патера - Вирџинија Вулф у својим романима је креирала свет углавном ограничен на интелектуализовану енглеску вишу средњу класу, али универзалан по досегу за пажљивијег читатеља. Сама радња је често банална: госпођа Деловеј спрема забаву и седељку, а читава радња се врти око тог догађаја; у роману „Ка светионику“ је описан излет гђе Ремзи с бројном породицом, као и креативни напор сликарке Лили Бриско; „Таласи“ су збирка лирских солилоквијума шесторо пријатеља. Песнички рецитали претварају тај роман у нешто налик на поему у прози.
Тања Шљивар рођена је у Бањалуци, СФРЈ, 1988. године. Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду дипломирала је 2011. године као студенткиња генерације. Има и две мастер дипломе - из драматургије на ФДУ у Београду (2013) и из Примењених позоршиних студија на Универзитету Justus Liebig у Гисену, Немачка (2017).
Одмах након дипломирања добила је награду Борислав Михајловић Михиз, за дотадашње укупно драмско стваралаштво, чиме је постала најмлађа добитница ове награде. Њена прва драма „Пошто је паштета“ успешно је играна током неколико сезона (2012-2014) у београдском Атељеу 212, у режији Снежане Тришић.
Са другом драмом „Гребање или Kако се убила моја бака“ у извођењу Босанског народног позоришта из Зенице (2012) у режији Селме Спахић, освојила је бројне награде: Слободан Селенић за најбољу дипломску драму на ФДУ, Петар Kочић за најбољу драму на бањалучком Театар Фесту, награду Миодраг Жалица на Фестивалу БиХ драме у Зеници. Овај текст постављен је још неколико пута у омладинским позориштима (Kрагујевац, Мркоњић Град), и сценски читан на неколико језика(албаснки, немачки, српскохрватски пољски) на различитим интернационалним фестивалима и сценама.
За њену трећу драму „Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали“, такође у извођењу БНП-а из Зенице и у режији Мирјане Kарановић, 2016. године добила је најзначајнију награду за драмско писање у Србији - Стеријину награду на фестивалу Стеријино позорје, као и награду Миодраг Жалица. Представа је гостовала на преко 10 интернационалних фестивала (између осталог и у позоришту Schlachthaus у Берну, у Швајцарској). Исти текст је 2017. године позван на престижну Stückemarkt секцију фестивала Theatertreffen у Берлину где је представљен у форми сценског читања на енглеском језику, те је у јуну 2018. постављен у позоришту Schauspiel Stuttgart на немачком језику у режији Петера Саниа.
Драма „Али град ме је штитио" сценски је читана на каталонском језику, на фестивалу Драматургија кризе, у Барселони, а праизведена је у Народном позоришту у Ужицу у децембру 2018, у режији Бојана Ђорђева. Са драмом „Kао и све слободне дјевојке“ Шљивар је била номинована за једну од најзначајнијих награда за развој новог драмског текста на немачком говорном подручју - Retzhofer Dramapreis. Драма је праизведена у позоришту Deutsches Theater у Берлину, у априлу 2018. године, на немачком језику (режија Саломе Дастмали), а такође је награђена на фестивалу MESS у Сарајеву, први пут додељеном MESS маркет наградом за копродукцију, те чека домаћу прву изведбу. „Режим љубави“, последња је целовечерња драма, коју је Тањи Шљивар наручио Атеље 212, и која је у истом позоришту праизведена у априлу 2018 у режији Бојана Ђорђева.
Ауторка је и текста за један од сегмената омнибус представе „Ich, Europa“ која се у актуелној сезони игра у позоришту Schauspiel Dortmund. Осим за позориште, Шљивар пише и објављује и радио драме, театролошке текстове, кратке приче, кратке изведбене текстове и сценарија за филмове (са Милицом Томовић сценарио за њен целовечерњи дебитатнски филм „Kелти“, који почиње да се снима почетком 2019.године) те ради и као драматуршкиња на плесним и позоришним представама.
Бојан Ђорђев је рођен 1977. године. Режију је дипломирао 2001. године, а посдипломске студије окончао 2007 на раду о Бертолду Брехту.
Foto: NP/Željko Jovanović, КултурниК