Peter Zirbs, muzičar: “Veliki deo Beograda nosim u svom srcu”

 

Za kraj osme sezone Koncerata na Zidiću Doma omladine Beograda, u petak 2. oktobra od 20 časova, na Plato Milana Mladenovića iz Austrije stiže multiinstrumentalista, kompozitor i muzički producent Peter Zirbs. Njegov DJ set biće prilika da čujemo nedavno objavljen sjajan novi EP “On A Beautiful Day” (Fabrique Records), ali i da se podsetimo odličnog debi solo albuma “What if we don’t exist” iz 2018, koji je doživeo veliki međunarodni uspeh. Uoči gostovanja u Domu omladine, sa Peterom Zirbsom popričali smo o muzici, inspiraciji, aktuelnim dešavanjima i planovima, ali i o posebnoj vezi koju ima sa Beogradom. 

Iako ste muzički „veteran“ koji je radio na mnogim projektima tokom prethodnih 20 godina, prvi solo album „What if we don’t exist“ objavili ste 2018. Da li ste imali bilo kakva očekivanja i kako na to iskustvo gledate danas, nakon što je Vaš rad međunarodno priznat?

Iskreno, to je bilo veliko olakšanje. Uživam u radu na različitim i prilično raznovrsnim projektima, ali autorski album je nešto sasvim drugačije i posebno: mogao sam da radim šta god poželim, nabijen je ličnim emocijama, predstavlja žestok spoj indi/elektronske/pop muzuke – nešto između svih žanrova. Za neke to je umetnost, za druge to su pesme uz koje možete da pevate. Nisam imao nikakvih posebnih očekivanja, ali moj izdavač Fabrique Records me je „pogurao“ i srećan sam što je tako. Fantastično je što je moj rad prepoznat na međunarodnom nivou, baš kao i što se moje pesme sve više puštaju na mnogim radio stanicama širom sveta – na početku nisam se ni usuđivao da se tome nadam. Sada se deo mog sna ostvaruje.

Šta je lajtmotiv Vašeg prvog albuma u muzičkom smislu, ali i u pogledu umetničkog iskaza, inspiracije…?

Na albumu „What if we don’t exist“ se poigravam idejom da uopšte nismo stvarno ovde. Dve stvari se sudaraju: prvo, ja sam (bio) jako dobar u bežanju od stvarnosti. U te svrhe možete da koristite novac, seks, droge…, a ja sam uglavnom birao muziku. Drugo, mnogo toga u našim životima je već virtuelno: preselili smo se u kompjutere, buljimo u pametne telefone… A ako to dovoljno dugo radite (da, i ja radim upravo to!) dolazite do tačke u kojoj preispitujete stvarnost i svoju ulogu u njoj.

U muzičkom smislu, u pitanju je mešanje minimalističkog komponovanja sa repetitivnim klavirskim akordima, što nekako zvuči veoma romantično, a sa druge strane definitno ima mnogo rejv i indi-pop elementata. Takođe, obožavam da koristim stare sintisajzere i ritam mašine! Na primer, u većini mojih pesama možete čuti stari Linn drum program za ritam mašinu. Definitivno moram sebe da ograničim u korišćenju opreme kad stvaram muziku, jer bih u suprotnom verovatno završio sa Gregorijanskim horom i celim orkestrom… A niko, uključujući i mene, to ne želi da čuje.

I, da li postojimo?

Još uvek ne znam. Postoji jedna interesantna hipoteza koja dolazi do zaključka da živimo u simulaciji i do sada je još uvek niko nije opovrgao. Ali, budući da sam optimistično ljudsko biće: dokle god osećamo, plačemo, razmišljamo, smejemo se i volimo, mi postojimo. I nadam se da će tako ostati još neko vreme.

Vaš novi EP “On a Beautiful Day” nosi snažnu proročku notu u odnosu na aktuelna dešavanja u svetu. Budući da ste rad na njemu započeli pre pandemije i izolacije, šta je bila „originalna“ umetnička ideja za nove kompozicije?

Bio sam u prilično apokaliptičnom raspoloženju i hteo sam da napravim album koji je mračan, ali koji ipak uliva nadu. Klimatske promene i svetska politika, na primer, teško da mogu da učine da se NE osećate apokaliptično. Ali, to je bilo pre koronavirusa. Kada je počela izolacija osetio sam kako moram da „promenim ploču“, da budem optimističniji. Činilo se da se, zapravo, apokalipsa upravo odvija i delovalo je suviše banalno da idem u tom pravcu. Tako da su moji strahovi i osećanja tu, ali na mnogo ličnijem nivou. Želeo sam da ljudima (i samom sebi) pružim nadu i snagu. Jedan zanimljiv podatak – pesma “Locked In” nastala je pre izolacije koja nam se desila zbog korone i nema nikakve veze sa tim. Inspirisana je jednim starim intervjuom sa velikom Nico (koju većina ljudi zna iz Velvet Underground, a koja je zapravo proto-gotik ikona) u kojem je govorila o svom dvogodišnjem periodu izolacije u stanu, živeći samo na drogama i naručenoj hrani.

Nove pesme imaju Vaš prepoznatljiv muzički identitet, ali čini se da ste otišli korak dalje kada je reč o umetničkoj slobodi. Kakav je Vaš utisak, da li se u poslednje dve godine desila neka promena u onome što radite?

 Nikada nisam bio u stanju da istu stvar uradim dva puta. Bukvalno sam morao da se promenim. Takođe, radim na svojim strahovima i nekim glupim modelima ponašanja, pa se i svaka moja lična promena ogleda u mom muzičkom stvaralaštvu. Konačno, ali ne i najmanje važno: ljudi i događaji oko mene menjaju i moju percepciju, pa tako i ono što radim.

Nedavno ste u jednom intervjuu izjavili kako u pogledu muzičkih stilova za Vas nikada nije bilo „ili/ili“ i da celog života „sedite između dve stolice“. Kako se snalazite?

Zapravo je nemoguće sedeti između dve stolice. Čovek samo može da se nada da će se ono što stvara dopasti što većem broju ljudi. Dobra stvar u današnje vreme je što je mnogo lakše doći do publike, jer velike izdavačke kuće imaju mnogo manji uticaj nego pre 20 godina. Ponekad poželim da sam se orijentisao ka, na primer, pank rok ili metal muzici, oko kojih postoje divne zajednice, sa kojima je lako povezati se. Sa ovim što radim moram da gradim zajednicu i da dođem do ljudi nadajući se da će uživati u mojoj muzici. Uzgred, obožavam nju vejv i pank rok, ja sam dete ranih osamdesetih i to vreme me je snažno oblikovalo.

Kada govorimo o muzičkim stilovima – ako biste odlučili da snimite album potpuno drugačiji od svega što ste do sada radili, kako bi zvučao?

 Dobro pitanje. Zaista ne znam, ali bilo bi dosta pank roka i nju vejva. Sa druge strane, voleo bih da radim sa orkestrom jednog dana, ali još uvek nije vreme za to. Ipak bih počeo prvo sa nekim kamernim kvartetom.

Između prvog albuma i aktuelnog EP-ja snimili ste singl pod nazivom “Belgrade“. Imate li neku posebnu vezu sa našom prestonicom?

Prvi put sam bio u Beogradu u aprilu 2019. Doduše, na proputovanju kroz Evropu krajem osamdesetih godina proveo sam nekoliko dana i u Beogradu, ali bio sam potpuno bez novca i spavao sam na železničkoj stanici. Još uvek pamtim jako ljubazne ljude, koji su tada delili hranu i pivo samnom.

Kada sam došao u aprilu prošle godine, bio sam oduševljen dobrim vibracijama, kulturnom živošću grada i ljudima. U poređenju sa tim Beč podseća na muzej, doduše lep i udoban. Ali Beograd se čini mnogo mlađim od Beča, noću je skoro jednako živ kao i tokom dana, što mi se zaista sviđa. Od prošle godine veliki deo Beograda nosim u svom srcu. A fantastičnu srpsku kuhinju nisam ni pomenuo!

Već radite na novom EP-ju, možete li nam reći nešto o tome? Da li pripremate drugi album?

Nakon objavljivanja tri pesme koje su u maniru indi-pop radijskih numera, vreme je za nešto umetničkije i eksperimentalnije. Sledeći EP će biti pretežno instrumentalan i ponovo moram da pomerim granice i okvire. Moram da iznenadim i sebe i svoju publiku, samo tako ono što radim može da bude sveže i iskreno. Mislim da ću pre drugog albuma objaviti još nekoliko EP-jeva.

Imate li neke planove i želje za 2021. godinu?

Definitivno bih želeo da nastupam ponovo uživo (videćemo da li će to biti moguće) i radim na tome da svoje nastupe učinim još interesantnijim. Već imam neke otkačene ideje i koncepte. Možda zvuči glupo, ali želeo bih da svi meni bliski ljudi ostanu zdravi… fizički i mentalno. Takođe, zaista želim da nam se ne desi nešto poput svetskog rata – rat informacijama se već uveliko dešava. Imam i jednu želju koja bi se zaista mogla i ostvariti: da dolazim u Beograd što češće.

LIFFE - Gordan Kičić: Za posao kojim se bavim potrebna je neverovatna količina ljubavi i radosti

 

Gordan Kičić je srpski pozorišni, filmski i televizijski glumac. Završio je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Predraga Bajčetića. Još u ranom detinjstvu bio je član dramske grupe Mike Aleksića. Prvu ulogu na filmu dobio je sa 19 godina u ostvarenju „Do koske“ Bobana Skerlića, nakon čega su se nizale uloge u filmovima „Nebeska udica“, „Kad porastem biću kengur“, „Sedam i po“, „Rat uživo“, „Kako su me ukrali Nemci“. Igrao je u brojnim televizijskim serijama, a od 2009. godine stalni je član ansambla Ateljea 212. Igrao je u značajnim pozorišnim predstavama i dobitnik je prestižnih nagrada. Osnovao je producentsku kuću „Kombajn“ i producirao film „Ustanička ulica“, a film „Realna priča“ potpisuje kao glumac, producent i reditelj. Njegov rediteljski debi naišao je na odličan prijem kod publike, a prikazan je i u okviru Takmičarskog programa 13. izdanja Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFFE. Tim povodom, bio je i gost festivala gde se u okviru tribinskog programa „U krupnom planu“ predstavio publici.

Rasli ste uz oca, čuvenog televizijskog i pozorišnog reditelja Branka Kičića, što je verovatno uticalo na vaše kasnije profesionalno opredeljenje. Kako se sećate detinjstva i koji su momenti bili odlučujući za vas u tom smislu?

Kao dete sam bio nemiran, pun energije i jedini trenuci kad sam bio miran bili su kada bi mi roditelji pustili neki film da gledam. Otac je imao veliku kolekciju VHS kaseta i pravio je neku vrstu svoje kolekcije filmova. Imao je veliku količinu filmskih klasika i pasionirano je gledao filmove što radi i danas, tako da sam ih i ja još kao mali gledao. U našoj kućnoj filmoteci imali smo dela Kloda Šabrola, ceo Karpenterov opus, Stenlija Kjubrika, Felinija, Antonionia, Melvila. Bio je to sastavni deo mog odrastanja.

Šta vam se najviše dopalo od tih filmova?

Kao klinac sam voleo „Odiseju 2001“ Stenlija Kjubrika iz koje i dan-danas kada pogledam izvučem neki novi zaključak o čemu se zapravo radi u filmu. Bio sam fasciniran tim filmskim delom. Naravno, rastao sam uz heroje osamdesetih – „Ratove zvezda“ koje su tada bile dominantne, „Indijanu Džonsa“ i ta pop-kultura  me je svakako obeležila. Jedan od najomiljenijih filmova iz detinjstva je bio „Roki“ kojeg i danas mnogo volim. Dobar deo detinjstva sam zajedno sa bratom Aleksandrom Radivojevićem, koji je inače pisac i dramaturg, takođe pasionirani ljubitelj filma, proveo gledajući filmove i diskutujući o njima. U našoj porodici je bilo puno filmadžija.

Koji su autori bili najznačajniji a koji su izvršili uticaj na vas?

Nenormalno sam voleo filmove Blejka Edvardsa. On je za mene majstor svog zanata, naročito saradnja sa Piterom Selersom. To je nešto što je meni bilo potpuno neverovatno i te filmove bih gledao po sto puta. On je izvršio neverovatan uticaj na mene i kasnije na način razmišljanja u glumačkom smislu.

Kako je nastala „Realna priča“? Šta vas je zaintrigiralo da ispričate baš tu priču?

Mića Momčilović je pre 11 godina napisao taj tekst, a u tom scenariju je bilo nešto istinito. Čak ne mogu da kažem ni koja scena, ali je nešto u postavci bilo jako tačno što ja kao glumac u pozorištu mogu dobro da detektujem, jer na sceni često osetite kad je neko istinit, a ko nije. Prepoznate tu emociju i meni se to dopalo. Mića je u međuvremenu odustao od tog filma, meni ustupio prava, i ja sam bio u potrazi za rediteljem. Nezgodacija je bila u tome što sam ja već smislio kako će to da izgleda i svaki reditelj kojem sam nudio film imao je svoju viziju sa kojom se ja nisam slagao. Onda su mi moji bliski scenaristi Snežana Penev i Miladin Čolaković sugerisali da ja režiram, jer su znali da znam dosta stvari. Znao sam da će jednom doći takav trenutak, ali nikako nisam verovao da će se stvarno i desiti. I ja sam prelomio.

Šta se dalje dešavalo?

Bilo je vrlo teško smisliti i napraviti celu stvar jer smo snimali i seriju i film. Meni je to bilo uzbudljivo jer sam radio kao reditelj, glumac i producent, ali je jako dobro prošlo. Bilo je momenata kad sam sebe pitao šta će mi to, ali ima nešto što mene gura da probam neke nove stvari, da izazovem sebe. Volim izazove jer shvatam da su umetnost i ovo čime se ja bavim neverovatna privilegija i kad bismo je mi radili kao najlakšu stvar na svetu, to ne bi bilo pošteno ni prema umetnosti, ni prema nama. Moramo da zahtevamo od sebe malo više. Ne treba biti lud previše, ali treba gurati sebe da proceniš koliko možeš i da ideš dalje.

Stalno ističete da je potrebno i malo sreće.

Ne malo, nego puno sreće, ali morate nekako da je prizivate, da ste otvoreni prema dobrim stvarima. Iskreno. Za ovaj posao vam je potrebna neverovatna količina ljubavi i radosti i da gomile tih nekih prepreka koji vam se dešavaju ne doživljavate kao prepreke, nego kao izazove da biste mogli da pobedite u celoj toj priči.

Kakav je sad život filma?

Film je završio sa bioskopskom distribucijom neposredno pre ove vanredne situacije. Preko 70 hiljada gledalaca u Srbiji je pogledalo film, dobili smo drugu nagradu za scenario u Vrnjačkoj Banji, a od pre neki dan se nalazi na Amazon Prime-u - širom sveta je prodat tako da može da se gleda na svim titlovima i baš sam srećan zbog toga.

Predstavu „Ljubavno pismo“ koja je najdugovečnija u Ateljeu 212 režirao je vaš otac ’94. godine, a vi ste nekoliko godina kasnije počeli da igrate u njoj. Kako je to izgledalo?

Vrlo jednostavno jer sam predstavu znao napamet. Onoliko koliko je puta igrana, toliko sam je puta ja gledao. Nijedna predstava nije toliko dugo igrana, osim „Bube u uhu“. Jako volim taj komad koji su zajedno sa mojim ocem pisali Zoran Bačić i Zlatan Fazlagić. Zanimljiva je činjenica da sam zbog toga možda odlučio da se bavim ovom vrstom kolektivnog rada, tim writing room-om. Oni su taj komad radili kod nas u kući, trajalo je to mesecima i oni su se jako smejali tokom rada. Mene kao klinca od 15 godina uzeli su kao role-model za lik Sonija koga sam ja nakon nekoliko godina igrao. To je predstava koja se prva rasproda u Ateljeu 212 i ogromno mi je zadovoljstvo što sam deo toga. Igranje u toj predstavi uticalo je kasnije na mene posredno i neposredno u formiranju načina razmišljanja, igre, sigurnosti na sceni, brzine i raznih drugih stvari.

Kako je izgledala saradnja sa vašim ocem? Pretpostavljam da ste i za pozorište i za film dobijali savete od njega ili barem komentare.

Kako da ne. Meni je on vrlo dragocen saradnik i podrška sa kojim uvek proverim sve i kome dam svaki komad i scenario da pročita. Sa mnom je učestvovao u čitanju stotina scenarija za „Realnu priču“ i sve vreme je bio na snimanju. Drago mi je jer vreme i život prolaze i ti neki trenuci koje imate sa ocem koji je pored vas u najvažnijoj stvari koju radite je stvarno fenomenalna.

Na naš festival dolazite od početka, od 2008. godine kada ste gostovali sa ekipom filma „Turneja“ Gorana Markovića, a potom još nekoliko puta. Kakav utisak o festivalu imate sad?

Fenomenalan. Bio sam odavno kada ništa još nije bilo renovirano. Sada sve izgleda super, i koncept je sjajan. Super je da je ovo internacionalni festival i što imate ovu vrstu tribina, razgovora sa umetnicima i publikom. Zaista mi je zadovoljstvo što sam ovde.

 

Foto: Fadil Šarki,

Radni susreti: Završna prezentacija projekta „O zlikovcima, tuđinima i superherojima. O drugim pričama” u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu

Završna prezentacija učesnika projekta „O zlikovcima, tuđinima i superherojima. O drugim pričama” biće održana 3. oktobra kao javni događaj u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu i online. Prostor će biti otvoren za publiku od 16-20 časova, i u tom periodu će biti održana prezentacija online platforme i projekcije video radova svih učesnika/ca, dok je za 18h zakazano javno čitanje tekstova i prezentacija stripa na srpskom jeziku.

 

 „Teoriju o staroj curi” Tamare Antonijević čitaće Ana Miljanić, a tekst „Ispresti endometrium” Tanje Šljivar čitaće Sofija Juričan. Kroz kontinuitet rada u kolektivu Björnsonova, Tanja Šljivar i Tamara Antonijević razvijaju tekstove, čitanja, performanse i fanzine, hvatajući se ovom prilikom u koštac sa vešticom sa endometriotskim supermoćima i gotovo svim “starim curama” sveta.

 

U CZKD-u će biti izložen i strip „Rupa u zidu 2” Marije Marjanović i Jovane Kocić Jurić, kroz koji autorke rekonstruišu sećanja na njihovu prabaku Olgu i njene prijateljice, kao i njihovo tajno sudelovanje u ženskom antifašističkom frontu u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata.

 

Eksperimentalni umetničko-istraživački projekat „O zlikovcima, tuđinima i superherojima. O drugim pričama”, u organizaciji mreže  Create to Connect -> Create to Impact, odvija se od 15. septembra do 3. oktobra putem interneta i okuplja petnaest međunarodnih umetnika i umetnica koji su, kroz seriju „radnih susreta”, pozvani da promisle ovu temu. Kao deo zajedničkog procesa istraživanja i podsticaj koleginicama i kolegama, troje renomiranih autora koji u sopstvenoj umetničkoj praksi dodiruju aspekte teme – Želimir Žilnik, Barbi Marković i Rabija Mrue - javno su govorili o svom radu.

 

Kulturni i medijski prostor je teren proizvodnje superheroja, ali i sučeljavanja i neslaganja oko toga čiji su to heroji. Koga vidimo kao zlikovca, koga kao heroja, tuđina i zašto - pitanja je koje kritički  tematizuju urednici projekta. Istraživački proces je usmeravao projekat u kretanje kroz spektar globalnih tema, poput tela u kohabitaciji sa bolešću ili promenama svoje strukture, tela u digitalnom prostoru, medijskim ličnostima, popularnom kulturom i njenim slikama kroz koje se grade ili razgrađuju stereotipi, klasnih pozicija u društvu, pisanih i nepisanih pravila patrijarhata, mitologije, istorije otpora i tradicije kolonijalnih odnosa i antikolonijalne borbe.

 

Jedna od ključnih tema koja je iznenada i neizbežno ugrađena u logiku i strukturu susreta i istraživanja, a nastala usled pandemije Covid-19 virusa, jeste „nova realnost” online rada, sa svim svojim ritualima u nastajanju. Istraživanja u okviru ovog projekta skreću nam pažnju na napetost, zasićenost društva, otvaranje novih polja borbi, pritiske i uslove života oko nas.  Koje će nas veštine održavati u online životu, ali i zahtevnijem offline prostoru borbe za opstanak, i kako ćemo se boriti sa transformacijama javne sfere i prostora, pitanja su koja ostaju otvorena.

 

Umetnice i umetnici sa iskustvom u oblastima multidisciplinarnog stvaralaštva, performansa, vizuelnih umetnosti ili pisanja koji učestvuju u projektu su: Tamara Antonijević, Rodrigo Batista, Cristina Gagiu, Nicola Gunn, James Jordan Johnson, Jovana Kocić, Lea Kukovičič, Marija Marjanović, Rita Natálio, Ariadna Rubio Lleo, Zuzana Sceránková, Tanja Šljivar, Vanda Velagić, Mohamed Yusuf Boss, Jaukje van Wonderen, kao i istraživač Dan Podjed.

 

Informacije o radovima i umetnicima možete naći na sledećemlinku

Dok će Online radovi biti dostupni ovde

Prvo izdanje „Radnih susreta” koncipirala je i organizovala grupa urednika: Bojan Đorđev (pozorišni reditelj/Beograd), Siniša Ilić (vizuelni umetnik/Beograd), Nataša Mackuljak (umetnica i kustoskinja/Beč) i Ivana Marjanović (kustoskinja/Insbruk) zajedno sa Draganom Jovović (producentkinja/Beograd).

 

Mrežu Create to Connect -> Create to Impact čine: Bunker (Slovenija), ARTSADMIN LBG (Velika Britanija). Drugo more (Hrvatska), Etablissement Public du parc et de la Grande halle de la Villette – E.P.P.G.H.V (Francuska), Fundação Caixa Geral de Depósitos-CULTURGEST (Portugalija), Fundatia Alt Art Pentru Arta Alternativa (Rumunija), Institut Umeni – Divadelni Ustav (Republika Češka), Muzej savremene umetnosti– Tbilisi (Gruzija), NTGENT (Belgija), Santarcangelo dei Teatri (Italija), Stichting Noorderzon Groningen (Holandija), Stichting Theater Rotterdam (Holandija), Stiftelsen Bergen Internasjonale Teater (Norveška), Udruženi umetnički rad (Srbija), Naućno-istraživački centar Slovenačke akademije nauka i umetnosti  (ZRC SAZU) – Institut slovenačke etnologije, Institut etnomuzikologije, Institut za kulturu i studije sećanja (Slovenija).

 

Tim projekta

Urednici: Bojan Đorđev, Siniša Ilić, Ivana Marjanović (Kunstraum Innsbruck), Nataša Mackuljak

Producentkinja: Dragana Jovović

Organizatorka: Jovana Jankov

Tehnička podrška i produkcija multimedije: Vladimir Jerić Vlidi

Grafičko oblikovanje: Katarina Popović

Prevod i lektura: Žarko Cvejić

Promocija: KomunikART

 

Projekat se realizuje uz podršku programa Kreativna Evropa Evropske unije, kao i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Kako je nastajala Srbija - roman "Kletvenik" Biljane Gojković u prodaji

 

Oslanjajući se na priču koju je započela romanom „Veliki knez“, Biljana Gojković, u okosnicu radnje novog romana „Kletvenik“, objedinjuje položaj srpske kneževine pod bugarskom vrhovnom vlašću, intrigantne, strasne i nadasve komplikovane ljubavne odnose i sukob dva pretendenta na presto.

 

„Roman ’Kletvenik’ je druga knjiga u serijalu o poslednjim vladarima iz prve srpske dinastije Višeslavića, koja je stvaranjem srpske države utrla put dinastiji Nemanjića. Dok se u središtu zbivanja prvog romana govori o tome kako je knez Petar Gojniković započeo ujedinjavanje svih srpskih zemalja, ali je u sukobu sa bugarskim carem Simeonom zarobljen i zatočen u Bugarskoj, u središte romana ’Kletvenik’ smešten je sin njegovog brata od strica, knez Pavle Branović, koji je uz pomoć bugarske vojske zbacio svog rođaka i preuzeo vlast nad srpskom kneževinom“, rekla nam je autorka. „Knez Pavle Branović je započeo vlast kao bugarski kletvenik, odnosno vazal, što je izazvalo nezadovoljstvo srpskih velmoža, vlastele i naroda. Rastrzan između dužnosti prema bugarskom caru i svojim podanicima, knez Pavle se grčevito borio da održi vlast. S jedne strane mu je pretio rat sa moćnom bugarskom carevinom, a s druge pobuna podanika na čijem čelu se našao njegov brat od strica, vizantijski pretendent Zaharije Pribislavljević, čiji je otac bio vladar srpskih zemalja dok ga Petar Gojniković nije smenio.“

 

Priča prati teško razdoblje u srpskoj istoriji gde se dva pretendenta na presto, jedan pomognut Bugarskom, a drugi Vizantijom, bore za vlast, razjedinjujući srpski narod i uvlačeći ga u bratoubilački rat.

 

Roman „Kletvenik“ možete pronaći od četvrtka 1. oktobra u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.

СВЕЧАНИ КОНЦЕРТ БАЛЕТА У ЧАСТ 180 ГОДИНА РОЂЕЊА ЧАЈКОВСКОГ

На Великој сцени Народног позоришта у Београду у  четвртак, 1. октобра са почетком у 20:00 сати у част 180 година рођења П.И.Чајковског биће одржан СВЕЧАНИ КОНЦЕРТ БАЛЕТА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА.

 

У оквиру програма биће изведени делови из балета Лабудово језеро (кореограф Маријус Петипа - III чин Pas de deux; кореограф Константин Костјуков - Шпанска игра и Руска игра),, Крцко Орашчић (кореограф Константин Костјуков - Арапска игра; II чин Pas de deux)
 и Успавана Лепотица (кореограф Владимир Логунов - III чин).

 

Солисти Татјана Татић, Јован Веселиновић, Бојана Жегарац, Игор Пастор, Теодора Спасић, Јовица Бегојев и чланови ансамбла Балета.

 

Концерт се реализује уз поштовање свих мера заштите које прописује Кризни штаб у вези са епидемијом вируса Ковид 19. 

ДЕКОРАТИВНА СОПСТВА Борјане Мрђе

  

Отварање докторског уметничког пројекта ДЕКОРАТИВНА СОПСТВА уметнице Борјане Мрђе одржаће се  у Галерији ФЛУ, у петак 2. октобра 2020. године,  у 19ч.

Изложба ће трајати до 14. октобра 2020. године.

Serijom radova pod nazivom ”Dekorativna sopstva” u mediju  slike, crteža, video instalacije, te izradom specifičnih objekata, Borjana Mrđa preispituje kompleksne odnose matri-linija i identiteta, kulture, mitoloških konstrukcija i globalističkih ideja, kroz sučeljavanje materijalnih, formalnih, etičkih i metafizičkih svojstava tkanine/odeće.

Tekstil nije tek praktična tkanina usko povezana sa prekrivanjem tela, tekstil je predmet kulture u dubokoj vezi sa konstruisanjem identiteta u ličnom i globalnom prostoru. Tkanina/odeća je viđena kao mesto neprekidnih prisvajanja i prilagođavanja, cirkulacija i razmena, kao i nepregledni izvor arhetipskog. Pokušajem rekonstrukcije/dekonstrukcije odeće/haljine bez tela, digitalnim i klasičnim metodama, te tvorenjem hibridnih površina reciklažom odeće i izbeljivanjem odeće, Borjana Mrđa postavlja pitanje uloge autentičnog „tela“, subjekta i prostora individualnog pri tvorenju univerzalnih pojavnosti i vrednosti unutar specifičnih geografsko-vremenskih i arhitektonskih lokusa.

 Identitet ne može obitavati u jednom predmetu, a odeća je ljuštura jedne od brojnih faza nastanka identiteta. Odeća je mesto kolektivnih inskripcija, ona je mesto susreta sa drugim identitetima i spoljnjim uticajima kao i mesto neprekidnog samopotvrđivanja, utvrđivanja internog integriteta. 

Identitet nosi predmete (odeću) kao svojevrsnu kožu, a kako se on nadrasta i transformiše, periodično se pokriva novom odećom. Odeća uvek ostaje na nivou kolektivnog jer joj individua/ličnost konstantno izmiče idući ka sopstvenom ”centru”, ka apstraktnom sebi, ostavljajući je uvek na površini, za sobom… kao odbačena ogledala u kojima je individua sačuvala jedan od svojih mnogih odraza na putu prema sopstvu.

Borjana Mrđa je rođena u Banjoj Luci 1982. godine. Magistrirala na Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjoj Luci 2005. godine, gdje radi kao profesor na predmetima Slikanje i Crtanje na prvom i drugom ciklusu studija. Doktorski studij završava na Falutetu likovnih umetnosti u Beogradu.

  Kolektivne izlobe

 

2007

- Sarajevska zima, Galerija MAK, Sarajevo


2008

- “Moja zemlja Štaglinec“, Koprivnica

- Terminal 00, Ada Street Gallery, London

- SpaPort, Međunarodna godišnja izložba savremene umjetnosti, Banja Luka

2009

- ZVONO izložba (nagrada za najboljeg BiH umjetnika/cu), Muzej savremene umjetnosti RS, Banjaluka

- NamaTRE.ba 3 projekat, BiH Videoumjetnost, Visual TV Container, Milano

- NamaTRE.ba 3 projekat, BiH Videoumjetnost, Akademija umjetnosti, Trebinje

- EMYAN 2 / Artifice, online, Internacionalni festival umjetnosti


2010

- BiH video umjetnost, Photon Gallery, LJubljana

- Žensko pismo, Remont galerija, Beograd


- Open City, Amazelab Art&Culture, Milano

- #5 Neunundneunzig, Freunde Imnamendesraumes, Berlin

2011

- Not So Distant Memory, The Big Screen Project, NJujork

- Algebra/ Life path number, ITS-Z1 galerija, Beograd


- Open City, Amazelab Art&Culture, Skoplje


- Odjeća kao simbol identiteta, Gradska galerija, Bihać


-  Cut-out momenti, Marin galerija, Umag

- Open City, Amazelab Art&Culture, Tirana


-  Granica/performans, Ms Dockville festival, Hamburg

-  Open City, Amazelab Art&Culture, Sarajevo


-  Not so distant memory, Delaware Center for the Contemporary Arts, Delaver

-  Cyberfest, Kuryokhin Modern Art Center, Sankt Peterburg

-  Urban maps, Festival savremene umjetnosti, Prag

2012

- Individualne strategije, Collegium Artisticum, Sarajevo

- Arrivi e partenze,  Mole Vanvitelliana, Ankona

- Intime / Intimacies, Collegium artisticum, Sarajevo

-  Pichwise, Galerija Mak, Sarajevo

-  Microstories, Muzej savremene umjetnosti RS, Banja Luka

-  Bring In Take Out Living Archive, VBKÖ, Beč

-  Bring In Take Out Living Archive, Open Systems, Beč

- Not So Distant Memory, Festival Video umjetnosti i Animacije, Ufa, Rusija

- Time stood still / Multimeridijan, Galerija Aneks, Galerija Luka, Pula

2013

- The hesitating body, Deutsches Hygiene-Museum, Dresden

- Mogu biti gadno strpljiv, Galerija Doma omladine, Beograd

-  46. Zimski salon, Galerija Josip Bepo Benković, Herceg Novi

-  Mogu biti gadno strpljiv, Muzej savremene umjetnosti RS, Banja Luka

-  Pejzaži u susjedstvu, Galerija Studentskog centra, Zagreb

-  Bosanska/Umjetnost, Goucher College, Baltimor, SAD

2014

- IZ / UZETNOSTI, Muzej savremene umjetnosti RS, Banja Luka

-  Postignuća i izazovi, Parlamentarna skupština BiH, Sarajevo

-  WEGmitKUNST, Künstlerwerkgemeinschaft, Kaiserslautern

-  Dekodiranje, Galerija Miodrag Dado Đurić, Cetinje

2016

- Contemporary Thesaurus, Muzej savremene umjetnosti RS, Banja Luka

- Contemporary Thesaurus, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad

- Contemporary Thesaurus, Kulturni centar Beograda, Beograd

2017

- 3 Generations of Women Artists Perform, Threshold umjetnički prostor,  Koncertna dvorana, Pert

 

- Balkan art, Robert Gordon University, Gray’s School of Art, Aberdeen

 

2019

- Percepcije, Muzej savremene umjetnosti RS, Banja Luka

 

 

Samostalne izložbe

 

2007

- Izložba crteža, Narodna skupština Republike Srpske, Banja Luka

- Reanimacija, Akademija umjetnosti, Banja Luka 


2008

- Izložba slika, Kulturni centar Banski Dvor, Banja Luka 


2010

- Intrada/načini pripovijedanja, Galerija Terzić, Banja Luka

2012

- Promjenljivo tijelo, Muzej savremene umjetnosti RS, Banja Luka

2017

-Dekorativna sopstva crteži, Narodna skupština RS, Banja Luka

2018

-Univerzalna distanca, Narodna skupština RS, Banja Luka

 

 

 

 

 

Nagrade

 

2002

- Nagrada Banskog dvora za najbolju grafiku

- Nagrada Akademije umjetnosti u Banjoj Luci za najbolji crtež


2004

- Nagrada Akademije umjetnosti u Banjoj Luci za najbolju sliku

2009

- Finalista za nagradu ZVONO (nagrada za najboljeg BiH umjetnika/cu)

 

Svečanom dodelom nagrada zatvoren XIII Leskovački festival filmske režije LIFFE

Svečanom ceremonijom dodele nagrada i prikazivanjem rediteljskog debija Gordana Kičića „Realna priča“ završeno je trinaesto izdanje Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije – LIFFE. Festival je održan od 25. do 29. septembra na više lokacija u Leskovcu i onlajn, u organizaciji Leskovačkog kulturnog centra i pod pokroviteljstvom Grada Leskovca i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, i uz podršku Filmskog centra Srbije.

 

Minutom ćutanja publika je odala počast reditelju Goranu Paskaljeviću, ovogodišnjem laureatu nagrade „Živojin Žika Pavlović“ koji je preminuo 25. septembra.

 

Reditelj Srdan Golubović, dobitnik Gran prija „Živojin Žika Pavlović“ za najbolju režiju filma „Otac“, prilikom dodele priznanja je rekao:

„Ova nagrada je za mene veoma značajna jer je Živojin Žika Pavlović bio moj profesor, i kada pričam sa nekim svojim kolegama iz regiona zavide mi na toj privilegiji – i treba da zavide“. Golubović je dodao: „Pre svega, hteo bih da se zahvalim mom bivšem profesoru, mentoru i dugogodišnjem prijatelju Darku Bajiću, koji je mene kao studenta treće godine izvukao i dao mi priliku da radim, sarađujem sa njim i učim od njega. On je prvi čovek koji je poverovao, pomislio i osetio da u meni ima nečega. Na tome sam mu beskrajno zahvalan, jer kad dođu neki uspesi onda svi to prepoznaju, ali je važno ko je taj koji je prvi.“ Srdan Golubović je iskazao zahvalnost Darku Bajiću i zbog strasti prema filmu koju mi je preneo. „Istu tu ljubav, strast i energiju Darko je preneo na ovaj divan festival. Zbog toga ga danas svi mi koji se bavimo režijom smatramo dragocenim mestom“, zaključio je on.

 

Publici su se obratili i Mladen Đorđević i Marko Đorđević, dobitnici druge i treće nagrade “Živojin Žika Pavlović” za režiju, koji su se tom prilikom zahvalili na priznanjima.

 

Slovenački reditelj Matjaž Ivanišin, povodom Nagrade za najbolji film u kategoriji Nezavisnog filma zahvalio se putem video linka:

 „Drago nam je primiti ovakvo priznanje. Žao mi je što nismo zajedno večeras kako bismo se mogli veseliti, ali se nadam da će biti prilike tokom nekog drugog izdanja“.

 

Ivana Vuković, dobitnica nagrade za najbolju žensku ulogu u filmu „Moj jutarnji smeh” pozdravila je publiku putem video poruke:

„Mislim da je ovo prvi festival na kojem je prikazan naš film, a na kojem se dodeljuju nagrade, tako da sam mnogo srećna. Marko mi je rekao da je bilo mnogo lepo na projekciji u Leskovcu i to me je obradovalo. Bravo što ste uopšte uspeli da održite festival u ovim okolnostima“.

 

Video porukom publici se obratio i Filip Đurić, dobitnik nagrade za najbolju mušku ulogu u filmu „Moj jutarnji smeh”:

„Mnogo mi je drago što ste nam dodelili nagrade i što se nekim ljudima sviđa to što smo radili. Meni je mnogo značajan taj film i proces kroz koji smo prolazili tokom snimanja”.

 

Festival je zatvorio glumac i reditelj Gordan Kičić:

 „Pripala mi je čast da zatvorim rediteljski festival i osećam se veoma počastvovanim što sam ja jedini glumac-reditelj u ovogodišnjoj selekciji. Na Akademiji sam se najviše družio sa rediteljima. Možda su oni to tumačili kao da bih ja igrao u njihovim filmovima, što i jesam, ali je mene zanimalo kako oni dolaze do celog ovog procesa.”

 

U okviru XIII Festivalskog izdanja prikazan je 41 film u 4 kategorije, od kojih tri takmičarske i jedna revijalna. Među ovogodišnjim gostima festivala bile su brojni reditelji i glumci među kojima su Lazar Ristovski, Milutin Mima Karadžić, Gordan Kičić, Srdan Golubović, Mladen Đorđević, Marko Đorđević, Milena Pavlović, Ana Franić, Marija Perović, Anja Pavićević i drugi.

 

Pored Srdana Golubovića, koji je dobio Glavnu nagradu za najbolju režiju filma „Otac“ - Gran pri „Živojin Žika Pavlović“, dobitnik druge nagrade u istoj kategoriji je Mladen Đorđević za režiju filma „Sumrak u bečkom haustoru”. Treća nagrada u ovoj kategoriji pripala je Marku Đorđeviću za film „Moj jutarnji smeh”. Nagrada za najbolju mušku ulogu pripala je Filipu Đukiću, dok je dobitnica nagrade za najbolju žensku ulogu  Ivana Vuković  - oboje za role u filmu „Moj jutarnji smeh“. Najbolji film iz selekcije Nezavisni film je ostvarenje „Oroslan“ slovenačkog reditelja Matijaša Ivanišina. Posebno priznanje žirija programa Nezavisni film pripalo je Stefanu Maleševiću za režiju filma „Mamonga“. Gran pri „Radomir Bajo Šaranović“, nagrada za najboljeg mladog reditelja, pripala je Lovri Mrđanu iz Hrvatske za režiju filma „Pečat“. Druga nagrada u ovoj kategoriji  dodeljena je Alenu Šimiću iz BiH za režiju filma „B4“, dok je dobitnica treće nagrade Nina Ognjanović iz Srbije, za režiju filma „Plaču“.

 

O ovogodišnjim nagradama za Takmičarski program odlučivao je tročlani žiri u sastavu Ana Franić, Maja Miloš i Teona Mitevska Strugar. Žiri u sastavu Mina Đukić, Dragan von Petrović, i Kosta Peševski ocenjivao je najbolji film iz programa Nezavisnog filma, dok su žiri za Studentski film činili Boban Skerlić, Miloš Vlalukin i Dragan Jović.

XIII LIFFE: Glavna nagrada „Živojin Žika Pavlović“ za najbolju režiju Srdanu Goluboviću za film „Otac“

 

Glavna nagrada za najbolju režiju 13. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFFE, ĆĆGran pri „Živojin Žika Pavlović“ pripala je reditelju Srdanu Goluboviću za film „Otac“. Prema rečima žirija u sastavu Ana Franić, Maja Miloš i Teona Mitevska Strugar radi se o jednoglasnim odlukama za sve nagrađene.

„Kroz putovanje junaka u borbi za svoju porodicu reditelj precizno oslikava surovost našeg sveta. Intiman i društveno osvešćen, bolno realističan a poetičan, ovaj film problematizuje pitanje snage pojedinca u današnjem trenutku”, stoji u obrazloženju žirija o Glavnoj nagradi za najbolju režiju.

Dobitnik druge nagrade „Živojin Žika Pavlović” je Mladen Đorđević za režiju filma „Sumrak u bečkom haustoru”. „Kroz portrete tri glavna junaka, autor nas vodi na putovanje, ne samo kroz nostalgiju već i kroz Evropu današnjice u kojoj imigracija, želje i slomljeni snovi čine realnost. S preciznošću, kroz strpljenje i poniznost saznajemo istinu kako bi rekao Godar: istina je smisao, osnova svake umetnosti“, stoji u obrazloženju žirija.

 

Treća nagrada „Živojin Žika Pavlović” pripala je Marku Đorđeviću za film „Moj jutarnji smeh”. „Izrazit u postupku, reditelj nam stvara jedan duhovit i tragičan svet, jedan veoma poseban film“, ističe žiri.

 

Nagrada „LIFFE“ za najbolju mušku ulogu pripala je Filipu Đuriću za ulogu u filmu „Moj jutarnji smeh” reditelja Marka Đorđevića. „Za slojevitu, a svedenim sredstvima otelotvorenu sudbinu i u okolnostima specifičnog rediteljskog pristupa, Filipovo glumačko postignuće izuzetno je i kao individualni umetnički čin i kao temelj celine“, ističe žiri.

 

Dobitnica nagrade „LIFFE“ za najbolju žensku ulogu je Ivana Vuković za ulogu u filmu „Moj jutarnji smeh” reditelja Marka Đorđevića „za originalno zamišljenu a istovremeno precizno, autentično i duboko proživljenu ulogu Kaće. Hrabro se potčinjavajući zadatku, minimalističkim sredstvima, Ivana postiže gotovo dokumentarističku istinitost čime doprinosi ideji filma u celini.“

Najbolji film iz selekcije Nezavisni film po oceni žirija u sastavu Mina Đukić, Dragan von Petrović i Kosta Peševski je film „Oroslan“ slovenačkog reditelja Matijaša Ivanišina. „Briljantnog koncepta, maštovite forme i duhovite realizacije, „Oroslan" se originalnošću ne izdvaja samo u regionalnoj kinematografiji, već svojim kvalitetom zaslužuje značajnije mesto i na mapi evropskog filma. Vizuelni izgled i snimanje filmskom trakom doprinose vanvremenskom utisku filma, koji svojom autorskom slobodom možda više i pripada zlatnom periodu filmske umetnosti 60-ih i 70-ih godina, nego današnjem vremenu”, glasi obrazloženje žirija.

Posebno priznanje žirija u kategoriji Nezavisnog filma za građenje priče atmosferom i stilom filma pripalo je Stefanu Maleševiću za film „Mamonga“.

Žiri u sastavu Boban Skerlić, Miloš Vlalukin i Dragan Jović jednoglasnom odlukom proglasio je pobednike u selekciji studentskih filmova. Gran pri „Radomir Bajo Šaranović“, nagrada za najboljeg mladog reditelja pripala je Lovri Mrđanu iz Hrvatske za režiju filma „Pečat“. Druga nagrada „Radomir Bajo Šaranović“ za najboljeg mladog reditelja ide Alenu Šimiću iz BiH za režiju filma „B4“, dok je dobitnica treće nagrade „Radomir Bajo Šaranović“ za najboljeg mladog reditelja pripala Nini Ognjanović iz Srbije za režiju filma  „Plaču“.

Ponovo radi bioskop dobrog filma - Dvorana Kulturnog centra Beograda otvara svoja vrata za posetioce

Od 1. oktobra Dvorana Kulturnog centra Beograda ponovo širom otvara vrata za svoje posetioce. U proteklom periodu DKC je ulepšan i obnovljen, tako da vas najstariji aktivni beogradski bioskop očekuje u novom, osveženom izdanju.

Bioskop je dobio nov ulazni blok, a temeljno dubinski je očišćen i dezinfikovan svaki njegov kutak, kako biste se, uz pridržavanje propisanih mera predostrožnosti, u njemu osećali dobro i bezbedno.

Uvodi se i jedna velika novina. Reč je o onlajn prodaji ulaznica, koja će vam omogućiti da karte kupite unapred, iz udobnosti svoga doma.

U Filmskoj galeriji, u foajeu DKC-a, očekuje vas izložba Majstori, majstori, posvećena kultnom ostvarenju Gorana Markovića, koju je priredila Maja Medić. Mnoštvo upečatljivih fotografija sa snimanja nostalgično će vam osvetliti proces nastanka nezaboravnog filma punog glumačkih bravura, koji slavi četrdesetogodišnji jubilej.

Nakon ove izložbe, DKC se okrenuće mladim snagama i radovima nastalim na obrazovnim radionicama za srednjoškolce. Biće to prilika da vidite kako neki novi mladi ljudi sagledavaju ovaj sve čudniji svet oko nas i umetnički ga uobličavaju. Kraj godine u Filmskoj galeriji obeležiće prava poslastica – izuzetan presek opusa čuvene kostimografkinje i profesorke FPU Ljiljane Petrović, poznate po radu na savremenim klasicima kao što su Apsolutnih sto, Klopka, Turneja, Krugovi, Falsifikator, Otac...

Do kraja godine tradicionalno nas očekuju i veliki festivali Slobodna zona i Festival autorskog filma, ali krenimo od početka.

U prvoj nedelji oktobra biće predstavljena tri veoma posebna filma. Porodična drama Istina, u režiji japanskog maestra Koreede Hirokazua, pruža retku priliku da na velikom platnu zajedno vidite dve velike francuske dive, Katrin Denev i Žilijet Binoš. Tu je još jedna porodična drama, ali domaća i posve drugačija. Na čuvenom Berlinskom festivalu dvostruko nagrađeni Otac Srdana Golubovića, inspirisan je istinitim događajima i prati čoveka koji čini sve što je u njegovoj moći kako bi povratio svoju decu. I konačno Sumrak u bečkom haustoru Mladena Đorđevića briše granicu između igranog i dokumentarnog, duhovito i bizarno pripovedajući o našim gastarbajterima i njihovim snovima. Sumrak je na ovogodišnjem FEST-u nagrađen Politikinom nagradom „Milutin Čolić“, a osvojio je i nagradu publike za najbolji evropski film.

Dobrodošli u bioskop dobrog filma!

FILMSKI PROGRAM DKC-a 1 - 7. OKTOBAR

17.00 SUMRAK U BEČKOM HAUSTORU

Srbija 2020, 110’

Režija: Mladen Đorđević

Uloge: Darko Markov, Milenko Radosavljević, Goran Pavlović, Vladica Milosavljević

Festivali i nagrade: FEST – nagrada Politike za najbolji domaći film i nagrada publike za najbolji evropski film

Nizom kulturnih manifestacija grad Beč obeležava 50 godina od dolaska gastarbajtera iz socijalističke Jugoslavije u Austriju. U isto vreme nova vlast uvodi nove poreze taksistima. Ovo naručito pogađa ljude sa Balkana, pošto veliki broj njih živi od taksija. Sa tim problemom se suočavaju pisac Darko Markov i dvojica taksista Milenko Radosavljević i Goran Pavlović. Njih trojicu na različite načine povezuje vračara Vladica iz istočne Srbije.

Vešto se igrajući na granici između dokumentarnog i igranog, Mladen Đorđević u svom prepoznatljivom stilu, duhovito i bizarno, ali i sa puno nežnosti slika bečke gastarbajtere i njihove snove.

19.00 OTAC

Srbija, Nemačka, Francuska, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Slovenija 2020, 120’

Režija: Srdan Golubović

Uloge: Goran Bogdan, Nada Šargin, Boris Isaković, Nikola Rakočević, Ljubomir Bandović, Jovo Maksić, Milica Janevski

Festivali: Berlin – nagrada publike i nagrada ekumenskog žirija

Priča o čoveku kome oduzimaju decu zbog njegovog siromaštva. To je priča o gubitniku, otpadniku i poniženom čoveku koji kroz svoje putovanje peške od sela na jugu Srbije do prestonice, sa jednog kraja zemlje na drugi, iz protesta, dostojanstva i želje da se dokaže sebi i drugima, iz očaja – postaje heroj.

Novi film Srdana Golubovića, jednog od vodećih domaćih autora, je emotivna i uzbudljiva drama koja je pobrala izuzetne pohvale i čak dve nagrade na prestižnom Berlinskom festivalu ove godine.

21.00 ISTINA

Francuska, Japan 2019, 106’

Režija: Koreeda Hirokazu

Uloge: Katrin Denev, Žilijet Binoš, Itan Houk, Ludivin Sanjije

Festivali: Venecija – film otvaranja glavnog takmičarskog programa

U svom prvom filmu snimljenom van Japana, Zlatnom palmom ovenčani majstor porodičnih drama, Koreeda Hirokazu (Kradljivci, Niko ne zna) dobio je izuzetnu priliku da režira dve vodeće francuske dive, Katrin Denev i Žilijet Binoš.

Fabijen je ostarela francuska filmska zvezda koja, uprkos povremenom gubitku pamćenja, ostaje dostojna poštovanja i aktivna. Po objavljivanju Fabijeninih memoara, njena kćerka, scenaristkinja Lumir dolazi iz Njujorka u Pariz kako bi proslavile taj događaj. Između majke i kćerke dolazi do inteligentne i duhovite borbe mišljenja, pošto Lumir dovodi u pitanje majčinu ružičastu verziju prošlosti.